Svojeručno zaveštanje

Prema odredbi čl.83. Zakona o nasleđivanju (“Sl. glasnik RS”, br. 46/95, 101/2003 – odluka USRS i 6/2015):

Zaveštanje mora biti sačinjeno u obliku i pod uslovima određenim zakonom.

Naš Zakon propisuje sledeće oblike zaveštanja:

–svojeručno zaveštanje;

-pismeno zaveštanje pred svedocima;

-sudsko zaveštanje;

-konzularno zaveštanje;

-međunarodno zaveštanje;

– brodsko zaveštanje;

– vojno zaveštanje;

–usmeno zaveštanje;

-javnobeležničko zaveštanje.

Kao prvo od nabrojanih Zakon propisuje svojeručno zaveštanje (testamentum holographum) i to odredbama čl.84. Prema tim odredbama:

Zaveštalac koji zna da čita i piše može zaveštanje sačiniti tako što će ga svojom rukom napisati i potpisati.

Za punovažnost svojeručnog zaveštanja nije nužno da se u njemu naznači datum kada je sačinjeno, ali je to poželjno.

Dakle, svojeručno zaveštanje, kako mu sam naziv kaže, može sastaviti samo zaveštalac koji zna da čita i piše i to na bilo kom jeziku koji zaveštalac zna da čita i piše.

Isprava o zaveštanju mora biti napisana i potpisana lično rukopisom zaveštaoca, ali i nekim drugim delom njegovog tela, kada to rukom ne može da uradi.

Svojeručno napisan znači da zaveštalac sam formirao slova i reči u zaveštanju što garantuje slobodnu volju zaveštaoca i u određenoj meri predstavlja ograničenja mogućih zloupotreba drugih lica.

Treba naglasiti da sredstvo za pisanje može biti različito, tako npr: nalivpero, hemijska olovka i dr.

Pored pisanja, ovaj oblik zaveštanja zaveštalac mora potpisati svojim imenom, poznatim nadimkom, pseudonimom, nezavisno od toga da li je potpis čitljiv ili ne, ako to ne izaziva sumnju u njegovu autentičnost.

Kako i sam zakonodavac naglašava, korisno je staviti datum kada je zaveštanje sačinjeno, posebno ukoliko postoje dva ili više zaveštanja koja su u suprotnosti, jer novije zaveštanje poništava starije.

Treba naglasiti da ovaj oblik testamenta napisan na kompjuteru ili pisaćom mašinom ne može se osnažiti kod suda, jer u tom slučaju sud utvrđuje samo identitet ostavioca, a ne i autentičnost sadržaja testamenta.

Dakle, kao i ostali oblici pisanih testamenata, svojeručni testament je strogo formalan, čime se osigurava autentičnst testamenta posle smrti ostavioca, kada njegov autor nema mogućnost da dokazuje izvornost svoje volje, a zainteresovanim licima se mora dati pouzdano sredstvo za dokazivanje poslednje izjave volje.

U pravnoj praksi preovlađuje mišljenje da za punovažnost ovog oblika zaveštanja je irelevantan jezik i pismo na kome se piše, da li je njegova sadržina izražena na hartiji ili drugoj podlozi mastilom ili olovkom, te isti može biti sačinjen i u formi pisma koji na primer roditelj upućuje svom detetu. Materijal na kome je testament ispisan nije relevantan.

Nije bitno da svojeručni testament u svom naslovu sadrži upravo ovaj naziv, već da svojom sadržinom jasno ukazuje da se radi o poslednjoj volji zaveštaoca.

Da bi ovakav oblik zaveštanja imao pravnu snagu neophodno je da bude u originalu, jer ako nema originala, već kopije, može se dokazivati njegovo postojanje.

Za ovu vrstu testamenta nisu potrebni ni svedoci, niti to da zaveštanje bude overeno od strane nadležnih organa. Međutim, preporučljivo je da testament bude overen, jer će na taj način testament dobiti na snazi, a takođe će se i videti datum kada je overeno, pa mogu da se izbegnu određena zaobilaženja zakona.

Radi se o najjednostavnijoj i najmanje zahtevnoj formi zaveštanja, koji ostavilac može sam, bez prisustva drugih, bez ikakvih taksi sudu ili javnom beležniku, sačiniti. Međutim, pored svih ovih prednosti, mane su mu takođe brojne: može se izgubiti, naslednici zbog iznenadne smrti ostavioca ne moraju znati da je isti sačinjen, može biti predmet falsifikovanja, prepravljanja, dodavanja sadržaja i mnogih drugih nedozvoljenih radnji, što opet, ne retko dovodi do dokazivanja njegove autentičnosti na sudu, najčešće putem veštaka grafologa.