У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Марије Терзић, председника већа, Зорице Булајић и Ирене Вуковић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији су пуномоћници адвокати АБ и АБ1, против тужене Републике Србије- Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, коју заступа Државно правобранилаштво, Београд, ул.Немањина бр.22-26, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр.14772/17 од 29.01.2018. године, у седници већа одржаној дана 10.07.2019. године, донео је
П Р Е С У Д У
ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.14772/17 од 29.01.2018. године, а жалба тужиоца ОДБИЈА, као неоснована.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Првог основног суда у Београду П.бр.14772/17 од 29.01.2018.године, ставом првим изреке одбијен је као неоснован захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена да му на име накнаде штете за период од августа 1998.године до 30.06.2011.године, исплати износе ближе наведене у том ставу изреке, са законском затезном каматом на појединачне месечне износе од 1-ог у месецу за претходни месец. Ставом другим изреке обавезан је тужилац да туженој накнади трошкове парничног поступка у износу од 13.500,00 динара.
Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу, због битне повреде одредба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе члана 386 Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС”, бр. 72/11, 49/13-Ус, 74/13-Ус и 55/14), апелациони суд је нашао да је жалба тужиоца неоснована.
У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1, 2, 3, 5, 7 и 9 Закона о парничном поступку, на које повреде другостепени суд пази по службеној дужности.
Према утврђеном чињеничном стању, решењем Секретаријата за послове општинске управе, Одељења за друштвене делатности општине Бачка Паланка од 17.04.1992.године, АА1 и АА утврђено је право на породичну инвалиднину као супрузи односно сину пок.ПП, у износу утврђеном за чланове породице палих бораца. Решењем истог органа од 12.10.1999.године, утврђено је да тужиоцу, кориснику породичне инвалиднине са мајком Јеленом, припада право на увећану породичну инвалиднину у месечном износу од 35% од основа, почев од 01.08.1998.године, док за то постоје законом прописани услови. Ово решење је поништено решењем од 24.12.1999. године и предмет је враћен првостепеном органу на поновни поступак и одлучивање. Решењем Градске управе за социјалну и дечију заштиту града Новог Сада, Управе за борачко-инвалидску заштиту од 02.11.2011.године утврђено је да се тужиоцу као детету палог борца и по том основу кориснику породичне инвалиднине признаје право на увећану породичну инвалиднину почев од 01.07.2011.године док за то постоје законски услови, те да увећана породична инвалиднина износи 35% од основа, а овим решењем замењено је решење од 17.04.1992.године. Покрајински секретаријат за здравство, социјалну политику и демографију је дана 24.11.2011.године дао сагласност на решење од 02.11.2011.године.
Полазећи од правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да је тужбени захтев тужиоца неоснован из разлога што је потраживање тужиоца застарело.
Правилан је закључак првостепеног суда да тужена није у обавези да накнади штету тужиоцу због незаконитог и неправилног рада органа тужене у смислу члана 172 ЗОО, али из разлога који следе.
Наиме, тужилац у овој правној ствари захтева накнаду материјалне штете коју је претрпео услед незаконитог и неправилног рада органа тужене. Тужилац притом тврди да је незаконити и неправилни рад органа тужене постојао како од стране другостепеног органа који је без правног основа поништио решење од 12.10.1999.године, тако и стога што првостепени орган, након што је поништено решење од 12.10.1999.године (а којим је тужиоцу признато право на увећану породичну инвалиднину почев од 01.08.1998.године) и предмет враћен на поновни поступак није благовремено поступио по налогу другостепеног органа и донео ново решење све до 02.11.2011.године, којим је тужиоцу коначно признато право на увећану породичну инвалиднину али почев од 01.07.2011.године. Стога тужбом тражи накнаду штете у висини неисплаћене увећане породичне инвалиднине за период од августа 1998.године до јуна 2011.године.
Одредбом члана 85 став 1 Закона о основним правима бораца, војних инвалида и породица палих бораца (“Службени лист СРЈ” број 24/98, 29/98, 25/00) прописано је да решење којим се утврђује, између осталог и право на увећану породичну инвалиднину, донесено у првом степену подлеже ревизији. Чланом 87 став 1 истог закона је прописано да у вршењу ревизије надлежни орган може дати сагласност на решење, може га поништити, изменити или укинути и сам другачије решити ствар или вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, а ставом 3 истог члана да првостепени орган чије је решење у поступку ревизије поништено или укинуто и враћено на поновни поступак доноси ново решење.
Одредбом члана 208 Закона о општем управном поступку (“Службени лист СРЈ” број 33/97), важећем у време доношења наведених решења, је прописано да када се поступак, покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности, ако пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак нити постоји други разлози због којих се не може донети решење без одлагања, онда је орган дужан да најдоцније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева донесе решење, ако посебним законом није одређен краћи рок. У осталим случајевима орган је дужан да донесе решење и достави га странци најдоцније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок. Ставом 2 истог члана је прописано да ако орган против чијег је решења допуштена жалба не донесе решење и не достави га странци у прописаном року из става 1 овог члана, странка има право на жалбу као да је њен захтев одбијен. Ако жалба није допуштена, странка може непосредно покренути управни спор пред надлежним судом у складу са законом којим се уређују управни спорови.
Одредбом члана 24 Закона о управним споровима (“Службени лист СРЈ” број 46/96) ставом 1 је прописано да ако другостепени орган није у року од 60 дана или у законом предвиђеном краћем року донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од 7 дана по поновљеном тражењу, странка може покренути управни спор као да јој је жалба одбијена. Ставом 3 истог члана је прописано да ако првостепени орган против чијег акта је дозвољена жалба није у року од 60 дана или у законом одређеном краћем року донео решење по захтеву, странка има право да поднесе захтев другостепеном органу. Против решења другостепеног органа странка може покренути управни спор, а може га под условима из става 1 овог члана покренут и ако овај орган не донесе решење.
У конкретном случају, а имајући у виду садржину цитираних норми, у ситуацији када је поништено решење првостепеног органа (којим је тужиоцу утврђено право на увећану породичну инвалиднину) и враћено на поновни поступак и одлучивање, првостепени орган је најкасније у року од два месеца морао донети ново решење. Како орган тужене није у наведеном року донео решење, тужилац је имао право да другостепеном органу уложи жалбу као да је његов захтев одбијен, а што тужилац није учинио. Даље, све да је тужилац и уложио жалбу, а другостепени орган не поступи по жалби, односно не донесе решење у року од 60 дана или у законом предвиђеном краћем року, као ни у даљем року од 7 дана, тужилац би имао још једно правно средство а то је покретање управног спора, као да је његова жалба одбијена.
Дакле, у ситуацији када је тужилац имао могућност употребе делотворних правних средстава којима би исходовао одлуку органа управе у случају “ћутања администрације”, занемаривање правила о процедури остваривања права прописаних назначеним нормама Закона о општем управном поступку и Закона о управним споровима, указују на пропуштање тужиоца да оствари своје право употребом правних средстава која су му била предвиђена наведеним законима, због чега он у поступку пред судом не може остварити право на накнаду штете с позивом на незаконити и неправилни рад органа тужене у смислу одредбе члана 172 Закона о облигационим односима.
Стога, насупрот жалбеним наводима тужиоца нема неправилног и незаконитог рада органа тужене, с обзиром да неправилности које су могуће у раду органа локалне самоуправе приликом иницирања и вођења правних поступака се редовно отклањају одговарајућим правним средствима, које је у конкретном случају тужилац пропустио да искористи, због чега нема право да тражи накнаду штете од тужене.У правном поретку постоји решење којим је тужиоцу признато право на увећану инвалиднину почев од 01.07.2011.године, па тужилац неосновано потражује тужбом означена износе који се односе на период пре тога.
Осим тога, неправилан и незаконит рад органа тужене не постоји ни у раду другостепеног органа који је донео решење којиом је, како тврди жалба, без утемељења у закону поништено првостепено решење којим је тужиоцу признато право на увећану инвалиднину. Ово стога што евентуално погрешно тумачење норми не представља незаконити и неправилни рад од стране органа који те норме примењују.
Имајући у виду изложени правни став, без утицаја су наводи жалбе који се односе на правилност оцене првостепеног суда у погледу приговора застарелости потраживања тужиоца.
Приликом доношења другостепене одлуке, апелациони суд је ценио остале жалбене наводе тужиоца али је нашао да се истима не доводи у сумњу законитост и правилност одлуке, те да су исти ирелевантни за другачију одлуку суда, а с обзиром на напред изнето право становиште.
Одлука о трошковима поступка донета је правилном применом члана 150, 153 и 154 Закона о парничном поступку, због чега је иста потврђена.
Из изнетих разлога, применом одредби члана 390 и 401 тачка 2 Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС” број 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС и 55/14), одлучено је као у изреци.
Председник већа-судија
Марија Терзић, с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
Comments