Uopšte o posebnim dokaznim radnjama i meri tajni nadzor komunikacija Definisanjem posebnih dokaznih radnji za rezultat bi trebalo da ima utvrdjivanje jasnih i preciznih okvira za njihovu primenu kao i uspostavljanje adekvatnih procesnih garancija od zloupotreba istih, što po našem mišljenju predstavlja suštinu i cilj a i zahtev evrope u pravcu dostizanja „standarda“. Rešenja bi dakle trebala da budu usklađena sa ratifikovanim međunarodnim dokumentima i preporukama međunarodnih organizacija i tela. Kada je R. Srbija u pitanju, mere su po prvi put tretirane Izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku282 iz 2001. godine, a inspirisana su kako domaćim potrebama tako i međunarodnim zahtevima. Jasno je, da se radi o širokom repertoaru specijalnih, tada istražnih radnji, za koje ja naš zakonodavac smatrao da trebaju biti primenjene na otkrivanje, razjašnjavanje i dokazivanje, pre svega krivičnih dela organizovanog kriminaliteta. Ovo pre svega, jer je danas kristalno jasno da se rigidnom kaznenom politikom ne može kontrolisati a još manje prevenirati kriminalitet i posebno organizovani, te da se u suštine efikasnost krivičnog zakonodavstva u osnovi treba tražiti putem obezbeđivanja adekvatnih zakonskih instrumenata koji omogućavaju visok procenat u rasvetljavanju krivičnih dela.
Ne ulazeći u opravdanost ovakvog pristupa u definisanju ovih mera283, jer to i nije predmet interesovanja u radu, smatramo da je na ovom mestu uputno osvrnuti se na sadašnja rešenja s obzirom da je „novi“ Zakonik o krivičnom postupku ugledao svetlost dana i počeo sa primenom 1. oktobra 2013. godine. Ovo posebno iz razloga kako bi na ovom primeru utvrdili i odnos zakonodavca prema ovako osetljivom pitanju i uopšte prema krivičnom procesnom zakonodavstvu kao jednom od najvažnijih segmenata krivičnog zakonodavstva.
Tajni nadzor komunikacija predstavlja samo jednu, verovatno i najvažniju posebnu dokaznu radnju u suprostavljanju kriminalitetu i posebno organizovanom. Dva su osnovna razloga za ovu tvrdnju. Prvi je vezan za nespornu dokaznu vrednost ove posebne dokazne radnje jer su riječi okrivljenog najbolji dokaz za delo i nameru istoga , a drugi se odnosi na antideliktum vrednost iste, jer je jasno da se njenom primenom najbolje mogu otkriti aktivnosti koje se odnose na planiranje i pripremanje krivičnog dela.
Osnovne odredbe koje se odnose na definisanje posebnih dokaznih radnji su sada u glavi zakonika koji inače tretira dokaze. Njima se nastoji povećati efikasnost posebno organa predistražnog postupka u otkrivanju specifičnih krivičnih dela koja su definisana kroz dela za koja je posebnim zakonom određeno da postupa javno tužilaštvo posebne nadležnosti kao i taksativno nabrojana krivična dela tačke 2. stava 1. člana 162. Zakonika o krivičnom postupku. Uz ovo ova radnja se može odrediti i radi sprečavanja i ometanja dokazivanja ukoliko su u pitanju ova krivična dela. One se u osnovi primenjuju ukoliko se na drugi način „ ne mogu prikupiti prikupiti dokazi za krivično gonjenje ili bi njihovo prikupljanje bilo znatno otežano“, kao i u slučaju pripremanja istih u situaciji da „okolnosti slučaja ukazuju da se na drugi način krivično delo ne bi moglo otkriti, sprečiti ili dokazati ili bi to izazvalo nesrazmerne teškoće ili veliku opasnost“ (Član 161. ZKP‐a). Kada je u pitanju osnov za određivanje i trajanje, uopšte posebnih dokaznih radnji, zakonodavac se zadovoljava jednom opštom formulacijom da će organ postupka posebno ceniti „ da li bi se isti rezultat mogao postići na način kojim se manje ograničavaju prava građana“. Drugim rečima, ocena je vezana za odgovor na pitanje da li bi se primenom „klasičnih“ dokaznih sredstava (blažih) u konkretnom slučaju mogao postići isti cilj.
U Zakoniku o krivičnom postupku284 je razrađeno šest različitih posebnih dokaznih radnji, i to: 1. Tajni nadzor komunikacija; 2. Tajno praćenje i snimanje; 3. Simulovani poslovi; 4. Računarsko pretraživanje podataka; 5. Konrtolisana isporuka, i 6. Prikriveni islednik.
Nadležnost za iniciranje uspostavljanja mere tajni nadzor285 komunikacija je na javnom tužiocu ali je njihovo određivanje u isključivoj nadležnosti suda, konkrtno sudije za prethodni postupak koji u slučaju prihvatanja inicijative javog tužioca donosi obrazloženu naredbu. Zakonodavac posebno određuje i sadržinu naredbe ( podaci o licu za koje se tajni nadzor komunikacija određuje, zakonski naziv krivičnog dela, označenje poznatog telefonskog broja ili adrese osumnjičenog, odnosno telefonskog broja ili adrese za koju postoje osnovi sumnje da je osumnjičeni koristi, razloge na kojima se zasniva sumnjaa, način sprovođenja kao i obim i trajanje posebne dokazne radnje). Trajanje mere je takodje fiksirano na tri meseca s tim što može biti produženo zbog „neophodnosti daljeg prikupljanja dokaza“ još za tri meseca a iz „ opravdanih razloga „, ukoliko su u pitanju krivična dela za koja je posebnim zakonom određeno da postupa javno tužilaštvo posebne nadležnosti još dva puta po tri meseca.
U slučaju nedostataka vezanih za proceduru odn. postupanju suprotno predviđenoj proceduri, zakonodavac predviđa rigoroznu sankciju odn. predviđa nemogućnost upotrebe prikupljenih podataka u donošenju sudske odluke. Da li je napravljen pomak i u kojem pravcu bi trebalo tražiti rešenja Ograničenje osnovnih prava i sloboda moguće je odrediti samo zakonom i to u izuzetnim slučajevima.286 Kako je i „tajnost pisama i drugih sredstava opštenja“ ustavna kategorija, jasno je da se posebnom dokaznom radnjom tajni nadzor komunikacija ograničava se jedno od osnovnih ljudskih prava.
Iako se ova mera može primeniti prema osumnjičenom licu, problem je u tome što se njome istovremeno ograničava pravo na privatnost i drugih osoba bez obzira da li su i ona u vezi sa licem i krivičnim delom prema kome je mera određena.
Jasno je, da nije bez značaja, kada su u pitanju posebne dokazne radnje i mogućnost zloupotreba istih, i pitanje postupanja sa prikupljenim materijalom. U slučaju tajnog nadzora komunikacija, ali i drugih mera, nakon završetka istih, policija, Bezbednosno‐informativna agencija ili Vojnobezbedonosna agencija, dostavljaju sudiji za prethodni postupak izveštaj o preduzetim radnjama. Isti će nakon otvaranja pisama i drugih pošiljki paziti da se ne povrede pečati i da se omoti i adrese sačuvaju o čemu će sastaviti zapisnik te će nakon toga sav materijal dostaviti javnom tužiocu na korišćenje. Ukoliko javni tužilac odustane od krivičnog gonjenja (ne pokrene krivični postupak u roku od šest meseci) ili izjavi da isti neće koristiti u postupku, sudija za prethodni postupak će doneti rešenje o uništenju prikupljenog materijala o ćemu se od strane istoga sastavlja zapisnik. Ovakvo rešenje nije sporno ali je sporna odredba člana 163 stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, koja uredjuje način obaveštavanja osobe protiv koje je preduzeta radnja a materijal prikupljen istom nije bio osnov za krivično gonjenje. Tako sudija za prethodni postupak „može“ obavestiti lice prema kome je sprovedena posebna dokazna radnja ukoliko to ne bi ugrozilo mogućnost vodjenja krivičnog postupka.
Naime, u čemu je nedorečenost ovakvog rešenja. Evropski sud za ljudska prava zahteva jedan sveobuhvatan sistem koji če biti garancija od samovoljne eksploatacije posebnih istražnih radnji a posebno tajnog nadzora komunikacija. Ovo, kako u pogledu rešavanja pitanja šta se može kontrolisati tajnim nadzorom komunikacija odn. za koja krivična dela se mera može odrediti, koliliko vremenski može trajati ali i pitanja koja su prava odbrane okrivljenog kada je upoznavanje odbrane sa rezultatima primene mere u pitanju. Isti sud je zaključio „da zakon mora sa dovoljnim stepenom preciznosti odrediti obim i način izvršenja prisluškivanja telefonskih razgovora, poštujući pritom legitimnost cilja koji se mjerama želi postiči, tako da je pojedincu zagarantovana odgovarajuća zaštita od samovolje“.
Isto tako, praksa je Evropskog suda za ljudska prava da „podržava komunikaciju osumnjičenog i branioca bez nadzora, odnosno trećih lica i istiće da je to jedan od osnovnih faktora pravičnog postupka.
Ukoliko se prihvati ovakav stav Evropskog suda za ljudska prava, i to postavimo za cilj, onda je jasno da ovakva nedorečenost zakonodavca u pogledu obaveznosti obaveštavanja lica prema kojem je preduzeta radnja ostavlja širok prostor za zloupotrebu. Ovo posebno iz razloga što bi sudija za prethodni postupak trebao da bude zaštitnih prava okrivljenog u krivičnom postupku od svih zloupotreba i posebno onih koji su po sadašnjim rešenjima u Zakoniku o krivičnom postupku glavni organi kako predistražnog tako i prve faze krivičnog postupka (faze istrage). Dakle ne može se ostavljati na slobodnu procenu sudije za prethodni postupak da li će ili ne obavestiti lice o preduzetoj meri, već utvrditi obavezu istoga da odmah i bez odlaganja o preduzetom upozna okrivljenog.
I samo na osnovu upoređivanja rešenja iz Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godine i važećeg iz 2011. godine jasno je da se nije gotovo ništa uradilo ni na redefinisanju ovako osetljive materije. Ono što je urađeno se odnosi samo na pravilnom definisanju istih ( sada govori o tajnom nadzoru komunikacija umesto „nadzoru i snimanju telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija“).
Ukoliko prihvatimo za istinu da bi Zakonik o krivičnom postupku trebao da predstavlja jednu stabilnu zakonodavnu materiju onda bi to za posledicu imalo da ista materija ne sme često i fragmentarno da bude menjana. Ovo posebno, što smo nadam se saglasni u tome da bi reviziji trebali pristupati obazrivo, nakon jednog relativno dužeg vremenskog perioda i prethodno sprovedenih empirijskih i naučnih istraživanja.
Prof.dr Muamer Nicević
Prof.dr Lubomir Čimburović
LITERATURA
1. Ustav Republike Srbije
2. Zakonik o krivičnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013 i 45/2013)
Kommentare