ПРАВНИ СТАВ Ако послодавац није утврдиоопштим актом услове и критеријуме за превоз запослених од места становања до посла, право на накнаду трошковаза долазак и одлазак са посла имају сви запослени, осим ако би по разумној оцени такав захтевбио очигледно неоснован. Претходно обраћање послодавцу за остваривање права на накнадутрошкова за долазаки одлазак са посла није услов за покретањесудског поступка. О б р а з л о ж е њ е Основнисуд у Вршцу својимзахтевом П1 54/15 од 30.11.2015. годинетражио је од Врховног касационогсуда да реши спорноправно питање које гласи: ''Да ли тужилац, запослен у Д. з. Б.Ц. има право на трошковеодласка и доласка са рада - градскипревоз за 2012. годинуу ситуацији када у седиштупослодавца не постојиорганизовани градски превоз већ само међуградски - приградски, када општим актима или уговоромо раду нису прописаниближи критеријуми ко и под којим условима има право на градскипревоз, када запослени станује у близини места рада (десет минута хода и слично) уколико је то и како је предвиђено као право запосленог анексом уговора о раду из 2011. године,а имајући у виду да се свим запосленим од 01.01.2013. годинеисплаћује накнада за градскипревоз а да томе није претходила измена општих аката или уговора о раду''?
У захтеву је наведено да је истом суду поднето 53 тужбе запослених против истог туженог – Д. з. ''Б.Ц.'' ради исплате трошковапревоза за 2012. годину у висини цене превознекарте на релацијиЈ. – Б.Ц. а према броју радних дана. Тужени оспораватакав захтев због тога што Републички фонд здравственог осигурања туженом за 2012. годину није одобриосредства за ту намену,нити је тужени имао разрађене критеријуме за накнадуових трошкова. До 20.12.2011. годинеизмеђу запослених и туженогсу постојали уговори о раду по којима су запослени имали право на увећануплату, накнаду плате, накнаду трошковаи других примањау складу са законом и општим актом. Међутим, тог дана су запослениса туженим потписали анекс уговора о раду којим је у члану 6. предвиђено да запослениима право на трошкове за долазаки одлазак са рада у висини цене превозне карте на релацијиБ.Ц. – Ј. и обрнуто,а на име градског превоза.Посебним колективним уговором за здравствене установечији је оснивач Република (''Службени гласник РС'' 36/2010... 37/2014)у члану 104. став 1. тачка 1. предвиђено је да запослениима право на накнаду трошкова за долазак и одлазакса рада у висини цене превозне карте у јавном саобраћају у складу са Колективним уговором код послодавца. Колективним уговором код послодавца који је закључен 20.12.2012. године у члану104. став 1. тачка 1. предвиђа се да запослениима право на накнаду трошкова за долазаки одлазак са рада у висини цене превозне карте у јавномсаобраћају у складуса Колективним уговором код послодавца.
Тужилац живи у Б.Ц., до посла му треба 20 минутапешице (неким тужиоцима и мање) на посао долазиколима. Тужена је пропустила да код надлежногФонда благовремено тражи средства за трошкове превоза за 2012. годину. Тужиоци нису туженомподносили посебни захтев за накнаду трошковапревоза, нити су пружилидоказ да су те трошкове имали. У захтевује на крају изнето имишљење суда по коме с обзиром да постојезакључени анекси уговора о раду из 2011. годинетужиоци имајуправо на трошкове превоза за 2012. годину без обзира што за то нису поднели посебан захтев, нити доказе да су те трошкове имали.
Одредбом члана 180. ЗПП је предвиђено да ако у поступкупред првостепеним судом у већем броју предметапостоји потреба да се заузме став о спорном правном питању које је од значајаза одлучивање о предметупоступка пред првостепеним судом, првостепени суд ће по службеној дужности или на предлогстранке захтевом да покрене поступакпред Врховним касационим судом ради решавања спорног правног питања. ЗПП прописујеи садржину таквог захтева, обавезуВрховном касационом суду да спорно правно питање реши у року од 60 дана од пријемазахтева као и да Врховни касациони суд у поступкуможе да захтев одбацикао непотпун или недозвољен или да о поднетом захтевуодлучи тако што ће исти одбити или заузети став поводом спорногправног питања, односно решити спорноправно питање.
Поднетизахтев није непотпуннити недозвољен (члан 181. став 1. и члан 182. став 2. ЗПП). Међутим, њиме се тражи разрешењеконкретног спора а није му циљ да се попуни правна празнина,да се суд изјаснио примени прописа у случајуњихове непрецизности, контрадикторности или различите примене у пракси што би био циљ решавања спорног правног питања. Отуда нема основа да Врховникасациони суд заузима правнистав у односу на конкретно постављено питање.
Међутим,у свом захтеву Основни суд у Вршцууказује на нека друга питањакоја по свом значају заслужујуда се Врховни касационисуд о њима изјасни, тим више што се она често као спорна појављује у пракси ато су:
Да ли запослениима право на накнаду трошковаза долазак и одлазак са посла ако послодавац у свом општем акту није утврдио услове и критеријуме за остваривање тог права и да ли се запослени за остваривање овог права може непосредно обратити суду или је дужан да се пре покретања судскогпоступка захтевомобрати послодавцу?
Закон о раду (''Службени гласник РС'' 24/05...75/14) – питање се односи на запослене на које се примењује тај закон, у члану 118. тачка 1. је предвидео да запослени има право на накнаду трошковау складу са општим актом иуговором о раду за долазаки одлазак са рада у висини цене превозне карте у јавном саобраћају, ако послодавац није обезбедиосопствени превоз. Ради се о праву које је установио закон што значи а по одредби члана 8. став 1. тог закона,да се општим актом код послодавца или уговоромо раду то право не може одузети нити умањити. Осим тога, сам закон је дао и услове икритеријуме за остваривање права па и ако послодавац то својим актом ближе не уреди закон се може непосредно применити јер је цена превозне карте у јавномсаобраћају од места становања до места рада запосленог чињенично питање. Отуда и одговор на прво спорно питање је да, без обзира да ли је послодавац својим општим актом регулисао право запосленом на трошкове превоза, он на њих има право. Наравнода се мора спречитизлоупотреба овог права која може да настане ако накнадутрошкова тражи запосленикоји те трошкове и нема (станујеу близини места рада и на посао долази пешице,користи службени аутомобил и слично).
Закон о раду у Глави XVII садржи одредбе о остваривању и заштитиправа запослених. О правима,обавезама и одговорностима из радног односа одлучује надлежни орган код послодавца, односно предузетник писменим решењем које се достављазапосленом а запосленипротив тог решења може да покренеспор пред надлежним судом у року од 60 дана. Међутим, запослени судски поступак може да покрене и од сазнања за повреду права, дакле у ситуацијикада о неком његовом праву, обавези или одговорности није донето решење против кога би он водио судски спор ради његовог побијања. Очито је да на овај начин сам Закон о раду дозвољавапокретање судског поступка у неким ситуацијама без претходнообраћања послодавцу(има посебних закона, као што су Закон о полицији, Закон о војсци и други који другачијерегулишу поступакза остваривање права запослених, али то није предмет овог спорног питања).ЗПП (''Службени гласник РС'' 72/11и 55/14), који се као процеснипримењује у судскомпоступку при одлучивању о правима и обавезамазапослених претходниуслов за подношење тужбе предвиђа само у члану 193, а он се не односи на ово питање.С обзиром да се ради о праву које закон непосредно признаје али и утврђујекригтеријуме за његово остваривање, то претходно обраћање послодавцу није услов за судскузаштиту. Има случајевакада запослени послодавцу треба да достави неке податке који су битни за остваривање права као што су релација на коју путује до посла, цена превозне карте и слично,али се то не може сматрати условом без чијег испуњења би дошло до одбачаја тужбе као преурањене.
(Правни став усвојен на седници Грађанског одељења Врховногкасационог суда 05.04.2016. године)
Comments