Glavni pretres predstavlja centralni procesni stadijum, odnosno suđenje u užem smislu reči. Za krivični postupak uopšte, karakterističan je njegov stadijumski karakter, što se ogleda u toku postupka kroz smenjivanje različitih procesnih faza. Tu osobinu ima i sam glavni pretres, kao suđenje u užem smislu i kao osnovna faza opšteg krivičnog postupka, a koji se sam odlikuje određenim stadijumima, počev od njegovog formalnog početka, pa do formalmog završetka.
Osnovna odlika novog koncepta organizacije glavnog pretresa se ogleda u njegovom adverzalnom karakteru. Naime, analizirajući aktuelna zakonska rešenja koja se tiču glavnog pretresa možemo uvideti da je u ovom stadijumu krivičnog postupka itekako uočljiv trend slabljenja inkvizicione maksime i jačanje načela kontradiktornosti i nekih drugih elemenata koji su svojstveni adverzalnom modelu glavnog pretresa. Glavni pretres prema novom ZKP‐u289 je uređen po modelu akuzatornog krivičnog postupka i konceptu adverzalnog, odnosno stranačkog postupka u kome je teret pružanja dokaza na tužiocu, na strankama je odgovornost da pribave i izvedu dokaze, dok je sud rasterećen obaveze da istražuje istinu o krivičnom događaju. S tim u vezi, u narednom delu rada ćemo najpre izkazati na novine u ovom stadijumu krivičnog postupka. Naime, pre svega treba istaći da do glavnog pretresa dolaze oni predmeti u kojima se nije pre, odnosno kroz skraćeni postupak ili konsenzualne forme došlo do odgovarajuće sudske odluke. Dakle, ako pretpostavimo da krivični postupak predma odredbama novog ZKP‐a predstavlja je spor ravnopravnih stranaka pred sudom. Onda možemo reči da je upravo glavni pretres stadijum postupka u kome se intenzivira spor između optužbe i odbrane. Ovakav zključak možemo izvući na osnovu sledećih činjenica. Novinama u ZKP‐u je predviđeno da se još pre zakazivanja glavnog pretresa optuženi izjašnjava o krivici pa ako optuženi optužbu ne osporava, i ne dolazi do rasprave o krivičnoj odgovornosti. Takođe, reformama u okviru samog glavnog pretresa dobili smo jasno izraženo i razvijeno načelo kontradiktornosti. U tu svrh nepohodno je najpre ukazati na sam tok glavnog pretresa prema odredbama novog ZKP‐a. 1. Tok glavnog pretresa prema odredbama novog ZKP-a Osnovne procesne faze u okviru glavnog pretresa su: 1) formalni početak glavnog pretresa, 2) uzimanje određenih podataka od optuženog (prethodna provera) i davanje potrebnih pouka optuženom i drugim pozvanim licima (pouka o pravima), 3) iznošenje optužbe, 4) izjašnjenje optuženog, 5) davanje uvodnih izlaganja, 6) dokazni postupak, 7) davanje završnih reči na glavnom pretresu, te 8) formalni završestak glavnog pretresa.
Prema pravilima ZKP‐a iz 2009 godine290, glavni pretres je započinjao iznošenjem optužbe, odnosno čitanjem optužnog akta ovlašćenog tužioca ‐ optužnice javnog tužioca ili oštećenog kao (supsidijarnog) tužioca, odnosno privatne tužbe privatnog tužioca, dok prema pravilima novog Zakonika, glavni pretres započinje kada sud o tome donese odgovarajuću formalnu odluku, tj. prema rešenju novog ZKP‐a glavni pretres počinje donošenjem rešenja da se glavni pretres održi (član 385 ZKP‐a/11).291 Rešenje donosi u zasedanju predsednik veća kada utvrdi da je veće sastavljeno u sklasdu sa Zakonikom, da ne postoje razlozi zbog kojih se članovi veća i zapisničar moraju izuzeti i da su ispunjene pretpostavke za održavanje glavnog pretresa (član 367. stav 1. tačka 1. i 2. ZKP‐ a/11). Nakon otvaranja zasedanja i objavljivanja sastava veća i predmeta glavnog pretresa, predsednik veća proverava da li su došla sva pozvana lica, da li su lica koja nisu došla uredno pozvana i da li su svoj izostanak opravdala (član 378. stav 2 ZKP‐a/11). Zatim sledi stadijumu kome se predsednik veća uverava u identitet optuženog, traži od njega podatke o ranijoj osuđivanosti (prethodna provera) i ujedno ga upozorava da prati tok postupka i saopštava kakve obaveze ima u vezi sa predlaganjem dokaza, tj. poučava ga po pravima i dužnostima, i proverava da li je saopštenu pouku razumeo (pouka o pravima). Pouka se da daje oštećenom koji je prisutan.
Nakon prethodne provere i pouka o pravima sledi izlaganje optužbe, koja se po pravilu izlaže tako što tužilac čita optužnicu, ili ako to predsednik veća dozvoli usmenim putem izlaže njen sadržaj, s tim da se ne izlaže sve što optužnica sadrži, već samo podaci o optuženom opis radnje učinjenog dela i njegov zakonski naziv, s navođenjem odredaba zakona koje tužilac smatra da se imaju primeniti.
Po izlaganju optužbe predsednik veća proverava formalni i suštinski odnos optuženog prema optužbi, što podrazumeva da li je optuženi razumeo optužbu, te da li želi da iskoristi svoje pravo da se o optužbi izjasni ili ne izjasni (izjašnjenje optuženog). Posle izjašnjavanja, odnosno neizjašnjavanja optuženog predsednik veća poziva tužioca i branioca ili optuženog koji se brani sam da iznesu uvodna izlaganja. Predsednik veća ne mora pozvati na davanje uvodnih izlaganja, ako su se stranke na pripremnom ročištu već izjasnile i predložile dokaze. Svrha uvodnih izlaganje je iznošenje osnovnih teza optužbe i odbrane, što znači da ona ne smeju izlaziti van činjeničnog i pravnog okvira postupka, niti sadržati analizu prikupljenih dokaza, podrobnu interpretaciju događaja i temeljno teorijsko razmatranje spornih pravnih pitanja.
Po okončanju uvodnih izlaganja sledi stadijum dokaznog postupka. Uzevši u obzir, da se najveći broj izmena, kada je u pitanju glavni pretres, upravo tiče stadijuma dokaznog postupka na ovom mestu ćemo samo ukazati na osnovne karakteristike, dok će u narednom delu rada podrobnije biti objašnjena priroda i struktura ovog stadijuma glavnog pretresa. Za razliku od ZKP‐a iz 2009. godine po kome je redosled izvođenja dokaza na glavnom pretresu utvrđivao predsednik veća, uz jednini izuzetak, u kome se saslušanje oštećenog koji je prisutan, a koji treba da se sasluša kao svedok, obavljalo odmah posle saslušanja optuženog (član 326. Stav 3 ZKP‐a/09), novi ZKP preciznije određuje redosled izvođenja dokaza. Naime, odredbama novog ZKP‐a je predviđeno da se najpre izvode dokazi koje predloži tužilac, potom dokazi koje predloži odbrana, nakon toga dokazi čije je izvođenje odredilo veće po službenoj dužnosti i po predlogu oštećenog, a na kraju dokazi o činjenicama od kojih zavisi odluka o vrsi i meri krivične sankcije. Takođe, propisano je da ako postoje opravdani razlozi predsednik veća može odrediti drugačiji redosled i protužiti vreme za izvođenje dokaza (član 396. stav. 1 ZKP‐a/11). Ovde treba napomenuti da za razliku od rešenja našeg zakonodavca, kao i zakonodavca Crne Gore, koji u članu 334. stav 3. ZKP‐a CG, na sličan način određuje redosled izvođenja dokaza, zakonodavci Republike Hrvatske i Bosne i Hercegovine su u svom krivičnoprocesnom zakonodavstvu dali značajniju prednost načelu kontradiktornosti. Naime, odredbama novog ZKP‐a Republike Hrvatske293, zakoniodavac daje priliku suprotstavljenim stranama u postupku da iznesu svoje navode i kritički se osvrnu na navode suprotne strane. Shodno tome, redosled izvođenja dokaza na glavnom pretresu je nešto drugačiji u odnosu na zakonska rešenja u Republici Srbiji i Republici Crnoj Gori. Naime, dokazi se izvode onim redom kojim se daje inicijativa suprotstavljenim stranama u postupku tako da, najpe idu dokazi optužbe, zatim dokazi odbrane, nakon njih dokazi optužbe kojima se pobijaju navodi odbrane, zatim dokazi odbrane kojima se iznose odgovori na pobijanje, a nakon njih dokazi suda (član 419. stav 5. ZKP‐a RH). Slično rešenje predviđeno je i u ZKP‐u Bosne i Hercegovine u članu 261. stav 2. propisano da osim ako sudija, odnosno veće u interesu pravde ne odredi drugačije, dokazi se na glavnom pretresu izvode sledećim redom: a) dokazi optužbe, b) dokazi odbrane, c) dokazi optužbe kojma se pobijaju navodi odbrane (replika), d) dokazi odbrane kao odgovor na pobijanje (duplika), e) dokazi čiji je izvođenje naredio sudija, odnosno veće, f) sve relevantne informacije koje mogu pomoći sudiji, odnosno veću kod odmeravanja odgovarajuće krivičnoprocesne sankcije ako optuženi bude proglašen krivim po jednoj ili više tačaka optužnice.
Novim ZKP‐om Republike Srbije predviđeno da nakon saslušanja optuženog, predsednik veća određuje vreme u kojem se dokazi izvode. Takođe, treba napomenuti da je zakonodavac predvideo, da ako postoje opravdani razlozi predsednik veća može odrediti drugačiji redosled i produžiti vreme za izvođenje dokaza. Takođe, novina u dokaznom postupku prema novom ZKP‐u se ogleda u činjenici da je uz sudsko ispitivanje svedoka i veštaka uvedeno i stranačko ispitivanja istih, i to na način po kome je primat u ispitivanju upravo dat strankama u postupku. Naime, odredbama novog ZKP‐a pravo ispitivanja dato je strankama i braniocu u obliku osnovnog ispitivanja (kad pitanja svedoki ili veštaku neposredno postavlja ona stranka, odnosno branilac koja ge je i pozvala), zatim unakrsnog ispitivanja (stranka ili banilac ima pravo unakrsno da ispita pomenute osobe koje je pozvala suprotstavljena strana) i dodatnog ispivianja (svedoka odnosno veštaka ispituje stranka, ili branilac, koja ga je pozvala).
Nakon izvođenja poslednjeg dokaza predsednik veća će upitati stranke, branioca i oštećenog da li imaju predloge za dopunu dokaznog postupka (član 408. stav 1. ZKP‐a). Naime, izviđenje dokaza na glavnom pretresu ima svoju vremensku i sadržinsku dinamiku u kojoj se menja odnos prema predmetu dokazivanja. Zbog čega se i posle izvođenja poslednjeg dokaza može pojaviti potreba da se dokazni postupak dopuni. S tim u vezi, na upit predsednika veća stranke, branilac i oštećeni mogu predložiti dokaze koji su im bili poznati, ali za njihovim izvođenjem do tog trenutka nije postojala potreba. Ako niko ne ne predloži dopunu dokaznog postupka ili predlog bude odbijen, a veće ne odredi izvođenje dokaza, predsednik veća će objaviti da je dokazni postupak završen (član 408. stav 2. ZKP‐a/11).
Posle objavljivanja da je dokazni postupak završen, predsednik veća daje završnu reč, tužiocu, potom oštećemom ili njegovom zakonskom zastupniku ili punomoćniku, posle njega braniocu, a na kraju optuženom. Tužilac i oštećeni ili njegov zakonski zastupnik imaju pravo da odgovore na završne reči branioca i optuženog, a branilac i optuženi imaju pravo da se osvrnu na te odgovore. Poslednja reč uvek pripada optuženom (član 412. stav 1., 2. i 3. ZKP‐a/11). 2. Drugačije procesne uloge subjekata krivičnog postupka u dokaznom postupku Kao što je to već istaknuto novi Zakonik o krivičnom postupku Republike Srbije uneo je niz novina koje se tiču glavnog pretresa, kojima je pre svega povećao intenzitet načela kontradiktornosti, a sam stadijum dokaznog postupka koncipirao kao prostor direktnog sučeljavanja optužbe i odbrane u kome sud ima ulogu pasivnog i neutralnog arbitra. S tim u vezi, u narednom delu rada ćemo ukazati na procesni položaj navedenih subjekata u dokaznom postupku. 2.1. Položaj suda u dokaznom postupku Kada je u pitanju položaj suda u dokaznom postupku, novim ZKP‐om se u potpunosti menja njegova inkviziciona uloge, koja je tradicionalno karakteristična za evropskokontinentalna zakonodavstva, a koja se ogleda u aktivnom učešću u izvođenju dokaza. Naime, prema odredbama novog ZKP‐a teret dokazivanja optužbe je na ovlašćenom tužiocu, a sud izvodi dokaze na predlog stranaka. Takođe, propisano je da sud može dati nalog stranci da predloži dopunske dokaze ili izuzetno sam odredi da se takvi dokazi izvedu, ako oceni da su izvedeni dokazi protivrečni ili nejasni i da je to neophodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio (član 15. stav. 1., 2. i 3 ZKP‐a/11). Ovom odredbom definisana je jedna od osnovnih odlika stranačkog postupka, a to je da sud izvodi dokaze na predlog stranaka. Izuzetak je predviđen u stavu 4. člana 15. ZKP‐a kojim je u zakonom propisanim uslovima data korektivna, odnosno pomoćna ali ne i aktivna i kreativnu funkcija u predlaganju i izvođenju dokaza. Takođe, zakonodavac je u članom 350. stav 2., članom 356. stav 3. ZKP‐a, propisao mogućnost da sud pribavlja dokaze po službenoj dužnosti. Naime, u pomenutim odredbama stoji da da predsednik veća može, na pripremnom ročištu, odnosno posle određivanja glavnog pretresa i bez predloga stranaka, branioca i oštećenog da naredi pribavljanje novih dokaza za glavni pretres, iz razloga koji su predviđeni u članu 15. stav 4 ZKP‐a. Kada je u pitanju glavni pretres dokazna uloga suda u ovoj fazi krivičnog postupka je svedena na minimum. Dakle, za razliku od ranijih zakonskih rešenja, prema odredbama novog ZKP‐a sud više ne raspolaže inkvizitorskim ovlašćenjima da postupajući po službenoj dužnosti i kad to sam oceni radi zadovoljenja principa materijalne istine295 i pricipa aktivnosti krivičnog suda u postupku, pribavlja mimo dokaza koje su pružile krivičnoprocesne stranke. Naime, prema odredbama novog ZKP‐a, na glavnom pretresu, preciznije sve do kraja glavnog pretresa, dokaze predlažu stranke, branilac i oštećeni. Oni mogu predložiti izvođenje novih dokaza, a mogu da ponove i predloge za izvođenjem dokaza koji su ranije odbijeni (član 395. stav 1. ZKP‐a/11). Napominjemo da je prema starom ZKP‐u veće na glavnom pretresu moglo da odluči da se izvedu dokazi koji nisu predloženi ili od kojih je predlagač odustao (član 326. stav 5. ZKP‐a iz 2009. godine/11). Prema odredbama novog ZKP‐a sud nema ovakvu mogućnost, tj. njegova uloga po pitanju izvođenja dokaza na glavnom pretresu se svodi uglavnom pod okvire člana 396. ZKP‐a prema kome sud može odrediti drugačiji redosled izvođenja dokaza i produžiti vreme izvođenja dokaza. Ovde treba napomenuti da je za razliku od novog ZKP‐a Republike Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore, koji na sličan način definišu ulogu suda na glavnom pretresu, ZKP‐om Republike Hrvatske u članu 419. stav 3. predviđena mogućnost da veće može, po službenoj dužnosti, odlučiti da se izvedu dokazi koji nisu predloženi ili od kojih je predlagaoc odustao, čime je zadržano pravo suda da po svom nahođenju, mimo stranaka predlaže izvođenje dokaza u toku glavnog pretresa.
Prema odredbama novog ZKP‐a, sud je ovlašćen da postavlja pitanja optuženom. svedoku, veštaku ili stručnom savetniku tokom osnovnog, unakrsnog i dopunskog ispitivanja. Po pravilu pomenutim subjektima sud postavlja pitanja nakon stranaka i branioca, osim u situaciji kada se radi o ispitivanju svedoka koji je odredio sud, odnosno veštačenju koje je po službenoj dužnosti predložio sud. U ovakvim slučajevima pitanja prvi postavljaju predsednik i članovi veća, potom tužilac, optuženi i njegov branilac, pa zatim veštak ili stručni savetnik (član 402. stav 4. ZKP‐a/11). Takođe, u slučaju saslušanja optuženog, propisano je da predsednik veća može uvek optuženom da postavi pitanje koje doprinosi potpunijem ili jasnijem odgovoru na pitanje postavljeno od strane drugih učesnika u postupku (član 398. stav 5. ZKP‐a). Ovde takođe treba napomenuti da za razliku od od novog ZKP‐a Republike Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore, koje na sličan način normiraju mogućnost suda da postavlja pitanja optuženom, svedoku, veštaku ili stručnom savetniku, ZKP‐om Republike Hrvatske u članu 420. stav 5. Zakonika o kaznenom postupku predviđena je mogućnost da sud može da postavi pitanja svedoku i veštaku tokom, diretnog, unakrsnog i dodatnog ispitvanja, ali isključivo radi razjašnjenja nejasnoća. Dakle iako i ZKP Republike Hrvatske koncipira glavni pretres u duhu stranačkog akuzatornog modela, odnosno bilateralne metode dokazivanja, možemo zaključiti da je hrvatski zakonodavac, za razliku od zakonodavaca Republike Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore, zauzeo poprilično restriktivnije stajalište po pitanju mogućnosti suda da postavlja pitanja na glavnom pretresu.
Na kraju treba istaći, da za razliku od ranijeg ZKP‐a prema kome je sud bio u obavezi da pribavlja kako one dokaze koji terete okrivljenog, tako i one koje mu idu u prilog, prema odredbama novog ZKP‐a sud više nema takvu obavezu, već samo da nepristrasno oceni izvedene dokaze, ali ne i da ih pribavlja, i da na osnovu dokaza koje pribavljaju ili predlažu stranke, sa jednakom pažnjom utvrdi činenice koje terete ili idu u korist okrivljenom (član 16. stav 2 ZKP‐a).
Uzevši u obzir da je prema odredbama novog ZKP‐a teret dokazivanja primarno na tužiocu, uloga suda na glavnom pretresu u skladu sa ovakvim zakonskim rešenjem se ogleda prevashodno u vođenju računa da se dokazi izvode po pravilima zakonika, da spreči svaku procesnu zloupotrebu i da učesnicima u postupku pruži potrebnu zaštitu ukoliko se za tim javi potreba.297 2.2. Položaj stranke (optužbe i odbrane) i branioca u dokaznom postupku Prema odredbama novog ZKP‐a, položaj stranke, odnosno tužioca i okrivljenog, i branioca je takođe pretrpeo ozbiljne promene. Naime, novousvojena bipolarziacija dokaznog postupka, odnosno naglašena stranačka dokazna inicijativa, podrazumeva znatno drugačiju pripremu i osposobljenost stranaka za neposredno raspravljanje te od njih zahteva znatno veću aktivnost tokom celog glavnog pretresa. Naravno da se najveće izmene uloge stranaka i branioca prema novom ZKP‐u tiču faze istražnog postupka, međutim njihov položaj na glavnom pretresu je promenjen u korist načela kontradiktornosti i stranačkog izvođenja dokaza. Naime, implementacija stranačkog izvođenja dokaza u novi ZKP, s jedne strane, i minimiziranje inkvizicionih ovlašćenja suda, sa druge strane, dovodi do toga da se od stranaka zahteva puno veća aktivnost na samom glavnom pretresu. Naime, prema starom ZKP‐u stranke i branilac su takođe imali pravo da predlažu dokaze, ali su pitanja koja su postavljali svedoku ili veštaku postavljana naposredno preko suda, izuzetno uz odobrenje suda, stranke i branilac su mogli da postave direktna pitanja, svedoku ili veštaku. Odredbama novog ZKP‐a predviđeno je da stranke, odnosno branilac direktno ispituju svedoka, veštaka ili stručnog savetnika kroz osnovno, unakrsno ili dopunsko ispitivanje. Posebno aktivnost stranaka i branioca dolazi do izražaja u unakrsnom ispitivanju, o čemu će u daljem delu rada biti nešto više reči. Zbog ovakve koncepcije dokaznog postupka, odnosno uvođenja instituta unakrsnog ispitivanja temeljna priprema stranaka čini condicio sine qua non unakrsnog ispitivanja i osnovni je uslov uspeha u dokaznom postupku, a time i celokupnom postupku.298 Dakle, kao što je već to istaknuto u radu, odredbama novog ZKP‐a, težište dokaznog postupka je pomereno od suda ka strankama, uz sužavanje ovlašćenja suda u smislu predlaganja i izvođenja dokaza. Novi ZKP u naš sistem krivičnog pravosuđa uvodi kontradiktorni način ispitivanja, koji se tradicionalno koristi u anglosaksonskom procesnom sistemu. Naime, novim ZKP‐om je pripisano da ispitivanje svedoka, veštaka ili stručnog savetnika najpre vrši stranka koja ga je predložila (osnovno ispitivanje), zatim protivna stranka (unakrsno ispitvanje), a potom se po odobrenju veća mogu postavljati dodatna pitanja (dodatno ispitivanje) (član 402. stav 6 ZKP‐a/11). 2.1.1. Osnovno ispitivanje Kao što je to već istaknuto, novi ZKP propisuje da se u slučaju ispitivanja svedoka, veštaka ili stručnog savetnika najpre vrši osnovno ispitivanje. U članu 2. stav 21. propisano je da “osnovno ispitivanje” (direct examination) predstavlja postavljanje pitanja svedoku, veštaku ili drugom ispitivanom licu od strane stranke, branioca ili oštećenog koji je predložio ispitivanje. Dakle osnovno ispitivanje postoji kada svedoka, veštaka ili drugo ispitivano lice ispituje stranka, odnosno branilac koji je predložio i pozvao svedoka, veštaka ili drugo lice kao svoj dokaz.299 Znači, pitanja prvo postavlja ona stranka koja je predložila dokaz. U slučaju da obe stranke predlože ispitivanje istog svedka ili isto veštačenje, smatraće se da je dokaz predložila stranka čiji je predlog prvi zaveden u sudu (član 402. stav 3 ZKP‐a/11), tako da će ta stranak prva postavljati pitanja. Ako je sud odredio ispitivanje svedoka ili veštačenje bez predloga stranaka, pitanja prvi postavljaju predsednik i članovi veća, potom tužilac, optuženi i njegov branilac, pa zatim veštak i stručni savetnik (član 402. stav 4. ZKP‐a/11). Oštećeni ili njegov zakonski zastupnik i punomoćnik imaju pravo da postave pitanje svedoku, veštaku ili stručnom savetniku nakon tužioca, uvek kada tužilac ima pravo na ispitivanje (član 402. stav 5. ZKP‐a/11). Takođe, potrebno je naglasiti da branilac ima pravo da u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni (član 71. tačka 5. ZKP/11), tako da kada je u pitanju ispitivanje, podrazumeva se da sve ono što se u ovom radu odnosi na stranke (tužioca i optuženog) važi i za branioca.
Osnovno ispitivanje svedoka teče tako što posle opštih pitanja, svedok iznosi sve što mu je o predmetu poznato, nakon čega mu se mogu postavljati pitanja koja moraju da butu jasna, određena i razumljiva. Kada je u pitanju veštak, odnosno stručni savetnik, on najpre izlaže usmeno svoj nalaz i mišljenje ili ga po odobrenju veća čita, a nakon toga mu se postavljaju pitanja. Pitanja u osnovnom ispitivanju ne smeju da sadrže obmanu, niti da se zasnivaju na pretpostavci da je svedok izjavio nešto što nije izjavio (tzv. kapciozna pitanja), i ne smeju predstavljati navođenje na odgovor (tzv. sugestivna pitanja). Zabrana postavljanja sugestivnih je predviđena prevashodno iz dva razloga. Prvi se ogleda u pretpostavci da bi sugestija koja je sadržana u pitanju mogla da navede nepristrasnog svedoka da pogrešno reprodukuje stvarna zapažanja. Drugi razlog, proizilazi iz bipolarne strukture dokaznog postupka, a ogleda se u postojanju bojazni da bi se svedoci mogli osećati kao članovi optužnog ili odbrambenog tima (u zavisnosti od toga koja strana ih je predložila) i bili skloni prihvatanju sugestije sadržane u pitanjima osnovnog ispitivača. Naime, prikladnim pitanjima on bi ih moao voditi u smeru njemu povoljnijih odgovora, pa bi u tom slučaju sudu prenesene informacije poticale više od njega nego od svedoka. Drugim rečima, rečeno postojala bi bojazan da bi moglo da dođe do identifikacije svedoka s interesima stranke koja ga je pozvala na sud.
Ovde takođe treba napomenuti da za razliku od od novog ZKP‐a Republike Srbije koji zabranjuje postavljanje sugestivnih pitanja prilikom osnovnog (direktnog) ispitivanja, ZKP‐om Republike Hrvatske u članu 420. stav 4. Zakona o kaznenom postupku propisano je da su pri osnovnom (glavnom) ispitivanju sugestivna pitanja dopuštena samo kada je to potrebno radi razjašnjenja nejasnoća, ili kada stranka poziva svedoka protivne stranke, ili njen svedok izbegava odgovor. Slično rešenju kome je pribegao hrvatski zakonodavac i u Zakonu o krivičnom postupku Bosne i Hercegovine u 262. stav. 2. Dakle, za razliku od ZKP‐a Republike Srbije i u kome je predviđena generalna zabrana sugestivnih pitanja pri osnovnom ispitivanju, ZKP Republike Hrvatske i ZKP Bosne i Hercegovine predviđa mogućnost postavljanja sugestivnih pitanja prilikom osnovnog ispitivanja u slučaju kada postojanja razloga predviđenih zakonikom. 2.1.2. Unakrsno ispitivanje Unakrsno ispitivanje (cross-examination) sledi posle osnovnog ispitivanja i sastoji se od postavljanja pitanja svedoku, veštaku ili drugom ispitivanom licu od strane stranke koja izvođenje tog dokaza nije predložila ili ga je predložila posle stranke kojoj pripada osnovno ispitivanje, ili ih postavlja oštećeni. Ovo ispitivanje se u krivičnoprocesnoj teoriji naziva još i neprijateljsko ispitivanje, jer ima za cilj da dokaže da ispitivano lice nije govorio istinu. Krajnji cilj ovog ispitivanja je eliminisanje ili ublažavanje činjeničnog i pravnog značaja direktnog ispitivanja i ono se preduzima samo ako je ispitivano lice nanelo štetu teoriji predmeta dokaza (tezi optužbe, odnosno odbrane). U tom slučaju se radi o destruktivnom svedoku, veštaku ili stručnom savetniku koji ruši kocpeciju vođenja postupka u željenom pravcu jedne od stranaka. Za razliku od njega, konstruktivni svedok, veštak ili stručni savetnik po pravilu ne nanosi štetu, jer govori istinu pa nema potrebe za unakrsnim ispitivanjem.
Pre nego što ukažemo na prirodu ovog instituta u novom ZKP‐u Republike Srbije i napravimo poređenje sa zakonskim rešenjima zemalja u okruženju (BiH, Hrvatske i Crne Gore), najpre ćemo ukazati moguće tehnike, odnosno varijante normiranja ovog oblika ispitivanja. Naime, u svetu postoje tri metode normiranja unakrsnog ispitvanja: vezana, nevezana i kompromisna. Vezana metoda podrazumeva da se unakrsna pitanja mogu odnositi samo na okolnosti o kojma je ispitivano lice iskazivalo prilikom osnovnog ispitivanja. Nevezana metoda podrazumeva da se unakrsna pitanja mogu odnosti na sve pravno relevantne okolnosti. Kompromisna varijanta ima gipku formilaciju po kojoj je vezana metoda samo prezumptivno pravilo, tako da sud može odobriti pitanja koja prelaze granice osnovnog ispitivanja ako se odnose na okolonosti koje su tesno povezane s okolnostima na koje se odnosilo glavno ispitivanje.
Unakrsno ispitivanje je u ZKP‐u Republike Srbije regulisano članom 2. stav. 22 u kome stoji da unakrsno ispitivanje predstavlja postavljanje pitanja svedoku, veštaku ili drugom ispitivanom licu od strane suprotne stranke ili oštećenog, posle osnovnog ispitivanja. Uzevši u obzir ovakvu zakonsku formulaciju možemo zaključiti da je zakonodavac odabrao nevezanu metodu normiranja unakrsnog ispitivanja, što znači znači da isptivač koji vrši unakrsno ispitivanje nije vezan onim što je ispitivano lice izjavilo u osnovnom ispitivanju. Ovde treba napomenuti da je za razliku od ZKP‐a Republike Srbije kod koga se zakonodavac opredelio za nevezanu metodu, zakonodavac Bosne i Hercegovine se opredelio za vezanu metodu, tako da je u članu 262. stav 1., propisao da se pitanja svedoku od suprotne stranke ograničavaju i odnose na pitanja koja su prethodno postavljena tokom ispitivanja svedoka od stranke koja je pozvala svedoka i pitanja u korist vlastitih tvrđenja.303 Slično rešenje bilo je jedno vreme predviđeno i ZKP‐om Republike Hrvatske, ali je zakonskim izmenama i dopunama vezana metoda i u ovoj zemlji zamenjena nevezanom.
Za unakrsno ispitivanje ne važi zabrana postavljanja sugeslivnih pitanja, ali važi zabrana postavljanja kapcioznih pitanja. Naime, u novom ZKP‐u Republike Srbije u člnau 98. stav 1. Stoji da kada svedok završi svoj iskaz, a potrebno je da se njegov iskaz proveri, dopuni ili razjasni, postaviće mu se pitanja koja moraju biti jasna, određena i razumljiva, ne smeju sadržati obmanu, niti se zasnivati na pretpostavci da je izjavio nešto što nije izjavio, i ne smeju predstavljati navođenje na odgovor osim ako se radi o unakrsnom ispitivanju na glavnom pretresu. Ovakvo zakonsko rešenje bazira se na pretpostavci da nema razloga zbog kojih bi scvedok koga je predložila suprotna stranka i koji je već prošao osnovno ispitivanje, bio pošteđen pokušaja da se navede na odgovor, jer to predstavlja jedan od metoda provere verodostojnosti njegovog iskaza.
U američkoj teoriji je poznata izreka Jona Henrija Vigmora (John Henry Wigmore) koji kaži da je unakrsno ispitivanje: “najveća pravna mašina ikada izmišljen za otkrivanje istine”.305 Takođe, u američkoj teoriji vlada mišljenje da sugestivna pitanja u unakrsnom ispitivanju ne samo da su dozvoljena, nego su ona od suštinskog značaja za uspeh, te da ona ne treba da budu samo sugestivna, već brutalno sugestivna. U skladu sa ovom konstatacijom vlada mišljenje da su najefikasnija pitanja izjave o činjenicama, s tim u vezi, umesto da pita pitanja stranka koja vrši unakrsno ispitivanje treba da nudi odgovor kao činjenicu, i da na taj način usmerava svedoka da prizna tu činjenicu kao istinu. Dakle, unakrsno ispitivanje je prilika za stranku koja unakrsno ispituje da svoje tvrdnje iznese kroz pitanja i učini da se svedok složi sa njima. Ako postigne da se svedok složi sa tim tvrdnjama, efektivno unakrsno ispitivanje je skoro isto kao da je ispitivač faktički sam svedočio. S tim u vezi, kao što i svaka medalja ima svoju drugu stranu, tako i institut unakrsnog ispitivanja ima i svoju drugu, negativnu stranu, gledano sa aspekta utvrđivanja istine. Naime, dok je većina američkih advokata upoznata sa navedenom Vigmorovom konstatacijm, znatno manji broj nih je upoznat sa nastavkom prvobitne konstatacije, a on glasi: “Advokat306 može da uradi svašta u unakrsnom ispitivanju… On može, ako je to istina, da uradi više nego što je trebalo da uradi, takođe, on … može da uradi to na taj način da istina izgleda kao laž”. Zbog, druge strane unakrsnog ispitivanja, koje se ogleda u moći da se ovim putem iskrivi istina, Vigmor je ukazao na neophodnost kontrole primene ovog pravnog instituta.307 Unakrsno ispitivanje se praktikuje iz dva razloga: da se dobije korisno svedočenje za svoju teoriju slučaja, ili da se ospori kredibilitet svedoka diskreditujući njega ili njegovu izjavu.308 Bez obzira na mogućnost da se zahvaljujući dobrim ispitivačkim veštinama putem unakrsnog ispitivanja iskrivi istina, u anglosaksonskom pravosudnom sistemu, a od skora u našem, ovaj pravni institut je ipak zastupljen, a postavljanje sugestivnih pitanja u unakrsnom ispitivanju je dozvoljeno. Sugestivna pitanja mogu da budu: a) potpuno disjunktivna – ne dopuštaju drugi odgovor osim “da” ili “ne”; b) nepotpuno disjunktinva – ne isključuju i druge mogućnosti koje nisu obuhvaćene prethodnom sugestijom; c) ekspektativna (iščekujuća) pitanja – koja mogu da budu potvrdna ili odrečna; d) odlučna pitanja; e) nadovezujuća pitanja – nakon popuštanja primarnoj sugestiji nastavlja se sa pitanjima u tako već utvrđenom pravcu.309 Zakonodavac je u novom ZKP‐u propisao da svedoku, veštaku ili stručnom savetniku neposredno postavljaju pitanja stranke i branilac, predsednik veća i članovi veća, a oštećeni ili njegov zakonski zastupnik i punomoćnik, i veštak i članovi veća, a oštećeni ili njegov zakonski zastupni i punomoćnik, i veštak ili stručni savetnik mogu neposredno postavljati pitanja uz odobrenje predsednika veća (član 402. stav 2. ZKP‐a/11). Ako predsednik veća dozvoli stručnom savetniku da neposredno postavlja pitanja prilikom unakrsnog ispitivanja, postavlja se kao sporno pitanje, da li on može postavljati sugestivna pitanja. Imajući u vidu da je stručni savetnik lice koje raspolaže stručnim znanjem iz oblasti u kojoj je određeno veštačenje i da ga bira stranka (član 125. stav 1. i 2. ZKP‐a/11), kao i to da je dužan da stranci koja ga je angažovala pruži pomoć (član 126. stav 3. ZKP‐a/11), logično bi bilo da mu se dozvoli postavljanje sugestivnih pitanja, jer je on i angažovan, odnosno smisao njegovog pojavljivanja u krivičnom postupku je, upravo da pomogne određenoj stranci da ostvari svoj cilj. S tim u vezi u većini slučajeva bilo bi logičnije da veštak unakrsno ispituje, i da pri tome koristi sugestivna pitanja, stručni savetnik, koji je ekspert za konkretnu oblast, a ne da to čine tužilac, branilac ili okrivljeni.310 Za razliku od stranaka i stručnog savetnika, predsednik veća, članovi veća i veštak, u situaciji kada imaju pravo da postavljaju pitanja ne smeju postaviti ni jedno zabranjeno pitanje, pa ni sugestivno. Ovakav zaklučak se nameće jer oni moraju biti apsolutno nepristrasni, a po logici stvari postavljanjem sugestivnih pitanja, sugeriše se odgovor, odnosno iskaz se “fabrikuje” radi postizanja željenog cilja, a sudsko veće i veštak, za razliku od tužioca i odbrane, ne smeju imati za cilj da se postupak završi na određen način.311 2.1.3. Dodatna pitanja (dodatno ispitivanje) Novi ZKP Republike Srbije propisuje da se na glavnom pretresu nakon unarsnog ispitivanja svedoka, veštaka ili stručnog savetnika, a po odobrenju predsednika veća mogu postavljati dodatna pitanja (član 402. stav. 6 ZKP‐a/11). Za razliku od osnovnog i unakrsnog ispitivanja, zakonodavac ne objašnjava šta se podrazumeva pod dodatnim pitanjima. Nauka krivično procesnog prava poznaje tri vrste ispitivanja: osnovno (examination), unakrsno (cross-examination) i dodatno (re-direct examination). S obzirom da zakonodavac nije podrobnije objasnio šta se smatra pod dodatnim pitanjima, a pod pretpostavkom da se radi o situaciji u kojoj je stranka koja je predložila dokaz obavila osnovno ispitivanje, a potom druga stranka ili oštećeni posle osnovnog ispitivanja izvršili unakrsno ispitivanje, po logici stvari se može zaključiti da bi dodatna pitanja mogli da budu postavljena od strane stranke koja je obavila osnovno ispitivanje (re-direct examination). Za razliku od našeg zakonodavca koji nije objasnio prirodu dodatnih pitanja, zakonodavac Bosne i Hercegovine eksplicinto navodi u članu 261. stav 3. ZKP‐a da nakon unakrsnog ispitivanja svedoka sledi dodatno ispitivanje. Takođe, u članu 262. stav. 1 ZKP‐a BiH stoji da se pitanja u ponovnom ispitivanju od strane stranke koja ga je pozvala ograničavaju i odnose na pitanja postavljena tokom ispitivanja svedoka od suprotne strane (unakrsnog ispitivanja), te da nakon što svedok bude ispitan, sudija, odnosno predsednik i članovi veća mu mogu postavljati pitanja. Analizom ovog stava može se zaključiti da dotatno (ponovno) ispitivanje prema odredbama ZKP‐a Bosne i Hercegovine predstavlja drugo diretkno ispitivanje svedoka koje se preduzima nakon što je svedok unakrsno ispitan od suprotne stranke. U tom ispitivanju stranka koja poziva svedoka može da traži od svedoka da objasni ili razjasni određene tačke koje su se pojavile u unakrsnom ispitivanju, a deluje nepovoljno za nihov predmet. Cilj ovog ispitivanja je eliminacija ili ublažavanje efekata unakrsnog ispitivanja, ili bolje rečeno, rehabilitacija, spašavanje svedoka, pri čemu se ispitivanje, naravno, ograničava na pitanje i odgovore koji su bili predmet unakrsnog ispitvanja.312 S obzirom da naš zakonodavac nije objasnio šta se podrazumeva pod dodatnim pitanjima, možemo zaključiti da po ovom pitanju postoji, svojevrsna pravna praznina u novom ZKP‐u Republike Srbije, koju bi u narednom periodu trebalo urediti, možda baš po modelu rešenja iz ZKP‐a Bosne i Hercegovine. Takođe, u duhu stanačkog izvođenja dokaza na glavnom pretresu bilo bi poželjno da se nakon dodatnog ispitivanja (re‐direct examination) i drugoj strani omogući pravo na ponovno unakrsno ispitivanje (re‐ cross examination) i to u granicama prethodno obavljenog dodatnog, ponovnog ispitivanja. Ovo pravo se uglavnom stiče ako se prilikom dodatnog ispitianja postave nova pitanja koja se odnose na nove okolnosti i dobiju odgovori koji na novi način ugrožavaju poziciju jedne stranke (najčešće optuženog).313 Na kraju treba naglastiti da novi ZKP Republike Srbije ne predviđa ponovno unakrsno ispitvanje, što bi takođe trebalo u budućem periodu urediti izmenama i dopunama ZKP‐a po kome bi ovo pravo bilo dato drugoj stranki, s tim da bi se pitanja u ponovljenom unakrsnom ispitivanju mogla odnositi samo na okolnosti iznesene tokom dodatnog ispitvanja, odnosno ponovljenog glavnog ispitivanja. 3. Osnovna pravila unakrsnog ispitvanja Uzevši u obzir činjenicu da unakrsno ispitvanje predstavlja dobru priliku da se pojasne činjenice oko spornih stvari, te da se radi o jednom vidu intelektualne borbe, iskorišćavanje ovog prava zahteva ozbiljan pristup i temeljne pripreme. Naime, možemo slobodno reći, da gledajući sa aspekta trvrdnje predmeta, odnosno zastupanja stavova optužbe ili odbrane, unakrsno ispitivanje predstavlja svojevrsni “mač sa dve oštrice”, tj. koliko može doneti koristi, isto toliko može doneti i štete ako njegovoj realizaciji ne pristupi ozbiljno iz uz prethodnu pripremu. S tim u vezi u sjedinjenim američkim državama gde se ovaj institute koristi više od sto godina razvijena su određena pravila kojih se treba pridržavati prilikom unakrsnog ispitivanja kako bi se stranka koja unakrsno ispituje zaštitila od eventualnog neuspeha, odnosno negativnih efekata, tj. kako bi postigla maksimalni pozitivni efekat za svoju trvdrnju predmeta.
Najpre je potrebno znati, da kada se pojavi prilika za unakrsnim ispitivanjem svedoka, veštaka ili stručnog savetnika, nepohodno je imati na umu činjenicu da se radi o licu koje je kao dokaz predložila suprotna strana, tzv. neprijateljskom svedoku, veštaku ili stručnom savetniku, zbog čega je veoma važno najpre proceniti da li je uopšte korisno, sa aspekta potvrđivanja sopstvene teorije predmeta, pristupiti unakrsnom ispitivanju datog lica. Kao vodilja u smislu donošenja odluke, da li se upustiti u unakrsno ispitivanje ili ne treba da nam posluže odgovori na tri pitanja. Prvo, da li je teza koja se zastupa uopšte ugrožena iskazom proisteklim iz osnovnog ispitvanja, drugo, da li se realno može očekivati da će se od konkretnog lica dobiti iskaz koji će ići u prilog teze koja se zastupa i treće da li postoji realna mogućnost da se kompromituje iskaz ispitivanog lica. Ukoliko je odgovor na jedno od ova dva pitanja negativan, mudrije je ne upuštati se u unakrsno ispitivanje.314 Znači, krucijalno pitanje koje treba postaviti kada imamo priliku da unakrsno ispitujemo, jeste da li uopšte treba da pristupimo unakrsnom ispitivanju datog lica ili ne. Ako je pak, odgovor na ova pitanja pozitivan, onda treba pristupiti detaljnoj pripremi za realizaciju ovog prava. Treba napomenuti, da u američkoj teoriji i praksi postoji čitav niz različitih tehnika unakrsnog ispitivanja, međutim za sve nih važe manje‐više slična pravila. Stoga ćemo, u narednom delu rada izneti neka od tih pravila.
Za lice koje unakrsno ispituje je veoma važno da zna šta želi da postigne unakrsnim ispitivanje. Naime, unakrsno ispitivanje zahteva određeni vid improvizacije koji mora da bude zasnovan na čvrstom razumevanju datog slučaja, što zahteva dobru pripremu, odnosno detaljno upoznavanje sa svim okolnostima slučaja. Neadekvatna priprema može da dovede do pogređne improvizacije. Ako ispitivač koji unakrsno ispitije ne zna u kom pravcu želi da ide ispitivanje, onda zasigurno neće znati kada treba da stane, odnosno da završi ispitivanje. U skladu sa navedenim pravilom je i sledeće pravilo koje glasi, da završni argumenti (reči) treba da budu formulisani na početku suđenja. Naime, prilikom preduzimanja unakrsnog ispitivanja moramo da imamo na umu završne argumene. S tim u vezi, nije nikada prerano početi sa formulacijom završne reči. Naravno da u tom slučaju rano postavljanje završnih argumenata uglavnom podleže njihovoj reviziji tokom suđenja. Međutim, oni treba da nam posluže kao vodilja, ka cilju koji težimo da ostvarimo unakrsnim ispitivanjem. S tim u vezi ispitivač u unakrsnom ispitivanju mora da ima predstavu o pitanju pre nego što izazove odgovor ispitivanog lica. Još jedno od “svetih pravila” uspešnog unakrsnog ispitivanja je pravilo koje glasi, ne postavljajte pitanje ako unapred ne znate odgovor ispitivanog lica (Dont aks a question unless you know the answer). Naravno ovo pravilo je gotovo nemoguće ispoštovati u praksi, jer je nemoguće u svakom datom slučaju da znamo kakav ćemo odgovor dobiti na postavljeno pitanje. Zbog toga se praktikuje sledeće pravilo koje je realnije za primenu, a koje glasi, ako niste spremni za odgovor, onda ne postavljajte to pitanje. Naime, u praksi se tokom ispitivanja uvek javljaju nove činjenice oje treba istražiti, čak i kada ne znamo gde tačno može da nas odvede dalje ispitivanje. Iz tog razloga, potrebno je predvideti moguće odgovore. Dakle, ispitivač ne sme dopustiti da bude iznenađen odgovorom na postavljeno pitanje. Zbog toga je poželjno postaviti niz povezanih, sporednih pitanja čiji odgovori bi trebali da nam kažu kako bi otprilike odgovor mogli da dobijemo na ključno pitanje. Na ovaj način, možemo da se blagovremeno povučemo iz daljeg ispitivanja, ako nam se ne sviđa ono što vidimo, tj. ono što ćemo najverovatnije čuti ako postavimo pitanje. Dakle, ispitivač mora da zna kada treba da stane sa daljim ispitivanjem. Takođe, pravilo je da ne treba postavljati ključno pitanje dokle god nemamo svedoka u poziciji u kojoj daje odgovore onako kako mi želimo, odnosno dokle god ga nemamo u poziciji u kojoj ne deluje uverljivo. U tom cilju, u praksi je poželjno postaviti nekoliko tangecijalnih pitanja koji će primorati svedoka da na najvažnije pitanje odgovori na način koji mi to želimo. Nikada ne treba dozvoliti ispitivanom licu da na unakrsnom ispitivanju ponovi sve što je rekao u osnovnom ispitivanju. Totalno je pogrešno omogućiti svedoku da ponovi svoje izlaganje sa osnovnog ispitivanja na unakrsnom ispitivanju. Naime, ispitivač mora da ima ciljeve koji želi da ostvari u unakrsnom ispitivanju i dobro osmišljen plan za njihovo postizanje. S tim u vezi, taktika unakrsnog ispitivanje mora da bude zasnovana na sveukupnim okilnostima datog slučaja. Treba izbegavati dugo unakrsno ispitvanje, jer ono može da ima za posledicu povećanje efekata osnovnog ispitivanje. Treba biti što je moguće kraći u unakrsnom ispitivanju. Pitanja u unakrsnom ispitvanju treba da budu koncipirana tako da budu jednostavna i nedvosmislena. Komplikovana pitanja mogu da zbune veće i samog svedoka. Komplikovana pitanja neminovno daju svedoku priliku da razradi svoj odgovor. U praksi američkih advokata važi pravilo po kome je deset slogova je idealna dužina za jedno pitanje. U tu svrhu, poželjno je duga pitanja podeliti u nekoliko kraćih. Na kraju, jednostavna pitanja održavaju interesovanje i fokusiranost veća na sam čin ispitivanja. Nikada ne treba postavjati pitanja koja u sebi sadrže reč “zašto” ili slične izraze poput “ko”, “šta”, “kada”, “gde”, “kako”. Naime, kao što je to već istaknuto u ovom radu, ispitivač bi trebao da ponudi činjenice i pruži svedoku priliku da se sa tim činjenicama složi ili ne. Uspeh u unakrsnom ispitivanju zahtev maksimalnu koncentraciju ispitivača, koji mora dobro da bude fokusiran kako na postavljanje pitanja, tako i na slušanje odgovora koje mu ispitivano lice daje na postaljena pitanja. ZAKLJUČAK Novim Zakonikom o krivičnom postupku u pravosudni sistem Republike Srbije uveden je koncept adverzalnog glavnog pretresa u kome su uloge procesnih subjekata znatno drugačije u odnosu na stari inkvizicioni model glavnog pretresa. Naime, dokazni postupak na glavnom pretresu se karakteriše stranačkim izvođenjem dokaza, tzv. bipolarni dokazni postupak. Ovakav koncept zahteva puno veću aktivnost stranaka na raspravi i ujedno znatnu pasivnost suda. Međutim, priroda čoveka je da se teško odriče starih navika i isto tako teško prihvata nova pravila. S tim u vezi, u praksa pokazuje da se procesne stranke tešo navikavaju na korišćenje punog kapaciteta procesnih instrumenata, s jedne strane, a da se sud teško miri sa činjenicom, da su mu ovlašćenja u predlaganju i izvođenju dokaza znatno sužena, te da se uprkos tome, po starim dobrim navikama meša u dokazni postupak.
Jedna od svakako najznačajnijh novina koja je uvedena novim ZKP‐om a tiče se glavnog pretresa jeste institut unakrsnog ispitivanja. Radi se o dokaznoj tehnici koja predstavlja novitet u našem procesnom zakonodavstvu. Shodno tome, možemo zaključiti da novi elementi glavnog pretresa koji su mahom preuzeti iz anglo‐saksonskog pravnos sistema, a naročito unakrsno ispitivanje, zahteva edukaciju i stručno usavršavanje stranaka radi ovladavanja veštinama koje su neophodne za uspešno baratenje ovom dokaznom tehnikom. U tom smislu potrebno je organizovati što više seminara, treninga, specijalističkih kurseva i sl. na temu veština unakrsnog ispitivanja. Takođe, potrebno je ovu problematiku implementirati u kurikulume nastavnih predmeta na pravnim fakultetima. Naime, u SAD se na pravnim fakultetima u sklopu dokaznog prava (Law of evidence) kao jedan od osnovnih predmeta izučava unakrsno ispitivanje.
Na samom kraju treba istaći da postoji nesklad između uvedenih novina po pitanju dokaznog postupka, odnosno izvođenja dokaza i ustaljene (zastarele) forme zapisničke registracije istog. Naime, prema klasičnom načinu zapisničkog fiksiranja presednik veća diktira zapsiničaru sažetak iskaza svedoka. Ovakav način je imao smisla kada je ispitvanje vodio predsednik veća, koji je imao predstavu o onome što on želi od svedoka da sazna, što mu daje mogućnost da izdvoji ono što je bitno, odnosno da sažme iskaz svedoka u jednu upotrebljivu celinu. Međutim, s obzirom da je ispitvanje povereno strankama u postupku, a naročito deo koji se tiče unakrsnog ispitivanja, onda je ovaj način, tj. zapisnička registracija iskaza neadekvatna. Naime, predsednik veća ne može da zna dokazne strategije stranaka, te mu je stoga teško da utvrdi šta je u nekom iskazu bitno a šta je manje bitno. Dakle, stranački metod dokazivanja je nespjih sa zapisničkim fiksiranjem iskaza u formi pravljenja sažetka svedokovog iskaza. Nasuprot tome, bipolarnom dokaznom konceptu odgovara metoda fiksiranja putem transkripata stenografskih beležaka ili puna reprodukcija svedokovog iskaza ptuem uređaja za audio snimanje. Koliko je nama poznato, osim tzv. specijalnog suda ni jedna druga sudnica u Srbiji nije opremljena za ovakav vid beleženaj iskaza, što predstavlja ozbiljnu prepreku za punu implementaciju navedenih dokaznih tehnika.
Doc.drAleksandarR.Ivanović LITERATURA: Damaška, M., Hrvatski dokazni postupak u poredbenopravnom svijetlu, Hrvatski ljetopis za kazneno pravo i praksu, Vol. 17. No. 2, Hrvatsko udruženjeza kaznene znanosti i praksu, Zagreb, 2010, str. 821‐837. Delibašić, V., Unakrsno ispitivanje, Pravni život – časopis za pravnu teoriju i praksu, br. 9, tom I, Udruženje pravnika srbije, Beograd, 2013, str. 777‐787. Ilić , P.G., Majić, M., Beljanski, S., Trešnjev, A., Komentar zakonika o krivičnom postupku, Službeni glasnik, Beograd, 2012. Katonci, M., Baričić, T., Stranačko izvođenje dokaza i unakrsno ispitivanje u hrvatskom i poredbenom kaznenom procesnom pravu, Hrvatski ljetopis za kazneno pravo i praksu, Vol. 18, No. 1, Hrvatsko udruženjeza kaznene znanosti i praksu, Zagreb, 2011, str. 143‐167. Lochary, R., Veštine zastupanja u krivičnim postupcima – priručnik za advokate, American Bar Association Rule of Law Initiative & Partneri za demokratske promene Srbija, Beograd, 2013. Polchinski, D. P., The Cross-Examination Edge – A Guide to Effective Questioning, Lawyers & Judges Publishing Company, Inc. Tucson, 2010. Sijerčić‐Čolić, H., Rasprava o reformi u krivičnom pravosuđu i krivičnom zakonodavstvu Bosne i Hercegovine, s posebnim osvrtom na novo krivično procesno pravo, Hrvatski ljetopis za kazneno pravo i praksu, Vol. 10, No. 1, Hrvatsko udruženjeza kaznene znanosti i praksu, Zagreb, 2013, str. 181‐208. Simović, M., Simović,V., Krivično procesno pravo, Internacionalna asocijacija kriminalista, Banja Luka, 2011. Škulić, M., Krivično procesno pravo, Pravni fakultet, Centar za izdavaštvo i informisanje, Beograd, 2009, str. 224. Vandervrort, E. F., A search for the truth or trial by ordeal: when procsecurots cross- examine adolescents how should courts respond? Widener Law Review, vol. 16, Widener University School of Law, Wilmington, 2010, str. 335‐367. Zakon o kaznenom postupku Republike Hrvatske, „Narodne novine“, broj 152/08, 76/09, 80/11, 91/12 – Odluka i Rješenje USRH, 143/12, 56/13 i 145/13. Zakon o krivičnom postupku Bosne i Hercegovine, „Službeni glasnik Bosne i Hercegovine“, br. 3/03, br. 32/03, 36/03, 26/04, br. 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 29/07, 32/07, 53/07, 76/07, 15/08, br. 58./08, br. 12/09, 16/09, 93/09, 72/13.
Zakonik o krivičnom postupku Republike Srbije, „Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013 i 45/2013.
Zakonik o krivičnom postupku Republike Srbije, „Sl. list SRJ“, br. 70/2001 i 68/202 i „Sl. glasnik RS“, br. 58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005 ‐ dr. Zakon, 49/2007, 20/2009 ‐ dr. Zakon i 72/2009).
Comments