NEKI ASPEKTI PRELASKA NA TUŽILAČKU ISTRAGU I ADVERZIJALNI KRIVIČNI POSTUPAK

Donošenjem novog Zakonika o krivičnom postupku uvedene su značajne novine u odnosu na raniji krivični postupak. Osnovni razlozi za donošenje novog ZKP‐a su bili uvođenje tužilačke istrage i adverzijalnog krivičnog postupka. Novi ZKP i dalje utvrđuje pravila čiji je cilj da niko nevin ne bude osuđen, da se učiniocu krivičnog dela izrekne sankcija pod uslovima koji propisuje Krivični zakonik, i to na osnovu zakonito i pravično sprovedenog postupka.

U osnovnim odredbama Zakonika o krivičnom postupku se navode principi, i to princip oficijelnosti i princip zakonitosti (čl. 6), princip optužbe, pretpostavke nevinosti (čl. 3), ne bis in idem (čl. 4), pouke o pravima, zabrane mučenja i nečovečnog postupanja (čl. 9), primena jezika i pisma u postupku (čl. 11), princip suđenja u razumnom roku (čl. 14), slobodne ocene dokaza (čl. 16), koji je u stvari princip in dubio pro reo, kao i druge principe koji proizilaze iz duha i smisla Zakonika o krivičnom postupku. Principi koji se odnose na stranke u postupku, načelo kontradiktornosti i načelo ne bis in idem, dobili su u ovom modelu sadržajniju i značajniju ulogu. Posebno treba ukazati da odredba čl. 16 st. 3 ZKP‐a omogućavaju sudu donošenje sudske odluke nakon ocene po slobodnom sudijskom uverenju, ali u isto vreme sud je u obavezi da odluke zasniva na činjenicama u čiju je izvesnot uveren, a u situacijama kada postoji sumnja u pogledu činjenica od kojih zavisi vođenje krivičnog postupka, postojanje obeležja krivičnog dela ili primene druge odredbe krivičnog zakona, sud će u presudi ili rešenju koje odgovara presudi, rešiti u korist okrivljenog.

U novom ZKP‐u se izričito ne ističe princip istine ili utvrđivanje materijalne istine, jer sud nema obavezu da po službenoj dužnosti izvodi dokaze koji su značajni za utvrđivanje odlučnih činjenica ili pravilnog i potpunog utvrđivanja činjeničnog stanja.

U smislu odredbe čl. 298 st. 1 ZKP‐a istragu sprovodi nadležni javni tužilac, a ne istražni sudija kao ranije. Može se primetiti da u ovoj fazi krivični postupak nema karakteristike adverzijalnog postupka (stranačkog), jer u smislu čl. 2 tačka 15 ZKP‐a javni tužilac je organ postupka, a osumnjičeni, odnosno okrivljeni je stranka. Da bi se radilo o adverzijalnom krivičnom postupku, osim okrivljenog koji ima status stranke mora postojati i druga stranka, ali zbog uvođenja tužilačke istrage u fazi istrage, tužilac nema status stranke, već status organa postupka. Verovatno su motivi za efikasniji i ekonomičniji krivični postupak bili odlučujući da u fazi istrage krivični postupak nema karakteristike adverzijalnog krivičnog postupka.

U odnosu na teret dokazivanja, odredbe čl. 15 ZKP‐a upućuju da je teret dokazivanja optužbe na tužiocu, a sud izvodi dokaze na predlog stranaka. Sud može izuzetno da odredi da se neki dokazi izvedu, ako oceni da su izvedeni dokazi po predlogu stranaka protivrečni i nejasni, a potrebno je svestrano raspraviti predmet dokazivanja.

Prelazne i završne odredbe novog ZKP‐a, i to čl. 603, navodi da će se istraga koje je u toku na dan poletka primene novog ZKP‐a dovršiti po odredbama Zakonika o lrivičnom postupku (Službeni glasnik RS br. 58/04, 85/05 i dr. , 72/09 i 76/10), a dalji postupak će se sprovesti po odredbama novog Zakonika o krivičnom postupku. U odnosu na ocenjivanje zakonitosti preduzetih radnji pre početka primene novog ZKP‐a, odredba čl. 604 ZKP‐a predviđa da će se zakonitost radnji preduzetih pre početka primene novog ZKP‐a ocenjivati po odredbama starog Zakonika o krivičnom postupku, osim u postupku za krivična dela za koja je posebnim zakonom određeno da postupa javno tužilaštvo posebne nadležnosti, a koji postupak je započet po odredbama novog ZKP‐a, a pre 01.10.2013. godine rešenjem utvrđena nenadležnost posebnog odeljenja Višeg suda, zakonitost preduzetih radnji ocenjivaće se po odredbama novog ZKP‐a.

Upoređujući odredbe čl. 18 starog ZKP‐a i odredbe čl. 16 novog ZKP‐a, može se zaključiti da princip in dubio pro reo predstavlja jedan od temeljnih načela krivičnog procesnog prava Republike Srbije, koji obavezuje sud da ukoliko nije u mogućnosti da sa izvesnošću utvrdi da određena odlučna, odnosno pravno relevantna činjenica postoji, postupa u odnosu na njeno postojanje ili nepostojanje u korist okrivljenog. Dakle, sumnja u pogledu odlučnih činjenica je u korelaciji sa činjenicama u čiju izvesnost sud mora biti uveren, jer jedino ako je sud uveren sa stepenom izvesnosti postoji uslov da se donese presuda ili rešenje koje odgovara presudi, a sve to imajući u vidu i značenje izraza u smislu čl. 2 tačke 20 ZKP‐a, a to je da je "izvesnost" zaključak o nesumnjivom postojanju činjenica zasnovan na objektivnim merilima rasuđivanja. Ono što se može primetiti u ZKP‐u je to da "sumnja", kao pojedinačni izraz, nije određna, niti je dato obrazloženo značenje. Pojam "osnov sumnje" i "osnovane sumnje" očigledno ne može da posluži svrsi da da obrazloženo značenje pojmu "sumnje" u smislu čl. 16 tačka 5 ZKP‐a. I raniji ZKP nije eksplicitno utvrdio značenje pojma "sumnje" kao pojedinačnog izraza. Pojam "sumnje" nije samo retoričko pitanje, već suštinsko u smislu tumačenja i primene odredaba čl. 16 ZKP‐a, a ranije čl. 18 ZKP‐a.

Sumnja predstavlja posebno stanje ljudskog duha koje se ogleda u neuverenošću po pitanju postojanja ili nepostojanja neke činjenice, odlučne odnosno pravno relevantne činjenice, a pre svega primenom principa objektivnih merila rasuđivanja, a često puta i dovođenja u pitanje ne samo rasuđivanje, nego postupanje u skladu sa pravilima procesnog prava. Naime, sumnju može da proizvede ne samo rezultat objektivnog merila rasuđivanja, već i pogrešan, nepotpun, netačan, nekompetentan postupak u bilo kojoj fazi krivičnog postupka u pogledu utvrđivanja odlučnih činjenica, a da se pritom ne uvažavaju kriminalističke (forenzičke) procedure i sama pravila krivičnog postupka. Odlučne činjenice koje predstavljaju obeležja krivičnog dela su one materijalno pravno relevantne činjenice, koje se odnose na osnovne elemente bića konkretnog krivičnog dela i kao takve se prikupljaju u svim fazama postupka, a formalno sadržane u činjeničnom opisu optužnice, dok su činjenice od kojih zavisi primena neke druge odredbe Krivičnog zakonika one materijalno pravno relevantne činjenice koje se tiču osnova i uslova krivične odgovornosti učinioca, kao i one činjenice na koje krivično materijalno pravo nadovezuje primenu krivičnih sankcija i drugih odluka.

Dokazivanje neke odlučne činjenice predstavlja složen proces, koji se ogleda u otkrivanju dokaza, sprovođenje dokaznih (istražnih) radnji, koje se preduzimaju u skladu sa odredbama ZKP‐a i pravilima kriminalističkih i forenzičkih procedura od strane ovlašćenog subjekta, sa ciljem utvrđivanja dokazne informacije, njenog fiksiranja, vrednovanja dokaza. Radi se, dakle, o veoma složenom procesu u kome postoji velika mogućnost za pravljenje greške, ako se u svakoj fazi dokazivanja nije postupalo pažljivo i uz strogo poštovanje odredaba ZKP‐a i pravila kriminalističkih i forenzičkih procedura, tj. mora postojati kontinuitet u načinu dokazivanja. Kontinuitet u načinu dokazivanja, odnosno princip kontinuiteta dokaza, podrazumeva postojanje konstantnog poštovanja odredaba ZKP‐a i pravila kriminalističkih i forenzičkih procedura u procesu dokazivanja, počevši od faze otkrivanja, pa sve do faze evaluacije, tj. vrednovanja dokaza.

Od izuzetne je važnosti uočiti da ZKP kao pojedine izraze ne objašnjava pojam kriminalističkih i forenzičkih procedura i njihov značaj u postupku dokazivanja krivičnih dela. Takođe, izostala je standardizacija procedura na opštem planu sa osnovnim ciljem da sve procedure budu poznate, obavezujuće i prihvaćene od svih učesnika u svim fazama krivičnog postupka, a na odgovarajući način bi morale biti inkorporirane u procesno pravo i na taj način bi se u svim fazama krivičnog postupka omogućilo pribavljanje dokaza u skladu sa čl. 16 novog ZKP‐a, ranije čl. 18 ZKP‐a. 1. Osvrt na prelazne i završne odredbe novog ZKP-a Kako je napred navedeno, prelazne i završne odredbe novog ZKP‐a, po našem mišljenju, u prelaznom periodu stavljaju u nepovoljniji položaj okrivljenog kao stranku. Naime, novi ZKP nije uspeo da uredi niz mogućih situacija koje nastaju iz razloga završetka istrage od strane istražnog sudije i vođenja daljih faza postupka po novom ZKP‐u. Ovaj rad ukazuje na moguće probleme u pojedinim predmetima i bez ambicije da nabroji sve moguće situacije. Pre svega se može uočiti drugačiji položaj kako tužioca, kao organa postupka po novom ZKP‐u u fazi istrage, u odnosu na raniji položaj tužioca i okrivljenog i ulogu istražnog sudije. Prelazom na primenu odredaba novog ZKP‐a, okrivljeni je uskraćen da već u fazi istrage dovodi u sumnju dokaze instrumentima koji mu to omogućavaju odredbe po novom ZKP‐u. Naime, primena principa in dubio pro reo, tj. odredaba čl. 18 po starom ZKP‐u i odredaba čl. 16 po novom ZKP‐u podrazumeva da se u svim fazama postupka može dovoditi u sumnju bilo koji dokaz koji nije pribavljen u skladu sa ZKP‐om i drugim propisima. Nakon podizanja optužnice po završetku istrage po starom ZKP‐u, postupak se vodi po odredbama novog ZKP‐a, ali okrivljeni, recimo, u fazi odgovora na optužnicu nema mogućnosti da u smislu čl. 125 ZKP‐a izabere i opunomoći stručnog savetnika kada organ postupka odredi veštačenje. Dakle, iako stranka ‐ okrivljeni uoči potrebu da na taj način dovede u sumnju dokaznu vrednost nekog dokaza koji je izveo istražni sudija po predlogu tužilaštva, okrivljeni nema procesnu mogućnost da u fazi odgovora na optužnicu prilaganjem kontrolnog nalaza i mišljenja, koji je sačinjen od strane angažovanog stručnog savetnika, dovodi u sumnju neki dokaz, jer u smislu čl. 125 tačka 3 ZKP‐a okrivljeni i oštećeni kao tužilac imaju pravo da organu postupka podnesu zahtev za postavljanje stručnog savetnika. U momentu odgovora na optužnicu, organ postupka ne postoji, jer je istragu vodio istražni sudija, a prelazne i završne odredbe i sam novi ZKP nisu uočili i predvideli ovu pravnu prazninu, koja očigledno dovodi u nepovoljni položaj okrivljenog u odnosu na tužilaštvo. Tačno je da je i u fazi postupka koju je vodio istražni sudija, okrivljeni mogao da ukazuje na sumnju u dokaznu vrednost nekog dokaza, ali je efikasnost takvog dokazivanja podnescima nemerljiva u odnosu na način da se angažuje stručni savetnik u smislu čl. 125 i drugih odredaba ZKP‐a. Za okrivljenog je od krucijalnog značaja da može u svakoj fazi postupka, pa i nakon podizanja optužnice, potpuno ravnopravno da učestvujeu postupku, te se uopšte ne vidi razlog zašto okrivljeni i u fazi odgovora na optužnicu ne bi mogao da angažuje stručnog savetnika, a što mu očigledno onemogućava odredba čl. 125 ZKP‐a, što na neki način dovodi u pitanje princip pravičnog suđenja u svakom takvom predmetu. Niz situacija se pojavljuju i nakon što je, recimo, postupak nakon stupanja na pravnu snagu optužnice, na glavnom pretresu započet po starom ZKP‐u, a onda, recimo, iz nekog razloga je došlo do toga da nije završen do stupanja na snagu novog ZKP‐a. Nakon stupanja na snagu novog ZKP‐a, očigledno nije moguće primeniti sve odredbe novog ZKP‐a, a koje su u interesu okrivljenog. Nisu predviđeni modaliteti primene odredbi novog ZKP‐a u odnosu na dokazni postupak i rezultate dokaznog postupka, koji su obavljeni od strane istražnog sudije.

Pojavljuju se i situacije da je prvostepena presuda ukinuta, i da će se, dakle, ponovni postupak pred prvostepenim većem ili sudijom pojedincem voditi po odredbama novog ZKP‐a. Ovo je značajno iz razloga, ako je drugostepeni sud uočio bitne povrede odredaba krivičnog postupka i to, recimo, vezane za primenu čl. 11 stav 3 novog ZKP‐a, tj. da su od strane prvostepenog suda učinjeni propusti u omogućavanju strankama, svedocima i drugim licima koja učestvuju u postupku da u toku postupka upotrebljavaju svoj jezik i pismo, a ako se postupak ne vodi na njihovom jeziku i ako nakon pouke o pravu na prevođenje, ne izjave da znaju jezik, da znau jezik na kojem se postupak vodi i da se odriču prava na prevođenje, a ta uputstva i pouke nisu date kako u pretkrivičnom postupku, istražnom delu postupka koji jevodio istražni sudija, pa i na samom glavnom pretresu. Postavlja se pitanje dokazne vrednosti svih izvedenih dokaza u kojima okrivljeni ili okrivljena nisu mogli učestvovati u skladu sa odredbama čl. 11 ZKP‐a, tj. nije im predočeno niti uputstvo, niti pouka, a takođe ni uputstvo ni pouka nisu uneti u zapisnik, a što sledstveno znači da okrivljeni ili okrivljena nije mogao/la da prati krivični postupak na jeziku koji razume i da po nahođenju postavlja pitanja ili daje primedbe. Ovakva situacija u ponovnom postupku otvara i pitanje izdvajanja iz spisa svih dokaza koji su pribavljeni suprotno čl. 16 novog ZKP‐a, ali je ostalo nejasno da li se zakonitost preduzetih radnji u smislu čl. 604 ZKP‐a ocenjuje po starom ZKP‐u. Nelogično je da se postupak vodi nakon ukidanja prvostepene presude po odredbama novog Zakonika o krivičnom postupku, a da se zakonitost preduzetih radnji u smislu čl. 604 ZKP‐a ocenjuje po starom krivičnom postupku. Po našem mišljenju, ovo je kontradikcija koja se jedino može prevazići da se i zakonitost preduzetih radnji ocenjuje po odredbama novog ZKP‐a. Ukazuje se i na niz otvorenih pitanja koja nastaju u situaciji kada se istraga vodila ili još uvek vodi od strane istražnog sudije, dakle, po odredbama starog ZKP‐ a i gde je po predlogu tužilaštva u skladu sa odredbama Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela doneto rešenje o privremenom oduzimanju imovine od strane istražnog sudije, a koje rešenje je kasnije ukinuto odlukom Veća Apelacionog suda, a nakon odbijanja prigovora iz čl. 29 citiranog zakona, a u međuvremenu je podignuta optužnica koja nije stupila na pravnu snagu. Dakle, u toj situaciji se postupak vodi po odredbama novog ZKP‐a, a u smislu čl. 4 Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela u postupku se mogu koristiti i dokazi prikupljeni u krivičnom postupku. Odredbom čl. 4 st. 3 istog zakona je predviđeno da se shodno primenjuju odredbe Zakonika o krivičnom postupku, pa se postavlja pitanje: ako je nakon podizanja optužnice očigledno da se postupak dalje vodi po odredbama novog ZKP‐a, koji će se zakon primenjivati u primeni Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela u situaciji kada je po odluci Veća Apelacionog suda ukinuto rešenje koje je doneo istražni sudija o privremenom oduzimanju imovine i postupak vraćen faktički na početak i koje su sve procesne mogućnosti okrivljenog tog trenutka njemu na raspolaganju i da li će u toj situaciji moći da se koristi odredbama novog ZKP‐a, što bi značilo da bi ponovni postupak po predlogu tužilaštva trebalo da vodi organ postupka ili, pak, da se primenjuju odredbe novog ZKP‐a, a da postupak po predlogu tužilaštva za donošenje rešenja o privremenom oduzimanju imovine u smislu čl. 25 i 26 Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela vodi sud, tj. istražni sudija? Ako se znaju ovlašćenja istražnog sudije kao sudije za prethodni postupak, da li bi to značilo da bi ponovljeni postupak po predlogu tužilaštva za donošenje rešenja o privremenom oduzimanju imovine imao karakter prethodnog postupka? Okrivljeni bi u svakom slučaju imao interes da u skladu sa novim odredbama krivičnog postupka učestvuje aktivno u svakoj fazi postupka za privremeno oduzimanje imovine isticanjem dokaza, tj. dovođenje u sumnju dokaza prikupljenih u finansijskoj istrazi angažovanjem stručnog savetnika primenom odredbi čl. 125 i dr. novog ZKP‐a. Umesto zaključka Prelazne i završne odredbe novog ZKP‐a upućuju da će se istrage koje su do primene novog ZKP‐a još uvek vode, dovršiti po odredbama starog ZKP‐a, a da će se dalji tok postupka sprovesti po odredbama novog ZKP‐a i da će se zakonitost preduzetih radnji pre početka primene novog ZKP‐a ocenjivati po odredbama starog ZKP‐a, osim u postupku za krivična dela za koje je nadležno tužilaštvo posebne nadležnosti, koji je zapolet po odredbama ovog ZKP‐a, a pre 01.10.2013. godine, ocenjivati po odredbama novog ZKP‐a, što je po prirodi stvari nedovoljno upućivanje za primenu odredaba starog ili novog ZKP‐a na niz situacija u velikom broju predmeta, koji se još uvek procesuiraju ili u fazi istrage po starom ZKP‐u ili je nakon završene istrage nastavljen postupak po novom ZKP‐u ili, pak, su u toku postupci po odgovoru na podignutu optužnicu, postupci po uvažavanju odgovora na optužnicu ili po uvažavanju žalbi na rešenje po odbijanju (odbacivanju) odgovora na optužnicu, postupci u vezi primene Zakona o odzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela. Uočava se postojanje pravnih praznina koje su, u stvari, na štetu prava okrivljenog što dovodi do nepovoljnijeg položaja kao stranke u postupku, a koji položaj mora biti ravnopravan u odnosu na drugu stranku. S obzirom da postoji veliki broj predmeta u postupku u odnosu na koje se odnose prelazne doredbe novog ZKP‐a i na moguću dužinu trajanja istih, za očekivati je da se otklone uočeni propusti i dovede u ravnopravni položaj okrivljeni u periodu prelaska na tužilačku istragu, tj. adverzijalni postupak.

BrankoMunižaba

RadomirMunižaba

LITERATURA:

1. Ilić, G., Majić, M., Beljanki, S., Trešenjev, A., “KOMENTAR ZAKONIKA O KRIVIČNOM POSTUPKU”, “Službeni glasnik” 2013. godine

2. Ivanović, A., Munižaba B. “HORIZONTALNA VEZA IZMEĐU KRIMINALISTIČKIH (FORENZIČKIH) PROCEDURA I ZKP‐a U POSTUPKU DOKAZIVANJA KRIVIČNOG DELA”, Međunarodno naučno – stručna konferencija “Kriminalistički i krivično procesni aspekti dokaza i dokazivanja”, Sarajevo 2013. godine.

3. Ivanović, A., Munižaba B., “KONTINUITET DOKAZA I PRINCIP IN DUBIO PRO REO”, , Međunarodno naučno – stručna konferencija, Banja Luka, 2012. godine

4. Jovančević N.,“PRINCIP ISTINE U NOVOM ZKP OD 2011.”, , “Pravni život – Pravo i moral”, Beograd 2012. godine

5. Simonović B., “ISTINA, IZVESNOST I ZAKONIK O KRIVIČNOM POSTUPKU SRBIJE IZ 2011. GODINE”, “Pravni život – Pravo i moral”, Beograd 2012. godine

6. Sinđelić Ž.,"NOVI ZKP – ADVERZIJALNI KRIVIČNI POSTUPAK”, “Pravni život – Pravo i moral”, Beograd 2012. godine