Rešavanje sukoba i ljudska prava u izgradnji mira: istraživanje tenzija

Rešavanje sukoba i ljudska prava u izgradnji mira: istraživanje tenzija

Sprečavanje ratova i masovnih kršenja ljudskih prava i obnova društva nakon njih, zahteva pristup koji uključuje perspektive i zagovornika ljudskih prava i praktičara za rešavanje sukoba. To je lakše tvrditi nego postići. Ove dve grupe donose različite pretpostavke, primenjuju različite metodologije i imaju različita institucionalna ograničenja. Kao rezultat toga, oni imaju tendenciju da budu oprezni jedni prema drugima.

Kratkoročno, obe grupe nastoje da okončaju nasilje, gubitak života i druge patnje što je brže moguće. Dugoročno gledano, i stručnjaci za ljudska prava i praktičari u rešavanju sukoba pokušavaju pomoći društvima u preduzimanju koraka kako bi se osiguralo da se nasilje ne ponovi i da se poštuju prava svakog čoveka. Ipak, metodi koje svaka grupa koristi za postizanje ovih ciljeva, kao i njihove osnovne pretpostavke, su različiti. Kao rezultat toga, ponekad swe usvajaju kontradiktorne ili čak međusobno isključivi pristupi istom problemu. Na primer, oni koji rešavaju sukobe, željni postizanja pregovaračkog rešenja za sukob sa minimalnim gubitkom života, mogu nedovoljno uticati na relevantnost ljudskih prava za dugoročni uspeh njihovog rada i za protagoniste. Zagovornici ljudskih prava, ograničavajući svoje aktivnosti na sramotu, negativan publicitet i sudsku osudu odgovornih pojedinaca, mogu propustiti prilike za poboljšanja ljudskih prava koje bi se mogle postići upotrebom pregovora i diplomatskih tehnika na koje se oslanjaju rešavači sukoba.

Imamo niz studija slučaja sukoba u kojima su i stručnjaci za ljudska prava i stručnjaci za rešavanje sukoba uveliko radili: Kolumbija, Sijera Leone, i Severna Irska. Svrha tih studija je bila da se vidi kako su ove dve agende napredovale u svakom slučaju i da li je postignuta konstruktivna interakcija između njihovih aktivnosti. Studije slučaja otkrile su dve ključne dileme koje se moraju rešiti ako želimo videti bolje razumevanje i sinergiju između ljudskih prava i rešavanja sukoba u praksi izgradnje mira. Jedna je napetost između uspostavljanja održivih nenasilnih odnosa između sukobljenih grupa unutar zemlje i procesuiranja članova takvih grupa zbog kršenja ljudskih prava i/ili ratnih zločina. Drugo je značajna uloga koju međunarodna zajednica igra u podržavanju ili podrivanju normi koje bi pomogle integrisanju ljudskih prava i praksi rešavanja sukoba. ODGOVORNOST VS. UKLJUČIVANJE JE DOMINANTAN IZAZOV U TOKU SVIH FAZA KONFLIKTA, NE SAMO POSLE POTPISIVANJA UGOVORA O MIRU.

Jedno od najizazovnijih pitanja u periodu nakon postizanja mirovnog sporazuma je kako se nositi sa ratnim zločinima i kršenjima ljudskih prava koje je počinila prethodna vlada. Dok se zagovornici ljudskih prava zalažu za odgovornost za počinjene zločine i kažnjavanje kako bi se sprečile dalje zloupotrebe, zagovornici rešavanja sukoba brinu se da bi kažnjavanje počinilaca moglo dodatno razbiti društvo, čineći proces ozdravljenja težim.

Jedan od zanimljivih nalaza u pomenutim studijama slučaja je da se ovo neslaganje oko toga da li izvršioce treba kazniti ili rehabilitovati javlja ne samo nakon postizanja sporazuma, već i u svakoj drugoj fazi sukoba. U Kolumbiji, gde se nasilje još uvek dešava i nije postignut dogovor, ova napetost se manifestuje u odgovoru vlade na gerilce, posebno na Fuerzas Armadas Revolucionarias de Colombia (FARC). Jedan od pisaca slučajeva tvrdi da, iako postoji želja vođa FARC -a za inkluzijom i dostojanstvom, oni su nasilje shvatili kao jedini način na koji mogu učestvovati u vladi od koje su se generacijama otuđivali od strane liberala i konzervativaca. Međutim, godinama su se ti isti gerilci okretali ilegalnim aktivnostima, uključujući ratne zločine i trgovinu drogom, kako bi se izdržavali. Ovo stvara pravi izazov: prepoznati legitimne interese gerilaca da ustanove da je politika, za razliku od nasilja, način za rešavanje razlika (perspektiva rešavanja sukoba), dok u isto vreme jača vladavinu prava krivičnim gonjenjem kriminalaca zbog njihovih aktivnosti narkotika i otmica (perspektiva ljudskih prava). Kako se mogu prilagoditi oba pogleda?

U Sijera Leoneu došlo je do zagonetke oko pitanja amnestije za Fodoja Sankoha, vođu i osnivača pobunjeničke grupe Revolucionarni ujedinjeni front, dok su se vodili pregovori. To je bio toliko važan slučaj da je gurnuo tadašnjeg generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Kofija Anana da izričito uskrati podršku UN-a za davanje amnestije liderima frakcija za ratne zločine kao podsticaj za mirovni sporazum. Iako generalni sekretar nije mogao da pokrene sankcije protiv takvih lidera, uskraćivanje odobrenja UN za amnestiju poslalo je signal da Ujedinjene nacije odbijaju da budu strane u takvom sporazumu. Od pregovora u Sijera Leoneu, Međunarodni krivični sud (ICC) je počeo sa radom, što je omogućilo krivično gonjenje lidera za navodne ratne zločine. Zbog toga je još manje verovatno da lideri mogu zahtevati potpunu amnestiju u zamenu za potpisivanje mirovnog sporazuma. Ostaje da se vidi kakav će uticaj MKS imati na buduće mirovne pregovore. Od ovog pisanja, na primer, istrage MKS -a o akcijama Gospodnje vojske otpora u severnoj Ugandi ometaju okončanje tamošnjih mirovnih pregovora.

Sporazum o Velikom petku u Sjevernoj Irskoj, iako sadrži snažnu komponentu ljudskih prava za upravljanje budućim odnosima, ćuti o priznavanju ranijih činova diskriminacije katolika u regionu - što je bio izvorni uzrok nasilja kada su nevolje počele u krajem 1960 -ih. Pisci slučajeva primećuju da je osnivanje države zasnovano na diskriminaciji, pa se čak i sada odredbe o ljudskim pravima u Sporazumu o Velikom Petku "nedovoljno primenjuju". U stvari, tokom godina naglasak je prešao sa fokusa na ljudska prava na fokus na podelu moći. Moglo bi se tvrditi da nastavak nasilja na niskom nivou i slaba implementacija Sporazuma mogu u određenoj meri biti posledica toga što se o srži sukoba još uvek u velikoj meri ne može raspravljati i još uvek nije rešeno.

Ovi slučajevi ne daju odgovore na ove zagonetke, već ilustruju koliko su kompromisi složeni u kontekstu stvarnih okolnosti. Na primer, nije izvršena sistematska analiza koja bi utvrdila da li amnestija dovodi do podrivanja vladavine prava ili do nestabilnosti mirovnih sporazuma. Ovi slučajevi ukazuju na potrebu da se takva analiza uradi. MEĐUNARODNA ZAJEDNICA IMA KLJUČNU ULOGU U ODREĐIVANJU DA LI SU LJUDSKA PRAVA I PRAKSE REŠAVANJA SUKOBA KONKURENTNI ILI SARADNI.

U sva tri naša slučaja, spoljni akteri su imali ogroman uticaj na napredovanje procesa ljudskih prava i rešavanja sukoba. Sjedinjene Države i Ujedinjene nacije su posebno dale ton svojim politikama i ponašanjem.

Ujedinjene nacije bile su dominantni spoljni akter u Sijera Leoneu, i postavile su snažan tim stručnjaka za ljudska prava koji će savetovati odredbe mirovnog sporazuma, formirati komisiju za istinu i koordinirati aktivnosti mnogih nevladinih organizacija za ljudska prava (NVO) koji su bili aktivni u zemlji. Čak i sa strane rešavanja sukoba, kao što je gore rečeno, Specijalni predstavnik generalnog sekretara za Sijera Leone zauzeo je snažan stav protiv međunarodne amnestije za kršenje ljudskih prava. Ujedinjene nacije su takođe pomogle pri osnivanju tribunala za krivično gonjenje izvršilaca kada je nasilje eskaliralo nakon postizanja sporazuma. Saradnja koja je ostvarena između reševanja sukoba i aktera za ljudska prava u Sijera Leoneu, ohrabrena i podržana od strane Ujedinjenih nacija, pruža pozitivan model na koji se može oslanjati pri osmišljavanju operacija u drugim zemljama.

Kao što pokazuju naši slučajevi, do takve saradnje nije došlo u Kolumbiji ili Severnoj Irskoj. U Kolumbiji, uz vojnu obuku Sjedinjenih Država i finansijsku podršku, vlada je zauzela vojni pristup prema gerilskim pokretima, nadajući se da će ih pobediti. Nijedan cilj nije postignut. Iako kršenja ljudskih prava privlače međunarodnu pažnju od strane nevladinih organizacija i Visokog komesara Ujedinjenih nacija za ljudska prava, mirovni proces nije dobio uporedivu podršku izvana. Čini se da je međunarodno učešće, posebno vlade Sjedinjenih Država, pogoršalo situaciju umesto da je poboljša, posebno u vezi sa saradnjom u oblasti ljudskih prava/rešavanja sukoba.

Donekle se isto može reći i za Severnu Irsku. Proces mirotvorstva, vođen pod pokroviteljstvom međunarodnih posrednika, ojačao je predstavu o dve strane angažovane u neizbežnoj konkurenciji, prema piscima naših slučajeva. Aranžmani o podeli vlasti sadržani u Sporazumu o Velikom Petku iz 1998. dodatno su učvrstili ove podele. U isto vreme, tridesetogodišnje nasilje moglo bi se izbeći da je međunarodna zajednica bila voljna suočiti se s diskriminacijom i kršenjima ljudskih prava koja su se tamo dogodila mnogo ranije, pre nego što su započele nevolje. Čak i sada, poreklo sukoba vezano za ljudska prava nije rešeno, a nasilje na niskom nivou se nastavlja. Pate i programi ljudskih prava i rešavanje sukoba.

Međunarodna zajednica, stoga, ima odgovornost da norme o ljudskim pravima uključi u napore za rešavanje sukoba za izgradnju mira u slučajevima ekstremne asimetrije moći. Norme ljudskih prava pomažu u rešavanju ovih asimetrija na dva važna načina. Prvo, oni pomažu osnaživanju slabije strane - norma koju zajednica za rešavanje sukoba već podržava. Jačanjem važnosti normi o ljudskim pravima, procesi rešavanja sukoba trećih strana mogu postići veću efikasnost dajući slabijoj strani podršku koja bi joj mogla biti potrebna za pregovaranje sa pravednije tačke gledišta. Drugo, norme ljudskih prava važne su za jačanje shvatanja da suverenitet neke države nosi sa sobom odgovornost da štiti civile unutar svojih granica.

Ono što je najvažnije, oni koji osmišljavaju i sprovode procese rešavanja sukoba za izgradnju mira u međudržavnim sukobima ne mogu pretpostaviti da ljudska prava „nisu naše pitanje“. Oni su ključne komponente interesa i briga stranaka, značajni pokazatelji asimetrije moći, a ponekad i zloupotrebe moći, a često su i uzrok i posledica sukoba koje pokušavamo rešiti ili transformisati. Od ključne je važnosti da graditelji mira poznaju i razumeju prednosti i slabosti normi o ljudskim pravima i kako ih koristiti na konstruktivan i odgovarajući način.

Eileen Babbitt

Sa engleskog preveo advokat Zoran J. Minić