IУо-213/2019

Република Србија

УСТАВНИ СУД

Број: IУо-213/2019

(IУо-143/2019 и IУо-203/2017)

_______ 2020. године

Б е о г р а д

Уставни суд у саставу: председник Снежана Марковић и судије Гордана Ајншпилер Поповић, Лидија Ђукић, Татјана Ђуркић, Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Мирослав Николић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић, др Јован Ћирић и др Милан Шкулић, на основу члана 167. став 1. тачка 5. Устава Републике Србије, на седници одржаној 3. децембра 2020. године, донео је

О Д Л У К У

1. Утврђује се да одредбе члана 1. став 1. у делу који гласи: „дисциплинска одговорност и“, одељак 10. у делу наслова који гласи: „Дисциплинска одговорност и“, пододељак са насловом: „а) Дисциплинска одговорност“ и одредбе чл. 97, 98, 101. и 102. Статута Адвокатске коморе Војводине („Службени лист АПВ“, бр. 36/12, 23/13, 52/15, 50/17, 22/19 и 44/20) нису у сагласности са законом.

2. Утврђује се да одредбе 22.5.13, 33.1.2. и 33.2.2. Кодекса професионалне етике адвоката („Службени гласник РС“, број 27/12) нису у сагласности са Уставом.

3. Обуставља се поступак за оцену законитости одредаба чл. 99. и 100. Статута Адвокатске коморе Војводине („Службени лист АПВ“, бр. 36/12, 23/13, 52/15 и 50/17).

О б р а з л о ж е њ е

Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за оцену законитости одредаба члана 97. став 2. и чл. 98. до 102. Статута Адвокатске коморе Војводине („Службени лист АПВ“, бр. 36/12, 23/13, 52/15 и 50/17) и оцену уставности одредаба 22.5.13, 33.1.2. и 33.2.2. Кодекса професионалне етике адвоката наведених у изреци.

Као разлог оспоравања иницијатор наводи да је Адвокатска комора Војводине оспореним одредбама Статута незаконито проширила обим дисциплинских повреда, прописујући да адвокати и адвокатски приправници одговарају и по одредбама Статута Адвокатске коморе Војводине, иако Адвокатска комора Војводине, као комора у саставу Адвокатске коморе Србије, нема овлашћења да уређује дисциплинске повреде. Тиме су повређене одредбе члана 75. став 2. Закона о адвокатури и одредбе чл. 197. и 239. до 241. Статута Адвокатске коморе Србије.

Одредбе 22.5.13, 33.1.2. и 33.2.2. Кодекса професионалне етике адвоката иницијатор је оспорио наводом да, неуставно, незаконито и неоправдано ограничавају право грађана на правну помоћ, право на слободан одабир адвоката, као и право на рад адвоката, наводећи да је сврха прописивања у тим одредбама „заштита материјалног интереса адвоката“, а не сврха коју Устав допушта, јер је оспореним одредбама Кодекса прописана дужност адвоката да одбије заступање ако странка не прикаже посебну потврду претходног адвоката да од ње не потражује накнаду, односно дужност да обавести странку да заступање не може преузети пре него што је претходном адвокату отказала пуномоћ и пре него што странка од тог адвоката прибави и прикаже потврду да претходном адвокату не дугује накнаду за заступање, односно прописана дужност адвоката да се, пре него што прихвати да заступа странку, увидом у потврду колеге који је раније заступао, увери да странка не дугује накнаду за заступање. Такође, указује и на несагласност ових одредаба Кодекса са одредбама 7.4, 12.2. и 31.3. Кодекса, а позива се и на одредбе чл. 18, 19, 20. и 67. Устава.

Адвокатска комора Војводине је, у одговору, поводом оспорених одредаба Статута навела да је тачно да у члану 97. став 2. Статута Адвокатске коморе Војводине стоји да за повреде дужности и за нарушавање угледа адвокатуре, адвокати и адвокатски приправници одговарају дисциплински према одредбама Закона, Кодекса, Статута Адвокатске коморе Србије и Статута Адвокатске коморе Војводине и да је очигледно да је у тој одредби „вишак“ израз „и овог Статута (АКВ)“, али само у формалном смислу, док у фактичком смислу ствар стоји другачије. Ово стога што након упоређења и анализе одредаба члана 241. Статута Адвокатске коморе Србије и одредаба члана 99. Статута Адвокатске коморе Војводине произлази да Статут Адвокатске коморе Војводине својим одредбама, у највећем делу уопште не нормира нове повреде дужности и угледа адвокатуре, већ у највећем броју случајева само понавља оне повреде које се већ налазе нормиране у Статуту Адвокатске коморе Србије.

У одговору Адвокатске коморе Србије на наводе иницијативе поводом оспорених одредаба Кодекса професионалне етике адвоката се, с позивом на члан 26. Међународног пакта о грађанским и политичким правима, члана 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, којима се гарантује право да се свакоме обезбеди уживање права и право на заштиту пред судом и законом без икакве дискриминације, Основне принципе Уједињених нација о улози адвоката, Препоруку Комитета министара Савета Европе „слобода обављања адвокатске професије“ од 25. октобра 2000. године, члан 2. и члан 65. став 1. тачка 12) Закона о адвокатури, наводи: да се странци, клијенту, оспореним правилима 22.5.13, 33.1.2. и 33.2.2. Кодекса професионалне етике адвоката не одбија, нити ограничава, право на правну помоћ, нити се онемогућава право на слободан избор адвоката; да је адвокат коме се отказује пуномоћје, сагласно правилу 26.6. Кодекса, обавезан да, по правилу, предузима радње у корист клијента неопходне за спречавање и отклањање за клијента штетних последица у предмету и предвиђени су услови под којима се ослобађа те обавезе; да иницијатор однос адвокат – клијент своди на лукративни елемент, односно наплату награде за извршени рад – пружену правну помоћ од стране адвоката; да иако адвокати не заснивају радни однос то не значи да адвокати немају право на поштовање достојанства своје личности и да немају право на правичну накнаду за свој рад и пружену правну помоћ; да су оспорена правила Кодекса непосредно повезана с правилима 19.2.4. о „Забрани нечасног или другог придобијања клијената“ и 31.1.11. о „Колегијалности“, према којима адвокат треба да обавести колегу чији му се клијент обратио зато да би на њега пренео заступање; да су Кодексом предвиђена правила којима је уређен поступак прихватања, одбијања и преузимања заступања, а странкама не онемогућава право на слободан избор адвоката, већ уређује међусобан однос адвоката.

II

У спроведеном претходном поступку, Уставни суд је констатовао да се иницијативом захтева оцена законитости одредаба чл. 97. до 102. Статута Адвокатске коморе Војводине, који је донела Адвокатска комора Војводине, на редовној годишњој Скупштини одржаној у Новом Саду, 24. новембра 2012. године, на основу члана 88. Закона о адвокатури и члана 317. Статута Адвокатске коморе Србије. Статут је објављен у „Службеном листу АПВ“, број 36/12, ступио је на снагу 7. децембра 2012. године, а мењан је и допуњаван у „Службеном листу АПВ“, број 23/13, број 52/15 и број 50/17, да би у току поступка пред Уставним судом, изменама и допунама Статута Адвокатске коморе Војводине („Службени лист АПВ“, број 22/19), оспорене одредбе чл. 99. и 100. Статута биле брисане. Накнадне измене и допуне Статута Адвокатске коморе Војводине, објављене у „Службеном листу АПВ“, број 44/20, нису од утицаја на поступање у овом предмету.

Одредбом члана 1. став 1. наведеног Статута прописано је, поред осталог, да се Статутом уређују: послови Адвокатске коморе Војводине, унутрашња организација и органи Адвокатске коморе, поступак уписа у Именик адвоката, дисциплинска одговорност и дисциплински поступак и друга питања у складу са Законом о адвокатури и Статутом Адвокатске коморе Србије. У одељку „10. ДИСЦИПЛИНСКА ОДГОВОРНОСТ И ДИСЦИПЛИНСКИ ПОСТУПАК“ у пододељку „а) Дисциплинска одговорност“, одредбама чл. 97. до 102. уређена је дисциплинска одговорност адвоката и адвокатских приправника тако што је прописано: да су адвокати и адвокатски приправници дужни да одговорно, стручно и савесно обављају адвокатску делатност и приправничку праксу и да чувају углед адвокатуре, а за повреде дужности и нарушавање угледа адвокатуре, адвокати и адвокатски приправници одговарају дисциплински по одредбама закона, Кодекса, Статута Адвокатске коморе Србије и овог статута (члан 97.); да повреде дужности и нарушавање угледа адвокатуре могу бити теже и лакше (члан 98.). У одредбама члана 99. тач. 1. до 38. Статута биле су прописане теже повреде дужности адвоката, а у члану 100. тач. 1. до 4. биле су прописане лакше повреде дужности адвоката. У одредбама члана 101. тач. 1. до 3. прописане су теже повреде дужности адвокатског приправника, поред већ прописаних повреда дужности и угледа адвоката предвиђених овим статутом за које одговарају и адвокатски приправници, да би у одредбама члана 102. Статута било прописано да се за лакше повреде дужности и нарушавање угледа адвокатуре може изрећи опомена или новчана казна, а за теже повреде – новчана казна или мера брисања из Именика адвоката.

Законом о адвокатури („Службени гласник РС“, бр. 31/11 и 24/12-Одлука УС) којим се уређују, поред осталог, адвокатска служба, те права, обавезе и одговорности адвоката и адвокатских приправника и организација и рад адвокатских комора (члан 1.), прописано је: да су Адвокатска комора Србије и адвокатске коморе у њеном саставу самосталне и независне професионалне организације адвоката, основане у складу са законом и Статутом Адвокатске коморе Србије, које су надлежне за вршење јавних овлашћења и обављање послова од општег интереса, у складу са овим законом и својим статутом (члан 63. став 1.); да у Републици Србији постоји Адвокатска комора Србије са седиштем у Београду, за територију Републике Србије, у чијем саставу је Адвокатска комора Војводине, са седиштем у Новом Саду (члан 64. став 1. тачка 1)); да Адвокатска комора Србије и адвокатске коморе у њеном саставу имају као јавно овлашћење одлучивање о покретању и вођењу дисциплинског поступка против адвоката или адвокатског приправника, о њиховој дисциплинској одговорности и о изрицању дисциплинских мера (члан 65. став 1. тачка 7)); да су адвокатске коморе у саставу Адвокатске коморе Србије у првом степену надлежне за јавна овлашћења из става 1. тачка 7), а да је Адвокатска комора Србије надлежна, као другостепени орган, и за јавно овлашћење из става 1. тачка 7) (члан 65. ст. 2. и 3.); да Адвокатска комора Србије и адвокатске коморе у њеном саставу доносе статут и друга општа акта (члан 66. тачка 1)); да статут Адвокатске коморе Србије мора бити у сагласности са овим законом, а статут адвокатске коморе у саставу Адвокатске коморе Србије мора бити у сагласности са овим законом и Статутом Адвокатске коморе Србије (члан 70.). Одредбама чл. 75. до 83. Закона у одељку „VIII. Дисциплинска одговорност и престанак права на бављење адвокатуром“ прописано је да су адвокати и адвокатски приправници одговорни за стручно и савесно бављење адвокатуром и чување њеног угледа (члан 75. став 1.), да адвокати и адвокатски приправници дисциплински одговарају за лакше и теже повреде дужности и угледа адвокатуре које се уређују Статутом Адвокатске коморе Србије (члан 75. став 2.). У одредби члана 75. став 3. Закона прописано је да се под тежом повредом дужности и угледа адвокатуре сматра нарушавање дужности и угледа адвокатуре прописаних законом, Статутом Адвокатске коморе Србије и кодексом, да би у истој одредби Закона било наведено шта се нарочито сматра под тежом повредом дужности и угледа адвокатуре, а у ставу 4. истог члана, шта је лакша повреда дужности и угледа адвокатуре. Одредбом члана 76. став 5. Закона прописано је да се организација, састав, надлежност, начин одлучивања дисциплинских органа и дисциплински поступак ближе уређују статутом адвокатске коморе. Одредбом члана 77. став 2. Закона прописано је да се за лакшу повреду дужности и угледа адвокатуре може изрећи опомена или новчана казна, а у ставу 4. истог члана да се за теже повреде дужности адвоката и угледа адвокатуре може изрећи казна или мера брисања из именика адвоката. Одредбом члана 77. став 8. Закона прописано је да се Статутом Адвокатске коморе Србије утврђују лакше повреде дужности и угледа адвокатуре за које се може изрећи новчана казна, теже повреде дужности за које се може изрећи мера брисања из именика адвоката и услови под којима се изречена казна може условити. Одговорност адвокатских приправника уређена је тако што је у одредби члана 82. Закона прописано да се одредбе о дисциплинској одговорности адвоката сходно примењују и на адвокатске приправнике.

Статутом Адвокатске коморе Србије („Службени гласник РС“, бр. 85/11, 78/12 и 86/13), којим се уређују задаци и послови, унутрашња организација Адвокатске коморе Србије, избор и делокруг њених органа, начин вршења јавних овлашћења и друга питања од значаја за рад Адвокатске коморе Србије и адвокатских комора у њеном саставу, у одредби члана 40. став 8. прописано је да адвокати и адвокатски приправници дисциплински одговарају за лакше и теже повреде дужности и угледа адвокатуре, које се уређују Законом о адвокатури и Статутом Адвокатске коморе Србије. Одредбом члана 127. тачка 7) Статута прописано је да Адвокатска комора Србије и адвокатске коморе у њеном саставу имају као јавно овлашћење – одлучивање о покретању и вођењу дисциплинског поступка против адвоката или адвокатског приправника, о њиховој дисциплинској одговорности и о изрицању дисциплинских мера. Одредбама чл. 197. до 242. Статута прописана је дисциплинска одговорност и дисциплински поступак и то тако што је у одредби члана 197. ст. 1. и 2. Статута прописано да су адвокати и адвокатски приправници дужни да се одговорно, стручно и савесно баве адвокатуром и чувају углед адвокатуре (став 1.), да за повреде дужности и за нарушавање угледа адвокатуре, адвокати и адвокатски приправници одговарају дисциплински, према одредбама Закона о адвокатури, овог статута и Кодекса професионалне етике (став 2.). Одредбама чл. 239. до 242. Статута прописане су повреде дужности и угледа адвоката тако што је у одредби члана 240. прописано које су то лакше повреде дужности и угледа адвокатуре, а у одредби члана 241. став 1. да се под тежом повредом дужности адвоката и угледа адвокатуре сматра нарушавање дужности и угледа адвокатуре прописаних законом, Статутом Адвокатске коморе Србије и Кодексом професионалне етике адвоката, док је у ставу 2. у тач. 1. до 44. члана 241. таксативно наведено које су теже повреде дужности адвоката. У одредби члана 242. Статута прописано је да се за лакше повреде дужности и угледа адвокатуре може изрећи опомена или новчана казна, а за теже повреде може се изрећи новчана казна или мера брисања из именика адвоката. Одредбом члана 270. став 5. Статута прописано је да се на адвокатског приправника сходно примењују одредбе Закона о адвокатури, овог статута и Кодекса професионалне етике адвоката о дужностима и дисциплинској одговорности адвоката.

Из наведених одредаба Закона о адвокатури и Статута Адвокатске коморе Србије произлази да је адвокатска комора у саставу Адвокатске коморе Србије овлашћена да статутом уреди организацију, састав, надлежност, начин одлучивања дисциплинских органа и дисциплински поступак, те да на основу јавног овлашћења одлучује о покретању и вођењу дисциплинског поступка против адвоката или адвокатског приправника и о изрицању дисциплинских мера. Законодавац је уредио на исти начин одговорност адвоката и адвокатских приправника за стручно и савесно бављење адвокатуром и чување њеног угледа прописујући шта се сматра тежом повредом дужности и угледа адвокатуре, док је прописивање лакших и тежих повреда дужности и угледа адвокатуре за које се може изрећи новчана казна, односно мера брисања из именика адвоката препустио надлежности Адвокатске коморе Србије. И Закон и Статут Адвокатске коморе Србије прописују да се одредбе о дисциплинској одговорности адвоката сходно примењују и на адвокатског приправника.

Оспореним Статутом Адвокатске коморе Војводине Адвокатска комора Војводине уредила је не само дисциплински поступак, већ и дисциплинску одговорност адвоката и адвокатских приправника прописујући у члану 1. да се Статутом уређује, поред осталог и „дисциплинска одговорност и дисциплински поступак“, да би у одељку „10. Дисциплинска одговорност и дисциплински поступак“ у пододељку „а) Дисциплинска одговорност“, одредбама чл. 97. до 102. уредила дисциплинску одговорност адвоката и адвокатских приправника прописујући дужност адвоката и адвокатских приправника да одговорно, стручно и савесно обављају адвокатску делатност и приправничку праксу и да чувају углед адвокатуре и да за њихове повреде и нарушавање одговарају дисциплински по одредбама закона, Кодекса, Статута Адвокатске коморе Србије и овог статута (члан 97.), врсте повреде дужности и нарушавање угледа адвокатуре (члан 98.), које су теже а које лакше повреде дужности адвоката (чл. 99. и 100.), а које теже повреде дужности адвокатског приправника (члан 101.), да би у одредбама члана 102. биле прописане санкције за лакше и теже повреде дужности и нарушавање угледа адвокатуре.

Иницијативом се оспоравају одредбе члана 97. став 2. и чл. 98. до 102. Статута Адвокатске коморе Војводине из 2017. године.

С обзиром на то да Закон установљава одговорност адвоката и адвокатских приправника за стручно и савесно бављење адвокатуром и чување њеног угледа и дисциплинску одговорност за повреде дужности и угледа адвокатуре, препуштајући Статуту Адвокатске коморе Србије да уреди лакше и теже повреде дужности и угледа адвокатуре, утврђујући за које се лакше повреде дужности и угледа адвокатуре може изрећи новчана казна, теже повреде дужности за које се може изрећи мера брисања из именика адвоката и услове под којима се изречена казна може условити, Уставни суд налази да сагласно овим законским решењима Адвокатска комора Војводине, није овлашћена да својим Статутом уређује наведена питања, јер се она уређују искључиво Законом и Статутом Адвокатске коморе Србије. Из наведених разлога Уставни суд је утврдио да одредбе члана 97. став 2, чл. 98, 101. и 102. важећег Статута Адвокатске коморе Војводине нису у сагласности са законом.

С обзиром на то да су одредбе чл. 99. и 100. Статута, као што је већ наведено, у току поступка пред Уставним судом престале да важе, Суд је нашао да су поводом ових одредаба Статута престале претпоставке за вођење поступка.

Како у поступку оцењивања уставности и законитости Уставни суд, сагласно члану 54. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), није ограничен захтевом иницијатора, то је Суд оценио да нису у сагласности са Законом ни одредбе члана 1. став 1. у делу који гласи: „дисциплинска одговорност и“, одељак 10. у делу наслова који гласи: „Дисциплинска одговорност и“, пододељак са насловом „а) Дисциплинска одговорност“ и одредба члана 97. став 1. Статута Адвокатске коморе Војводине, јер такође уређују дисциплинску одговорност адвоката, и са оспореним одредбама истог статута чине правну и логичку целину.

Имајући у виду да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружили су поуздан основ за одлучивање у овом делу, Уставни суд је, сагласно члану 53. став 3. Закона о Уставном суду, одлучио без доношења решења о покретању поступка.

С обзиром на то да одредбе члана 1. став 1. у делу који гласи: „дисциплинска одговорност и“, одељак 10. у делу наслова који гласи: „Дисциплинска одговорност и“, пододељак са насловом: „а) Дисциплинска одговорност“ и одредбе чл. 97, 98, 101. и 102. Статута Адвокатске коморе Војводине („Службени лист АПВ“, бр. 36/12, 23/13, 52/15, 50/17, 22/19 и 44/20) нису у сагласности са законом, Суд је одлучио као у тачки 1. изреке, док је, сагласно одредбама члана 36. тачка 7) Закона о Уставном суду и члана 72. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), обуставио поступак за оцену законитости одредаба чл. 99. и 100. Статута Адвокатске коморе Војводине („Службени лист АПВ“, бр. 36/12, 23/13, 52/15 и 50/17), које су престале да важе, и одлучио као у тачки 3. изреке.

III

Поводом дела иницијативе којом се оспоравају одредбе 22.5.13, 33.1.2. и 33.2.2. Кодекса професионалне етике адвоката („Службени гласник РС“, број 27/12), Уставни суд је констатовао да је оспорена одредба 22.5.13. систематизована међу одредбама 21. до 26. одељка „I – Заступање“ у пододељку „22. Одбијање заступања“ и да је њоме прописана дужност адвоката да одбије заступање: „ако му се за заступање обрати странка која у истом предмету има или је имала адвоката, а не прикаже му писану потврду тог адвоката да од ње не потражује накнаду“.

Оспореним одредбама 33.1.2. и 33.2.2. Кодекса које су систематизоване међу одредбама 31. до 35. одељка „Међусобни односи адвоката“ пододељка „33. Преузимање заступања“ прописана је дужност адвоката од кога странка захтева да преузме заступање у коме је заступа други адвокат: „да обавести странку да заступање не може преузети пре него што је адвокату који заступа отказана пуномоћ и пре него што странка од тог адвоката прибави и прикаже потврду да му не дугује накнаду за заступање“ (оспорена одредба 33.1.2.) и прописана дужност адвоката, да пре него што прихвати да заступа странку која тврди да је у истој ствари престао да је заступа други адвокат, поред осталог, „да се увидом у потврду колеге који је раније заступао увери да му странка не дугује накнаду за заступање“ (оспорена одредба 33.2.2.).

Уставом Републике Србије је утврђено, поред осталог: да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (члан 33. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се свакоме под условима одређеним законом, јемчи право на правну помоћ, да правну помоћ пружају адвокатура, као самостална и независна служба, и службе правне помоћи које се оснивају у јединицама локалне самоуправе, у складу са законом, да се законом одређује кад је правна помоћ бесплатна (члан 67.).

Из наведених одредаба Устава следи да Устав гарантује свима право на правну помоћ, да је сврха правне помоћи остваривање једнаке заштите права пред надлежним органима и осигурање делотворног остварења правне заштите приступа суду и другим јавноправним телима, те да право на правну помоћ обухвата и бесплатну правну помоћ под одређеним условима.

Поступак остваривања права на правну помоћ, коју пружа адвокатура, као независна и самостална служба правне помоћи физичким и правним лицима, уређен је већ наведеним Законом о адвокатури, тако што је прописано: право странке на слободан избор адвоката (члан 2. став 2. тачка 2)); дефинисано да правна помоћ коју пружа адвокатура као независна и самостална служба пружања правне помоћи физичким и правним лицима, обухвата, поред осталог, заступање и одбрану физичких и правних лица (члана 3. тачка 4)); прописана дужност адвоката да се стварно и стално бави адвокатуром, да правну помоћ пружа стручно и савесно, у складу са законом, статутом адвокатске коморе и кодексом (члана 15. тач. 1) и 2)). Права, обавезе и одговорност адвоката у вези са заступањем прописани су одредбама истог закона, тако: да адвокат слободно одлучује да ли ће прихватити пружање правне помоћи, осим у случајевима предвиђеним законом (члан 18. став 1.), а ситуације у којима је адвокат дужан да одбија пружање правне помоћи прописане су одредбама члана 19. тач. 1) до 6) и то тако што је адвокат дужан да одбије пружање правне помоћи ако је у истој правној ствари заступао супротну странку, ако је био адвокатски приправник у адвокатској канцеларији у којој се у истој правној ствари заступа или је заступана супротна странка, ако је члан или је био члан заједничке адвокатске канцеларије или адвокатског ортачког друштва, у којима се у истој правној ствари заступа или је заступана супротна странка, ако је у истој правној ствари поступао као носилац правосудне функције или службено лице у државном органу, органу територијалне аутономије или органу јединице локалне самоуправе, ако су интереси странке која тражи правну помоћ у супротности са његовим интересима или интересима његових блиских сродника, пријатеља, сарадника или других странака, а што се прописује статутом адвокатске коморе и кодексом, као и у другим случајевима утврђеним законом, статутом адвокатске коморе и кодексом. Законом је такође прописано да адвокат има право на награду и накнаду трошкова за свој рад, у складу са тарифом, коју доноси Адвокатска комора Србије, да је адвокат дужан да клијенту изда обрачун награде и накнаде трошкова за извршене радње и издатке за трошкове, да обрачун о награди и накнади трошкова адвоката представља веродостојну исправу у извршном поступку (члан 23. ст. 1, 4. и 5); да адвокат има право да откаже заступање (пуномоћје), да је адвокат дужан да о отказу заступања (пуномоћја) одмах обавести орган који води поступак и да у року од 30 дана од дана обавештавања овог органа, настави са пружањем правне помоћи, изузев ако га странка те обавезе није изричито ослободила или ако то није супротно прописима (члан 30.); да је адвокат дужан да преда странки, на њен захтев, све њене списе и исправе (члан 31. став 2.); да се под тежом повредом дужности адвоката и угледа адвокатуре сматра нарушавање дужности и угледа адвокатуре прописаних законом, Статутом Адвокатске коморе Србије и кодексом, а нарочито, поред осталог, пружање правне помоћи у случајевима у којима је адвокат дужан да одбије пружање правне помоћи, те одбијање издавања странци обрачуна награде и накнаде трошкова за извршене радње и издатке за трошкове (члан 75. ст. 2. и 3.).

Како су иницијативом оспорене одредбе Кодекса Адвокатске коморе Србије које се односе на ситуације када се ради пружања правне помоћи – заступања адвокату обраћа лице које има или је имало другог адвоката који га је заступао у поступку, Уставни суд је имао у виду и одредбе Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14-Одлука УС и 35/19), Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 – Одлука УС, 74/13 – Одлука УС, 55/14, 87/18 и 18/20) и Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18-аутентично тумачење), које се односе на заступање у поступку и констатовао:

Одредбама Законика о кривичном поступку прописано је, поред осталог: да бранилац може бити само адвокат (члан 73. став 1.); да једног или више бранилаца може изабрати и пуномоћјем овластити окривљени сам, или његов законски заступник, односно Закоником таксативно побројана лица, осим ако се томе окривљени изричито противи, да окривљени може дати браниоцу и усмено пуномоћје изјавом на записник код органа поступка (члан 75.); да један окривљени може имати у поступку највише пет бранилаца, а сматра се да је одбрана обезбеђена кад у поступку учествује један од бранилаца (члан 78. став 3); да браниоцу престају права и дужности, поред осталог, у случају опозива или отказа пуномоћја (члан 79. тачка 1)). Одредбама Закона о парничном поступку прописано је, поред осталог: да странке могу да предузимају радње у поступку лично или преко пуномоћника (члан 85. став 1.); да странка издаје пуномоћје у писаном облику (члан 90.); да странка може у свако време да опозове пуномоћје, а пуномоћник може да га у свако време откаже, да опозивање, односно отказ пуномоћја мора да се саопшти суду пред којим се води поступак, у писаном облику или усмено на записник, да је пуномоћник дужан да о отказу пуномоћја обавести странку и суд, да је после отказа пуномоћја, пуномоћник дужан да још 30 дана предузима парничне радње за лице које му је издало пуномоћје, ако је потребно да се отклони штета за лице које му је издало пуномоћје, ако је потребно да се отклони штета за даваоца пуномоћја која би у то време могла да настане (члан 92. ст. 1. до 3. и став 5.). Одредбама Закона о општем управном поступку прописано је, поред осталог: да странка или законски заступник странке може да овласти пуномоћника да је заступа у поступку, изузев да даје изјаве које само странка може дати, да се пуномоћје даје у писаном облику или усмено на записник (члан 49. ст. 1. и 2.); да странка може увек опозвати пуномоћје, а пуномоћник може увек отказати пуномоћје изузев док траје нека радња у поступку (члан 52. став 3.).

Из одредаба наведених закона произлази да се поступак за остваривање права на правну помоћ, коју пружа адвокатура као независна и самостална служба правне помоћи, покреће директним обраћањем заинтересованог лица адвокату ради заступања или одбране, да адвокат прихвата заступање или одбрану само кад то од њега затражи овлашћено лице, изузев када је као заступник или бранилац постављен одлуком надлежног органа, да се кад адвокат прихвати да пружа заинтересованом лицу правну помоћ, њихов однос заснива на писаном пуномоћју које је овлашћење за заступање, да права и дужности заступника или браниоца трају док је на снази пуномоћје, да су опозивање и отказ пуномоћја једностране изјаве воље до којих може доћи без навођења разлога, у свако доба, да дејствују од саопштења адресату и не могу бити одбијене, да пуномоћје опозива давалац, а отказује пуномоћник, односно бранилац, да се разлика између опозива и отказа пуномоћја састоји у томе што је у случају отказа адвокат, по правилу, дужан да настави са пружањем правне помоћи још 30 дана након отказа. У оба случаја (и код опозива и код отказа пуномоћја) адвокат је дужан да након престанка заступања преда странци, на њен захтев, све списе и исправе.

Такође, из наведених одредаба Закона произлази да је право адвоката које има из заступања – право на награду за свој рад те право на накнаду трошкова у вези са обављеним радом сагласно Адвокатској тарифи, а на основу издатог рачуна за извршене услуге. Овај обрачун о награди и накнади трошкова адвоката, као што је већ наведено, у смислу Закона о адвокатури представља веродостојну исправу у извршном поступку.

Устав гарантује свакоме право на правну помоћ под условима прописаним законом.

Како наведени закони не праве разлику у погледу остваривања права на правну помоћ зависно од тога да ли лице има или је имало адвоката у истом поступку, а да право странке на слободан избор адвоката, по схватању Уставног суда, подразумева и слободу мењања адвоката, и да је оспореним одредбама Кодекса професионалне етике адвоката Адвокатска комора Србије прописала дужност адвоката да одбије заступање ако му се за заступање обрати странка која у истом предмету има или је имала адвоката, а не прикаже му посебну потврду тог адвоката да од ње не потражује накнаду (оспорена одредба 22.5.13.), односно дужност адвоката од кога странка захтева да преузме заступање у коме је заступа други адвокат да обавести странку да заступање не може преузети пре него што је адвокату који заступа отказана пуномоћ и пре него што странка од тог адвоката прибави и прикаже потврду да му не дугује накнаду за заступање (оспорена одредба 33.1.2.), односно прописана дужност адвоката да пре него што прихвати да заступа странку која тврди да је у истој ствари престао да је заступа други адвокат да се увидом у потврду колеге који је раније заступао увери да му странка не дугује накнаду за заступање (оспорена одредба 33.2.2.), Уставни суд је утврдио да се овим одредбама Кодекса мимо закона уводи један услов за остваривање права на правну помоћ, и то – намирење дуга претходном адвокату. С обзиром на то да нерешени имовинскоправни односи између властодавца и пуномоћника не могу да представљају услов за остваривање права на правну помоћ, јер се ови односи решавају на основу релевантних законских прописа пред надлежним судовима, Суд је утврдио да се оспореним одредбама Кодекса нарушава Уставом утврђено право на правну помоћ из члана 67. Устава које се јемчи свакоме под условима одређеним законом.

Имајући у виду да је у току претходног поступка правно стање и поводом оспорених одредаба Кодекса професионалне етике потпуно утврђено и да прикупљени подаци пружили су поуздан основ за одлучивање, то је Уставни суд, сагласно члану 53. став 3. Закона о Уставном суду, одлучио без доношења решења о покретању поступка.

С обзиром на то да одредбе 22.5.13, 33.1.2. и 33.2.2. Кодекса професионалне етике адвоката, нису у сагласности са Уставом, то је Уставни суд одлучио као у тачки 2. изреке.

Сагласно изнетом и одредбама члана 42а став 1. тачка 2), члана 45. тач. 1) и 4), члана 47. став 1. тачка 11) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

На основу члана 168. став 3. Устава, одредбе члана 1. став 1. у делу који гласи: „дисциплинска одговорност и“, одељак 10. у делу наслова који гласи: „Дисциплинска одговорност и“, пододељак са насловом „а) Дисциплинска одговорност“ и одредбе чл. 97, 98. 101. и 102. Статута Адвокатске коморе Војводине („Службени лист АПВ“, бр. 36/12, 23/13, 52/15, 50/17, 22/19 и 44/20) и одредбе 22.5.13. и 33.1.2. и 33.2.2. Кодекса професионалне етике адвоката („Службени гласник РС“, број 27/12) престају да важе даном објављивања Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

Снежана Марковић

РК