KOMPARACIJA ODREDABA ZKP REPUBLIKE SRBIJE O TUŽILAČKOJ ISTRAZI SA ZKP NEMAČKE, ITALIJE I ENGLESKE

Narodna Skupština Republike Srbije je septembra 2011. godine donela novi Zakonik o krivičnom postupku137 koji je počeo sa primenom 15. januara 2012. godine za krivična dela u kojima postupa javno tužilaštvo posebne nadležnosti, a u ostalom delu je otpočeo sa primenom 1. oktobra 2013. godine. Ovaj Zakonik bi trebao da predstavlja završetak rada na dugogodišnjoj reformi krivičnog procesnog zakonodavstva koja je počela još 2001. godine donošenjem, tada saveznog, Zakonika o krivičnom postupku138 koji je predviđao sudski koncept istrage i u potpunosti je bio u skladu sa evropsko kontinentalnom pravnom tradicijom kojoj i pripada država Srbija, sa malim brojem rešenja koja su poticala iz anglosaksonske pravne tradicije. Međutim, s obzirom na period reformi i usklađivanja našeg procesnog zakonodavstva sa odgovarajućim evropskim standardima, i ovaj Zakonik je više puta menjan prilikom čega su i implementirani pojedini instituti karakteristični za adversarijalni model krivičnog postupka.

Naredni korak ka uvođenju značajnih promena u naše krivično procesno zakonodavstvo učinjen je 2006. godine, donošenjem novog Zakonika o krivičnom postupku.140 Ovaj zakonski tekst je predviđao značajnu reformu krivičnog postupka i uvođenje tužilačkog koncepta istrage. Stupio je na snagu 10.6.2006. godine s tim što je trebao da počne da se primenjuje 1.6.2007. godine. Samo su se pojedine odredbe ovog zakonika primenjivale i to neka pravila o zaštiti svedoka, o odlaganju i prekidu glavnog pretresa i pauzi tokom glavnog pretresa. Primena Zakonika je više puta odlagana, da bi naposletku bio i ukinut.

Najzad, sada važeći ZKP iz 2011. godine donosi mnoštvo novina, a najznačajnije novine se ogledaju u sledećem: sudska istraga se zamenjuje sa tužilačkom koja ipak sadrži neke elemente stranačke istrage; ukida se načelo utvrđivanja materijalne istine sa ciljem da sud postane klasičan arbitar u sporu između javnog tužioca s jedne strane, i okrivljenog i njegovog branioca, s druge strane; javni tužilac postaje dominus litis istražnog postupka čija je obaveza da u saradnji sa policijom pripremi slučaj i pravno održivu optužnicu pred sudom, ukida se institut istražnog sudije i uvodi sudija za prethodni postupak kao jemac osnovnih sloboda i prava u predistražnom postupku i istrazi, itd (v. Bošković, 2012: 211‐226).

Svakako da je jedna od najznačajnijih novina koju donosi novi ZKP Republike Srbije promena koncepta istrage, odnosno uređenje prethodnog postupka na drugačijim osnovama nego što je to bio slučaj u dugogodišnjoj pravnoj tradiciji na ovim prostorima. U osnovi, vođenje prethodnog postupka u celini se poverava javnom tužiocu i policiji s tim da je intencija da javni tužilac postane dominus litis celokupnog prethodnog postupka. Činjenica je da je veliki broj evropskih zemalja posegnuo za preuzimanjem mnogih ustanova krivičnog procesnog prava iz zemalja u kojima je zastupljen adversarijalni sistem krivičnog postupka, misleći se tu, pre svega, na Sjedinjene Američke Države. Međutim, tu se postavlja i jedno veoma važno pitanje, a to je da li pristupiti potpunoj reformi i mešoviti krivični postupak zameniti akuzatorskim ili izvršiti delimičnu reformu tako što će se pojedini instituti iz anglosaksonske pravne tradicije uskladiti i prilagoditi načelima koja su karakteristična za evropsko – kontinentalni model postupka.

Čini se da je donošenjem novog Zakonika Republika Srbija prihvatila jednu radikalniju varijantu reforme u tom smislu da su mnogobrojni instituti sa anglosaksonskog pravnog područja implementirani u naše krivično procesno zakonodavstvo, bez mnogo kritičkog osvrta na moguće probleme koji se mogu javiti u praktičnoj primeni. U tom kontekstu će u narednom izlaganju posebna pažnja biti posvećena komparaciji novog modela tužilačke istrage u Srbiji sa konceptima istrage u Nemačkoj, Italiji i Engleskoj. Ove tri zemlje su izabrane za komparaciju iz sledećih razloga. Nemačka je zemlja koja je klasični predstavnik evropsko kontinentalne pravne tradicije i koja je uvela tužilački koncept istrage, ali ne narušavajući osnovne principe krivičnog postupka koji već dugo godina funkcionišu na njenim prostorima kao što je npr. marginalizacija načela utvrđivanja istine. Italija je takođe zemlja koja pripada evropsko kontinentalnoj pravnoj tradiciji, ali i prva zemlja u Evropi, zajedno sa Portugalom, koja je sprovela kompletnu reformu i mešoviti krivični postupak zamenila sa akuzatorskim. Najzad, Engleska je klasičan predstavnik anglosaksonske pravne tradicije pa je zanimljivo poređenje njihovog policijskog koncepta istrage sa navedenim tužilačkim konceptima putem čega se mogu izvući odgovarajući zaključci. TUŽILAČKA ISTRAGA U NEMAČKOM KRIVIČNOM PROCESNOM ZAKONODAVSTVU Glavni izvor nemačkog krivičnog procesnog prava predstavlja savezni Za‐ kon o krivičnom postupku (Strafprozeßordnung – StPO). Ovaj Zakon je donesen još 1877. godine i do sada je pretrpeo dosta izmena i dopuna, ali su suštinski njegova struktura kao i osnovna načela koja se odnose na krivični postupak ostali isti (Es‐ ser, 2004: 111). U tom smislu, nemački Zakon o krivičnom postupku se prema svo‐ jim opštim postavkama svrstava u red najsavremenijih krivičnih postupaka (Bejatović, 1997: XIX).

Jedna od najbitnijih izmena izvršena je 1974. godine,143 kada se u cilju po‐ stizanja veće efikasnosti krivičnog postupka, ukida sudska istraga i ista zamenjuje sa tužilačkom istragom, što faktički znači da od tada istraga više nije u nadležnosti istražnog sudije. Jedan od glavnih razloga koji je doveo do ove promene je bio da nema potrebe da se duplira istraga koju su već sproveli tužilaštvo i policija, jer se na taj način postupak nepotrebno odugovlači (Hermann, 1981: 100).

Istraga kao pripremni stadijum krivičnog postupka stavlja se u nadležnost javnog tužioca, koji tako preuzima dvostruku funkciju, i tužilačku i sudsku, jer po‐ staje organ krivičnog gonjenja i istrage. Naime, kada je javno tužilaštvo putem kri‐ vične prijave ili na drugi način saznalo za postojanje sumnje da je izvršeno krivično delo, dužno je da odluči da li će prethodno da istraži činjenično stanje, odnosno da sprovede istragu u cilju donošenja odluke o podizanju javne tužbe. To znači da je za pokretanje istrage dovoljno samo postojanje obične (osnova) sumnje da je izvršeno krivično delo, ali ne i osnovane sumnje da je određeno lice izvršilo krivično delo. Takođe, razmatrajući obavezu tužioca da donese naredbu ili rešenje o pokretanju istrage, zapaža se da ni jedna odredba ne propisuje da je javno tužilaštvo dužno da donese formalni akt o pokretanju istrage, što znači da takav akt i nije potrebno doneti.

Analizirajući ove odredbe nemačkog zakonodavca može se zaključiti da je prihvaćeno rešenje prema kojem prethodni (pripremni) postupak faktički započinje preduzimanjem prve radnje nadležnog organa (tu se misli pre svega na javnog tužioca i policiju) koja je usmerena na krivično gonjenje određenog poznatog ili nepoznatog lica.144 Takođe, za razliku od srpskog ZKP, nemački ZKP predviđa samo jednu fazu tokom vođenja istrage, tj. ne pravi se podela na predistražni postupak i istragu i što je još važnije tako koncipiran istražni postupak nije deo krivičnog postupka već je to postupak koji prethodi krivičnom i koji treba da omogući javnom tužiocu da podigne optužnicu ili da odustane od krivičnog gonjenja. Na ovom mestu je značajno ukazati i na sporno rešenje srpskog zakonodavca prema kojem je istraga prva faza krivičnog postupka iako naredbu donosi javni tužilac na koju nije predviđena mogućnost žalbe sudu i koja se može voditi čak i protiv nepoznatog učinioca. O ovom spornom pitanju će kasnije biti više reči. Jedna od glavnih karakteristika istrage u Nemačkoj jeste da je javni tužilac glavni subjekt istrage i da uloga policije najvećim delom zavisi od toga da li će i u kojoj meri će joj javni tužilac poveriti preduzimanje istražnih radnji. Nakon završet‐ ka istrage i delatnost policije se, teoretski, završava. Da li će doći do podizanja optu‐ žnice ili ne, isključivo je pravo javnog tužioca, tj. javni tužilac po ovom pitanju ima monopolistički položaj u odnosu na policiju (Mathias, 2005: 468). Na ovom mestu je jako bitno istaći da ne postoji mogućnost vođenja istrage od strane odbrane niti je glavni pretres uređen na principima koji važe u zemljama anglo‐saksonske pravne tradicije već su zadržani elementi i načela karakteristična za zemlje kontinentalne tradicije pa je samim tim zadržano i načelo utvrđivanja istine.

Uloga suda u ovako koncipiranom prethodnom postupku se vrši preko sudije za istragu (Ermittlungsrichter) koji vrši sudsku kontrolu onih radnji u istrazi kojima se zadire u osnovna prava građana, a koje preduzimaju državni tužilac i policija i odlučuje o primeni mera prinude. Međutim, uloga sudije za istragu nije na ovaj način potpuno iscrpljena u istražnom postupku, tj. sudija za istragu može preduzeti pojedine radnje po zahtevu državnog tužioca ili samoinicijativno.146 Prvo, sudija za istragu može preduzeti pojedine radnje po zahtevu državnog tužioca i to ako tužilac smatra da je u određenim slučajevima potrebno preduzeti pojedine sud‐ ske radnje. Takav zahtev tužilac može uputiti osnovnom sudu koji se nalazi na pod‐ ručju na kojem treba preduzeti konkretne radnje. I drugo, sudija za istragu može samoinicijativno preduzeti istražne radnje samo u slučaju kada postoji opasnost od odlaganja, a ne postoji mogućnost da stupi u vezu sa državnim tužiocem. Da bi u is‐ trazi koja je tužilačka bila smanjena uloga suda i da ne bi bilo dileme kada sud može samoinicijativno da preduzme određene istražne radnje u toku istražnog postupka, zakonodavac je postavio dva uslova, prvi da postoji opasnost od odlaganja i drugi da državni tužilac nije dostupan, pri čemu oba uslova moraju biti ispunjena da bi sud bez zahteva mogao da sprovede pojedine istražne radnje. Javno tužilaštvo, da bi moglo da istraži prethodno činjenično stanje, ovla‐ šćeno je da od javnih ustanova zahteva obaveštenja, kao i da neposredno ili preko službenika policije preduzima istražne radnje svih vrsta, pri čemu su službenici po‐ licije dužni da postupaju po zahtevima javnog tužilaštva.147 U ovom kontekstu je zanimljivo napraviti poređenje sa rešenjem koje je prisutno u Srbiji. Naime, prema odredbama ZKP RS ako policija ne postupi po zahtevu javnog tužioca i ne preduzme naloženu radnju, javni tužilac će odmah obavestiti starešinu koji rukovodi organom, a po potrebi može obavestiti nadležnog ministra, Vladu ili nadležno radno telo Narodne skupštine. Ako i u roku od 24 časa od kada je primljeno obaveštenje javnog tužioca, policija ne postupi po zahtevu, tada javni tužilac može zatražiti pokretanje disciplinskog postupka protiv lica za koje smatra da je odgovorno za nepostupanje po njegovom zahtevu. Ovakvo rešenje nije propisano u nemačkom ZKP. Jednostavno, ovakve situacije su teško zamislive jer je logično da policija postupi po nalogu javnog tužioca, a ako se ipak desi da ne postupi, javni tužilac sam kritikuje i opominje svoje istražitelje.148 Naravno da u krajnjem slučaju tužilac može obavestiti nadležnog starešinu ili Generalnog javnog tužioca što je ipak veoma retko. S druge strane, predviđeno je da su pripadnici policije obavezni da obaveste javnog tužioca o svojoj delatnosti i da mu rezultate istrage povodom konkretnog krivičnog dela dostave bez odlaganja. U tom smislu treba istaći da je procesni položaj policije veoma izražen i aktivan u krivičnoprocesnom zakonodav‐ stvu Nemačke i da sa takvim procesnim položajem igraju izuzetno značajnu ulogu u pripremanju javne tužbe javnog tužioca (Bejatović, 2005: 265).

Takođe, tokom istrage su javno tužilaštvo, odnosno policija kada joj spro‐ vođenje istrage poveri javni tužilac, obavezni da vode računa o prikupljanju svih re‐ levantnih činjenica, kako otežavajućih, tako i olakšavajućih okolnosti, ali i da brinu o obezbeđenju dokaza za koje postoji opasnost da budu izgubljeni. Na ovaj način javni tužilac u stvari „nema ulogu stranke kakvu ima u adversarijalnom sistemu već je neutralni predstavnik države“ (Weigend, 1980: 395). Isto tako, u nemačkoj procesnoj teoriji se ističe da promena koncepta istrage, odnosno ukidanje instituta istražnog sudije u krivičnoprocesnom zakonodavstvu nije pokušaj da se nepristrasni istražni sudija zameni sa pristrasnim tužiocem već se ova promena zasniva na pretpostavci da državni tužilac može biti objektivan pripadnik pravosuđa – kao ''sudski''‐ prilikom vođenja istrage (Goldstein & Marcus, 1977: 249). Ovako ustanovljena obaveza javnog tužioca jeste jedna od polaznih tačaka za uspešno sprovođenje tužilačkog koncepta istrage, odnosno da javni tužilac prilikom vođenja istrage ne nastupa kao stranka već kao državni organ pod pretpostavkom da može biti neutralan i objektivan kao što je to bio istražni sudija u sudskom kon‐ ceptu istrage.

U tom smislu dr M. Škulić ističe da javni tužilac u čisto procesnom smislu jeste stranka koja je u funkciji optužbe, ali on nije tipična „stranka“ u krivičnom po‐ stupku jer je istovremeno i državni organ, a kao što je to inače uobičajeno u konti‐ nentalno ‐ evropskim tipovima krivičnog postupka javni tužilac ne sme pošto‐poto biti rukovođen svojim stranačkim interesom (kao što je to tipično, pre svega, u par‐ ničnom postupku) te zanemarivati interes druge stranke, odnosno odbrane u kri‐ vičnom postupku usled čega on i predstavlja neku vrstu „parastranke“ (Škulić, 2007: 201). Dalje, jako je interesantno istaći da tužilac može preduzimanje svih istra‐ žnih radnji prepustiti policiji, što u praksi često i čini (Lazin, 1997: VII). Ovaj autor ukazuje na činjenicu da su neka empirijska istraživanja ukazala da je pripremni po‐ stupak u oblasti srednjeg i sitnog kriminaliteta iz ruke javnog tužioca pretežno pre‐ šao u ruke policije, dok je jedino u oblasti teških krivičnih dela javno tužilaštvo za‐ držalo rukovodeću ulogu u pripremnom postupku. Sama činjenica da policija samo‐ stalno vodi istragu za najveći broj krivičnih dela je svakako posledica toga što u svojim redovima ima neophodno ljudstvo, opremu i iskustvo, dok tužilac s druge strane nema dovoljan broj svojih zamenika. U ovom kontekstu se u nemačkoj pro‐ cesnoj teoriji često ističe da je nemački tužilac kao „glava bez ruku“ - Kopf ohne Hände (Roxin, 1995: 53).

Istragu okončava državni tužilac kada oceni da je istraga pružila dovoljno osnova za podizanje optužnog akta i označava u spisima okončanje istrage. U slučaju kada se sprovedenom istragom nije došlo do osnova za podizanje javne tužbe, državni tužilac će obustaviti istražni postupak, o čemu obaveštava osumnjičenog ako je u tom svojstvu bio saslušan ili ako je protiv njega bilo doneto rešenje o određivanju pritvora, a na isti način će postupiti ako osumnjičeni traži odluku ili ako ima očigledne i posebne interese da se ona objavi. Takođe, oštećeni ima pravo da napada ovakvu odluku državnog tužioca putem prigovora o kojem rešava nadležno tužilaštvo. Međutim, ukoliko nadležno tužilaštvo odbije prigovor oštećenog, on se može obratiti sudu koji će doneti konačnu odluku. Dakle, prethodni postupak počinje poprilično neformalno, ali se formalno izlazi iz njega, bilo putem optuženja ili obustave istrage o kojoj ipak konačnu reč daje sud po inicijativi ovlašćenog krivičnoprocesnog subjekta.

Kao što se vidi, u Nemačkoj je istražni postupak koncipiran tako da u celosti stoji izvan krivičnog postupka i u nadležnosti je javnog tužioca i policije tako da je, bar teorijski, javni tužilac dominus litis istrage. Za pokretanje istražnog postupka nije potrebna nikakva formalna odluka javnog tužioca niti suda tako da je i logično da istraga ne predstavlja deo krivičnog postupka jer ne predstavlja sudsku delatnost, već delatnost administrativnih organa. Takođe, načelo utvrđivanja istine je zadržano tako da sud nije dokazno pasivan nego je aktivan kao što u principu i jeste u zemljama evropsko kontinentalne pravne tradicije. Isto tako, u odredbama nemačkog ZKP nema mesta odredbama o vođenju stranačke (paralelne) istrage već je to u isključivoj nadležnosti javnog tužioca i policije. Samim tim, u Nemačkoj nije sprovedena potpuna reforma već delimična jer je u osnovi zadržan duh evropskog kontinentalnog sistema.

S druge strane, praktična primena Zakona je dovela do toga da u najvećem broju slučajeva policija sama sprovodi istragu i da po poverenju javnog tužioca preduzima skoro sve istražne radnje. To upućuje na zaključak da je u Nemačkoj za‐ stupljen tužilačko policijski koncept istrage, s jedne strane, ali i da postoji neefika‐ snost u praktičnoj primeni pojedinih ovlašćenja javnog tužioca, sa druge strane, pri čemu se pre svega misli na njegovu rukovodeću ulogu prilikom vođenja istrage što je dovelo do toga da policija dominira od otvaranja do završetka istrage. TUŽILAČKA ISTRAGA U ITALIJANSKOM KRIVIČNOM PROCESNOM ZAKONODAVSTVU Zakonik o krivičnom postupku Republike Italije (Codice di procedura pena- le) koji je donet 1988. godine,149 a počeo da se primenjuje od 1989. godine, sa ka‐ snijim izmenama i dopunama, pored ostalog, značajan je i po tome što uvodi akuza‐ torski model krivičnog postupka umesto inkvizitorskog kakav je bio prema Zakonu o krivičnom postupku (Codice Rocco) iz 1930. godine koji je prestao da važi stupa‐ njem na snagu novog Zakonika. Otuda, predviđeno je da je centralna (i bar u teoriji jedina) faza pribavljanja dokaza glavna sudska rasprava, a ne istraga (Manna, & Infante, 2000: 7). Shodno tome, italijanski ZKP umesto sudske istrage koju je spro‐ vodio istražni sudija, uvodi tužilačku istragu koju sprovodi državni tužilac direktno ili preko pravosudne policije, kojoj može poveriti sprovođenje istražnih radnji.

Najvažnije novine koje su predviđene Zakonikom se ogledaju u sledećem: ukinut je institut istražnog sudije, prethodna istraživanja vrše obe stranke, dokazi se, kao i unakrsno ispitivanje, izvode samo na glavnoj raspravi, u skladu sa adversa‐ rijalnim principom, ovlašćenje suda da izvodi dokaze je ograničeno samo na pojedi‐ ne slučajeve. Takođe, dolazi do jasnog razgraničenja između prethodne istrage i fa‐ ze suđenja tako što je zabranjeno da se na glavnoj raspravi prezentiraju dokazi iz prethodne istrage, osim ako se dovede u pitanje iskaz svedoka i ne mogu se ceniti na glavnoj raspravi kao dokazi izjave koje je policija prikupila u prethodnoj istrazi (Illuminati, 2005: 571). Italijanski ZKP sadrži redovni krivični postupak i pojedine oblike alterna‐ tivnog postupka.150 Redovni postupak u prvom stepenu sadrži sledeće faze: - prethodna istraživanja, odnosno prethodnu istragu, - faza prethodnog ročišta, tj. sumiranje rezultata prethodne istrage i - faza suđenja, tj. rasprava. Analizirajući ovako koncipiran krivični postupak uočava se da prethodna istraga i faza prethodnog ročišta čine prethodni postupak, dok je faza suđenja, tj. rasprava deo glavnog krivičnog postupka. Takođe, može se zaključiti da ovako koncipiran prethodni postupak nije deo krivičnog postupka, tj. on prethodi krivičnom postupku kao što je uostalom i u Nemačkoj, za razliku od Srbije gde je istraga prva faza krivičnog postupka. Isto tako, nisu predviđene dve faze istraživanja već samo faza prethodnih istraživanja, odnosno prethodna istraga koja treba da omogući javnom tužiocu da donese odluku da li će pokrenuti krivični postupak ili odustati od krivičnog gonjenja.

Prethodnu istragu (indagini preliminari), tj. radnje prethodnog istraživanja sprovodi državni tužilac po osnovu primljenih krivičnih prijava, bez donošenja for‐ malnog rešenja, što znači da je za pokretanje prethodne istrage dovoljno postojanje osnova sumnje da je izvršeno krivično delo. To znači da se prethodna istraga može voditi i protiv nepoznatog učinioca krivičnog dela i pokreće se čim postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo. Faktički, na ovaj način i započinje prethodni postupak što je potpuno u skladu sa opšte prihvaćenim pojmom prethodnog postupka o čemu je već bilo reči.

U toku prethodne istrage državni tužilac i pravosudna policija sprovode određene radnje istraživanja u cilju omogućavanja državnom tužiocu da odluči da li su ispunjeni uslovi za pokretanje krivičnog postupka ili će odustati od krivičnog go‐ njenja i doneti zahtev za arhiviranje, koji podleže sudskom nadzoru (Grande, 2000:233). Na ovaj način državni tužilac postaje dominus litis istražnog postupka, tako što je istovremeno i organ koji istražuje, ali i organ koji goni prilikom čega dolazi do kumulacije funkcija gonjenja i funkcije istraživanja u rukama državnog tužioca. S druge strane, lice protiv koga se vodi prethodna istraga ima status osumnjičenog i u tom smislu je zanimljivo istaći da Zakonik pravi jasnu razliku iz‐ među osumnjičenog (persona sottoposta alle indagini) i optuženog (imputato) i lice postaje optuženim tek kada državni tužilac pokrene formalni krivični postupak, jer do podizanja formalne optužbe, lice protiv koga državni tužilac ili pravosudna poli‐ cija vode prethodnu istragu smatraće se osumnjičenim (Van Cleave, 2007:324).151 I ZKP RS ima sličnu odredbu prema kojoj lice ima status osumnjičenog sve do podizanja optužnice kada stiče status okrivljenog, a momentom potvrđivanja optužnice od strane vanpretresnog veća postaje optuženo lice.

Prethodna istraga počinje prijemom krivične prijave i pravosudna policija je dužna da po prijemu krivične prijave bez odlaganja pismenim putem obavesti dr‐ žavnog tužioca o osnovnim elementima krivičnog dela i o svim do tada prikuplje‐ nim činjenicama, navodeći izvore dokaza i sprovedene radnje o kojima dostavlja i beleške. Svaku krivičnu prijavu, državni tužilac upisuje u registar krivičnih prijava. Momenat upisa krivične prijave u registar krivičnih prijava je veoma značajan, jer od tada počinje da teče rok u kojem se mora završiti prethodna istraga s tim što tre‐ ba naglasiti da će se krivična prijava upisati u registar tek ako je poznato i ime oso‐ be kojoj se to delo stavlja na teret (čl. 335. st. 1. ZKP Italije). Prethodna istraga naj‐ duže može trajati šest meseci, odnosno jednu godinu ako se radi o teškim krivičnim delima, od dana upisa u registar krivičnih prijava lica kojem se određeno krivično delo stavlja na teret, s tim da su predviđeni i duži rokovi pod ispunjenjem određenih uslova (v. Bošković & Kulić, 2012: 145). Ovu odredbu možemo porediti sa odredbom srpskog ZKP prema kojoj istraga treba da bude završena u roku od šest meseci, a kada je reč o krivičnom delu za koje je posebnim zakonom određeno da postupa javno tužilaštvo posebne nadležnosti onda u roku od jedne godine.

Radnje sprovedene u prethodnoj istrazi ne mogu se upotrebiti kao dokaz na glavnoj raspravi, s tim da je predviđen izuzetak da ove radnje mogu da imaju do‐ kaznu vrednost samo ukoliko se radi o izvedenim dokazima u toku prethodne istra‐ ge, a neponovljivi su ili su takvi vremenom postali, pod uslovom da se to nije moglo predvideti. Isto tako, Zakonik predviđa i neke izuzetke za pojedine istražne radnje koje kasnije ne bi mogle biti ponovljene i one se mogu prezentirati kao dokazi kao što su zaplena (privremeno oduzimanje predmeta), pretresanje, tehničke kontrole koje nije moguće ponoviti ili prisluškivanje telefonskih razgovora (Manna, & Infante, 2000: 18). Van toga izvedene radnje u prethodnoj istrazi mogu se upotrebi‐ ti kao dokaz na raspravi samo ako stranke daju pristanak.

S obzirom na ovu činjenicu da najveći broj radnji sproveden u prethodnoj istrazi nema dokazni značaj, italijanski prethodni postupak je deformalizovan, tj. jasno se odvaja od formalnog krivičnog postupka u pravom smislu te reči što je i opravdano jer je vođenje istrage prešlo u nadležnost državnog tužioca i policije. Međutim, poređenjem ovih odredbi sa odgovarajućim odredbama ZKP RS, može se uočiti velika razlika koja se ogleda u tome da se rezultati radnji koje su preduzete od strane javnog tužioca i policije u prethodnom postupku mogu koristiti kao dokaz na glavnom pretresu bez nekih velikih procesnih ograničenja. Faktički, javni tužilac i policija mogu u prethodnom postupku preduzeti bilo koju dokaznu radnju u skladu sa odredbama ZKP i kasnije se u postupku može zasnovati sudska presuda na tako prikupljenim dokazima iako prilikom njihovog izvođenja nije učestvovao sud, a veoma često ni suprotna stranka. Ovo je svakako jedno diskutabilno rešenje u novom srpskom ZKP koje zaslužuje posebnu analizu.

Upravo iz ovog razloga, da radnje koje državni tužilac i pravosudna policija preduzimaju u toku prethodne istrage ne predstavljaju dokaz u postupku, osim prethodno navedenih izuzetaka, a u toku prethodne istrage ukaže se potreba da se sprovedu radnje koje se ne mogu odložiti do održavanja rasprave, italijanski zako‐ nodavac je predvideo dokazno ročište (incidente probatorio) kao izuzetak od ras‐ prave na kojoj se izvode dokazi, s tim što su precizirani slučajevi u kojima se pojedi‐ no dokazno sredstvo može izvesti na dokaznom ročištu.Dokazno ročište se sprovodi pred sudijom za prethodnu istragu u onim slučajevima kada postoje okolnosti koje ukazuju da pojedini dokazi neće moći da budu izvedeni na glavnom pretresu ili će dovesti do toga da glavni pretres bude odložen na dug vremenski period. Tokom rasprave na dokaznom ročištu se izvode dokazi i primenjuju ista pravila kao i na glavnom pretresu i dokazi pribavljeni na ovaj način će biti '' zamrznuti '' i kao takvi priključeni sudskim spisima, odnosno biće dostupni i validni na glavnom pretresu pred sudećim sudijom (Grande, 2000:233).

Pored činjenice da je vođenje istražnog postupka u nadležnosti državnog tužioca i policije, značajno je istaći da zakonodavac predviđa i istražnu delatnost branioca, odnosno da branilac, od početka obavljanja dužnosti na osnovu pisane iz‐ jave, može sprovoditi istraživanja u cilju pronalaženja dokaza u korist njegovog branjenika i to isključivo pod uslovima predviđenim u zakonu (čl. 391. bis ZKP),153 s tim što se uzimanje izjava ne može odnositi na lica koja po zakonu ne mogu biti saslušana kao svedoci. Ova mogućnost odbrane je uvedena izmenama i dopunama ZKP iz 2000. godine. Do tada, dokazi odbrane su zavisili od toga šta je državni tuži‐ lac prikupio tokom prethodne istrage, odnosno ograničenje se ogledalo u tome da je odbrana mogla da ostvari uvid u spise tužilaštva. Sudovi su bili skloni da ne pri‐ hvate dokaze do kojih je došla odbrana u fazi istrage. U svakom slučaju, ovim izme‐ nama je dat zakonski osnov da i odbrana može sprovoditi istragu čime se obezbe‐ đuje '' jednakost oružja '' (Van Cleave, 2007:328). Na ovaj način je omogućeno da odbrana sama sprovodi istragu i da rezultati te istrage budu prezentovani sudu.

Što se tiče uloge suda u prethodnoj istrazi, sud svoju funkciju vrši preko su‐ dije za prethodnu istragu155 koji uglavnom odlučuje o onim pitanjima koja se tiču ličnih prava i sloboda lica protiv koga se vodi prethodna istraga, odnosno osumnji‐ čenog lica. U tom kontekstu sudija za prethodnu istragu odlučuje o lišenju slobode, o sprovođenju pretresanja, o primeni specijalnih istražnih tehnika, o produženju prethodne istrage i dr. Prema tome, sudija za prethodnu istragu ne sprovodi istra‐ gu, ali učestvuje kao organ nadzora nad radom državnog tužioca i pravosudne poli‐ cije i garancije prava i sloboda osumnjičenog, kao i zaštite njegove privatnosti (Bošković & Kulić, 2012: 142).

U drugoj fazi prethodnog postupka, tj. u fazi prethodnog ročišta kroz pri‐ menu načela kontradiktornosti se sagledavaju i ispituju svi prikupljeni dokazi u prethodnoj istrazi i vrši se ocena njihove podobnosti i valjanosti da bi se predmet uputio na suđenje. U ovoj fazi deluje sudija prethodnog ročišta koji može na predlog stranaka ili po službenoj dužnosti da razreši prisutne dileme i da donese presu‐ du kojom se utvrđuje da nema mesta daljem postupku. Sudija prethodnog ročišta može i na samom ročištu odlučiti po službenoj dužnosti da se pribave novi dokazi, ukoliko nije mogao odlučiti da nema mesta daljem postupanju. Ova faza prethodnog ročišta je dosta slična institutu pripremnog ročišta u ZKP RS, sa jednom drastičnom razlikom, a to je da se pripremno ročište u Srbiji sprovodi nakon potvrđivanja optužnice, a u Italiji nakon podnošenja zahteva državnog tužioca za upućivanje na suđenje.

Nakon sprovedene prethodne istrage državni tužilac ima dve mogućnosti i to: da pokrene postupak, kada uglavnom donosi zahtev za upućivanje na suđe‐ nje,156 ili da postupak ne pokrene kada donosi zahtev za arhiviranje predmeta. Zah‐ tev za arhiviranje sa spisima tužilac dostavlja sudiji, čime do izražaja dolazi sudski nadzor nad takvom odlukom državnog tužioca dok je u srpskom krivičnoprocesnom zakonodavstvu predviđeno da javni tužilac može doneti naredbu o obustavi istrage koja ne podleže sudskom nadzoru. POLICIJSKA ISTRAGA U ENGLESKOM KRIVIČNOM PROCESNOM ZAKONODAVSTVU Engleski krivični postupak se do skora nije zasnivao na nekom posebnom zakonu kojim su u celosti regulisani faze krivičnog postupka, pokretanje i vođenje krivičnog postupka, ovlašćenja subjekata koji učestvuju u postupku i druge procesne radnje, već se zasnivao na common law sistemu.157 Međutim, takva tradicija je prekinuta 1984. godine kada je donet Zakon o policiji i dokazima u krivičnom postupku (Police and criminal evidence Act, skraćeno PACE)158 na osnovu koga krivični postupak počinje da se bazira na zakonskim osnovama, a ne na precedentnom pravu, što je ranije bilo svojstveno engleskoj tradiciji i konzervatizmu. Pored ovog zakona, značajne promene u krivično procesnom zakonodavstvu se dešavaju i tokom 1985. godine donošenjem Zakona o krivičnom gonjenju (Prosecution of Offences Act) kojim je formirana Krunska tužilačka služba (Crown Prosecution Service - CPS)159 čime dolazi do odvajanja funkcije krivičnog gonjenja od funkcije istraživanja krivičnih dela, s tim da je istraga i dalje ostala u nadležnosti policije, dok Krunska služba vrši funkciju krivičnog gonjenja.

Analizirajući odredbe ova dva zakona mogu se izvući određeni zaključci u pogledu organizacije prethodnog postupka u engleskom krivičnom postupku. Istraga predstavlja pretprocesnu delatnost u kojoj policija prikuplja dokaze koji se odnose na krivično delo i učinioca i u okviru koje je ovlašćena da preduzima kriminalističko‐taktičke radnje i mere i određene radnje dokazivanja. U prikupljanju dokaza policija ima dosta veliku slobodu, ali ipak prikupljeni dokazi podležu sudskoj kontroli, što znači da po odluci sudskog veća svi prikupljeni dokazi ne moraju biti prihvaćeni na glavnom pretresu. Značajno je ukazati na činjenicu da na strani policije ne stoji obaveza da tokom istrage prikuplja i one dokaze koji idu u prilog osumnjičenom. Faktički, i u Engleskoj prethodni postupak započinje preduzimanjem prve radnje policije usmerene na otkrivanje krivičnog dela i pronalaženje učinioca kada postoji najniži stepen sumnje (osnovi sumnje) da je izvršeno krivično delo. Takođe, tako koncipiran prethodni postupak stoji izvan krivičnog postupka koji se kasnije može pokrenuti podizanjem optužnog akta od strane Krunske tužilačke službe.

Jedna od glavnih karakteristika koncepta istrage u Engleskoj jeste da je vođenje istrage stavljeno policiji u samostalnu nadležnost. Faktički, pripadnici policije su glavni subjekti u smislu da samostalno sprovode istragu, ali i iniciraju krivično gonjenje. NJihova samostalnost se ogleda prvenstveno u tome da prilikom prikupljanja dokaza o izvršenom krivičnom delu i njegovom učiniocu i prilikom preduzimanja određene radnje dokazivanja i kriminalističko taktičke radnje ne trebaju tražiti odobrenje tužilaštva, a čak nisu ni dužni da obaveštavaju Krunsku tužilačku službu o vođenju istrage. Svakako da se ovakvo rešenje veoma razlikuje u odnosu na zemlje gde je prisutan tužilački koncept istrage. Tako je ZKP RS mnogim odredbama propisano da je javni tužilac glavni subjekt prethodnog postupka i da policija u najvećem broju slučajeva treba da postupa kao servis tužilaštva misleći se tu pre svega na obavezu svakodnevnog obaveštavanja o preduzetim radnjama, ali i traženja odobrenja za preduzimanje pojedinih radnji. Međutim, kao što se vidi, policijski koncept istrage potpuno u drugi plan stavlja tužilaštvo tokom vođenja istrage, a njegova uloga dolazi do izražaja tek na kraju prethodnog postupka kada treba da se odluči o pokretanju krivičnog postupka.

U tom smislu, značajno je istaći i to da je policija ovlašćena da, nakon završene istrage i ukoliko je osumnjičeni poznat, donese odluku da li će inicirati krivično gonjenje koje se rešenje u velikoj meri razlikuje u odnosu na mnoge druge zemlje (uključujući i Škotsku) gde javni tužilac donosi odluku o preduzimanju krivičnog gonjenja (Spencer, 2005: 151). Policija kao specijalni državni organ zadužena za prevenciju i represiju kriminaliteta, svojom organizacijom, kadrovskom strukturom i opremljenošću, preduzima primat u efikasnom prikupljanju i obezbe‐ đenju neophodnih dokaza za pokretanje krivičnog postupka. Na taj način, praktični razlozi su nametnuli policiju kao subjekta zaduženog za pokretanje krivičnog go‐ njenja, pri čemu ima široka diskreciona ovlašćenja u pogledu donošenja same odlu‐ ke da li će pokrenuti krivično gonjenje (Banović, 2005: 327‐328). Dakle, na ovaj način je policija nezaobilazni subjekt i prilikom preduzimanja krivičnog gonjenja jer javni tužilac ne može pokrenuti postupak ako to ne inicira policija. Ovako koncipiran prethodni postupak omogućava da pripadnici engleske policije imaju snažan položaj sa velikim obimom ovlašćenja, što u krajnjoj liniji omogućava brzu i ekspeditivnu istragu, a samim tim i efikasnu borbu protiv kriminaliteta.

Kao što je već rečeno, policija inicira pokretanje krivičnog postupka, a samu odluku o pokretanju krivičnog postupka donosi Krunska tužilačka služba. Na ovom mestu je interesantno istaći da je do uvođenja Krunske tužilačke službe policija obavljala i funkciju gonjenja i to tako što je angažovala advokate koji su zastupali optužbu pred nadležnim sudom (Stigall, 2009: 84). Kada policija završi istragu njeni pripadnici mogu doneti jednu od sledećih odluka. Prvo, policija može da inicira pokretanje krivičnog postupka tako što će ''podneti obaveštenje'' (laying an information) sudu. Pod ovim se podrazumeva da će policija zvanično obavestiti sud da je određeno lice izvršilo određeno krivično delo, a nastavak, odnosno odustanak od krivičnog gonjenja će zavisiti od odluke Krunske tužilačke službe. Drugo, ukoliko ne postoji dovoljno dokaza da je određeno lice izvršilo krivično delo policija neće inicirati pokretanje postupka već će odustati od gonjenja, odnosno neće preduzimati dalje radnje. I treće, jeste mogućnost da policija osumnjičenom izrekne meru opomene (formal caution) s tim što treba istaći da se u zakonu opomena ne računa kao osuda. Bez obzira na to, ona se ipak beleži u policijskim spisima i ako se okrivljeni kasnije pred sudom pojavi povodom nekog drugog krivičnog dela sud će prilikom donošenja odluke o sankciji uzeti u obzir ranije izrečenu opomenu (Spencer, 2005: 167‐168). Da bi policija postupila na ovaj način, tj. da bi izrekla opomenu osumnjičenom licu potrebno je da postoji dovoljno dokaza koji bi doveli do optuženja, ukoliko bi se predmet predao Krunskoj tužilačkoj službi, i da je osumnjičeni priznao izvršenje krivičnog dela. Ovaj oblik diverzije krivičnog postupka se pre svega primenjuje u postupku prema maloletnim učiniocima, odnosno najveći broj opomena se izriče licima od deset do sedamnaest godina (Davies, 2002: 185).

Što se tiče uloge suda u ovako koncipiranoj policijskoj istrazi značajno je istaći da sudu nije data aktivna uloga u prikupljanju dokaza već je prikupljanje dokaza dužnost stranaka gde sud igra ulogu arbitra, odabirajući istinu između dve verzije koje mu nude optužba i odbrana. Međutim, stvarnost je složenija jer sud ima ovlašćenje, a ponekad i dužnost, da kada je krivica optuženog utvrđena, pribavi neophodne informacije za odlučivanje koju će kaznu da dosudi što predstavlja još jedan ustupak inkvizitorskoj teoriji (Spencer, 1995: 866).

Krunska tužilačka služba svoju odluku o pokretanju krivičnog postupka160, odnosno o obustavi krivičnog gonjenja donosi po principu slobodne ocene dokaza, oslanjajući se na dokaznom materijalu koji je policija obezbedila tokom sprovođenja istrage. To podrazumeva „da je tužilac ograničen na ocenu pisanih dokumenata koje je pribavila policija i da on sam neposredno ne ispituje okrivljenog, svedoke ili oštećenog“ (Weigend: 2002: 1234).

Može se zaključiti da ovakav engleski model uređenja faze istrage ima svo‐ jih određenih prednosti, ali i nedostataka. Osnovna prednost ovog modela jeste ja‐ sno razdvajanje funkcija: policija vodi istragu i inicira pokretanje krivičnog postup‐ ka dok tužilac nadalje donosi sve odluke povodom pitanja krivičnog gonjenja. Me‐ đutim, glavni nedostatak se ogleda u tome što tužilac mora da prihvati onakve re‐ zultate istrage kakve mu je policija prezentirala i u velikoj meri je zavisan od dobre volje policije ukoliko je potrebno preduzeti još neke radnje kako bi tužilac mogao doneti odluku o pokretanju krivičnog postupka s obzirom na to da policija nije du‐ žna da postupi po njegovim zahtevima. OSVRT NA ORGANIZACIJU PRETHODNOG POSTUPKA U REPUBLICI SRBIJI Novi ZKP rešava pitanje kada se smatra da je pokrenut krivični postupak. Tako, prema članu 7. redovni krivični postupak započinje donošenjem naredbe o sprovođenju istrage, odnosno potvrđivanjem optužnice kojoj nije prethodila istraga. Iz ovakvog zakonskog određenja proizilazi da je istraga deo krivičnog postupka, a to potvrđuje i odredba čl. 2. st. 1. tač. 14. ZKP prema kojoj je postupak predistražni i krivični postupak. Samim tim, osnovni stadijumi postupka u skladu sa odredbama ZKP bi bili predistražni postupak, prethodni postupak (istraga, optuženje) i glavni postupak (pripreme za glavni pretres, glavni pretres i donošenje presude).

U skladu sa ovakvim zakonskim određenjem proizilazi da predistražni postupak nije deo krivičnog postupka i da on zamenjuje nekadašnji pretkrivični postupak što znači da se vodi kad postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo. NJime rukovodi javni tužilac i u saradnji sa policijom preduzima određene radnje radi otkrivanja krivičnih dela i pronalaženja osumnjičenih. Takođe, on policiji može poveriti vršenje radnji koja je dužna da izvrši njegov nalog i da ga o tome redovno obaveštava. Znači, glavni subjekti predistražnog postupka su javni tužilac i policija što je i karakteristika nekadašnjeg pretkrivičnog postupka.

Istraga je prema sistematici Zakonika prva faza prethodnog krivičnog postupka i ona se može pokrenuti u dva slučaja: prvo, protiv određenog lica za koje postoje osnovi sumnje da je učinilo krivično delo i drugo, protiv nepoznatog učinioca kada postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo. Istragu pokreće naredbom javni tužilac koji je nadležan i da je vodi. U istrazi se prikupljaju dokazi i podaci koji su potrebni da bi se moglo odlučiti da li će se podići optužnica ili obustaviti postupak, dokazi koji su potrebni da se utvrdi identitet učinioca, dokazi za koje postoji opasnost da se neće moći ponoviti na glavnom pretresu ili bi njihovo izvođenje bilo otežano, kao i drugi dokazi koji mogu biti od koristi za postupak, a čije se izvođenje, s obzirom na okolnosti slučaja, pokazuje celishodnim.

Ovakvo određenje momenta pokretanja krivičnog postupka je, s obzirom na novu organizaciju prethodnog postupka, diskutabilno iz sledećih razloga. Naime, ovakvim rešenjem se napušta uglavnom opšteprihvaćeno određenje pojma krivičnog postupka kao trostranog pravnog odnosa između suda, ovlašćenog tužioca i okrivljenog. U teoriji krivičnog procesnog prava postoje tri shvatanja o određivanju pojma krivičnog postupka: realističko, jurističko i realističko‐jurističko određenje. Tako se npr. krivični postupak definiše kao zakonom regulisano preduzimanje krivičnoprocesnih radnji od strane krivičnoprocesnih subjekata, i to sve s ciljem donošenje odluke suda o krivičnom delu, odgovornosti učinioca, krivičnoj sankciji i drugim procesnim odnosima koji su u vezi sa krivičnim delom, a zahtevaju učešće i odluku suda (Bejatović, 2010: 50). Isto tako, ističe se da je za obrazovanje krivičnoprocesnog odnosa neophodno da postoje tri glavna procesna subjekta: sud, tužilac i osumnjičeni, odnosno optuženi te da su radnje koje oni preduzimaju procesne radnje (Simović, 2009: 30). Bez obzira na mnoštvo različitih definicija krivičnog postupka, opšteprihvaćeno je gledište da je krivični postupak u biti jedan krivičnoprocesni odnos koji nastaje, teče i okončava se između suda i stranaka u cilju pravilne primene krivičnog zakona na krivičnu stvar koja je predmet postupka (Đurđić, 2010: 3). Jednostavno, početku postupka mora da prethodi sudska odluka kojom se utvrđuje da postoje Zakonikom predviđeni uslovi za njegovo vođenje (Grubač, 2008: 354).

Imajući u vidu napred iznesene argumente, može se reći da ovako koncipirana istraga koju naređuje i vodi javni tužilac u saradnji sa policijom, ne može biti faza krivičnog postupka u užem smislu. Naime, javni tužilac naređuje istragu na koju ne postoji mogućnost žalbe o kojoj bi odlučivao sud pa samim tim nema ni sudske odluke kojom bi se utvrdilo postojanje neophodnih zakonom propisanih uslova za vođenje istrage. Na taj način, u istrazi ne dolazi do formiranja trostranog krivičnoprocesnog odnosa jer nema suda, tj. dolazi do formiranja odnosa samo između javnog tužioca i osumnjičenog. Drugačije je bilo prema rešenju ZKP/2001 jer je pretkrivični postupak predstavljao nesudsku delatnost, a istraga sudsku delatnost gde je i dolazilo do formiranja trostranog krivičnog procesnog odnosa pa se i zbog toga istraga smatrala delom krivičnog postupka.

Svemu ovome, treba dodati i to da novi ZKP predviđa mogućnost da se istraga vodi i protiv nepoznatog učinioca kada postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo (čl. 295. st. 1. tač. 2). Ako tužilac odluči da postupi u skladu sa ovim ovlašćenjem i pokrene istragu protiv nepoznatog učinioca krivičnog dela, desiće se da pored suda, u istrazi nema ni osumnjičenog koji bi vršio funkciju odbrane.

U sklopu razloga koji govore u prilog neadekvatnosti ovakvog zakonskog rešenja ide i mišljenje prema kojem je ova podela na predistražni postupak i istragu nepotrebna i da nema mnogo opravdanja. Naime, ova podela ima smisla u ZKP/2001 gde je zastupljen sudski koncept istrage jer se na taj način jasno odvajaju pretkrivični postupak, koji predstavlja nesudsku delatnost, odnosno delatnost javnog tužioca i policije i istraga, koju vodi istražni sudija kao funkcionalno nadležan u sudu za vođenje ove faze postupka. Međutim, u tužilačko policijskom konceptu istrage kakav uvodi novi ZKP, predistražni postupak i istraga predstavljaju delatnost javnog tužioca i policije i na taj način obe faze imaju istu pravnu prirodu pa samim tim nema nikakve potrebe da se na ovaj način razdvajaju, odnosno na način kakav postoji u sudskom konceptu istrage.

Jedan u nizu razloga koji govori u prilog tome da se istraga koncipirana na ovaj način ne može smatrati delom krivičnog postupka se ogleda i u tome da je osnovni materijalni uslov za vođenje predistražnog postupka i istrage potpuno isti. Naime, predistražni postupak se preduzima kada postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo, a istraga se može pokrenuti protiv određenog lica za koje postoje osnovi sumnje da je učinilo krivično delo i protiv nepoznatog učinioca kada postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo. Dakle, omogućava se da se istraga vodi na istom stepenu sumnje kao i predistražni postupak i to kako protiv poznatog učinioca tako i protiv nepoznatog učinioca. Jedino što razlikuje predistražni postupak i istragu jeste jedan formalni elemenat, a to je naredba javnog tužioca o pokretanju istrage. Sama naredba javnog tužioca o pokretanju istrage nema nikakav suštinski značaj jer ne stvara nikakvu razliku u pogledu pravne prirode u odnosu prema predistražnom postupku jer je vode isti organi, tj. tužilac i policija, a i materijalni uslov je isti, tj. stepen osnova sumnje (Bošković, 2012: 266). Takođe, termin osumnjičeni se upotrebljava i za lice u predistražnom postupku i za lice protiv kojeg se vodi istraga i u obe faze postupka osumnjičeni ima ista prava pa samim tim ova podela na predistražni postupak i istragu dobija još manje na značaju. Međutim, uprkos svemu tome, zakonodavac smatra da je momenat donošenja naredbe o sprovođenju istrage momenat otpočinjanja krivičnog postupka u pravom smislu te reči.

Najzad, možda jedan od najznačajnijih razloga koji govori u prilog tome da ceo prethodni postupak u stvari počinje sa predistražnim postupkom i završava se sa potvrđivanjem optužnice i da kao takav nije deo krivičnog postupka, jeste taj da pravilo ne bis in idem ne važi u prethodnom postupku (Ilić et al., 2013: 714). Naime, ukoliko javni tužilac donese naredbu o obustavi istrage (npr, ako nema dovoljno dokaza za optuženje) to nije razlog da se eventualno kasnije ponovo ne otvori istraga protiv istog lica za isto krivično delo, tj. u konkretnom slučaju se ne moži istaći prigovor res iudicata. Faktički, ukoliko bi se prihvatio stav zakonodavca da je faza istraga deo krivičnog postupka, to bi značilo da se protiv jednog lica može konstantno iznova pokretati istraga, tj. krivični postupak iako je javni tužilac već više puta donosio naredbu o obustavi istrage. Poznato je da pravilo ne bis in idem podrazumeva da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen. Jasno je da se radi o pravosnažnim sudskim odlukama što je razlog više u prilog tvrdnji da prethodni postupak nije deo krivičnog postupka jer da jeste ovakva mogućnost, tj. vođenje istrage kao faze krivičnog postupka više puta protiv istog lica za isto krivično delo, ne bi bila u skladu sa pravilom, a i ne bi obezbeđivala pravnu sigurnost.

Imajući u vidu sve prethodno rečeno može se zaključiti da ovako koncipirana istraga, koju naređuje i vodi javni tužilac u saradnji sa policijom, ostaje deo krivičnog postupka, ali u jednom širem, nepravom smislu, dok bi glavni postupak ostao krivični postupak u pravom smislu reči. Na taj način bi istraga, zajedno sa predistražnim postupkom i postupkom optuženja, bila deo prethodnog postupka, ali ne u tom smislu kako je bilo predviđeno u nekadašnjem sudskom konceptu istrage već bi predstavljali tužilački deo postupka, a tek bi potvrđivanjem optužnice postupak iz tužilačke prešao u sudsku fazu (v. Ilić, 2011: 318). Samim tim, potvrđivanje optužnice od strane suda bi bio momenat za koji bi trebalo vezivati početak krivičnog postupka u pravom smislu te reči, dok bi prethodni postupak bio van toga. ZAKLJUČNA RAZMATRANJA Novi Zakonik o krivičnom postupku Republike Srbije iz 2011. godine donosi mnogo novina na polju uređenja krivičnog postupka u odnosu na prethodni period. Prevashodno, posebnu pažnju zaslužuje uvođenje tužilačke istrage i zamena postojećeg modela sudske istrage koji je prisutan u srpskom krivičnom procesnom zakonodavstvu skoro 60 godina. Uvođenjem tužilačkog koncepta istrage vođenje istrage više nije u rukama istražnog sudije već se vođenje istražnog postupka u celini, odnosno vođenje predistražnog postupka i istrage poverava javnom tužiocu i policiji.

Na osnovu sprovedenog teorijskog istraživanja primenom komparativnog metoda i poređenja pojedinih odredbi srpskog ZKP o tužilačkoj istrazi sa pojedinim odredbama ZKP Nemačke, Italije i Engleske mogu se izvući određeni zaključci u pogledu pojedinih nedostataka i nerazjašnjenih pitanja u vezi organizacije prethodnog postupka u kojem dominiraju javni tužilac i policija. Prethodni postupak bi trebao u celosti da stoji izvan krivičnog postupka, kao što je i u Nemačkoj, Italiji i Engleskoj, ali i mnogim drugim zemljama koje prihvataju tužilački koncept istrage. Naime, sam početak prethodnog postupka bi trebalo vezivati za preduzimanje prve radnje nadležnog organa (tu se misli pre svega na javnog tužioca i policiju) koja je usmerena na krivično gonjenje određenog poznatog ili nepoznatog lica i trajao bi do potvrđivanja optužnice od strane suda kada bi se ušlo u glavni krivični postupak. Ukoliko bi se insistiralo na tome da istraga ostane prva faza krivičnog postupka, svakako da bi u tom slučaju sud morao da bude aktivan u tom smislu da potvrdi odluku javnog tužioca o pokretanju istrage, ali i odluku o obustavi istrage ukoliko tužilac u konkretnom slučaju smatra da nema mesta krivičnom gonjenju. Takođe, i materijalni uslov za pokretanje istrage bi u tom slučaju trebalo podići na viši nivo, tj. na stepen osnovane sumnje da je određeno lice izvršilo krivično delo.

Isto tako, poželjno bi bilo iz razloga uspešnosti vođenja krivičnog postupka i obezbeđenja pojedinih dokaza u prethodnom postupku, uključiti sudiju za prethodni postupak u tom smislu da može preduzeti pojedinu dokaznu radnju po zahtevu javnog tužioca ukoliko postoji opasnost da takav dokaz kasnije ne bi mogao biti izveden ili bi to bilo znatno otežano. Na ovaj način bi se obezbedio veći kredibilitet takvih dokaza za kasniji krivični postupak jer svakako da nije isto kada pojedini dokaz izvede sud ili neki drugi organ postupka.

Najzad, iskustva drugih zemalja upozoravaju da treba biti jako oprezan prilikom preuzimanja pojedinih rešenja iz anglo saksonskog pravnog sistema, misleći se tu pre svega na mogućnost vođenja istrage od strane odbrane i insistiranje na dokaznoj pasivnosti suda, jer svaku zemlju karakteriše specifičan društveni ambijent i tradicija pa samim tim jednostavno preuzimanje pojedinih instituta često ume da bude praćeno mnogobrojnim problemima koji nisu lako rešivi.

doc. dr Aleksandar Bošković

doc. dr Tanja Kesić

doc. dr Zvonimir Ivanović LITERATURA 1. Banović, Božidar. 2005. Položaj i uloga policije u pretkrivičnom i prethodnom krivičnom postupku u engleskom krivičnoprocesnom zakonodavstvu, Policija i pretkrivični i prethodni krivični postupak-studija, VŠUP, Zemun, str. 320‐358. 2. Bejatović, Stanko. 1997. Osnovne karakteristike Zakona o krivičnom postupku SR Nemačke, Zakon o krivičnom postupku SR Nemačke sa Zakonom o sudovima i Zakonom o sudskom postupku prema maloletnicima, Centar Marketing, Beograd. 3. Bejatović, Stanko. 2005. Položaj i uloga policije u pretkrivičnom postupku i prethodnom krivičnom postupku u nemačkom krivično procesnom zakonodavstvu, Policija i pretkrivični i prethodni krivični postupak, VŠUP, Zemun, str. 265‐290. 4. Bejatović, Stanko. 2010. Krivično procesno pravo, Službeni glasnik, Beograd. 5. Bošković, Aleksandar. 2011. The Court's Role in Prosecutorial Investigation, Archibald Reiss Days – Volume II, Academy of Criminalistic and Police Studies, Belgrade, str. 599‐608. 6. Bošković, Aleksandar. 2012. Pojam krivičnog postupka prema novom ZKP Republike Srbije iz 2011. godine, Kultura polisa, 9(posebno izdanje 2), str. 257‐ 271. 7. Bošković, Aleksandar., Risimović, Radosav. 2012. Osnovne karakteristike novog Zakonika o krivičnom postupku Republike Srbije iz 2011. godine, Suprotstavljanje savremenom organizovanom kriminalu i terorizmu - knjiga III, Beograd : Kriminalističko policijska akademija, str. 211‐226. 8. Bošković, Aleksandar., Kulić, Vuk. 2012. Italijanski model prethodnog krivičnog postupka, Kultura polisa. god. IX, posebno izdanje 1, str. 137‐150. 9. Davies, Malcolm. 2002. Comparative Criminal Law and Enforcement: England and Wales, 1 Encyclopedia of Crime and Justice, Joshua Dressler ed., 2d ed., New York: Macmillan Reference USA, str. 182‐192. 10. Dehn, Jürgen. 2013. Istražni postupak iz nemačke i srpske perspektive, Saradnja između javnog tužilaštva i policije u istražnom postupku, Kriminalističko policijska akademija – IRZ fondacija, Beograd, str. 1‐8. 11. Đurđić, Vojislav. 2009. Komparativnopravna rešenja o prethodnom krivičnom postupku i njihova implementacija u srpsko krivičnoprocesno zakonodavstvo, Zakonodavni postupak i kazneno zakonodavstvo, Srpsko udruženje za krivičnopravnu teoriju i praksu, Beograd, str. 135‐158. 12. Đurđić, V., (2010), Redefinisanje klasičnih procesnih pojmova u Prednacrtu Zakonika o krivičnom postupku iz 2010, Revija za kriminologiju i krivično pravo, 48(2), str. 3‐22. 13. Esser, Robert. 2004. Criminal Procedure System of the Federal Republic of Ger‐ many, Transition of criminal procedure systems, Vol. II, Pravni fakultet Sveučili‐ šta u Rijeci, Rijeka, str. 110‐134. 14. Feldman, J. David. 2007, England and Wales, Criminal Procedure A Worldwide Study, second edition, edited by Craig M. Bradley, Carolina Academic Press, Durham, North Carolina, str. 149‐200. 15. Goldstein S. Abraham., Marcus, Martin. 1977. The Myth of Judicial Supervision in Three “Inquisitorial” Systems: France, Italy and Germany, Yale Law Journal, Vol. 87. No. 2. Yale Journal Co. Inc., New Haven, str. 240‐283. 16. Grande, Elisabetta. 2000. Italian Criminal Justice: Borrowing and Resistance, American Journal of Comparative Law, Vol. 48. No. 2. American Society of Comparative Law, Berkeley, str. 227‐260. 17. Grubač, M. 2008. Krivično procesno pravo, Pravni fakultet Univerziteta Union i Službeni glasnik, Beograd. 18. Hermann, Joachim. 1981. Federal Republic of Germany, Major Criminal Justice Systems, edited by George F. Cole, Stanislaw J. Frankowski and Marc G. Gertz, Beverley Hills and London: Sage publications. 19. Ilić, Goran. 2005. Pojam, zadatak, subjekti i radnje prethodnog krivičnog postupka, Policija i pretkrivični i prethodni krivični postupak, VŠUP, Beograd, str. 99‐144. 20. Ilić, Goran., Majić, Miodrag., Beljanski, Slobodan., Trešnjev, Aleksandar. 2013. Komentar Zakonika o krivičnom postupku, Službeni glasnik, Beograd. 21. Ilić, Goran. 2011. Odnos javnog tužilaštva i policije u svetlu novog Zakonika o krivičnom postupku, Revija za kriminologiju i krivično pravo, 49(2‐3), str. 311‐ 324. 22. Illuminati, Giulio. 2005. The frustrated turn to adversarial procedure in Italy (Italian criminal procedure code of 1988), Washington University Global Studies Law Review, Vol. 4. No. 3. Washington University, St. Louis, str. 567‐581. 23. Krapac, Davor. 2007. Reforma mješovitog kaznenog postupka: potpuna zamjena procesnog modela ili preinaka prethodnog postupka u stranački oblikovano postupanje?, Zbornik radova posvećen prof. dr. sc. Franji Bačiću, Pravni fakultet „Justinijan Prvi“ vo Skopje i Pravni fakultet u Zagrebu, Skopje – Zagreb, str. 177‐198.

24. Lazin, Đorđe. 1997. Razvoj nemačkog krivično procesnog zakonodavstva posle Drugog svetskog rata (i njegov značaj za reformu jugoslovenskog krivičnog za‐ konodavstva), Zakon o krivičnom postupku SR Nemačke sa Zakonom o sudovima i Zakonom o sudskom postupku prema maloletnicima, Centar Marketing, Beo‐ grad.

25. Manna, Adelmo., Infante, Enrico. 2000. Italy, Criminal Justice Systems in Europe and North America, The European Institute for Crime Prevention and Control, affiliated with the United Nations, Helsinki, Finland.

26. Mathias, Eric. 2005. The balance of power between the police and the public prosecutor, European Criminal Procedures, edited by Mireille Delmas‐Marty and J. R. Spencer, Cambridge University Press, Cambridge, paperback edition, str. 459‐488.

27. Roxin, Claus. 1995. Strafverfahrensrecht, 24th ed., München: C.H. Beck's.

28. Simović, Miodrag. 2009. Krivično procesno pravo – uvod i opšti deo, Pravni fakultet, Bihać.

29. Spencer, R. John. 1995. (preveo Goran Ilić), Krivični postupak u Engleskoj,

Bezbednost, 37(6).

30. Spencer, R. John. 2005. The English System, European Criminal Procedures, edited by Mireille Delmas‐Marty and J. R. Spencer, Cambridge University Press, Cambridge, paperback edition, str. 142‐217.

31. Stigall, Dan. 2009. Counterterrorism and the Comparative Law of Investigative Detention, Cambria Press, New York.

32. Škulić, Milan. 2007. Komentar Zakonika o krivičnom postupku, Službeni glasnik, Beograd.

33. Škulić, Milan., Ilić, Goran. 2012. Novi Zakonik o krivičnom postupku Srbije – reforma u stilu „jedan korak napred, dva koraka nazad“, Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije i dr, Beograd.

34. Van Cleave, A. Rachel. 2007. Italy, Criminal Procedure A Worldwide Study, second edition, edited by Craig M. Bradley, Carolina Academic Press, Durham, North Carolina, str. 303‐350.

35. Weigend, Thomas 1980. Continental Cure for American Ailments: European Criminal Procedureas a Model for Law Reform, In: Morris N, Tonry M, ed. Crime and justice. Vol. 2. Chicago: Chicago University Press, str. 381‐428.

Weigend,Thomas.2002.Prosecution:ComparativeAspects,3EncyclopediaofCrimeandJustice,JoshuaDresslered.,2nded.,NewYork:MacmillanReferenceUSA, str. 1232‐1242.