PRIRODNO PRAVO I DRUŠTVENI IMPERATIVI

KOPAONIČKA ŠKOLA PRIRODNOG PRAVA

Uvodna usmena reč koju je Autor održao na Dvadeset devetom susretu Kopaoničke škole prirodnog prava koji je bio posvećen opštoj go- dišnjoj temi »PRAVO I DRUŠTVENI IMPERATIVI« u okviru stalnog naslova škole »Pravda i pravo« koji je održan 13–17. decembra 2016. g.

Na ovom simpozijumu podneseno je 190 referata raspoređenih u 6 te- matskih oblasti (katedri) Heksagona prirodnog prava: I. Pravo na život (ži- vot, zdravlje, ekologija, sport); II. Pravo na slobodu (krivično-pravna i pro- cesna zaštita ličnosti; sloboda ličnosti – opšta sloboda i porodičnopravna sloboda ličnosti; upravno-pravna zaštita slobode); III. Pravo na imovinu (ko- difikacije; svojina i druga stvarna prava; svojina i nasleđe; restitucija i priva- tizacija; porezi i poreska politika; ugovor i odgovornost za štetu; privredna društva; međunarodni privredni ugovori, arbitraža; osiguranje; banke i ban- karski poslovi; radni odnosi); IV. Pravo na intelektualnu tvorevinu (industrij- ska svojina, autorsko pravo); V. Pravo na pravdu (sud u koneksitetu pravde– sudska praksa, procedura, izvršenje; međunarodni odnosi i pravda – me- đunarodno pravo – elementi inostranosti; pravo Evropske Unije); VI. Pravo na pravnu državu (pravna država – teorijska i praktična iskustva).

Tekst ove usmene reči zabeležen je audio-tehnikom i kasnije auto- rizovan (sa označenjem međunaslova) i publikovan pod istim naslovom u časopisu »Pravni život« br. 1–2 iz 2017. godine.

Poštovane kolege, srodnici po imperativu Pravednog prava,

Vi koji širite životopis Kopaoničke škole prirodnog prava za još jednu dimenziju, za 29. godinu njene naučne aktivnosti,

Uvaženi prijatelji koji dolazite sa različitih strana,

dobro došli u ovu familiju prirodnog prava gde su svi učesnici prvi među jednakima, i gde se neguje i u velikom stepenu postiže harmonija u razlikama po rođenju i ubeđenju

Dame i Gospodo

Dozvolite mi, da vam sa osećanjem visokog poštovanja koje imam pred ovim eminentnim skupom znanja i savesti, najpre uputim reči naučne časti, reči vere u pravedno pravo zasnovano na kulturi ra- zuma, ali, iznad svega, da vam uputim reči vere u bolje i pravedni- je dane – one dane koji će nam doneti veći stepen socijalne, moralne, ekonomske, državne i sudske pravde i pravičnosti kao konkretizovane komutativne i distributivne pravde.

Vitalne tačke

To su, kao što dobro znate, samo neke vitalne tačke racionalne koncepcije prirodnog prava koje su bile predmet naučne pažnje Ko- paoničke škole prirodnog prava za ovih 29 godina života.

Dakle, reč je o jednoj koncepciji koja od antičkih vremena do danas živi u „večitoj mladosti“, kao deo opšte kulture: intelektualne i duhovne, materijalne, nadnacionalne i nadklasne, kulture svakog čoveka i svih ljudi zajedno, bez obzira na sve razlike koje potiču po ro- đenju ili legitimnom ubeđenju.

Ta koncepcija danas je kodifikovana u izuzetno velikom broju međunarodnih dokumenata i usvojena u mnogim regionalnim i naci- onalnim pravnim sistemima.

Dvadeset devet godina

Kopaonička škola je za ovih 29 godina života naučno pratila taj razvoj i primenu racionalne koncepcije prirodnog prava sa posebnom pažnjom na naš pravni sistem, kao i na komparativne pravne sisteme, i to, ne samo sa stanovišta teorije i zakonodavstva, već i sa stanovišta primene ovih univerzalnih vrednosti u praktičnom životu.

Podsećanje

Na ovaj način, pre nego što pređemo na izlaganja karakteristič- nih mesta ovog osnovnog referata posvećenog ovogodišnjoj opštoj temi Pravo i društveni imperativi, podsećanja radi, ukazujemo na na- slove opštih tema za poslednju deceniju, s tim što ćemo iduće 2017. godine, kada Kopaonička škola prirodnog prava puni 30 godina živo- ta i rada, detaljno izložiti rezultate tog rada.

Redosled izlaganja

Da bi već na samom početku znali redosled ovogodišnjeg izla- ganja uvodne reči, ona će biti izložena u sledećim celinama: 1. filozof- ski i pravni pojam društvenih imperativa; 2. pokušaj njihovog ime- novanja u obliku neke vrste Skice; 3. pravna zaštita imperativa kroz međunarodno i domaće pravo; 4. posebno sa stanovišta Prednacrta Građanskog zakonika Republike Srbije, čiji je rodni dom Kopaonička škola prirodnog prava, razume se, samo u pogledu određenih pitanja koja su bliska ovoj kodifikaciji; 5. najzad, opšti zaključak o primeni i neprimeni određenih društvenih imperativa, kao i predlog za moguće rešenje nepoštovanja predviđenih društvenih imperativa.

Okvirni rezultati

Kada je reč o naučnim rezultatima Škole, treba reći da u okvi- ru Heksagona kao oblika naučnog uopštavanja prirodnih prava (ili ljudskih prava kako je to danas moderno reći) Škola je postavila te- oriju triparticije kojom je iskazan odnos prirodnog i pozitivnog pra- va – uzorni, supsidijarni i korektivni odnos. Utvrđen je stepen demo- kratije kao uslov pravne države, a to je demokratska kultura za razliku od simulovane demokratije; postavljena je skica teorije tolerancije kao izraza duhovne slobode i kulture razuma; konstatovan je nesklad iz- među proklamovanih i neostvarenih ljudskih prava i imenovani uzro- ci te pojave; postavljena je teorija zloupotrebe ljudskih prava kao i uzroci te pojave; primenjena je kategorija komutativne i distributiv- ne pravde na različitim poljima ljudskih prava; formulisano je 12 ta- blice sudijske nezavisnosti u kontekstu trodelne podele vlasti; izrečen je argumentovan stav o svakoj vrsti nasilja koja je antipod pravnoj dr- žavi i demokratskoj kulturi; uneto je više jasnoće u aktuelnu termino- logiju ljudskih prava.

Kodifikacija građanskog prava

Najzad, Kopaonička škola je nosilac inicijative za donošenje Građanskog zakonika Republike Srbije. S obzirom na aktuelnost i značaj ove kodifikacije, na ovogodišnjem zasedanju Kopaoniške ško- le, Prednacrt će biti predmet diskusije na mnogim sekcijama Heksa- gona, čemu su posvećeni i brojni referati sa ovogodišnjeg savetovanja.

Naučni pokret

Kao što se vidi, po pomenutim rezultatima (ponovimo: celinu rezultata Kopaoničke škole prirodnog prava izložićemo na jubilarnom 30-to godišnjem zasedanju 2017. godine) stvoren je jedan naučni po- kret zasnovan na dva stuba: tradiciji filozofije pravde prirodnog raci- onalnog smera, i na kulturi kodifikacije ljudskih prava kao univerzal- nih vrednosti opšte i regionalne kulture.

Doslednost

Imajući u vidu ostvarene rezultate Škole, zaključak se sam na- meće: Kopaonička škola prirodnog prava je za skoro tri decenije svo- ga života ostala dosledna svojoj naučnoj i stručnoj vokaciji i na taj na- čin se zaštitila od svake vrste izvanpravne prolaznosti.

Njena naučna stalnost zasnovana je na univerzalnim vrednosti- ma filozofije prirodnog prava od Aristotela i pre njega, sve do Kanta i posle njega, sve do danas proklamovanih ljudskih prava kodifikova- nih u okviru Ujedinjenih nacija i drugih miroljubivih integracija.

Teorija imperativa – dve dimenzije

Teorija imperativa ima više dimenzija. Ovde ćemo se zadržati samo na dva izgleda ove teorije i to u filozofskom i pravnom smislu.

Filozofski pojam imperativa okupio je veći broj autora na razli- čitim prostorima i različitim vremenima. Na tu bogatu literaturu uka- zano je u ovom Uvodnom referatu, posebno kroz odgovarajuće fusno- te. To isto važi i za pravne normative.

Horizonti intelektualne kulture

Zbog toga, ovde u ovom usmenom izlaganju, pomenuću samo dva autora: u oblasti filozofije to je Imanuel Kant (18. vek), u oblasti pravne doktrine to je Rudolf fon Jering (19. vek).

Vrt bez vode

Mnoge kodifikacije odgovarajućeg zakonodavstva unele su u svoj pravni sistem određene imperative i to sa dužnom pažnjom pod- nošljive tolerancije u primeni tih imperativa.

Naprotiv, oni drugi, koji univerzalne vrednosti odbacuju ili ih prihvataju samo u simulovanoj “papirnoj egzistenciji” nose sobom ne- izbrisivo istorijsko obeležje antiprava čulnosti, kao suprotnost organizovane umnosti.

Ishod neminovnosti glasi: bez organizovane umnosti svaka za- jednica doživljava sudbinu vrta u kome vode nema.

Zapovest uma

Što se tiče najavljenog filozofskog pojma imperativa, usuđujem se reći, da je Kantovo ime ovde nezaobilazno. Kao što je dobro znano Kant je formulisao poznatu podelu imperativa na hipotetičke i kategorične imperative. To je učinio pošto je prethodno definisao impera- tive – kao formule zapovesti uma.

Onda kada se neki imperativ sastoji u nekoj određenoj radnji sa svrhom da se postigne nešto drugo, dakle, kao sredstvo za posti- zanje druge svrhe, a ne one koja se prikazuje, onda je to hopotetički imperativ. Kategorički imperativ predstavlja jednu radnju kao objek- tivno nužnu samo za sebe, nezavisno i bez spone sa nekom drugom svrhom.

Pravac delanja

U domenu pravne doktrine, teoriju imperativa je formulisao Je- ring. Tako, prema ovom autoru, pravni imperativ propisuje tuđoj volji pravac koga se ona mora držati. Imperativ je zapovest zakonodavstva. On može biti konkretan i apstraktan. Pomenuti autor razlikuje tri vr- ste imperativa: prava, morala i običaja.

Naš Prednacrt GZ

U tom smislu pomenimo naše zakonodavstvo kao i Prednacrt Građanskog zakonika Republike Srbije (skraćeno, Prednacrt SGZ). Taj imperativ glasi: strane u obligacionim odnosima su slobodne da svoje odnose urede po svojoj volji ali to ne mogu učiniti protivno pri- nudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima.

Takav imperativ je bio predviđen i u Srpskom građanskom za- koniku iz 1844. godine, s tim što je umesto reči moral ili dobri običa- ji, došla je imperativna reč koja se prema ovom Zakoniku zove blago- naravlje.

Različitost

U ovom delu zaključujemo: pravni imperativi su po svojoj voka- ciji i svojoj primeni veoma različiti u prostoru i vremenu, mada se je- dan broj predstavlja kao ustaljen, bez obzira na opseg njegove primene.

Otvoren broj

Dakle, ti imperativi se ne mogu određivati putem zatvorenog broja (numerus clausus) već putem otvorene mogućnosti uvećanja ili smanjenja nabrajanja na Listi pravnih imperativa. U tom smislu po- stoji mozaik pravnih imperativa, ovde naglašeni oni imperativi koji tvore pravedno pravo.

Moguća Skica neophodnih imperativa

Evo kako bi mogla jedna nepotpuna Skica pravnih imperativa da izgleda:

– kultura mira kao osnovni kategorični imperativ koji se suprot- stavlja različitim agresijama koje ugrožavaju sveukupni život na našoj planeti: nuklearna i druga oružja za masovno uništavanje ljudi i pri- rode, genocid, organizovani terorizam, bolest gladi i sve druge anti- pravne agresije suprotne dostojanstvu ljudskosti

– pravda i pravičnost kao konkretizovana pravda, dakle, svest i savest u očuvanju vrline pravde

– moralni poredak, etička kultura

– tolerancija kao harmonija u razlikama po rođenju ili ubeđe- nju: međunarodna, politička, klasna, rasna, verska i svaka druga srod- na i slična obeležja dostojanstva ličnosti

– racionalna sloboda, samosvesna i normativno ograničena jed- nakom slobodom drugih – nema slobode pod nasiljem i nema slobo- de bez odgovornosti

– savesnost i poštenje kao moralna vrlina i kao pravno načelo u smislu imperativa

– nauka kao saznajna disciplina i uvek s druge strane dogme na strani organizovane naučne sumnje

– ekonomska konstitucija i svojinski model

– pravna, ekonomska i socijalna sigurnost

– ekološka etika

– stanje političke zrelosti

– opšta obrazovanost, umetnost i intelektualna kultura

– zaštita zdravlja kao uslov života

– radne navike i radna etika

– porodica i porodična struktura

– stanje javnog mnjenja, naučna i stručna opservacija

– stupanj ostvarenih prirodnih prava čoveka i principa jednakog postupanja sa jednakim stvarima.

Organizovana umnost

Kao što se vidi, ako skup pomenutih imperativa čini kultur- ni identitet jedne zajendice od koga zavisi ostvarenje ili neostvarenje proklamovanih ljudskih prava – onda proizilazi zaključak da u svet- skim okvirima ovo vitalno pitanje ne može biti rešeno u bliskoj bu- dućnosti.

Na tom putu samo organizovana umnost čovečanstva može otvo- riti vrata humanoj budućnosti, a to znači ostvarenje prirodnih (ljud- skih) prava na čitavom mozaiku međunarodnih konvencija, deklaraci- ja i drugih međunarodnih dokumenata kao izrazu zajedničke svesti i pravde kao stožerne vrline.

Neophodnost

Već je rečeno da pomenuta Skica društvenih i pravnih imperati- va nije i ne može biti do kraja taksativno određena već zbog same sile žviota koja je različita u svetskim okvirima.

Stožerni imperativi

S druge strane, zbog prirode prikaza ovog osnovnog referata i njegove razumne vremenske ograničenosti, zadržaćemo se samo na nekoliko imperativa, pre svega, kategoričkih imperativa za koje sma- tramo da ih treba detaljnije izložiti. Sve to, ne samo zbog njihove važ- nosti, već i zbog pogleda na njih kroz odredbe Prednacrta Građan- skog zakonika.

U tom smislu zadržao bih vašu pažnju na nekoliko imperati- va: kultura mira, pravda i pravičnost, demokratska jednakost i tole- rancija, načelo savesnosti i poštenja, ekološka etika, stupanj ostvare- nja ljudskih prava.

Kultura mira preduslov svih imperativa

Prema međunarodnim dokumentima, posebno prema Univer- zalnoj deklaraciji o pravima čoveka iz 1948. god., kao matici iz koje su poleteli čitavi rojevi konvencija: sva ljudska bića rađaju se slobodna u dostojanstvu i pravima. To se može ostvariti samo u ambijentu kultu- re mira a ne u ratu i nasilju kao antipodu umnosti. Otuda mir je jedna od osnovnih ljudskih vrednosti, ne samo sa stanovišta ostvarenja do- stojanstva čoveka i integriteta njegove ličnosti, već i sa stanovišta op- stanka sveta kao celine.

U tom smislu, Hirošima antiumnosti opominje kao Damoklov mač nad sudbinom sveukpnog sveta naše planete.

Imperativ kulture mira glasi: strah, sumnja, pretnja, ne mogu biti atributi pravednog prava i demokratske kulture.

Sudar civilizacija

Savremeni pakao razdora i nesloge mogu nas odvesti u sudar ci- vilizacija (Semjuel Hantington, sukob civilizacija, Frensis Fukujama, sudar kultura), a koji preti opštom kataklizmom opstanka.

Pred pogledom nerođenih

I zato konstatujmo: samo je svet umnosti u stanju da nas izvede na put kulture mira. I to na način ostvarenja prirodnih prava čoveka, ne samo u filozofskom, već, pre svega, u pravno-normativnom opusu proklamovanih i kodifikovanih dokumenata Ujedinjenih nacija.

Zaštita

Proklamovana kultura mira u međunarodnim konvencijama za- štićena je brojnim međunarodnim aktima: u oblasti međunarodnih sukoba gde se predviđaju miroljubiva sredstva; pravila o sredstvima ratovanja; Ženevske konvencije o zaštiti žrtava rata; Konvencije o nu- klearnoj bezbednosti – o neširenju nuklearnog oružja, Konvencija o suzbijanju terorizma.

Pravda

Pravda predstavlja univerzalnu i apsolutnu vrednost prirodnog prava koja je u određenoj meri primenjena u konkretnom pozitivnom pravu. Kada se pozitivno pravo ostvari u kompoziciji pravde i kada ona postane stožerna vrlina, tada pravo te zajednice postaje legitimno u svom izvoru i legalno u svojoj primeni.

Pre nego što izložimo konkretne ustanove u kojima je pravda dobila svoje mesto u našem Zakonu o obligacionim odnosima, a po- sebno u Prednacrtu Građanskog zakonika, zadržimo se ukratko na sa- mom pojmu pravde koja svoje izvore nalazi još u antičkoj filozofiji.

Princip sredine proporcija odnosa

Za Aristotela, pravedno se uvek nalazi u nekoj proporciji, a pro- porcija znači jedanakost odnosa. Sa tog stanovišta, pravičnost može biti ili komutativna ili distributivna – iustitia komutativa i iustitia dis- tributiva.

Kada se pravičnost postiže apsolutnom sredinom putem aritme- tičke proporcije – jednako u jednakim slučajevima, npr. ekvivalentna naknada štete, onda je to komutativna pravda.

Međutim, kada se pravičnost postiže putem geometrijske pro- porcije koja uzima u obzir prirodu i osobenost ličnosti, kada se dakle uvažavaju njihova individualna svojstva (po rečima Aristotela) prema njegovoj zasluzi, onda je to distributivna pravda.

Kao takva, po rečima Aristotela, pravda je najveća od svih vrlina (on ih je nabrojao 14) – ni večernja ni jutarnja zvezda nije tako sjajna kao što je pravda sjajna. (Nikomahova etika). Sve vrline skupljene su u pravdi kao žiži svih vrlina.

Dvanaest tablica

Uzimajući u obzir obe vrste pravde, sudija treba da otkloni ne- pravednost koja se ogrešuje o jednakost. Jer, ići sudiji znači ići Pravdi. Sudija treba da bude oličenje pravednosti. U tom smislu Kopaonička škola je sačinila tzv. Zakon 12 tablica sudijske nezavisnosti.

Zahtev vrline pravde

Ceo Prednacrt Građanskog zakonika Republike Srbije teži da svojim odredbama odgovori visokim zahtevima vrline pravde i pra- vičnosti kao konkretizovane pravde.

Već iz Preambule utvrđuje se njegova orijentacija na ostvarenje i jačanje vladavine Pravednog prava.

Pravda je temelj Škole prirodnog prava počev od grčkih sofista (peti vek stare ere) pa preko Platona i Aristotela sve do Huga Groci- jusa, Pufendorfa, Tomaziusa, sve do Kanta i posle njega, Pravda je te- melj svih konvencija i drugih izvora međunarodnog prava, miroljubi- vih asocijacija i integracija.

Osnovno načelo

Svi ovi i drugi životni i naučni razlozi opredelili su Komisiju za izradu pomenutog Prednacrta Građanskog zakonika Srbije da pravdu ugradi u Prednacrt kao stožernu vrlinu koja predsedava svim ustano- vama ove kodifikacije.

Najpre, ugrađeno kao osnovno načelo i cilj Prednacrta a zatim konkretizovano u brojnim konkretnim situacijama. Posle formulisa- nog pravila preuzetog iz Univerzalne deklaracije o pravima čoveka UN iz 1948. god., Prednacrt predviđa da ovaj Zakonik svim svojim odredbama teži ostvarenju vrline pravde.

U tom smislu proklamuje se načelo jednakosti ljudskih prava i sud i drugi organi dužni su da ovu zakonsku odredbu primenjuju bez ikakvih razlika po rođenju ili ubeđenju.

Sledstvo u primeni

Posle ove načelne odredbe i u njenom sledstvu u mnogim obla- stima Prednacrta, načelo pravičnosti je ugrađeno u integritet odgova- rajuće ustanove ili nekog pravnog sredstva.

Ta konkretna mesta biće predmet diskusije na pojedinim Sekci- jama Heksagona Kopaoničke škole, zbog čega ovde navodimo samo nekoliko takvih mesta koja se odnose na ugovor i prouzrokovanje šte- te, dakle, na ugovornu i deliktnu odgovornost.

Opšti uslovi ugovori po pristupu

Kada je reč o ugovornoj odgovornosti evo samo primera radi, nekoliko takvih mesta.

Kod ugovora po pristupu, ekonomski jači subjekti unapred predviđaju tzv. opšte uslove koje druga strana uglavnom pojedinac mora prihvatiti bez mogućnosti pregovaranja: dakle, preko opšte i stalne ponude druga ugovorna strana i njena autonomija volje se svo- de samo na opciju prihvatiti te uslove ili ih ne prihvatiti. Ali, s obzi- rom da se u masovnim situacijama radi o osnovnim životnim potre- bama, ljudi su masovno prinuđeni da ove opšte uslove prihvataju.

Prednacrt predviđa da su pojedine odredbe opštih uslova po- gođene sankcijom ništavosti, ukoliko su one nepravične ili preterano stroge prema dugom ugovorniku, čak i ako su ti opšti uslovi odobre- ni od nadležnog organa. Razume se, na sudu je dužnost da utvrdi či- njenično stanje, ali je bitno da sud ima uporište u Zakonu da izrekne sankciju ništavosti ukoliko utvrdi relevantno činjenično stanje.

Tumačenje ugovora

Uošte kod tumačenja ugovora (animus contrahendi) kod teret- nih ugovora, sud treba da ih tumači u smislu kojim se ostvaruje pravi- čan odnos uzajamnih davanja.

Grube povrede

S tim u vezi je i pitanje zaštita stranaka u slučaju grube povre- de načela ekvivalentnosti (načelo jednake vrednosti davanja kod dvo- stranih ugovora) kao što su prekomerno oštećenje, zelenaški ugovo- ri, zaštita od materijalnih i pravnih nedostataka, evikcija, promenjene okolnosti, itd. Svuda je prisutna pravičnost i to ne u smislu neke ap- strakcije, već u smislu potrebnog uslova da bi se odgovarajuća pravna norma mogla primeniti na konkretan slučaj.

Moralna šteta

Pored ugovorne odgovornosti, pravičnost je u Prednacrtu naro- čito predviđena i kod deliktne odgovornosti: odgovornost po osnovu pravičnosti, kod odgovornosti više lica za prouzrokovanu štetu naro- čito kod saobraćajnih udesa; i posebno itičemo primenu kriterijuma pravičnosti kod naknade moralne (nematerijalne) štete, gde je pravič- nost ugrađena kao imperativ i gde je Prednacrt predvideo jednu ve- liku novinu u odnosu na rešenje postojećeg Zakona o obligacionim odnosima. Naime, po sada važećem Zakonu o obligacionim odnosima, naknada ove štete se naknađuje samo u slučaju pretrpljenih du- ševnih bolova ili straha, a prema Prednacrtu se ova naknada predviđa u svim slučajevima povrede ličnih prava koja sva proizilaze iz dosto- janstva ličnosti kao skupnog pojma prava ličnosti.

Na taj način, vrlina pravde i dostojanstva ličnosti u Prednacrtu dobijaju šire značenje, a sve to shodno međunarodnim konvencijama, Povelji osnovnih prava Evropske unije, Ustava Republike Srbije.

Opasne stvari opasne delatnosti

Posebno skrećemo pažnju na odredbe Prednacrta koje su po- svećene odgovornosti bez krivice u slučaju opasnih stvari i opasnih delatnosti, gde je učinjeno znatno proširenje i gde je dat pojam opa- snih stvari i opasnih delatnosti što danas predstavlja izuzetno značaj- nu ustanovu u oblasti građanskopravne odgovornosti.

Kad krivica postane anonimna

Visoki razvoj tehničkog uma i tehničke civilizacije, danas je op- štepoznata pojava, ali pojava koja sobom nosi ogroman broj žrtava. Pravna doktrina još početkom 20. veka reagovala je na ovu pojavu, a danas je to fakt kao sastavni deo individualnog i zajedničkog života savremenog sveta.

Dakle, evo još jednog pitanja koje će sigurno biti u centru pa- žnje na odgovarajućim Sekcijama, ali ovde, ovim uvodnim referatom želim da skrenem pažnju na celu ovu materiju koja je, na bazi sud- ske i poslovne prakse, pravne doktrine i postojećeg zakonodavstva, Prednacrt učinio izvesna proširenja, a sve sa nastojanjem da se pravdi i pravičnosti ustupi više mesta u odnosu na dosadašnje stanje.

To zahtevaju društveni imperativi u ovoj izuzetno važnoj i aktu- elnoj oblalsti, koja s jedne strane u tehničko-tehnološkom smislu do- stiže neslućene razmere, ali koja silom fakta donosi i ogromne žrtve i neslućene razmere prouzrokovane štete. Pravo po svojoj vokaciji je dužno da reaguje na ovu pojavu u meri koja je primerena mogućno- stima bar delimične reparacije, što je sve u izvesnoj meri prošireno rešenjima Prednacrta koja su inspirisana pravdom i pravičnošću i u ovoj oblasti društvenih imperativa.

Moralni poredak moralni imperativ

Kada jedan moralni imperativ doživi transformaciju u smislu pravne norme, onda ona deluje kao pravna norma sa svim njenim ele- mentima, posebno elementom pravne sankcije. U spoljnom svetu če- sto se tada zanemaruje i zaboravlja njen moralni izvor, što ne znači da je time došlo do prekida kontinuiteta između moralne norme po izvo- ru i pravne norme po načinu ispoljavanja i metodu primene.

Prema tome, moralni imperativ je nužni sastavni deo pravne norme na čiju primenu nekada pravna norma upućuje (kao što je slu- čaj kod ograničenja autonomije volje, poštovanje ugovora, posledica ništavosti ugovora, pravila o neosnovanom obogaćenju), što znači da sud ovakvu normu primenjuje kao generalnu klauzulu u smislu odgo- varajućeg standarda.

Moralno dobro

Filozofski i pravno teorijski pojam i primena morala u prav- nom poretku sa ogromnom literaturom o tom pitanju, bila je predmet proučavanja i od strane Kopaoničke škole prirodnog prava, posebno 2012. godine, kada je opšta tema bila “Pravo i moral”.

S obzirom na ovu okolnost, a za potrebe ovog referata, recimo: moral je norma društvenog pravila ponašanja kojom se ostvaruje od- nosno određuje moralno Dobro koje je zaštićeno sankcijom autono- mnog osećanja griže savesti ili prezirom javnog mnjenja određene sre- dine. Moral je nepisana ili pisana norma društvenog pravila ponašanja. Njime se ostvaruje moralno Dobro kao vrhovna moralna vrednost.

Etički minimum

Zbog svega ovoga poznata je teorija o etičkom minimumu, tj. da je pravo u stvari minimum morala. Prednacrt, između ostalog, moral- no dobro je prihvatio na mnogim mestima, a ovde ističemo ustano- vu naturalnih obligacija koja je zasnovana na osećanju moralne oba- veznosti.

Savesnost i poštenje

Savesnost i poštenje je načelo pravnog i moralnog poretka po kome su strane u jednom pravnom odnosu dužne da se uzdrže od svakog akta koji bi bio u suprotnosti sa odgovarajućim moralnim standardom, odnosno one su dužne da se pridržavaju tog standarda.

Načelo savesnosti i poštenja Prednacrt GZ uvodi u svoje odred- be rečima da je savesnost i poštenje vrhovno načelo Zakonika i da se primena ovog načela ne može isključiti ili ograničiti, što znači da je to načelo imperativnog karaktera. Savesnost i poštenje se pretpostavlja, a ko tvrdi suprotno, dužan je da to dokaže.

Smatraće se da je savestan onaj koji nije znao ili u konkretnoj si- tuaciji nije mogao da zna za činjenice ili okolnosti od bitnog značaja za ostvarivanje i zaštitu određenog građanskog prava. On čini pravni poredak bogatijim za još jednu dimenziju ljudskosti, humaniji za još jedan viši stepen ljudskosti i moralne dispozicije, za još jedan impe- rativ kulture mira i vrline pravde. U stvari, savesnost i poštenje je ple- meniti glas Univerzuma koji se odražava na različitost individualiteta i određenih socijabiliteta.

Naprotiv, onaj pravni poredak koji sopstvenim činom ili agresi- jom drugih, liši sebe epiteta savesnosti i poštenja, pretvara podnošlji- vo polje prava u nepodnošljivo “zakonsko nepravo” i koji na taj način briše prvu zapovest Digesta – honeste vivere (pošteno živeti).

Ljudska vrlina

Savesnost i poštenje je ljudska vrlina koja podrazumeva subjek- tivnu procenu o konkretnom Dobrom ili Lošem ponašanju i to na osnovu odgovarajućeg standarda vladajućeg na određenom prostoru u vremenu, a koji su zaštićeni normama prirodnog i pozitivnog prava.

Zbirna svojstva

Proizilazi: savesnost je ljudska vrlina, savesnost podrazumeva subjektivnu procenu kao kriterijum rasuđivanja; savesnost prosuđuje o dobrom i lošem ponašanju; savesnost proizilazi iz ustaljenih pravi- la ponašanja – društvenih standarda; savesnost je zasnovana na objek- tivnim vrednostima s obzirom na prostor i vreme; savesnost uživa ap- solutnu zaštitu prirodnog prava i relativnu zaštitu pozitivnog prava.

Široko polje primene

Navodimo neke značajne primere: princip pacta sunt servanda; poštovanje načela ekvivalencije kod dvostranih ugovora (prekomerno oštećenje, zelenaški ugovor, klauzula rebus sic stantibus), prevara, pri- nuda i uopšte mane volje, tumačenje ugovora, pregovori, pravična na- knada, ugovori po pristupu i druge slične pravne situacije.

Načelo savesnosti i poštenja naročito je zastupljeno u stvarnom pravu, posebno kod različiti8h sticanja svojine: održaj, sticanje od ne- vlasnika, priraštaj, vindikaciona i publicijanska tužba kojima se štiti pravo svojine.

Tolerantnost

Kao društveni imperativ u svim međunarodnim dokumentima, a posebno u deklaracijama Unijedinjenih nacija i deklaracija UNES- CO-a, tolerantnost je označena i regulisana po osnovnim načelima prirodnog (ljudskih) prava gde se podržavaju ljudska prava, kulturni pluralizam bez obzira na mnogobrojne razlike ljudi po rođenju ili ne- kom ubeđenju.

Tolerantnost kao imperativ

U svakom slučaju reč je o jednom imperativu koji proizilazi iz nastojanja da se ostvari ona sila života koja formulisana u vidu zakon- ske odredbe glasi: sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u do- stojanstvu i pravima.

Po principu tolerancije niko nema pravo da sebe stavlja iznad drugog i da prigrabljenom silom pluralizam života pretvara u moni- zam svoje vlasti.

Duhovno punoletstvo

Tolerantnost je sposobnost i znak duhovnog punoletstva, da se drugi ne samo poštuje i sasluša već i da bude priznat kao ravnopra- van, bez obzira da li pripada većini ili manjini.

Elementi pojma tolerantnosti u svojoj ukupnosti ukazuju na harmoniju u razlikama jer tolerantnost briše netrpeljivost koja proi- zilazi iz različitih izvora kao što su klasni, rasni, politički, nacionalni, svojinski i drugi slični izvori.

Trajni identitet

Tolerancija mora postati trajni identitet i integritet života. Onog života koji nas odvaja ne samo od svakog stepena istorijskog nerazuma (npr. robovlasnički poredak) i ne samo od odmazde i ucene koja je na- žalost danas postala prvo slovo u međunarodnom i drugom ophođe- nju, već i od svakog stepena niže kulture.

Harmonija u razlikama

Svedimo sve atribute tolerancije i recimo: tolerancija je har- monija u razlikama baš onako kako je prema grčkoj mitologiji bogi- nja harmonija izrasla iz suprotnosti boga mržnje i rata Aresa i bogi- nje Afrodite, boginje lepote dobrog. Pitanje tolerancije je pitanje opšte kulture koja se dostiže samo visokim stepenom razuma. Ako je stepen individualnog i zajedničkog razvoja zarobljen dogmom bilo koje vrste (rasa, boja, pol, veroispovest, političko i drugo mišljenje, nacionalno i društveno poreklo, imovina i druge slične okolnosti) – onda je to su- protnost toleranciji i opštoj kulturi.

Naprotiv, ako je taj razum dostigao takvu meru duhovne slobo- de u smislu racionalne koncepcije prirodnog prava onda je to put ka demokratskoj kulturi i kao najviši stepen konstitucije jedne zajednice.

Dogmatska netolerancija

Otuda tolerancija i dogmatska netolerancija, dva su saputnika života čoveka kao društvenog bića. Kome saputniku će se prikloniti, pitanje je ishoda našeg bitisanja i naše opšte kulture. Kopaonička ško- la prirodnog prava je pokazala da je saputnik opšte kulture života, a to znači i principa tolerancije kao visoko razvijenog razuma. Upravo onako kako to predviđaju izvori kodifikovanih prava na toleranciju od strane Ujedinjenih nacija, UNESCO-a i drugih međunarodnih asocija- cija i integracija.

Subjektivno pravo

Pravo na toleranciju bi trebalo konstituisati kao posebno subjek- tivno pravo titulara tolerancije fizičkog ili pravnog lica. Ovo subjek- tivno pravo bi se sastojalo iz određenih ovlašćenja ili skupa ovlašćenja i zahteva tj. tužbe u materijalnom smislu reči, a to je mogućnost odre- đenog lica da od drugog traži određeno ponašanje zavisno od prirode prava – erga omnes ili inter partes.

Zdrava životna sredina

Svaki čovek ima pravo na zdrav i produktivni život u skladu sa prirodom. Zdrava životna sredina preduslov je ovoga prava. Prema tome, zdrava životna sredina predstavlja jedan od kategoričkih impe- rativa pravnog poretka.

Otuda, svako ima dužnost, a posebno država, da preduzima odgovarajuće akte u cilju očuvanja, zaštite i obnavljanja životne sredine i jedinstva eko-sistema Zemlje.

Ekološki i ekonomski ciljevi moraju biti povezani, međusobno uslovljenim pravima i dužnostima i odlučnošću ljudi da zajedničkim radom podižu opšti razvoj svoje sredine sadašnjih i budućih genera- cija.

Generacijska solidarnost

Naučno nekontrolisano korišćenje i prekomerna eksploataci- ja privrednih resursa, razne tehnologije dovode do ozbiljnih rizika po životnu sredinu i ugroženost biosfere, gde je čovek prva žrtva.

Kroz društvene i pravne imperative postojeće generacije nose teret generacijske solidarnosti u odnosu na pogled još nerođenih gene- racija. Antropogena delatnost ostavlja za sobom brojne i teške posle- dice. Razne zemljine i vodene površine dostižu zabrinjavajući stepen zagađenosti. Sve su to elementi jedne zabrinjavajuće slike postojećeg stanja naše biosfere. Sadašnje generacije imperativno ne smeju dozvo- liti da umesto globalne zdrave životne sredine dobijemo globalnu de- gradaciju te sredine.

Izlazak iz krize

Mogući izlazak iz postojećeg stanja može se videti u energičnoj ulozi svih društvenih činilaca od pojedinih i različitih asocijacija, sve do države i međunarodne saradnje. U tom kontekstu krivičnopravna i administrativna zaštita dobijaju značajno mesto.

Actio popularis

Važno mesto zauzimaju i preventivne mere kojima se razvija ne- ophodna ekološka etika. Sa gledišta građanskog prava – prema Pred- nacrtu Građanskog zakonika, predviđen je zahtev da se ukloni opa- snost štete. Svako može zahtevati da se ukloni opasnost štete. Ako ona nastane u obavljanju opštekorisne delatnosti za koju je dobijena do- zvola nadležnog oragana, može se zahtevati samo naknada štete. Ali i u tom slučaju može se zahtevati preduzimanje drutštveno opravdanih mera za sprečavanje nastupanja štete ili za njeno smanjenje.

Nauka kao imperativ

Nauka kao saznajno iskustvena disciplina i kao “slika istine” sveopšte prirodne i socijalne pravde, predstavlja univerzalnu vrednost čovečanstva.

Ona eliminiše svaku vrstu oktroisane dogme koja zloćudno za- tvara polje istine. Kao što je “pravdi nasilje najgori protivnik” tako je i nauci svaka dogma i dogmatska netolerancija njen antagonist, a po- sebno ona koja se zasniva na diskriminaciji ljudi po različitim izvori- ma i svojstvima.

Vreme koje svoju naučnu misao zatvori u dogmu bilo koje vrste, nije vreme nauke, već dogmatske netolerancije koja za sobom ostsav- lja pusto ostrvo dostojanstva života.

Većina ili manjina

Prema tome, danas više nego ranije, našem sveukupnom biću potrebno je više naučnih saznanja o nama i nama bližnjim, jer smo svi deo i delo iste prirode, jednaki u dolasku i odlasku.

Većina ili manjina nauku ne treba da impresionira. U nauci nema pravo niko da sebe stavlja iznad drugog i da pluralizam života pretvara u monizam dogme. Jer, takav zatvoreni sistem nikada neće stići do “učenog neznanja” kao krajnje tačke relativnosti našeg biti- sanja i ograničene mogućnosti naše umne i fizičke prirode. Sve su to razlozi da se u jednom organizovanom društvenom sistemu nauka i njen razvoj shvate kao kategorički imperativ.

Sloboda

Sloboda je prirodno pravo čoveka da svojim voljnim radnjama vrši izbor sadržine i način svoje delatnosti u različitim područjima in- dividualnog i zajedničkog života, ali tako da, držeći se pravednog za- kona i tolerancije kao izraza kulture razuma, ne vređa istu i jednaku slobodu drugih.

U tom smislu treba pravni i društveni poredak uopšte da po- stavi slobodu kao imperativ i kao prirodno pravo čoveka. Razume se, sloboda je samosveno ograničena pravednim zakonima, odgovornošću i sveopštom tolerancijom. U tom smislu, sloboda je element demo- kratske kulture i pravne države koja se na odgovarajući način prosti- re na sva polja individualnog i društvenog života. Ona je na nepresta- nom putu ostvarenja i neostvarenja ili delimičnog ostvarenja. Prema tome, sfera prava jeste sfera slobode, ali one slobode koja je u među- sobnom odnosu sa slobodom drugih. Sloboda je, dakle, samosvesna, racionalna i disciplinovana.

Vrste slobode

Sloboda kao društveni imperativ pruža se na brojna i različita polja organizovanog života. U tom smislu, evo nekoliko takvih pro- stora: egzistencijalna sloboda koja obuhvata život, zdravlje, ekologi- ju, slobodu kretanja i bezbednost; statusne slobode – pravni subjek- tivitet, dostojanstvo i jednakost, bračne i porodične slobode ličnosti; sloboda stvaralaštva – naučno stvaranje i umetnička kreacija, intelek- tualne tvorevine, autorskog i pronalazačkog prava, pravo na obrazo- vanje; političke slobode – sloboda misli, savesti i veroispovesti, sloboda mišljenja i izražavanja, sloboda okupljanja i udruživanja, učestvovanje na javnim poslovima, slobode koje proizilaze iz biračkog prava; imo- vinske i tržišne slobode – sloboda preduzetništva, svojinska i ugovor- na sloboda; sloboda rada – pravo na rad, socijalno osiguranje, zdrav- stvena zaštita.

Pravna sigurnost jedan deo pravde

Pravna sigurnost kao jedan deo pravde i kao element pravne dr- žave, uživa epitet univerzalne vrednosti i zapovest kategoričkog imperativa.

Pravna sigurnost ne može delovati izvan drugih društvenih in- stituta i imperativa, već je ona upravo inkorporisana u društveni orga- nizam i čini organsku celinu sa ekonomskom i socijalnom sigurnošću odgovarajuće zajednice.

I baš zbog toga, zahtev je svakog pravnog poretka i izvesna si- gurnost pravnih institucija, sigurnost koja nije sama sebi cilj, već koja služi ostvarenju cilja prava.

Prema tome, evolucije i promene pravnih institucija su, s jedne strane, nužne jer one treba da prate društvene odnose u “svetu života”. ali, s druge strane, kumulacija pravnih ustanova mora biti prožeta na- čelom pravne sigurnosti koja će stalno pratiti pravo u pokretu.

Ako je jedno pravo čas pravo, a čas nepravo, onda takvo „pravo“ ne može biti element vladavine prava već više znak vladavine zakon- skog neprava.

Pravna nesigurnost

Pravna nesigurnost ogleda se u više pravaca: nedovoljnost legi- timiteta (posebno naučnog i stručnog) prilikom donošenja određe- nih zakona, njihovog neopravdanog menjanja u smislu stalnih dopu- na i izmena, nadalje, zbog neprimene zabrane retroaktivnosti zakona, a naročito u postupku izvršenja, gde se često krši ustavni princip tro- delne podele vlasti.

Zaokružena celina

Društveni imperativi su organski deo svakog organizovanog so- cijabiliteta. Sa gledišta njihove zakonodavne vokacije i kodifikacije na sveukupnim i regionalnim područjima savremenog sveta, najveći deo društvenih imperativa dobio je relativno zaokruženu celinu i prepo- znatljiv identitet i integritet.

To se, pre svega, ogleda u mnoštvu međunarodnih deklaracija i konvencija donesenih u drugoj polovini prošlog veka, a koja se od- nose na široko polje prirodnog prava čoveka, danas imenovanog kao ljudska prava.

Genusni pojam

Ali, bez obzira na ovu terminološku neujednačenost, prirod- no pravo kao gensusni pojam ljudskih prava, deo je opšte kulture. U tom pogledu, reči Univerzalne deklaracije o pravima čoveka, 1948. god. “sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima” postale su predsedavajuće reči mnogih drugih međunarod- nih dokumenata koji su putem implementacije postali sastavni delo- vi nacionalnih zakonodavstava. Deklaracija je u svom višedecenijskom trajanju postala pravi izvor raznih konvencija i drugih izvora Praved- nog prava, univerzalnih, regionalnih i nacionalnih.

Matica savesti

Njihova ukupnost danas predstavlja maticu savesti, kulturu ra- zuma i vrlinu pravde.

Izneverena očekivanja

Međutim, univerzum pravednog prava u velikoj meri je izneve- rio očekivanja koja su promovisana pomenutim međunarodnim kon- vencijama koje su u većini slučajeva ratifikovane od strane velikog broja zemalja.

Umesto „zlatnog veka“ u praktičnom ostvarenju kodifikova- nih prirodnih (ljudskih) prava, na raznim meridijanima savremenog sveta, nastupilo je vreme nesloge, razne vrste nasilja, preteća nuklear- na katastrofa, razne vrste oružja za masovno uništenje ljudi, genocid, organizovani terorizam, bolest gladi, ucena kao nemoralni akt (infa- mia), zloupotreba proklamovanih ljudskih prava, upotreba i zloupo- treba ekološke ravnoteže radi postizanja odgovarajuće premoći, i da- lje da ne nabrajamo opštepoznate nelegalne pojave savremenog sveta.

Visok stepen

Naglasimo još jednom, antinomija je potpuna: visok stepen kul- ture prirodnog (ljudskog) prava u pisanom izvoru, kodifikaciji, legiti- mitetu – i istovremeno visok stepen neostvarenja tih prava u svakod- nevnom praktičnom životu.

Raskrsnica dva puta

I po tome, dva puta su se susrela na raskrsnici njihove budućnosti.

Jedan put – pravedni, dobronamerni i kreativni (nazovimo ga put Renesanse umnosti) i, drugi put – antipravedni, zloćudni i de- struktivni (nazovimo ga Hirošimom antiumnosti).

Reklo bi se, svet je danas obesmišljen u nekim svojim vitalnim tačkama kulture mira i opstanka, o čemu je već bilo reči u ovom re- feratu i to kao prvom imperativu svih ostalih društvenih imperativa.

Još jedanput Prirodni mandat

Ovde u ovom opštem zaključku ponavljamo: samo nas organi- zovana umnost savremenog sveta, umnost koja jedino ima prirodni mandat, može izvesti i dovesti do opšteg mira kao preduslova očuva- nja spomenika prošlosti i razvoja humane budućnosti.

Pitanje

Na moguće pitanje, kako i kojim načinom organizovana umnost čovečanstva može da nas uvede u sveopštu kulturu mira.

Odgovaramo kategoričkim imperativom: ostvarenjem svih onih prava i sloboda koja su proklamovana i kodifikovana na čitavom za- konodavnom prostoru Organizacije Ujedinjenih nacija i svih drugih miroljubivih asocijacija i integracija univerzalnog, regionalnog i naci- onalnog karaktera.

Kada je u prošlosti, vekovnoj i skorašnjoj, umna snaga čovečan- stva, i bez potpore kodifikovanih prirodnih (ljudskih) prava, uspela da oslobodi svet od okova antiumnosti (npr. robovlasnički poredak), onda danas, sa daleko većim intelektualnim i tehnološkim prostran- stvom, ona može i mora da ostvari primenu proklamovanih prava ljudskosti, raskoš prava i celinu pravde.

Kopaonički glas

Neka Kopaonički vrh prirode, na kome stoji i opstoji Universitas iuris naturalis Copaonici, sa ovog Dvadeset devetog plenarnog zaseda- nja, emituje glas društvene imperativnosti upućen sveukupnoj javno- sti: Priroda je mera svih stvari, Prirodno pravo je mera svih prava