(1) Ко туђу покретну ствар одузме другом у намери да њеним присвајањем себи или другом прибави противправну имовинску корист, казниће се новчаном казном или затвором до три године.
(2) За покушај дела из става 1. овог члана казниће се.
Радња извршења кривичног дела крађе састоји се у одузимању другом туђе покретне ствари. Одузимање се сматра довршеним оног тренутка када је дошло до прекидања туђег притежања[1] и заснивања притежања над покретном ствари од стране извршиоца. Прекидање туђег притежања без заснивања притежања извршиоца представљао би покушај крађе, који је у складу са ставом 2. кажњив. Није потребно да ствар буде одузета власнику или држаоцу, већ да је одузета лицу које има притежање над њом. Тако, крађа може постојати и ако се ствар одузме од лица које је исту претходно украло. Ствар која је напуштена не може се украсти, јер она не представља ничије власништво. Што се тиче изгубљене ствари, имајући у виду да код ње више не постоји притежање од стране лица које ју је изгубило, лице које ствар нађе не може ни на који начин извршити кривично дело крађе у односу на ту ствар, али би у односу на њу могло постојати кривично дело утаје. У односу на заборављене или затурене ствари може постојати крађа, јер притежалац зна место на коме је ствар заборављена односно затурен, па самим тим и његова притежња није сасвим прекинута.
За постојање кривичног дела крађе ирелевантно је колико је дуго трајала притежња над одузетом ствари. Потребно је само да је она трајала онолико времена колико је у конретном случају било потребно за заснивање новог притежања од стране извршиоца. У погледу постојања радње извршења, то што је извршилац вратио ствар ранијем притежаоцу, или власнику, не мења ништа.[2]
Објекат радње је туђа покретна ствар чија је вредност већа од 5.000 динара. Уколико је вредност покретне ствари 5.000 динара и мања, њеним отуђењем неће се извршити кривично дело крађа, већ кривично дело ситна крађа, утаја и превара (чл. 210. КЗ).
За постојање овог кривичног дела потребно је да постоји намера да се присвајањем туђе покретне ствари себи или другом прибави противправна имовинска корист. Намера присвајања постојаће када извршилац има намеру да се према отуђеној ствари понаша као власник, да је користи и њоме располаже. Одузимање туђе покретне ствари без намере прибављања имовинске користи не може бити крађа, већ би то било кривично дело одузимање туђе ствари (чл. 211. КЗ).
Дело се може извршити само с умишљајем.
Ако је учинилац у блиском односу са оштећеним гоњење се предузима по приватној тужби (чл. 222. КЗ).
(1) Ко у намери да себи или другом прибави противправну имовинску корист, присвоји туђу покретну ствар која му је поверена, казниће се затвором до две године и новчаном казном.
(2) Ако дело из става 1. овог члана учини старалац, казниће се затвором од три месеца до три године и новчаном казном.
(3) Ако вредност утајених ствари прелази износ од четристопедесет хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од шест месеци до пет година и новчаном казном.
(4) Ако вредност утајених ствари прелази износ од милион и петсто хиљада динара или утајена ствар представља културно добро, односно добро које ужива претходну заштиту учинилац ће се казнити затвором од једне до осам година и новчаном казном.
(5) Ко туђу покретну ствар коју је нашао или до које је случајно дошао противправно присвоји у намери да себи или другом прибави имовинску корист, казниће се новчаном казном или затвором до једне године.
(6) За дела из ст. 1. и 5. овог члана, ако су утајене ствари у својини грађана, гоњење се предузима по предлогу.
Радња извршења основног облика овог кривичног дела (став 1.) састоји се у присвајању туђе покретне ствари која је извршиоцу поверена. Ствар је поверена неком лицу онда када се налази у његовом притежању по неком правном основу (позајмица, залог, чување и сл.) који не води стицању својине. Није нужно да је ствар поверена од стране власника ствари. Присвајање постоји онда када извршилац почне према ствари да се понаша као власник. За постојање кривичног дела неопходно је да је присвајање извршено у намери да се себи или другом прибави имовинска корист. Дело је довршено и онда када та корист још није прибављена.[1]
Објект кривичног дела је туђа покретна ствар.
Тежи облик кривичног дела постојаће ако је дело извршио старалац (став 2.). Квалификаторну околност представља то што старалац злоупотребљава свој положај у односу на поверену покретну имовину лица које му је поверено на старање.
Као тежи облик предвиђена је и утаја ствари чија вредност прелази износ од 450.000 динара (став 3.).
Најтежи облик биће учињен ако вредност утајених ствари прелази износ од 1.500.000 динара или ако утајена ствар представља културно добро, односно добро које ужива претходну заштиту (став 4.).
Лакши облик утаје представљају утаје ствари које су нађене и утаје ствари до којих се случајно дошло. Нађена ствар је она коју је њен власник, односно притежалац, изгубио. Ствар до које се случајно дошло представља ствар која је стицајем околности дошла у притежање извршиоца (став 5.).
За све облике утаје неопходан је умишљај, као и намера да се себи или другом прибави противправна имовинска корист.
댓글