ZAŠTITA LJUDSKIH PRAVA I ULOGA TUŽILAŠTVA (NOVI ZKP)

Reforma pravosuđa, rad pravosudnih organa, naglašavanje potrebe nezavisnosti sudstva, problem korupcije... teme su koje poslednjih godina zaokupljaju pažnju šire javnosti. U svemu tome, rad javnih tužilaštava nekako kao da je uvek bio u senci i ostajao van polja interesovanja šire javnosti.Pravna teorija i praksa uglavnom se trude da osiguraju nezavisnost sudova i sudija, jer to bi trebalo da predstavlja branu za kršenje osnovnih ljudskih prava, ali da bi se osigurala vladavina prava i obezbedila jednakost svih građana pred sudom i zakonom, nesumnjivo je (posebno sada) od presudnog značaja rad javnih tužilaštava.

Opšte je poznato da nezavisnost i samostalnost pravosuđa znači i osigurava zaštitu osnovnih ljudskih prava, ali da bismo uopšte mogli govoriti o nezavisnosti i samostalnosti pravosuđa, pre svega pravosuđu moramo obezbediti stabilnost i sigurnost (i u pravosuđu rade ljudi koji takođe imaju ljudska prava). Tek tada možemo računati na istinsku vladavinu prava i stvoriti uslove u kojima valada poverenje u pravosudni sistem a samim tim i u državu uopšte.

Republika Srbija je ratifikovala međunarodne dokumente i iste implementirala u svoj pravni okvir, pa je tako i time na nacionalnom nivou „udaren temelj“ ‐ pravni, odnosno zakonski okvir. Međutim, osnovni nedostatak u zakonodavnom okviru nije u pogledu harmonizacije propisa, već u izgradnji delotvornog sistema sprovođenja zakona. Dakle, pravni okvir postoji, a njegovo sprovođenje iziskuje praktične mere, koje treba preduzeti na više nivoa, kako bi se obezbedilo da nacionalni zakoni budu i u praksi u potpunosti poštovani i primenjivani.

Jedan od osnovnih ideala vladavine prava jeste jednakost svih građana pred sudom i zakonom. To podrazumeva da pojedinci, bez obzira na to ko su i koliko su uticajni, ni pod kojim uslovima ne mogu izbeći optužbu i osudu za počinjena krivična dela. Međutim, uverenje javnosti je takvo da postoji mnogo onih koji su privilegovani, odnosno onih koji svojim uticajem mogu sebi obezbediti povoljniji položaj u procesuiranju krivičnih dela. Ovakvo uverenje unazad nekoliko godina, ima poguban uticaj pre svega na poverenje u pravosudni sistem, a samim tim i na čitavo društvo.

U ovakvim postupcima problem povrede ili nepoštovanja ljudskih prava ostaje van domašaja stručne javnosti, ponekad i medija, a naročito pravosudnih organa.

Međutim, s obzirom na ulogu koju imaju u obezbeđivanju vladavine prava, sudije i tužioci snose posebnu odgovornost upravo u oblasti poštovanja i zaštite ljudskih prava. Sporost i neefikasnost tužilaštava i sudova, preblaga kaznena politika, te činjenica da su počinioci najtežih krivičnih dela uperenih na izvestan način protiv čitavog društva, ranije ostajali van domašaja zakona, dodatno su stvarali nepoverenje građana u policiju, tužilaštvo i sudstvo. Poseban problem predstavlja jako mali broj podignutih optužnica, koje imaju za cilj utvrđivanje odgovornosti počinioca za kršenje ljudskih prava, a tamo gde se po optužbi postupak okončao osuđujućom presudom, kazne su uglavnom u okviru zakonskog minimuma.

Važno pitanje je i naknada štete. Pravo na naknadu štete predstavlja jedno od prava žrtava u krivičnim i drugim sudskim postupcima. Regulisano je Krivičnim zakonikom, Zakonikom o krivičnom postupku, kao i Zakonom o obligacionim odnosima i Zakonom o parničnom postupku, Zakonom o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, te međunarodnim pravnim dokumentima koje smo ratifikovali. Pravni osnov tužbenog zahteva se nalazi u odredbama Konvencije za zaštitu ljudskih prava i sloboda i to u čl. 1 kojim je utvrđena obaveza poštovanja ljudskih prava, zatim u Ustavu Republike Srbije, i to u članu 22. kojim je utvrđeno da svako ima pravo na sudsku zaštitu, ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo, kao i u članu 23. kojim je određeno da je ljudsko dostojanstvo čoveka neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite. Osnov postoji i u Zakonu o obligacionim odnosima, i to u čl. 200 st. 1, koji utvrđuje pravo na naknadu štete zbog povrede časti, ugleda ili drugog prava ličnosti, kao i u čl. 202 istog zakona kojim se utvrđuje pravo na naknadu štete zbog pretrpljenih duševnih bolova koji su nastali prevarom, prinudom ili zloupotrebom nekog odnosa podređenosti ili zavisnosti i navođenja na kažnjivu obljubu, ili kažnjivu bludnu radnju, kao i licu prema kome je izvršeno neko drugo krivično delo protiv dostojanstva ličnosti i morala. Posebno žrtvama krivičnih dela sa elementima nasilja treba obezbediti punu i delotvornu nadoknadu štete, uključujući tu i restituciju, kompenzaciju, rehabilitaciju i zadovoljenje, kao i garanciju da se to neće ponoviti.

Zaštita ljudskih prava i uloga tužilaštva

Stupanjem na snagu novog Zakonika o krivičnom postupku 01.10.2013. god., uloga javnog tužioca u zaštiti ljudskih prava pre, za vreme i posle krivičnog postupka je naglašena do maksimuma, čega tužioci u svakom trenutku moraju biti svesni, posebno imajući u vidu da se građani retko kada samostalno odlučuju da podnesu krivične prijave zbog povrede ljudskih prava. Tužilac je dužan da vodi računa o ljudskim pravima osumnjičenog, ali, s druge strane je takođe u obavezi da oštećenog upozna sa ljudskim pravima uopšte, a posebno sa pravima koja ima u postupku, kako bislobodan i savestan građanin u budućnosti češće koristio mehanizme zaštite ljudskih prava i time doprinosio razvoju demokratije.

Značajnu ulogu u zaštiti ljudskih prava svakako imaju i mediji jer su u poziciji da utiču na način razumevanja stvarnosti i formiranja stavova građana, uključujući tu i potencijalne i stvarne žrtve, pa i izvršioce, te odgovorno izveštavanje medija, kampanje edukacije javnosti i ciljane inicijative podizanja javne svesti mogu izgraditi obimno znanje i razumevanje pitanja, mogu uticati na mišljenje javnosti i pomoći u promeni stavova zainteresovanih strana pa i donosilaca odluka. Naglasak stavljam na odgovorno i objektivno izveštavanje medija, posebno ističući da ne smemo dopustiti i tzv. „suđenje putem medija“.

Republičko javno tužilaštvo ‐ Odeljenje za međunarodnu saradnju i pravnu pomoć je preko Ministarstva pravde i državne uprave Republike Srbije upoznato sa Zajedničkim pismom Specijalnog izvestioca za ljudska prava i Specijalnog izvestuioca za unapređenje i zaštitu slobode mišljenja i izražavanja Specijalnog tužioca pri Savetu Evrope i Visokog komesara za ljudska prava UN u kome su sadržane prijave po osnovu obaveza koje je preuzela Republika Srbija po međunarodnim konvencijama. U sklopu aktivnosti na izvršenje obaveza po Konvencijama, RJT je učestvovalo u radu Međuresorne radne grupa za sistemsku obradu individualnih predstavki pred zagovornim telima UN. U praksi je postupano po Zaključcima Komiteta UN protiv torture, Komiteta za ljudska prava i Komiteta za ukidanje diskriminacije u odnosu na akte domaćeg pravosuđa u kojima se saopštava Republici Srbiji kao državi članici da su pravosudni organi povredili osnovna ljudska i građanska prava određenih lica i da je neophodno da se prema tim licima donesu ili isprave već donete parvosnažne presude ili rešenja.

Republičko javno tužilaštvo nastoji da razvija međuresornu i međuinstitucionalnu saradnju i kroz konkretan krivični progon za krivična dela iznuđivanje iskaza (čl. 136. KZ) i zlostavljanje i mučenje (čl. 137. KZ), a da se u slučajevima pravosnažno donetih sudskih odluka koje nisu zasnovane na međunarodnim standardima, stave zahtevi za zaštitu zakonitosti kada god su za to ispunjeni uslovi, kako bi se borba protiv torture uspešno završavala u okviru domaćeg pravosuđa, a država pokazala dovoljan institucionalni kapacitet, kako se naše društvo ne bi izlagalo opasnosti od raznih vidova negativne reakcije preko institucija međunarodne zajednice. U postupanju van granica krivičnopravnog polja, Republičko javno tužilaštvo je stavljalo predloge za zabranu nasilno orijentisanih organizacija Ustavnom sudu, kao i predloge zakonodavnih rešenja u oblasti zaštite ljudskih prava. Poštujući odluke Komiteta, radi ispunjavanja obaveza Republike Srbije po međunarodnim konvencijama, Republičko javno tužilaštvo, je ulagalo zahteve za zaštitu zakonitosti argumentovane i sa stanovišta primene Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Udruženje tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije svojim aktivnostima doprinosi podizanju svesti o postojanju i merama zaštite ljudskih prava u Srbiji. U svom radu Udruženje predstavlja sponu između državnog i civilnog sektora, a kroz projekte koje preduzima teži uspostavljanju stalne i produktivne saradnje između ovih relevantnih subjekata. Neki od projekata Udruženja koji se tiču zaštite i unapređenja sistema ljudskih prava u Srbiji su: „EFIKASNIJA SARADNjA PRAVOSUĐA I GRAĐANSKOG DRUŠTVA – PARTNERSTVO ZA ZAŠTITU LjUDSKIH

PRAVA“, koje Udruženje sprovodi u partnerstvu sa YUCOM‐om, a uz finansijsku podršku Fondacije za otvoreno društvo; INICIJATIVA PRAVOSUĐA ZA BOLjU ZAŠTITU ŽRTAVA NASILjA U PORODICI, koju Udruženje sprovodi uz podršku USAID ‐ ovog Projekta za reformu pravosuđa i odgovornu vlast (JRGA).

Organizovanjem bilateralnih sastanaka, seminara, okruglih stolova i radionica, potpisivanjem protokola radi bolje zaštite ljudskih prava i pružanjem mogućnosti da se na sastancima iznesu i sagledaju svi postojeći i potencijalni problemi i predlože njihova rešenja, Udruženje doprinosi uspostavljanju i unapređenju dalje saradnje između subjekata koji svojim radom mogu da unaprede sistem zaštite ljudskih prava u Srbiji. Međutim, trend smanjenja obima intervencije javnog tužioca u kontroli pravosnažnih odluka sudova uočava se i u krivičnom postupku ‐ vanredni pravni lekovi po pozitvnom procesnom pravu su samo: Ponavljanje krivičnog postupka ‐ koji ima činjenični osnov, i Zahtev za zaštitu zakonitosti ‐ koji ima pravi osnov. Prema čl. 156. st. 1. Ustava Republike Srbije, javno tužilaštvo je samostalni organ koji goni učinioce krivičnih dela i drugih kažnjivih dela i preduzima mere za zaštitu ustavnosti i zakonitosti.

Danas u Srbiji, tužioci pak, imaju posebnu odgovornost, jer je prema novom Zakoniku o krivičnom postupku javni tužilac dominus litis istrage, a sistem inkvizitorskog krivičnog postupka na neki način pretvoren u sistem akuzatorskog krivičnog postupka.

Javni tužilac je odgovoran za ostvarenje svrhe istrage, tj. za prikupljanje dokaza i podataka koji su potrebni da bi se moglo odlučiti da li će se podići optužnica ili obustaviti postupak, dokaze koji su potrebni da se utvrdi identitet učinioca, dokaze za koje postoji opasnost da se neće moći ponoviti na glavnom pretresu, ili bi njihovo izvođenje bilo otežano, kao i druge dokaze koji mogu biti od koristi za postupak, a čije se izvođenje, s obzirom na okolnosti slučaja, pokazuje celishodnim. U najkraćem, tužilac sada dobija znatno šira ovlašćenja, on rukovodi i vodi istražni deo krivičnog postupka, te samim tim od njegove umešnosti i sposobnosti da iskaže svoju potpunu samostalnost prilikom vođenja postupka, kao i sposobnosti i znanja, a takođe i nepristrasnosti, zavisiće veoma mnogo toga u celom krivičnom postupku, a posebno u istrazi.

Upravo zbog toga tužioci moraju da imaju mnogo više specifičnih znanja, moraju biti operativni, delovati brzo i odluke donositi odmah. Sve u svemu, tužioci moraju biti iznad prosečno obučeni iz različitih oblasti i disciplina, kako bi uspešno radili svoj posao, jer, s obzirom na novu procesnu ulogu tužioca, isključivo od njegovog rada zavisi koji će slučajevi dospeti na sud.

Imajući u vidu intenciju zakonodavca da se dobar deo predmeta završi u istražnom postupku, te zahtev za jednakošću oružja u postupku, novu ulogu javnog tužioca treba razumeti kao znatno veću odgovornost, pre svega prema javnom interesu, a potom i prema svim učesnicima u postupku.

Tužioci imaju posebnu odgovornost za to da svi dokazi prikupljeni tokom istrage budu pribavljeni na zakonit način, kao i da elementarna prava osumnjičenog nisu ni na koji način bila prekršena.

Kada govorimo o ljudskim pravima u krivičnom postupku, njihovoj zaštiti i oblicima povrede, obično mislimo na prava osumnjičenih, odnosno okrivljenih lica.

Nesumnjivo da pravosudni organi moraju da vode računa o pravima okrivljenih poštujući standarde savremenih demokratskih društava.

Međutim, pravosudni organi, a naročito tužilaštvo zbog svoje specifične uloge u pretkrivičnom i krivičnom postupku, mora da vodi računa ne samo o pravima osumnjičenog, odnosno okrivljenog, već sa punom pažnjom mora voditi računa i o poštovanju ljudskih prava oštećenog‐žrtve (mada naš ZKP taj termin ne poznaje) krivičnih dela, te ima obavezu da vodi računa i pruži adekvatnu zaštitu i bezbednost žrtvi tokom čitavog postupka.

Tužilac mora da poseduje osnovna znanja iz oblasti sudske psihologije, a naročito znanja koja se odnose na pojam iskaza i psihičke procese koji čine iskaz. U praktičnom radu, neophodno je poznavanje i mogućih psiholoških reakcija, pa iz toga proizlazi da prema svakoj žrtvi treba postupati individualno. Prići žrtvi nije ni malo lak proces – on treba da se bazira na tri faze: informacija, komunikacija i emocionalna podrška, i direktna asistencija. Javni tužilac u postupanju prema žrtvi mora pronaći „zlatnu sredinu”. Ne sme zanemariti postojanje traume kod žrtve, mora poštovati specifičnost psihičkog stanja žrtve i preduzeti sve mere kako bi što više ublažio negativne posledice traume. Sa druge strane javni tužilac ne bi smeo ni da zanemari profesionalne standarde.

Zaključak

Prema prirodi posla, tužilac sa jedne strane mora da vodi računa o pravima okrivljenih, te stalno ima na umu maksimu da niko nevin ne sme biti osuđen ‐ polazeći od pretpostavke nevinosti, a sa druge strane mora da prikuplja dokaze kojima se potvrđuje i dokazuje krivica, istovremeno štiteći prava žrtve ‐ i sve to u jednom strogo formalnom postupku.

Tokom postupka dokazuje krivicu okrivljenog kako bi izdejstvovao osuđujuću presudu, istovremeno vodeći računa o tome da druge stranke u postupku, ali i sud, ni na koji način ne povrede prava okrivljenog, kao i da zastupa interese i države i žrtve. Organi postupka bi trebalo pre svega da vode računao o tome da se u svim fazama postupka, u najvećoj mogućoj meri, izbegava sekundarna viktimizacija.

Javni tužilac je shodno čl. 6. st. 4. ZKP u obavezi da nepristrasno razjasni sumnju o krivičnom delu za koje sprovodi službene radnje, i da sa jednakom pažnjom ispituje činjenice koje terete okrivljenog i činjenice koje mu idu u korist.

Tužilac je dužan da postupa u skladu sa Ustavom i zakonima, vodeći računa i o tome da će njegov rad biti stalno ocenjivan i procenjivan i po kvalitetu i po kvantitetu, imajući na umu da se u svakom trenutku svog života mora pridržavati i Etičkog kodeksa.

Uz sve to, tužilac može i treba da pokaže ljudskost, razumevanje i saosećanje, jer taj ljudski odnos ne može da predvidi ni jedan pravni okvir.Jedno je sigurno, da tužioci, moraju nastojati da vrate poverenje građana koji su se do sad najčešće obraćali nevladinim organizacijama za zaštitu svojih ljudskih prava verujući da ista ne mogu ostvariti na drugi način. Ovo je moguće samo ako ni jednog trenutka ne izgubimo iz vida da smo najpre ljudi, a onda profesionalci koji svoj „alat“ koji nam je zakonodavac dao, koristimo maksimalno i na najbolji mogući način, nikada ne gubeći iz vida da je najveća vrednost svakog društva ‐ čovek.

Doc.dr Eldar Šaljić

Mr Gordana Jekić Bradajić

LITERATURA:

1. USTAV RS

2. ZAKONIK O KRIVIČNOM POSTUPKU ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013 i 45/2013)

3. ZAKON O OBLIGACIONIM ODNOSIMA ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 ‐ odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93 i "Sl. list SCG", br. 1/2003 ‐ Ustavna povelja)