Појам кривичног права

Кривично право, схваћено као део позитивног права, је систем законских правних прописа којима се у циљу заштите друштва од криминалитета[1] одређују понашања која представљају кривична дела, прописују кривичне санкције за та дела и услови под којима се исте примењују према учиниоцима тих дела. Дакле, циљ кривичног права је сузбијање криминалитета, односно пружање заштите најзначајнијим добрима и вредностима од понашaња која их повређују или угрожавају. Кривично право је законско право, јер је засновано искључиво на закону, тј. закон представља једини правни акт којим се може прописати кривичноправна норма. Кривично право пружа заштиту само највреднијим добрима и то, по правилу, од најопаснијих облика напада на њих. Оно ступа на сцену само када се другим гранама права не може обезбедити довољно ефикасна заштита. Кривично право не ствара правна добра која штити већ их налази у области других грана права. Само прописивање законских норми није довољно за остваривање циља кривичног права, неопходно је да постоји висок степен вероватноће да ће се оне и применити, тј. да ће се према учиниоцима кривичних дела применити кривична санкција. Кривично право има како репресивну тако и превентивну функцију. Кажњавањем учиниоца кривичног дела врши се репресија над њим, а истовремено се кажњавањем настоји утицати како на њега да више не врши кривична дела (специјална превенција), тако и на потенцијалне учиниоце кривичних дела да од истих одустану (генерална превенција)[2].

Појам кривичног закона и кривичног законодавства

Кривични закон је законска норма којом се регулише неко питање из области кривичног права, било његовог општег, било посебног дела. Кривично законодавство представља систем кривичних закона који важе у једној земљи. То су сви закони који регулишу кривичноправну материју. Кривично законодавство Републике Србије чине Кривични законик (у даљем тексту КЗ), Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица (у даљем тексту ЗОМУКД) и споредно кривично законодавство, тј. кривично правне одредебе које садрже поједини закони. Кривично законодавство има свој општи и посебни део. Материја општег дела регулисана је у КЗ (део материје који се односи на малолетне учиниоце регулисан је у ЗОМУКД), док посебни део обухвата сва кривична дела прописана у КЗ, као и у споредном кривичном законодавству. КЗ је подељен на општи и посебни део. Општи део садржи правила и институте који су заједнички за сва кривична дела (без обзира да ли се она налазе у КЗ или у споредном кривичном законодавству), док Посебни део одређује поједина кривична дела систематизована у групе према објекту кривичноправне заштите. Кривичноправни статус малолетника захтева посебне одредбе материјалног, процесног и извршног законодавства. Материја малолетничког кривичног права је због тога регулисана посебним законом (ЗОМУКД) који има бројне специфичности које оправдавају њено самостално регулисање. Споредно кривично законодавство се налази у законима који регулишу врло различите области. Реч је одређеном броју кривичних дела, која нису интегрисана у кривични законик, јер су блиско повезана са материјом коју регулише закон у коме се налазе. Општи део КЗ се примењује према свим кривичним делима без обзира да ли се она налазе у Кривичном законику или у споредном кривичном законодавству.

Основна начела кривичног права

Основна начела кривичног права су начело:

1) законитости;

2) легитимности;

3) индивидуалне субјективне одговорности;

4) хуманости;

5) праведности и сразмерности.

Начелo законитости предвиђa да никоме не може бити изречена казна или друга кривична санкција за дело које пре него што је учињено законом није било одређено као кривично дело, нити му се може изрећи казна или друга кривична санкција која законом није била прописана пре него што је кривично дело учињено (чл. 1. КЗ). Принцип законитости служи спречавању самовољног, непредвидљивог кажњавања без закона, или на основу неодређеног или ретроактивног закона.

Начело легитимности предвиђа да кривичноправна репресија и кривично право у целини морају у суштинском смислу бити оправдани и нужни. Заштита човека и других основних друштвених вредности представља основ и границе за одређивање кривичних дела, прописивање кривичних санкција и њихову примену, у мери у којој је то нужно за сузбијање тих дела (чл. 2. КЗ). Остваривање начела легитимности зависи од прихватљивости односно убеђења грађана о томе да ли су одређене институције и норме оправдане (легитимне), не у смислу начела законитости, већ у једном „вишем смислу“ вредности (филозофске, политичке, етичке и друге).[3]

Начелом индивидуалне субјективне одговорности предвиђено је да свако одговара само за своје поступке према којима има одређени психички однос и због којих му се може упутити друштвено-етички прекор. Самим тим искључена је одговорност за поступке других, као и одговорност без кривице.[4]

У складу са начелом хуманости заштитна функција кривичног права мора бити хуманистички оријентисана, тј. њиме се пре свега морају штитити најважнија добра човека. Што се тиче самог извршиоца кривичног дела, у складу са начелом хуманости кривично право и кривичне санкције треба да буду, колико је то могуће, хумане по њега. Имајући у виду да су кривичне санкције, а нарочито казна, нужно нехумане и да нужно садрже одређено зло, начело хуманости треба схватити као тежњу да се избегне непотребна нехуманост. С друге стране, сувише хуманости за учиниоца, понекад значи нехуман однос према жртви кривичног дела. Начело хуманости кривичног права и кривичних санкција подигнуто је и на ранг уставног начела, па се забрањује подвргавање мучењу, понижавајућем кажњавању и поступању (чл. 25. Устав Републике Србије).[5]

У складу са начелом праведности и сразмерности казна и друга кривична санкција која се примењује према учиниоцу кривичног дела мора бити праведна и сразмерна учињеном делу.

[1] Криминалитет је укупност свих кривичних дела извршених на датом простору у одређеном времену. [2] То што је учинилац кривичног дела због извршења истог кажњен, често делује обесхрабрујуће на потенцијалне извршиоце. [3] З. Стојановић, Кривично право – општи део, Правна књига, Београд 2009, XVI измењено издање стр. 23. [4] Казна и мере упозорења могу се изрећи само учиниоцу који је крив за учињено кривично дело (чл. 2. КЗ). [5] З. Стојановић, Кривично право – општи део, Правна књига, Београд 2009, XVI измењено издање стр. 25, 26.