Подношење кривичне пријаве (чл. 280. ЗКП)
Кривична пријава је основни извор сазнања о извршеном кривичном делу. Она представља писано или усмено обавештење којим одређени субјекти обавештавају надлежног јавног тужиоца о извршеном кривичном делу које се гони по службеној дужности (или по предлогу), наводећи и чињенице које потврђују основе сумње у односу на извршено кривично дело и његовог учиниоца. Дакле, кривична пријава представља акт обавештења јавном тужиоцу о кривичном делу и евентуалном учиниоцу.
Јавни тужилац може да сазна за извршено кривично дело и непосредним опажањем, као и сваки други грађанин, а може да сазна за извршено кривично дело и јавним поговарањем. До сазнања о извршеном кривичном делу и извршиоцу, полиција и јавни тужилац могу доћи и друкчије, на пример самопријављивањем, сазнањем из неког другог кривичног поступка, односно другог судског поступка (парничног, управног и сл.), као и сазнањем из средства јавног информисања.
Најчешћи, редовни начин сазнања за кривично дело и његовог учиниоца је кривична пријава. Кривична пријава не доказује да је кривично дело извршено, већ само указује на такву могућност. Зависно од тога да ли за једно лице постоји обавеза на пријављивање кривичног дела или не, кривична пријава може бити обавезна и факултативна, тј. добровољна. Најзад, у зависности од тога ко је подноси кривична пријава може бити друштвена и лична. Могуће су и друкчије класификације кривичне пријаве, на пример на потпуне и непотпуне, кривичне пријаве против познатог и непознатог извршиоца итд.
Факултативна кривична пријава представља кривичну пријаву код које није постојала дужност њеног подношења (њено неподношење не би у складу са Кривичним закоником представљало кривично дело – види чл. 331. и чл. 332. КЗ). У овом случају постоји само морална, али не и законска обавеза на подношење кривичне пријаве.
Обавезну кривичну пријаву подносе државни органи којима је то иначе професионална обавеза (полиција, инспекције и сл.). Ови субјекти не могу по свом нахођењу ценити хоће ли или неће пријавити кривично дело за које се гони по службеној дужности већ то морају учинити. Обавеза пријављивања кривичног дела у овом случају пада на физичко лице које представља то правно лице. Кривичним закоником предвиђено је као кривично дело свесно пропуштање пријављивања кривичног дело од стране службеног или одговорног лица које је за њега сазнало у вршењу своје дужности, ако се за то дело по закону може изрећи пет година затвора или тежа казна (чл. 332. ст. 2. КЗ).
Грађани су дужни да приликом пријављивања кривичних дела и учинилаца поступају савесно, што значи да пријављују кривична дела која су одређена лица стварно извршила. У противном, могу одговарати за кривично дело лажног пријављивања у оквиру којег је предвиђено и лажно самопријављивање (чл. 334. КЗ).
Личну кривичну пријаву подносе грађани, који евентуално могу да наведу и доказе за које су сазнали. Међутим, јавни тужилац је дужан да размотри личну кривичну пријаву и кад она не садржи потпуне податке.
Друштвену кривичну пријаву подносе државни органи којима је то професионална обавеза. Друштвена кривична пријава одликује се и својом потпунијом садржином, јер су подносиоци ове пријаве дужни да наведу и доказе који су им познати, а морају предузети и потребне мере, да би се сачували трагови кривичног дела, предмети на којима је или помоћу којих је учињено кривично дело и други докази (чл. 280. ст. 3. ЗКП).
Са криминалистичко-тактичког аспекта, кривична пријава може бити добронамерна и лажна, с тим што добронамерна може бити у потпуности или делимично истинита, односно неистинита. Посматрано са тог аспекта, кривичну пријаву може поднети лице чији је идентитет познат (потписана), односно непознато лице (анонимна и псеудонимна). Због тих околности, надлежни орган који прими кривичну пријаву, дужан је најпре да утврди веродостојност садржине кривичне пријаве, с тим што се код анонимне и псеудонимне пријаве, претходно мора утврдити идентитет аутора пријаве, јер ће се тако најбрже утврдити и веродостојност садржине таквих пријава. Коначно, према одређености учиниоца кривичног дела, пријава може бити против познатог или непознатог учиниоца.[1]
Начин подношења и уписивање кривичне пријаве (чл. 281. ЗКП)
Кривична пријава се подноси надлежном јавном тужиоцу, писмено, усмено или другим средством. Ако се кривична пријава подноси усмено, о њој ће се саставити записник и подносилац ће се упозорити на последице лажног пријављивања. Ако је пријава саопштена телефоном или другим телекомуникацијским средством сачиниће се службена белешка, а ако је пријава поднесена електронском поштом сачуваће се на одговарајућем носиоцу података и одштампати. Ако је кривична пријава поднесена полицији, ненадлежном јавном тужиоцу или суду, они ће пријаву примити и одмах доставити надлежном јавном тужиоцу.
ЗКП не утврђује које чињенице треба да садржи кривична пријава, осим када је подноси полиција. Тако, на основу прикупљених обавештења, полиција саставља кривичну пријаву у којој наводи доказе за које је сазнала приликом прикупљања обавештења. У кривичну пријаву не уноси се садржина изјава које су поједини грађани дали приликом прикупљања обавештења, осим исказа који је осумњичени дао приликом саслушања. Уз кривичну пријаву достављају се и предмети, скице, фотографије, прибављени извештаји, списи о предузетим мерама и радњама, службене белешке, изјаве и други материјали који могу бити корисни за успешно вођење поступка. Ако полиција после подношења кривичне пријаве сазна за нове чињенице, доказе или трагове кривичног дела, дужна је да прикупи потребна обавештења и да извештај о томе, као допуну кривичне пријаве, достави јавном тужиоцу (чл. 288. ст. 8., 9. и 10. ЗКП).
Поступање јавног тужиоца по кривичној пријави
По пријему кривичне пријаве јавни тужилац је у обавези да размотри њене наводе и све прилоге и да донесе одлуку о њој. На основу поднете кривичне пријаве јавни тужилац може донети једну од следећих одлука: може одбацити кривичну пријаву; може покренути истрагу доношењем наребе о спровођењу истраге или евентуално непосредно поднети одговарајући оптужни акт; може прикупити потребна допунска обавештења.
Прикупљање потребних обавештења (чл. 282. ЗКП)
По основу поднесене кривичне пријаве јавни тужилац често не може донети одлуку о њеном одбачају нити одлуку о покретању поступка, јер подаци који су достављени не пружају довољно основа за такво поступање. Такође, јавни тужилац понекад и не располаже кривичном пријавом, већ је до њега само допро глас о извршеном кривичном делу или је непосредно сазнао за извршење кривичног дела, али је то лично сазнање недовољно потпуно. У овим случајевима јавни тужилац ће прикупити допунска обавештења како би се или стекао степен основа сумње да је учињено кривично дело и на основу тога тужилац могао да покрене истрагу или како би се донело решење о одбачају кривичне пријаве.[2]
Допунска обавештења јавни тужилац може прикупити тако што ће:
1) сам прикупити потребне податке;
2) позивати грађане и прикупљати обавештења од њих (чл. 288. ст. 1. до 6. ЗКП);
3) поднети захтев државним и другим органима и правним лицима да му пруже потребна обавештења.[3]
Ако није у могућности да сам предузме наведене радње, јавни тужилац ће захтевати од полиције да прикупи потребна обавештења и да предузме друге мере и радње у циљу откривања кривичног дела и учиниоца (чл. 286. до чл. 288. ЗКП).[4]
Јавни тужилац, државни и други органи, односно правна лица дужни су приликом прикупљања обавештења, односно давања података да поступају обазриво, водећи рачуна да се не нашкоди части и угледу лица на које се ови подаци односе.
Одлагање кривичног гоњења (чл. 283. ЗКП)
У складу са начелом опортунитета јавни тужилац може да не предузме кривично гоњење ако сматра да је то сврсисходно и поред постојања доказа неопходних за кривично гоњење. Тако, ЗКП даје овлашћење јавном тужиоцу да може одложити кривично гоњење за кривична дела за која је предвиђена новчана казна или казна затвора до пет година, ако осумњичени прихвати једну или више од следећих обавеза:
1) да отклони штетну последицу насталу извршењем кривичног дела или да накнади причињену штету;
2) да на рачун прописан за уплату јавних прихода уплати одређени новчани износ, који се користи за хуманитарне или друге јавне сврхе;
3) да обави одређени друштвенокорисни или хуманитарни рад;
4) да испуни доспеле обавезе издржавања;
5) да се подвргне одвикавању од алкохола или опојних дрога;
6) да се подвргне психосоцијалном третману ради отклањања узрока насилничког понашања;
7) да изврши обавезу установљену правноснажном одлуком суда, односно поштује ограничење утврђено правноснажном судском одлуком.
О одлагању кривичног гоњења, јавни тужилац доноси наредбу у којој одређује рок у којем осумњичени мора извршити преузете обавезе, с тим да рок не може бити дужи од годину дана. Ако осумњичени у року изврши обавезу, јавни тужилац ће решењем одбацити кривичну пријаву и о томе обавестити оштећеног, који нема право приговора против овакве одлуке јавног тужиоца. У случају да осумњичени не поступи у складу са предузетим обавезама, јавни тужилац може да настави кривично гоњење, односно да покрене кривични поступак.
Одбацивање кривичне пријаве (чл. 284. ЗКП)
Јавни тужилац решењем ће одбацити кривичну пријаву ако из саме пријаве проистиче да:
1) пријављено дело није кривично дело за које се гони по службеној дужности (пријављено дело није кривично дело, или пак јесте кривично дело али није кривично дело које се гони по службеној дужности);
2) је наступила застарелост или је дело обухваћено амнестијом или помиловањем или постоје друге околности које трајно искључују гоњење (смрт осуђеног, пресуђена ствар, недостатак предлога оштећеног за кривично гоњење);
3) не постоје основи сумње да је учињено кривично дело за које се гони по службеној дужности (постојање основа сумње је основни материјални услов за покретање и вођење истраге).
О одбацивању пријаве, као и о разлозима за то, јавни тужилац ће обавестити оштећеног у року од осам дана и подучити га да може да поднесе приговор непосредно вишем јавном тужиоцу у року од осам дана, а ако је кривичну пријаву поднела полиције, обавестиће и њу.
Јавни тужилац се начелом опортунитета може руководити и одбацити кривичну пријаву код кривичних дела за која је прописана казна затвора до три године, ако је осумњичени услед стварног кајања, спречио наступање штете или је штету у потпуности већ надокнадио, а јавни тужилац, према околностима случаја, оцени да изрицање кривичне санкције не би било правично. Против овакве одлуке јавног тужиоца оштећени нема право приговора.
Када су у питању малолетници, примена опортунитета у складу са Законом о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривично правној заштити малолетних лица (ЗОМУКД) могућа је у два случаја. 1) За кривична дела за која је прописана казна затвора до пет година или новчана казна јавни тужилац за малолетнике може одлучити да не захтева покретање кривичног поступка иако постоје докази из којих произлази основана сумња да је малолетник учинио кривично дело, ако сматра да не би било целисходно да се води поступак према малолетнику с обзиром на природу кривичног дела и околности под којима је учињено, ранији живот малолетника и његова лична својства. 2) Кад је извршење казне или васпитне мере у току, јавни тужилац за малолетнике може одлучити да не захтева покретање кривичног поступка за друго кривично дело малолетника, ако с обзиром на тежину тог кривичног дела, као и на казну, односно васпитну меру која се извршава, не би имало сврхе вођење поступка и изрицање кривичне санкције за то дело. О овим одлукама јавни тужилац за малолетнике обавестиће, уз навођење разлога, у року од осам дана од пријема обавештења орган старатељства и оштећеног који могу у року од осам дана захтевати од већа за малолетнике непосредно вишег суда да одлучи о покретању поступка. О непокретању поступка јавни тужилац за малолетнике обавестиће и полицију ако је она поднела криивчну пријаву (чл. 58. ЗОМУКД).
[1] Т. Кесић, Приручник за припремање стручних испита запослених у МУП РС (Кривични поступак), Министарство унутрашњих послова Републике Србије, Криминалистичко полицијска академија, Београд 2013, стр. 443. [2] А. Бошковић, Т. Кесић, Кривично процесно право, Криминалистичко полицијска академија, Београд 2015, стр. 259, 260. [3] За непоступање по захтеву јавног тужиоца одговорно лице се може новчано казнити до 150.000 динара, а ако и после тога одбије да да потребне податке, може се још једном казнити истом казном. [4] Полиција је дужна да поступи по захтеву јавног тужиоца и да га обавести о мерама и радњама које је предузела најкасније у року од 30 дана од дана када је примила захтев.
Comments