Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Kж1 бр. 264/19
Дана 24.04.2019. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Радомана Спарића, председника већа, Весне Димитријевић, Злате Несторовић, Зорице Ђурић и Есада Вељовића, чланова већа, са записничарем Весном Митревском, у кривичном предмету окривљеног AA, држављанина Румуније, због кривичног дела убиство из члана 47. став 2. тачка 4. Кривичног закона Републике Србије у саизвршилаштву, у вези члана 22. Кривичног закона СРЈ, одлучујући о жалбама окривљеног AA и његовог браниоца по службеној дужности адвоката Милована Стојановића из Јагодине, изјављеним против пресуде Вишег суда у Јагодини К бр. 37/18 од 23.10.2018. године, која је објављена 29.10.2018. године, у седници већа одржаној у смислу члана 447. став 2. и 4. Законика о кривичном поступку, дана 24.04.2019. године, једногласно је донео
П Р Е С У Д У
ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе окривљеног AA и браниоца окривљеног AA, адвоката Милована Стојановића, а пресуда Вишег суда у Јагодини К.бр. 37/18 од 23.10.2018. године, објављена 29.10.2018. године ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Вишег суда у Јагодини К.бр.37/18 од 23.10.2018. године, објављеном 29.10.2018. године, окривљени AA оглашен је кривим због кривичног дела убиство из члана 47. став 2. тачка 4. КЗ РС у саизвршилаштву у вези члана 22. ОКЗ и осуђен је на казну затвора у трајању од 14 (четрнаест) година, коју ће издржати по правноснажности пресуде и у коју му се урачунава време проведено у притвору од 19.10.2017. године до 22.11.2017. године, кад је екстрадиран у Републику Србију из Републике Мађарске и од 22.11.2017. године до упућивања у установу за издржавање казне. На основу члана 261. и 264. ЗКП обавезан је окривљени да Вишем суду у Јагодини на име паушала плати 10.000,00 динара, а на име трошкова кривичног поступка 675.754,00 динара, као и да Вишем јавном тужилаштву у Јагодини на име трошкова поступка тужилачке истраге у предмету Кти 55/17 плати 118.506,00 динара у року од 15 дана по правноснажности пресуде под претњом принудног извршења. Оштећени ББ се, сходно члану 258. ЗКП, упућује на парницу ради остваривања имовинскоправног захтева.
Против ове пресуде жалбу су изјавили:
- окривљени АА, без навођења жалбеног основа, али према садржини жалбе због погрешно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона на своју штету, са предлогом да му се омогући правично суђење које заслужује, пошто му је Бог једини сведок да није крив и осуђен је дискриминишуће, и да буде присутан кад буде заседало веће Апелационог суда, и
- бранилац по службеној дужности окривљеног АА, адвокат Милован Стојановић из Јагодине, због битних повреда одредаба ЗКП, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона, односно погрешне примене материјалног права и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да се пресуда преиначи и окривљени ослободе од оптужбе или да му се изрекне блажа казна или да се пресуда укине и предмет врати на поновно одлучивање ради провере свих доказа и чињеница и доношења правилне и законите пресуде, а да окривљени и бранилац буду обавештени о седници већа.
Поднеском КТЖ-273/19 од 09.04.2019. године Апелациони јавни тужилац у Крагујевцу предложио је да се одбије као неоснована жалба браниоца по службеној дужности окривљеног АА и окривљеног АА и првостепена пресуда у целости потврди.
Суд је одржао седницу већа у смислу члана 447. став 2. и 4. ЗКП, у одсуству уредно обавештеног окривљеног АА који се налази у притвору, а има браниоца, јер веће није оценило да је његово присуство неопходно за разјашњење ствари. На седници већа одржаној у присуству браниоца окривљеног, адвоката Милована Стојановића и заменика Апелационог јавног тужиоца у Крагујевцу Александра Несторовића, суд је размотрио све списе предмета заједно са првостепеном пресудом коју је испитао у оквиру основа, дела и правца побијања истакнутих у изјављеним жалбама, у смислу члана 451. ЗКП, па је по оцени жалбених навода и предлога, као и предлога Апелационог јавног тужиоца, нашао да жалбе окривљеног и његовог браниоца нису основане.
Побијајући пресуду због битних повреда одредаба кривичног поступка бранилац окривљеног истиче да је исказе већег броја сведока суд у пресуди навео и користио из другог предмета, против других окривљених, а сведоци у овом кривичном предмету окривљеног АА нису саслушавани, ни позивани или су умрли, оштећени ББ и његов син ВВ нису били на главном претресу да се изјасне на утврђивање и проверу идентитета окривљеног АА, да ли је баш он био на раду код покојне ГГ, шта је имао обучено, да ли је имао нешто од гардеробе, да ли је и које цигарете пушио, да ли је пио и да ли је био у сукобу са покојном ГГ.
Ови жалбени наводи нису основани, а из списа произилази да су се на главном претресу 23.10.2018. године окривљени и бранилац сагласили најпре да се не саслушавају сведоци који су преминули или се налазе у иностранству, а затим и да се прочитају искази свих оних лица (дати по правилима Закона и Законика о кривичном поступку који су били на снази у време предузимања доказних радњи у предмету осуђеног ДД) и који су затим у пресуди наведени и оцењени. После тога констатовано је да странке немају нове доказне предлоге, па је доказни поступак завршен.
Код таквог стања ствари без значаја је што је пре тога, на припремном рочишту од 07.02.2018. године, бранилац окривљеног предложио саслушање ББ и сведока на околности препознавања (ЂЂ, ЕЕ који је иначе испитан на главном претресу од 03.10.2018. године, ЖЖ-умро, ЗЗ-испитан на главном претресу од 23.10.2018. године и ИИ). Затим је на главном претресу од 03.10.2018. године бранилац окривљеног одустао од свог ранијег предлога са припремног рочишта да се прибави доказ о крвној групи окривљеног АА.
Оштећени ББ (син покојне ГГ, који је иначе на привременом раду у Француској) изјашњавао се у предмету Окружног суда у Јагодини Ки–12/14, затим, на главном претресу у предмету кривице сада осуђеног ДД ( у који предмет је првостепени суд извршио увид) и у тужилачкој истрази (кад је испитан и ББ син ВВ). Њиховим додатним испитивањем на околности наведене у жалби браниоца окривљеног не би се довеле у питање утврђене одлучне чињенице које су предмет доказивања и онаква оцена изведених доказа какву је дао првостепени суд.
Бранилац окривљеног даље наводи да вештак Слободан Ивановић (кога погрешно означава као Јовановић) на претрес није позван да одбрани налаз и да детаљно појасни како су то изузети трагови обуће знатно мањег броја од оног који носи окривљени АА, а у предметима кривице осуђених ДД и ЈЈ, вештак се није тиме ни бавио.
Ови жалбени наводи нису основани, јер према стању у списима и према писменом налазу и мишљењу вештака трасолога Ивановића од 15.10.2018. године траг са фотографије број 1 фотодокументације ( дужина 310 мм, ширина 115мм) по габаритима најприближнији је величини обуће коју је при прегледу имао окривљени АА, односно приближно одговара величини ЕУР 43. Траг број 2. приближно одговара величини ЕУР 40, а траг број 3. приближно одговара ЕУР 38 и знатно је мањи од обуће коју носи окривљени АА. Све се то заснива на анализи величине трага, а никако на индивидуалним карактеристикама. При томе је патике које је вештак прегледао окривљени АА носио 24 године касније, тако да индивидуалне карактеристике њихових газећих површина нису ни биле предмет вештачења, нити упоређивања са на увиђају пронађена три различита трага газеће површине обуће у кући ГГ у Бобову, у којој кући је после лишења живота вршена преметачина и одузимање новца и покретних ствари.
Иако је на главном претресу од 03.10.2018. године бранилац окривљеног остао при предлогу да се овај вештак изјасни о траговима обуће, на главном претресу од 23.10.2018. године суд је донео решење да се вештак Ивановић у доказном поступку не саслушава, са чим су се затим сагласили заступник оптужбе, окривљени и његов бранилац. Према мишљењу вештака окривљени АА може бити донор трага газеће површине обуће изузетог приликом вршења увиђаја.
Бранилац окривљеног даље истиче да се вештак неуропсијатријске струке Владимир Радојковић изјаснио искључиво на бази разговора на кратко, без преводиоца у КПЗ, без увида у медицинску документацију која се морала затражити да би се избегла дискриминација окривљеног као страног држављанина. После 24 године структура личности потпуно је различита него у време извршења, када је окривљени имао само 19 година, па је требало да га вештачи тим вештака различите струке-психолог, социјални радник, психијатар и неуропсихијатар, који би детаљним прегледом и анализом структуре личност дали мишљење о степену зрелости, душевној развијености, социјалном и емоционалном стању и односу према делу у време извршења, како по ставу жалбе предвиђа наш ЗКП.
Ови жалбени наводи нису основани, а према стању у списима и писменом налазу и мишљењу вештака, он је преглед и психијатријски интервју обавио у просторијама КПЗ Ћуприја дана 05.12.2018. године у присуству преводиоца за румунски језик Бојане Срећковић. Окривљени је наводио обољења од којих је боловао и психичке тегобе због којих је затражио лекарску помоћ у време породичних трагедија и смрти браће. Увидом у списе предмета вештак је утврди да окривљени реконструише делове свог кретања у току 1994. године и повезује их са значајним догађајима из свог живота. За постојање повреде главе пре критичног догађаја медицинску документацију уопште не поседује, а сведоци у списима не описују понашање које иначе прати евентуално нагњечење можданог ткива, трауматски делиријум или стање измењеног психичког понашања.
Према усменој допуни налаза и мишљења вештака на главном претресу, окривљени није описивао промене понашања специфичне за календарски узраст млађег пунолетног лица. Окривљени је навео да није био пушач, да се није опијао нити је користио психоактивне супстанце. Није испољавао ризична понашања, а занимали су га коњи и од најранијег детињства је пуно радио на селу. Два – три месеца након догађаја је регрутован, ишао је на четири прегледа Војне лекарске комисије и три године је служио војни рок у специјалним јединицама као подабранац, што потврђује да нису евидентирани психопатолошки феномени који би компромитовали психолошко функционисање.
Кад се све то има у виду правилан је закључак и вештака и првостепеног суда да је могућност схватања значаја дела и могућност контроле поступака код окривљеног била потпуно очувана у време догађаја, а да нема момената који би упућивали на постајање тешког и трајног душевног обољења из групе психоза, као ни симптома урођене или стечене слабоумности.
Окривљени пресуду побија због погрешно утврђеног чињеничног стања и истиче да су га друга двојица Румуна (са којима у Румунији није имао везу, а рекли су му да су из Темишвара и да у Србији раде годину дана) унаказили и украли му новац, па га оставили у шуми готово мртвог, да је са њима двојицом радио код „дотичне особе“, али није становао код ње, о делу не зна ништа. Кад се ујутру освестио престрављен и затим поучен од човека (који ради са бензином из Румуније и који га је одвезао до границе где је стигао око 12.00 часова) кад је овај случајно наишао наранџастим возилом, да је овде свуда пуно оружја и пиштоља и убиће га, окривљени је прешао границу и од тада од страха није ишао ни у једну другу земљу.
Ови жалбени наводи нису основани, а правилно првостепени суд закључује да је нелогично и супротно животном искуству, да је окривљени до наредног дана (претходно је према сопственом исказу ударен од неког од двојице другова у пределу главе) био у несвесном стању и да га нико није пронашао, што је оцењено као покушај избегавања кривице и сопственог учешћа у догађају, а оцењен је као нелогичан и опис сусрета са возилом и возачем који је окривљеног довезао до границе.
Иначе окривљени не спори да се са другом двојицом сада осуђених Румунских држављанина упознао у Бобову, да је код ГГ радио неколико дана и упознао њеног унука који је дошао из Француске, док сина није познавао. Међутим, син покојне ГГ - ББ експлицитно је навео да је од тројице Румуна (који су становали у гаражи код његове мајке, хранили се и повремено радили) АА био најснажнији, једном је сам подигао задњи део цистерне. Иначе исказ оштећеног правилно је првостепени суд прихватио као истинит и веродостојан, из разлога који су наведени у образложењу.
Побијајући пресуду због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања бранилац окривљени истиче да материјалних доказа и сведока очевидаца нема, па то што је окривљени радио код сада покојне ГГ и што је сутрадан виђен да одлази не доказује да је он извршилац кривичног дела. ДНК анализа могла је бити урађена сада, јер постоје трагови крви са лица места и трагови на цигаретама, а и пронађене мајице. Нема отисака прстију, средстава извршења, трагови обуће нису трагови окривљеног, а докази су посредни и доводе у сумњу да је окривљени – који мотив за лишење живота није имао – извршилац. Суд није тачно ни навео које је радње предузео овај окривљени као саизвршилац и није утврдио кад је договор постигнут, нити шта је по том договору требало да ради појединачно свако од учесника.
Ови жалбени наводи нису основани, а правилно првостепени суд утврђује да је сада покојна ГГ правноснажно осуђенима ДД и ЈЈ, као и окривљеном АА 29.05.1994. године саопштила да неће више радити код ње и вратила им пасоше, па су они сведоку КК, кога су тога дана срели, рекли да иду у Румунију и да ће се вратити за два до три дана. Убрзо затим наставили су путем за Свилајнац, кад их је поново, при повратку из Свилајнца видео и сведок ЕЕ, обучене у тренерке и са патикама на ногама, а двојицу и са путним торбама. Тада је осуђени ДД сведоку ЕЕ рекао исто што и претходно КК: „да иду у Румунију и да ће се вратити за два до три дана“. Кад су се после тога, око 15.30 часова, путем удаљеним од главног пута, сва тројица кретали, али сада враћајући се према селу Бобово, и то у правцу куће ГГ, приметио их је сведок ЖЖ (умро у међувремену), који их раније није виђао, и њему су ова тројица Румуна рекли да су ту први пут, да имају друштво, а на питање сведока зашто нису ишли главним путем, одговорили су му да они знају где иду.
Правилан је закључак суда да су се сва тројица вратила скривајући се од других да би се стекао утисак да су отпутовали пре злочина, како би избегли сваку сумњу. Пошто су радили, боравили и спавали у просторији ГГ до гараже, добро су познавали прилике и околности у којима је живела, а и место где је оставила кључ од куће, па пошто су оштећену усмртили у штали, извршили су преметачину у кући, одузели новац и наведене покретне ствари, улазна врата кључем од куће закључали и кључ вратили на добро познато место, где га је пронашао сведок ЛЛ када је са ЉЉ у јутарњим сатима 30.05.1994. године тражио ГГ, али је тада није нашао. Место проналаска леша указују на сакривање са циљем што каснијег проналаска како би учиниоци добили на времену и напустили земљу и како би се створио утисак да је ГГ отишла негде од куће.
Три мајице (које је сведок ММ, сусед ГГ, после неколико дана пронашао косећи своје двориште и однео их сину пок. Анке Јеремић) носила су ова тројица румунских држављанина, како су потврдили син пок. ГГ - оштећени ББ и сведокиња ЂЂ, која је код ГГ свакодневно долазила, па је виђала осуђене и окривљеног и запазила мајице на њима. Повезивањем изведених доказа правилно првостепени суд закључује да су се учиниоци ослободили гардеробе - мајица како би уклонили евентуалне трагове настале приликом лишења живота жртве. Иначе, само трагови на зеленој прљавој мајици потичу од крви, али због мале количине материјала порекло крви није могуће утврдити (налаз и мишљење Института безбедности 04 бр.27/247-94 од 08.07.1994. године).
Кад су тројица Румуна одлазили према селу Луковица (и према Свилајнцу) сведок КК видео их је лепо обучене и са путним торбама, а такође и сведок ЕЕ. Кад су се касније враћали из правца Луковице према Бобову - према прихваћеном исказу сведока ЖЖ - имали су тренерке и патике и један од тројице, са подигнутим ногавицама на тренеркама, питао је сведока ЖЖ да ли је то Бобови, он им је одговорио да је то Луковачко гробље и показао им Бобово, а они рекли да иду за Водицу. На питање сведока зашто нису ишли главним путем одговорили су да знају где иду.
Време смрти утврђено је на основу исказа сведока ЂЂ, која је ГГ последња видела живу око 20,00 дана 29.05.1994. године и исказа сведока ИИ и НН, које су виделе сву тројицу румунских држављана како пролазе улицом поред њихових кућа, и то из правца куће ГГ, рано ујутру 30.05.1994. године.
На опушку (једном од неколико пронађених на месту лишења живота - у штали) пронађени су трагови особе са крвном групом „А“, док су остале цигарете од којих су пронађени опушци пушиле особе највероватније са крвном групом „0“ ( коју има 44% становништва беле расе) или особе које припадају групе неизлучивача. Сведок КК наводи да је 28.05.1994. године двојици осуђених и окривљеном дао најпре пет кутија, а затим и цео бокс цигарета „Формула“, а управо та ознака је јасно видљива на једном од пронађених опушака који није догорео до филтера.
У поновљеном поступку (после укидања прве осуђујуће пресуде у односу на сада осуђеног ДД) није обављено ДНК вештачење биолошког профила са опушка, јер је 1994. године коришћена деструктивна Холцерова метода ради утврђивања да ли трагови потичу од људске крви и којој крвној групи припадају, тако да су опушци уништени. У списе кривице Вишег суда у Јагодини К-3/16 осуђеног ДД извршен је увид.
Не може се утврдити тачно колико је пута свако од тројице саизвршилаца ударио ГГ док је била жива и који ударац је ко од њих нанео. Међутим, на основу бројности повреда, правилно првостепени суд закључује да су је сва тројица румунска држављанина заједнички везали канапом око ногу и са рукама на леђима и да су јој задали безброј удараца шакама (стиснутим у песницу, а не дланом-отвореном шаком, према објашњењу вештака ЊЊ на главном претресу по кривици сада осуђеног ДД).
На свест окривљеног АА о заједничком деловању са већ осуђеним учесницима указује бројност повреда по глави и вишеструки преломи ребара са леве и десне стране грудног коша, пронађени делови поломљене зубне протезе ГГ, што указује на закључак да је и окривљени АА, као и већ осуђена лица, био свестан заједничког деловања у циљу извршења заједничког кривичног дела. Постојање одбрамбених повреда није утврђено, јер је ГГ била везана и њен отпор онемогућен, један њен опанак пронађен је на прозору штале-што указује на веома јако дејство шака саизвршилаца у свесном и вољном заједничком остварењу једног кривичног дела.
Свести о заједничком деловању претходио је заједнички договор, план напуштања куће оштећене и представљања да одлазе за Румунију, а затим повратак споредним путем у правцу куће оштећене, чекање погодног тренутка (обзиром на добро познате околности да оштећена живи сама, мада има суседе, и где оставља кључ од куће) што све указује на свест и вољу – хтење свих саизвршилаца да заједнички остваре једно кривично дело и да оштећену лише живота из користољубља. Кад постоји заједнички договор и свест о заједничком деловању саизвршиоци се у оквиру тога саглашавају са свим радњама, без обзира ко их од њих појединачно предузима.
У жалби браниоца окривљеног даље се указује на контрадикторности у исказима сведока и на околност шта је ко од тројица Румуна носио, потенцира се исказ сведока ИИ да је окривљени АА на себи имао џемпер, а сада осуђена лица имала су мајице (иако су сви други рекли да су сва тројица имали мајице), а велика је разлика између мајице и џемпера, док су неки од сведока тврдили да су Румуни имали на себи тренерке. Такође се указује да је окривљени тачно описао какву је мајицу носио и навео да другу није имао, па су се пронађене мајице, по ставу жалбе, морале бити показане „окривљенима“ и сведоцима.
Ови жалбени наводи нису основани, а сведок ИИ препознала је по лику са растојања од десетак метара, а можда и мање, сва три лица, јасно наводећи њихова имена и да су долазили из правца куће ГГ. Она је из радозналости хтела да види ко то пролази путем и прича. Њена комшиница преко пута сведокиња НН такође је видела тројицу мушкараца који долазе из правца куће ГГ, било јој је чудно што пролазе тако рано и мислила је да су Румуни, јер они раде у селу, али их није познавала пошто иначе живи у Свилајнцу. То што улична расвета на месту опажања ове две сведокиње тада није постојала, по правилној оцени првостепеног суда, није од утицаја на веродостојност исказа ових сведокиња, обзиром на извештаје РХМЗ о метеоролошкој видљивости и Астрономске опсерваторије (да је излазак сунца - почетак обданице био у 04.56, наутички сумрак трајао од 03.35 до 04.21, кад је почео грађански сумрак који се сматра почетком свитања). Веродостојност исказа сведокиње НН се стога не доводи у питање тиме што је она у истрази 1994. године тврдила да је АА носио џемпер, сада осуђени ЈЈ црвенкасту, а треће лице белу мајицу.
Бранилац окривљеног истиче даље у жалби да суд није у потпуности прихватио налаз вештака ЊЊ који је у другом предмету прецизирао налаз наводећи да није могуће определити да ли су „ударци шакама на телу покојне ГГ настале од једног или више лица“, па се не може са сигурношћу утврдити да ли је само један тукао ГГ или сва тројица (и да ли баш ова тројица Румуна).
Ови жалбени наводи нису основани, а на основу налаза и мишљења вештака специјалисте судске медицине др Љубише Божића првостепени суд је правилно утврдио да су повреде наношене кад жртва није могла да се брани, нити да истури руке испред како би спречила наношење повреда, што се иначе чини рефлексно, пошто одбрамбене повреде нису нађене.
На почетку обдукције верификовано је да је леш везаних руку на леђима. Из фотографија на лицу места произилази да је марама натопљена крвљу била везана у пределу уста. И једно и друго везивање, према мишљењу вештака, указују на много већу вероватноћу да је напад извршен од више лица, него од једне особе. Покојној је задато доста удараца али није било великих отворених повреда споља, па је закључак вештака да су повреде нанете ударцима стиснутом у песницу шаком или шакама. Преломљени део вештачке вилице затечен је душнику.
Унутрашњим прегледом је утврђено да је поглавина скоро комплетно крвљу подливена што је довело до губитка свести, шока, агоније и смрти у условима продора крви у систем можданих комора због нанетих удараца у пределу главе. Смрт је убрзана и потпомогнута затварањем плућног крила делом протезе коју је жртва удахнула борећи се за ваздух. Бројност прелома ребара и њихов условно речено линијски распоред упућује на закључак да је вероватно неко седео жртви у пределу грудног коша или је притискао коленима и потколеницама током наношења повреда.
Правилан је закључак првостепеног суда да се из околности да је опанак пронађен на прозору штале, а већи и мањи део поломљене зубне протезе на бетону штале, утврђује да је дејство силе било веома јако, а марамом (која је пронађена везана у чвор око врата жртве) су била везана уста како се не би чули јауци жртве којој су нанете бројне повреде по глави, лицу и грудном кошу. Кућа и плац ГГ граничи се са плацом и кућом сведока ММ, а у комшилуку је породица КК, па је постојала опасност да неко од њих чује запомагање и јауке.
Из напред наведеног произилази да је чињенично стање правилно и потпуно утврђено на основу оцене свих изведених доказа појединачно и у међусобној вези, као и у вези са одбраном окривљеног.
Иначе, из списа произилази да је истражни судија Окруженог суда у Јагодини донео решење о спровођењу истраге Ки-173/94 од 05.09.1994. године против сада осуђених ДД и ЈЈ, као и против окривљеног АА због основане сумње да су учинили кривино дело убиство из члана 47. став 2. тачка 4. Кривичног закона РС у вези члана 22. Кривичног закона СРЈ. Увидом у пресуду Врховног касационог суда Кзз – 530/2018 првостепени суд је утврдио да је делимично усвојен захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног ЈЈ у погледу повреде кривичног закона из члана 439. тачка 2. ЗКП и преиначена правноснажна пресуда Вишег суда у Јагодини К-27/17 од 19.09.2017. године и Апелационог суда у Крагујевцу Кж1-1425/17 од 26.01.2018. године, исправљена решењем од 08.02.2018. године, у погледу правне оцене деле и одлуке о казни, тако што је кривично дело за које је окривљени ЈЈ оглашен кривим правно квалификовано као кривично дело убиство из члана 47. став 2. тачка 4. Кривичног закона Републике Србије и ЈЈ осуђен на казну затвора у трајању од 14 година (други став 24. стране писмено израђене пресуде).
Правилно закључује првостепени суд да за окривљеног АА није најблажи закон који је важио у време извршења, већ кривични закон СРЈ и Кривични закон Републике Србије који су се истовремено примењивали од 09.03.2002. године до 11.04.2003. године којим је за кривично дело убиство из користољубља била прописана казна затвора најмање 10 година или затвор од 40 година. Према одредби члана 3. став 1. и 2. Закона о изменама и допунама КЗ СРЈ („Службени лист СРЈ“, број 61/01) за најтежа кривична дела или најтеже облике тешких кривичних дела могла се прописати и казна затвора од 40 година ( само уз казну затвора до 15 година), и није се могла изрећи лицу које у време извршења кривичног дела није навршило 21 годину живота, тако да се окривљеном АА не може изрећи казна затвора у трајању од дужем од 15 година (први став 26. стране писмено израђене пресуде).
Иако пресуду не побија због одлуке о казни окривљени у својој жалби истиче своје тешке личне и породичне прилике, да се о баби и деди бринуо 15 година, да има четворо деце од којих је троје малолетно и да о њима ништа не зна, да деца више немају кућу, храну, не зна ни шта једу и да ли иду у школу, да су му родитељи болесни, мајка парализована и у кревету, а и самог окривљеног захватила је парализа кад му је умро брат и требало је да стигне у Шпанију на две операције, што се на жалост није догодило.
Бранилац окривљеног пресуду побија и због одлуке о кривичној санкцији и наводи да суд није узео у обзир велики број олакшавајућих околности због којих је казна требало да буде знатно мања и то неосуђиваност, затим да је окривљени у време извршења кривичног дела имао свега 19 година и био је млађе пунолетно лице, велики протек времена од извршења кривичног дела, изричито изражавање жаљена и туге због смрти пок. ГГ, са којом је окривљени био у изузетно добрим односима и била му је као мајка, то што је отац четворо деце, од којих најмлађе дете има две године, у породици нико не ради, супруга га је напустила, а отац непокретан лежи у кревету и тешко здравствено стање самог окривљеног који се изузетно тешко креће, како се на суђењу видело, а у селу где му живи породица нема ни пута, ни струје, ни телефона, ни телевизије, тако да цела породица живи у тешкој беди, па је окривљеном требало изрећи казну испод десет година затвора.
Ови жалбени наводи нису основани, а правилно је и у довољној мери првостепени суд од олакшавајућих околности узео у обзир личне и породичне прилике окривљеног, то што је отац четворо деце, а од отежавајућих то што је заједно са осталим сада осуђеним саизвршиоцима учествовао у скривању леша.
И по оцени другостепеног суда изречена казна затвора у трајању од 14 година нужна је и довољна за постизање опште сврхе прописивања и изрицања свих кривичних санкције из члана 5. Кривичног закона Југославије, а то је сузбијање друштвено опасних делатности којима се повређују или угрожавају друштвене вредности заштићене кривичних законодавством. Изречена казна затвора нужна је и довољна је за постизање сврхе кажњавања прописане одредбом члана 33. Кривичног закона Југославије: спречавање учиниоца да чини кривична дела и његово преваспитавање, васпитни утицај на друге да не чине кривична дела, јачање морала и утицај на развијање друштвене одговорности и дисциплине грађана. Изречена казна примерена је степену кривичне одговорности окривљеног, јачини повреде заштићеног добра, околностима под којима је дело учињено, ранијем животу учиниоца, његовим личним приликама и држању после учињеног дела (члан 41. став 1. КЗЈ).
Одлука о трошковима и одлука о имовинскоправном захтеву не побијају се жалбама овлашћених лица.
Са напред наведених разлога Апелациони суд је, на основу члана 457. ЗКП, одлучио као у изреци ове пресуде.
Записничар Председник већа-судија
Весна Митревска,с.р. Радоман Спарић,с.р.
Commentaires