Појам и врсте кривичних санкција
- lawofficeminic
- Jul 21, 2020
- 14 min read

Кривичне санкције су кривичноправне мере које се примењују према учиниоцима кривичних дела. Оне доводе до одузимања или ограничавања права и добара учиниоца кривичног дела, или садрже претњу да ће до тога доћи. У извршењу кривичних санкција учиниоцу кривичног дела могу бити одузета или ограничена одређена права само у оној мери која одговара природи и садржини поједине санкције и то само на начин којим се обезбеђује поштовање личности учиниоца и не повређује његово људско достојанство. Кривичне санкције изриче суд у законито спроведеном кривичном поступку.
Сврха кривичних санкција, како њиховог прописивања тако и њиховог изрицања, је сузбијање дела којима се повређују или угрожавају вредности које су заштићене кривичним законодавством. У нашем кривичном праву постоје четири врсте кривичних санкција: 1) казне, 2) мере упозорења, 3) мере безбедности и 4) васпитне мере. Казне су основна и најважнија врста кривичних санкција. Мере упозорења су санкције које замењују казну у случајевима кад за то постоје услови. Мере безбедности су санкције које се изричу уз казну, а у извесним случајевима и самостално. Васпитне мере су санкције намењене малолетним учиниоцима кривичних дела. Неке од наведених кривичних санкција изричу се само кривично одговорним учиниоцима (казне и мере упозорења), а неке се могу изрећи свим учиниоцима, како кривично одговорним, тако и онима који нису кривично одговорни (мере безбедности). Васпитне мере се изричу само малолетницима, а изузетно се могу изрећи и према одређеним категоријама пунолетних лица.
Појам, врсте и сврха казни
Казне су основна и најзначајнија врста кривичних санкција. Оне се изричу само кривично одговорним учиниоцима кривичних дела због учињеног кривичног дела. Казне изриче суд у законито спроведено кривичном поступку. Учиниоцу се изриче казна која је за учињено кривично дело прописана законом и по општим правилима која су одређена у Кривичном законику, а блажа или строжа казна од прописане може се изрећи само под условима који су за то одређени тим закоником. Споредне казне могу се изрећи и кад нису изричито прописане за поједино кривично дело, али само под општим условима који су Кривичним закоником прописани. Казнама се остварује општа сврха кривичних санкција, а у оквиру ње и посебна сврха коју казне треба да остваре, а то је: 1) спречавање учиниоца да чини кривична дела и утицање на њега да убудуће не чини кривична дела, 2) утицање на друге да не чине кривична дела и 3) изражавање друштвене осуде за кривично дело, јачање морала и учвршћивање обавезе поштовања закона. Из овога се види да казне имају и репресиван карактер (спречавање учиниоца да чини кривична дела) и превентиван карактер и то како у смислу посебне превенције у односу на учиниоца да убудуће не врши кривична дела (утицање на учиниоца да не чини кривична дела), тако и у погледу опште превенције тј. превенције у односу на друге потенцијалне учиниоце да се уздрже од вршења кривичних дела (изражавање друштвене осуде, јачање морала и учвршћивање обавезе поштовања закона).
Казне се деле на главне и споредне. Главне су оне које се увек изричу за кривично дело и оне се изричу самостално. Увек се изриче само једна главна казна, па чак и кад се учиниоцу суди за више кривичних дела у стицају. Споредне казне се изричу уз главну казну, ако су прописане законом или по општим правилима о њиховом изрицању. Учиниоцу се може изрећи једна или више споредних казни. Главна казна је казна затвора, док се новчана казна, рад у јавном интересу и одузимање возачке дозволе могу изрећи и као главне и као споредне казне. Поред ових казни постоји и казна малолетничког затвора која се изриче малолетним учиниоцима кривичних дела.
Највећа и најмања мера казне одређена је у општем делу КЗ. Овако одређени минимум и максимум казне називају се општи законски минимум и максимум казне и они се одређују за сваку врсту казне. Изван оквира општег минимума и максимума казна се не може прописати за поједино кривично дело, нити се може изрећи за конкретно учињено кривично дело. То значи да прописана казне за кривично дело која има свој посебни минимум и максимум мора бити у оквиру општег минимума и максимума казне која се прописује.
Казна затвора (чл. 45. КЗ)
Казна затвора је најтежа врста казне у нашем кривичном праву и може се изрећи само као главна казна. Она се састоји у лишењу слободе осуђеног лица. Казна затвора може бити прописана као једина главна казна за поједино кривично дело, а може бити прописана и атлернативно са новчаном казном као главном казном. Општи законски минимум казне затвора је тридесет дана, а општи максимум је двадесет година. За најтежа кривична дела или за најтеже облике тешких кривичних дела казна затвора се може прописати и у трајању од тридесет до четрдесет година. Ова казна представља у извесном смислу замену за укинуту смртну казну и прописана је углавном за кривична дела за која је раније постојала смртна казна. Ова казна не може се никад прописати као једина казна за одређено кривично дело, па је зато у свим случајевима прописана алтернативно са казном затвора до двадесет година, тако да суд никад не мора, већ само може да изрекне ову казну. Казна затвора у трајању од тридесет до четрдесет година не може се изрећи лицу које у време извршења кривичног дела није било навршило двадесетједну годину живота. Казна затвора изриче се на пуне године и на пуне месеце, а ако је казна затвора одмерена до шест месеци може се изрицати и на пуне дане. Казна затвора од тридесет до четрдесет година изриче се само на пуне године.
Казна затвора извршава се у затвореним, полуотвореним и отвореним казнено-поправним заводима. Извршење казне затвора и права и дужности лица на издржавању ове казне регулисани су Законом о извршењу кривичних санкција и другим прописима.
Кривични законик је предвидео и могућност да се казна затвора изречена у трајању до једне године може по одлуци суда извршавати и у просторијама у којима осуђени станује. У таквом случају осуђени не сме напуштати ове просторије, осим у случајевима предвиђеним законом. Ако осуђени који на овакав начин издржава казну затвора самовољно напусти просторије у којима станује (једном до дванаест часова или два пута до шест часова) овакав начин издржавања казне замењује се одлуком суда издржавањем остатка казне у затвору. При одлучивању да осуђени издржава казну затвора у просторијама у којима станује суд је дужан да узме у обзир техничке могућности издржавања казне на овај начин, као и да води рачуна и о другим околностима које су од значаја за одмеравање казне. Изузетак од могућности оваквог издржавања казне постоји у случају ако је у питању осуда за кривично дело против брака и породице, а осуђени живи у породичном домаћинству са оштећеним.
Условни отпуст (чл. 46. и 47. КЗ)
Лице које издржава казну затвора може бити отпуштено са издржавања казне под одређеним условима. Ако условно отпуштени испуни постављене услове по протеку времена колико је остало неиздржаног времена изречене казне, сматра се да је казну издржао. Уколико не испуни постављене услове, условни отпуст се опозива, условно отпуштени се враћа на издржавање казне, а време проведено на условном отпусту не урачунава се у издржану казну.
Осуђени који издржава казну затвора може се пустити на условни отпуст ако је издржао најмање две трећине изречене казне, ако се у току издржавања казне тако поправио да се основано може очекивати да ће се на слободи добро владати, а нарочито да до истека времена за које је изречена казна неће учинити ново кривично дело. При одлучивању да ли ће се осуђени пустити на условни отпуст посебно ће се узети у обзир његово владање за време издржавање казне, његово извршавање радних обавеза с обзиром на његову радну способност, као и друге околности које указују да је постигнута сврха кажњавања. Не може се условно отпустити осуђени који је током издржавања казне два пута дисциплински кажњаван и коме су одузете додељене погодности.
Уколико је осуђеном дат условни отпуст суд може у одлуци о условном отпусту да одреди условно отпуштеном да испуни одређене обавезе које су предвиђене кривичноправним прописима, а које је условно отпуштени дужан да испуни.
Условни отпуст се обавезно опозива ако условно отпуштени за време трајања условног отпуста учини једно или више кривичних дела за која суд утврди казну затвора у трајању преко једне године. Ако суд утврди казну затвора до једне године, као и у случају ако условно отпуштени не испуни неку од обавеза које му је суд одредио, условни отпуст се може, али не мора опозвати. У том случају при одлучивању да ли ће опозвати условни отпуст суд ће узети у обзир сродност учињених кривичних дела, побуде из којих су дела учињена као и све друге околности које указују да ли је оправдано дати условни отпуст. Ако му суд у таквом случају не опозове условни отпуст, трајање условног отпуста се продужава за време колико буде трајало издржавање нове изречене казне. Условни отпуст се може опозвати и у случају ако се открије да је условно отпуштени раније извршио још неко кривично дело. Опозивање условног отпуста је могуће најкасније у року од две године од дана када је условни отпуст истекао.
У случају опозивања условног отпуста учинилац се враћа на издржавање казне, а време проведено на условном отпусту не урачунава се у издржану казну. Суд ће у таквом случају за новоучињено или новооткривено дело утврдити казну, а раније изречену и делимично издржану казну узети као утврђену, па ће применом одредби о одмеравању казне за кривична дела у стицају и о одмеравању казне осуђеном лицу утврдити за оба дела једну јединствену казну у коју ће урачунати време проведено на издржавању раније казне, а време проведено на условном отпусту не урачунава се у казну.
Новчана казна (чл. 48., 49., 50. и 51. КЗ)
Новчана казна у нашем кривичном праву може бити главна и споредна казна. Као главна казна она се изриче самостално, а као споредна изриче се уз главну казну. Као главна казна она се прописује законом за одређено кривично дело, а као споредна она се може изрећи и кад није прописана законом за то кривично дело, ако је оно учињено из користољубља.
Новчана казна може се одредити на два начина: 1) у дневним износима, или 2) у одређеном износу.
Новчана казна у дневним износима се одмерава тако што се најпре одређује број дневних износа казне, а онда утврђује колика је вредност једног дневног износа. Висина једног дневног износа се утврђује тако што се укупан приход учиниоца у протеклој години умањује за укупне расходе у тој години, па се добијена разлика дели са бројем дана у тој години. Овако добијени износ вредности дневног износа новчане казне коригује се утолико што једнодневни износ не може бити мањи од петстотина динара нити већи од педесет хиљада динара. Множењем одмереног броја дневних износа новчане казне и утврђене вредности једног дневног износа добија се укупан износ новчане казне који се изриче. Општи законски минимум за овакво изрицање новчане казне је десет дневних износа, а максимум је триста шездесет дневних износа. Овакав начин одмеравања новчане казне има за циљ да новчана казна буде у сразмери са имовинским стањем осуђеног и да једнако погађа све учиниоце кривичних дела којима се новчана казна изриче без обзира на њихово имовно стање, пошто би новчана казна одмерена у одређеном фиксном износу имала веома различит ефекат на учиниоце различитог имовног стања. Да би дошао до података за утврђивање дневних износа суд може да захтева од банака, других финансијских установа, државних органа и правних лица да му такве податке доставе, што су они дужни да учине без права да се позивају на заштиту пословне или неке друге тајне. Међутим, ако суд није у могућности да прибави веродостојне податке о приходима и расходима учиниоца он ће по слободној процени, на основу расположивих података утврдити вредност једног дневног износа новчане казне. Исто тако ће суд поступити и у случајевима када учинилац кривичног дела не остварује никакав приход, али је он власник неке имовине (мисли се на већу имовину) или је носилац имовинских права.
Новчана казна у дневним износима за поједина кривична дела прописана је тако што се број дневних новчаних износа одређује у прописаним оквирима према прописаној казни затвора за одређено кривично дело. Ти оквири су следећи: 1) за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до три месеца – до шездесет дневних новчаних износа; 2) за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до шест месеци – од тридесет до сто двадесет дневних новчаних износа; 3) за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до једне године – од шездесет до сто осамдесет дневних новчаних износа; 4) за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до две године – од сто двадест до две стотине четрдесет дневних новчаних износа; 5) за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до три године – од сто осамдесет до три стотине шездесет дневних износа; Ако је за кривично дело прописана само новчана казна она се изриче у оквиру прописаног броја дневних износа. Приликом одмеравања казне на наведени начин суд узима у обзир и сва општа правила о одмеравању казне (прописана казна, остваривање сврхе кажњавања и олакшавајуће и отежавајуће околности) које се уопште примењују у свим случајевима одмеравања казне.
Новчана казна може да се изриче и у фиксном износу који се утврђује у оквирима прописаних минимума и максимума новчане казне. На тај начин новчана казна се одмерава у оним случајевима када суд није у могућности да одреди за учиниоца вредност једног дневног износа новчане казне на основу прихода и расхода учиниоца или на основу слободне процене према расположивим подацима, као и у случајевима када би прикупљање података о приходима и расходима учиниоца или о његовој имовини (власништво или имовинска права) знатно продужило трајање кривичног поступка. У том случају суд ће одмерити новчану казну у оквирима прописаним законом, а у укупном распону од десет хиљада до милион динара, а уколико је кривично дело учињено из користољубља до десет милиона динара.
У склопу ових општих оквира новчана казна за поједина кривична дела одређена је тако да се она одмерава у посебним оквирима за поједина кривична дела који су одређени сразмерно висини казне затвора која се може изрећи за то кривично дело. У том смислу важе следећи оквири: 1) за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до три месеца – до сто хиљада динара; 2) за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до шест месеци – од двадесет хиљада до две стотине хиљада динара; 3) за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до једне године – од тридесет хиљада до три стотине хиљада динара; 4) за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до две године – од педесет хиљада до пет стотина хиљада динара; 5) за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до три године – најмање сто хиљада динара. У случају да је за кривично дело прописана само новчана казна она се изриче у оквиру прописаног износа.
Приликом одмеравања новчане казне на овај начин суд је дужан да поред општих правила о одмеравању казне која се примењују у свим случајевима одмеравања казне (прописана казна, остваривање сврхе кажњавања и олакшавајуће и отежавајуће околности) посебно узме у обзир и имовно стање учиниоца како би висину новчане казне прилагодио могућностима учиниоца, чиме се доприноси да имовинска казна једнако погађа све учиниоце сразмерно њиховом имовном стању.
Кад суд учиниоцу кривичног дела изрекне новчану казну, он у пресуди одређује рок у ком је осуђени дужан да плати казну. Тај рок не може бити краћи од петнаест дана од дана правоснажности пресуде, нити дужи од три месеца. Изузетно, у оправданим случајевима, суд може да дозволи да осуђени новчану казну плати и у ратама, најдуже у року од једне године.
Ако учинилац који је осуђен на новчану казну, исту не плати у одређеном року, суд ће је заменити казном затвора, рачунајући по хиљаду динара за један дан затвора. Тако одређени затвор не може трајати дуже од шест месеци, а ако је у питању новчана казна преко седам стотина хиљада динара, не може трајати дуже од годину дана. Уколико је осуђени исплатио део изречене новчане казне, ненаплаћени део ће се сразмерно претворити у казну затвора. Ако осуђени после тога исплати неплаћену казну, извршење казне затвора ће се обуставити. Неплаћена новчана казна може да буде замењена и казном рада у јавном интересу. У том случају хиљаду динара неплаћене казне замењује се са осам часова рада у јавном интересу. Овако одређена казна рада у јавном интересу не може трајати дуже од триста шездесет часова.
Уколико лице осуђено на новчану казну умре, новчана казна се не извршава.
Рад у јавном интересу (чл. 52. КЗ)
Рад у јавном интересу може се изрећи и као главна и као споредна казна. Као главна казна она није у посебном делу Законика прописана код појединих кривичних дела, већ је општом одредбом Законика предвиђено да се она може изрицати за кривична дела за која је законом прописана казна затвора до три године или новчана казна, што значи да она када се изриче замењује ове казне. Као споредна казна она се изриче уз главну казну.
Садржина ове казне се састоји у томе да је осуђени коме је ова казна изречена обавезан да обавља одређени друштвено користан рад. Тим радом не сме да се вређа људско достојанство кажњеног, а рад се не врши у циљу стицања добити. Општи минимум трајања ове казне је шездесет часова, а општи максимум три стотине шездесет часова. Овај рад се обавља тако што се врши шездесет часова месечно, а одређује се тако да се мора обавити за најмање месец дана, а највише шест месеци.
При одлучивању да изрекне ову казну суд је дужан да узме у обзир висину учињеног кривичног дела, личност учиниоца, као и његову спремност да прихвати и обавља рад у јавном интересу који ће му бити изречен као казна. Стога се ова казна може изрећи само ако је учинилац пристао на ту казну.
Осуђени коме је изречена ова казна дужан је да обавља рад у јавном интересу онако како му је то пресудом наложено. Ако би се догодило да осуђени одбије да врши рад у јавном интересу или га не обавља или обави само део одређеног броја часова рада ова казна ће му бити замењена казном затвора. При тој замени сваки започети осми час рада замењује се за један дан затвора. Уколико осуђени испуњава све своје обавезе које се тичу рада у јавном интересу на који је осуђен, постоји могућност да му суд ову казну умањи за једну четвртину.
Одузимање возачке дозволе (чл. 53. КЗ)
Одузимање возачке дозволе је казна која се може изрећи као главна или као споредна казна. Као главна она се може изрећи за кривична дела за која је прописана казна затвора до две године или новчана казна у ком случају она замењује ове казне. Као споредна казна она се може изрећи уз казну затвора или новчану казну.
Услови за њено изрицање дати су општом одредбом према којој се ова казна може изрећи учиниоцу кривичног дела када је у вези са извршењем или припремањем кривичног дела коришћено моторно возило. Ово одузимање дозволе је казна и треба га разликовати од забране управљања моторним возилом која представља меру безбедности која има другу сврху и која се изриче под другим условима. Такође, казна одузимања возачке дозволе и мера безбедности забране управљања моторним возилом не могу се изрицати заједно. Трајање ове казне може бити од једне до три године, а одређује га суд у сваком конкретном случају. Време трајања ове казне рачуна се од дана правоснажности пресуде којом је казна изречена. У време трајања ове казне не урачунава се време које је осуђени провео у затвору.
За време трајања ове казне осуђени не сме управљати моторним возилом. Уколико он то буде чинио суд ће му изречену казну одузимања возачке дозволе заменити казном затвора. При тој замени једна година одузимања возачке дозволе замениће се са месец дана затвора.
Појам и врсте мера упозорења (чл. 64. до чл. 78. КЗ)
Мере упозорења су врста кривичних санкција у нашем кривичном праву којима се, под условима прописаним законом, може заменити казна. Сврха ове врсте кривичних санкција је, у оквиру опште сврхе кривичних санкција (чл. 4. ст. 2. КЗ), да се према учиниоцу лакшег кривичног дела не примени казна онда када се може очекивати да ће упозорење уз претњу казном или само упозорење (без претње казном) довољно утицати на учиниоца да више не врши кривична дела.
Постоје две мере упозорења: условна осуда и судска опомена. Прва од ових мера садржи упозорење учиниоцу да више не чини кривична дела, уз претњу казном ако упозорење не буде поштовао. Друга од ових мера садржи само упозорење учиниоцу да више не чини кривична дела.[1]
Појам и врсте мера безбедности (чл. 78. до чл. 90. КЗ)
Мере безбедности су посебна врста кривичних санкција. Оне се могу изрећи како кривично одговорним тако и кривично неодговорним учиниоцима који су учинили кривична дела, а могу се изрећи и малолетним учиниоцима. Оне по својој природи имају изразито превентивни карактер, а сврха им је, у оквиру опште сврхе кривичних санкција (чл. 4. ст. 2. КЗ), да се отклоне стања или услови који могу бити од утицаја да учинилац убудуће не врши кривична дела. Оне се изричу уз казну, а неке од њих могу се изрицати и самостално. Могуће је, зависно од околности случаја, да суд учиниоцу изрекне и више мера безбедности ако постоје услови за њихово изрицаје.
У нашем кривичном праву постоји једанаест мера безбедности. То су:
1) обавезано психијатријско лечење и чување у здравственој установи;
2) обавезно психијатријско лечење на слободи;
3) обавезно лечење наркомана;
4) обавезно лечење алкохоличара;
5) забрана вршења позива, делатности или дужности;
6) забрана управљања моторним возилом;
7) одузимање предмета;
8) протеривање странца из земље;
9) јавно објављивање пресуде;
10) забрана приближавања и комуникације са оштећеним;
11) забрана присуствовања одређеним спортским приредбама.
Прве четири од наведених мера безбедности су медицинског карактера, следеће две и последње две су мере забране, а остале три су свака посебне природе.
Законом су одређени општи услови под којима се поједине мере безбедности могу изрицати.
[1] Више о мерама упозорења види: З. Стојановић, Кривично право – општи део, Правна књига, Београд 2009, XVI измењено издање стр. 287. до 297.
Comments