Vladavina pravaje osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima. Vladavina prava se ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i počivanjem vlasti Ustavu i zakonu.
Vladavina prava je “metapravna ideja o valjanom pravnom poretku koji podrobnim i postojanim pravnim ograničenjima državne vlasti, odgovarajućim svojstvima zakona i pouzdanim institucionalnim jemstvima najvećma obezbeđuje ljudsku sigurnost i slobodu.” (K. Čavoški)
Konstanta ideje vladavine prava, koja u sebi sublimira i njen višestoletni razvitak ali i njeno savremeno značenje, svodi se na zahtev za prâvom ograničenom i odgovornom političkom vlašću čije delovanje za svrhu i cilj ima ostvarivanje i zaštitu najšireg korpusa ljudskih prava i sloboda. Nakon konačne teorijske simbioze klasičnog liberalizma i teorije predstavničke demokratije u XIX veku, koja je zamenila napetost između dvaju doktrina (Liberalizam je doktrina o tome šta treba da bude zakon, demokratija, pak, doktrina o načinu na koji se određuje šta će biti zakon), savremeni pojam vladavine prava se može izjednačiti sa konstitucionalnom demokratijom, shvaćenom “kao načelo i teorija vladavine prava (koja) predstavlja ograničeno (predstavničkim sistemom uspostavljeno) odgovorno i podeljeno vršenje političke vlasti od strane (ravnotežom) uzajamno kontrolisanih ustavnih nosilaca vlasti.” (Lidija Basta-Flajner)
Elementi vladavine prava[уреди | уреди извор]
materijalna (supstancijalna) ograničenja vlasti – u današnjem svetu se to čini ustavom, kao najvišim pravnim aktom (u Engleskoj ustavnim konvencijama), ali i međunarodnopravnim instrumentima ;
odgovarajuća svojstva zakona, kao najvažnijih akata vlasti – opštost, određenost, jasnost, postojanost, unutrašnja moralna vrednost (pravednost);
institucionalna i procesna jemstva slobode:
nezavisnost sudstva (dve dimenzije: institucionalna i personalna - Nezavisnost suda kao institucije se ogleda u njegovoj samostalnosti prema organima zakonodavne i izvršne vlasti, kao i prema pojedincima, političkim partijama, drugim organizacijama i različitim interesnim grupama u društvu. Nezavisnost sudija kao ličnosti ogleda se u njihovoj slobodi da donose nepristrasne odluke na osnovu sopstvene ocene činjenica i sopstvenog shvatanja zakona, bez ograničenja, uticaja, podsticaja, pritisaka, posrednih ili neposrednih intervencija, ma od koga ili iz bilo kojih razloga. Stoga je neophodna nepokretnost i stalnost sudijskog poziva);
zabrana donošenja retroaktivnih zakona (ex post facto);
habeas corpus jemstva, kojima se štiti lična sloboda i sprečava samovoljno hapšenje i zatvaranje;
odgovarajući pravni postupak (due process of law), podrazumeva postojanje pravila o nepristrasnom i pravičnom postupku koji omogućava rešenje nastalog spora, uz istovremena pouzdana jemstva pravne sigurnosti i individualne slobode;
podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku i sistem “teža i protivteža” (checks and ballances), kojim se one međusobno ograničavaju.
Koncepcije o pravnoj državi i vladavini prava počivaju na ideji da je osnovna funkcija države upravljanje javnim poslovima.[тражи се извор] Početkom 20. veka dolazi do uobličavanja ove ideje i država predstavlja organizaciju koja ima tzv. socijalnu funkciju i njen osnovni zadatak se ogleda u pružanju javnih usluga građanima.
Ideja o vladavini prava u engleskoj konstituciolalističkoj tradiciji javila se sa Miltonom. Počevši od njega, pa na dalje, imamo veliki broj autora koji u vladavini prava (Rule of low) vide "pouzdano jemstvo slobode". Ova ideja se postepeno razvila, a i danas polazne pretpostavke su joj ostale iste; eventualne razlike javljaju se kod određenja ideje u materijalnom smislu, imajući u vidu sve širi spektar državnih funkcija.
Vladavina prava je tema iz oblasti filozofije, politike i prava. Sadržina ovog pojma najčešće se izražava pojmom "ustavnost" koji podrazumeva podložnost države, tj. državnih organa objektivnom pravu, isto kao i pojedinca. Kako organizaciju i rad državnih organa u odnosu na ljudske i građanske slobode utvrđuje ustav, to se ograničavanje države i državne vlasti sa pravom određuje izrazom ustavnost.
Vladavina prava podrazumeva ustavnost, ali i više od toga. Ona pretpostavlja određena svojstva pravnog poretka i odgovarajuće atribute važećih zakona. Ovako određena vladavina prava je tekovina modernog doba i krajnji ishod dugog istorijskog razvitka. Ta ideja je jako stara, javlja se još u antičkom dobu, a kasnije se samo upotpunjavala.Još je Platon govorio da niko ne sme da bude iznad zakona, već da svaka, pa i najviša vlast mora biti podređena zakonu koji je istinski gospodar i upravljač u državi. Rimski pravnici su u pravu nalazili vezu koja političko društvo, tj. državu drži na okupu.
Pored brojnih različitosti u shvatanju i tumačenju vladavineprava, sva shvatanja i razmišljanja imaju nešto zajedničko. To je ideja da je vladavina prava kamen temeljac moderne države. Ona obezbeđuje prava i slobode pojedincu, ali isto tako obezbeđuje efikasna sredstva sankcionisanja u slučaju njhove povrede.
Pisci novijeg doba pod vladavinom prava podrazumevaju pitanje valjanosti, tj. pravnosti prava. Koje je pravo vladajuće, tj. koje je pravo merilo pravnosti prava, su samo neka od pitanja kojima se teoretičari bave i na osnovu od odgovora na ova fundamentalna pitanja možemo ih grupisati u tri pravca.
Prema liberalno-demokratskom shvatanju, pojam vladavine prava nije prostorno i vremenski ograničen, već je nešto što je dato po sebi, i njegov sadržaj se nikada ne dovodi u pitanje. To je večan i univerzalan pojam. Prema ovim piscima pravo je skup metapravnih načela koja postoje pre ustava i obavezuju i samog ustavotvorca.
Prema formalno-legalističkom shvatanju vladavina prava nije vladavina konkretnih zakona, već onoga što zakoni treba da budu. Treba da očuva i osigura slobodu. Svodi se na puko načelo legaliteta- usaglašenosti akata niže sa aktima više pravne snage. Po ovom shvatanju vladavina prava suprotstavlja se policijskoj državi koju karakteriše slepa pokornost zakonima, u kojoj pojedinac ima status podanika bez ikakvih subjektivnih prava,
Prema trećem shvatanju, vladavina prava nije vladavina poretka kao takvog, već vladavina pravnog poretka određenih svojstava. Ona znači ograničenu vlast, ali tako da u ustavu i zakonima postoje pravi¬la koja apsolutno isključuju koncentraciju vlasti na jednom mjestu, samovolju i zloupotrebe u oblasti ljudskih prava i sloboda. Ta pravila moraju biti formulisana u pozitivnom pravu, i to je upravo nit koja ovakvom načinu razmišljanja daje kompromisni karakter u odnosu na nepomirljiva prethodna dva.
Danas, svaka savremena pravna država je nezamisliva bez postojanja principa vladavine prava. Ostvarivanje pravne države ne može predstavljati cilj, već samo nužnu pretpostavku za vladavinu prava, ostvarivanje ustavnosti I zakonitosti, pravde I pravičnosti.
Commentaires