Уплатама уговорених номиналних износа рата за враћање зајма, у време њихове доспелости или пре ње, у периоду хиперинфлације (1992. – 24.01.1994.), прималац зајма није испунио своју уговорну обавезу, јер због нарушене еквивалентности давања, уплаћени износи не одговарају стварној вредности дугованих износа. Стога је наведеним уплатама измирен само део дуга, па поверилац на основу члана 262. став 1. и 2. Закона о облигационим односима може тражити испуњење преосталог дуга и накнаду штете проузроковане наведеном повредом уговорне обавезе.
Уколико је тужбеним захтевом тражено испуњење неизвршеног дела дуга, потраживање застарева према члану 371. Закона о облигационим односима у року од 10 година, јер се ради о зајму физичком лицу. Рок у тој ситуацији почиње да тече од првог дана после дана доспелости сваке рате која није извршена, или је само делимично извршена.
Уколико је тужбеним захтевом тражена накнада штете проузроковане повериоцу повредом уговорне обавезе извршеном неплаћањем, или само делимичним плаћањем, рок застарелости такве накнаде по члану 376. став 3. Закона о облигационим односима износи 10 година, јер је то рок застарелости саме обавезе, а почиње тећи од дана сазнања за штету.
О б р а з л о ж е њ е
У предметима пред овим судом поставило се као спорно питање права дужника на накнаду штете, рока застарелости и од када тече рок, у ситуацији када је физичко лице, као зајмопримац, своју обавезу из уговора о зајму, зајмодавцу – правном лицу, измирило у целости, благовременим плаћањем номиналног износа дугованих рата.
Чланом 295. став 1. Закона о облигационим односима је прописано да обавеза престаје када се испуни, као и у другим законом одређеним случајевима. Одредбом члана 15. став 1. Закона о облигационим односима је прописано да у заснивању двостраних уговора стране полазе од начела једнаке вредности узајамних давања. То значи да у двострано теретним уговорима обавеза једне уговорне стране мора по својој вредности одговарати обавези друге уговорне стране. Стога се исплатом номиналног износа дуга (дугованих рата) у условима хиперинфлације, дужник не ослобађа своје уговорне обавезе, јер номинално уплаћени износ не одговара стварној вредности дуга према повериоцу. Како уговор није испуњен, то поверилац има право захтевати испуњење уговорне обавезе у висини стварног износа дуга дужника, сходно члану 262. став 1. Закона о облигационим односима.
Рок застарелости почиње тећи од првог дана када је поверилац имао право захтевати испуњење обавезе, а што је прописано чланом 361. став 1. Закона о облигационим односима. То значи да рок застарелости почиње од првог дана после дана доспелости сваке појединачне рате. Потраживање повериоца из уговора о зајму закљученим са физичким лицем, застарева у општем застарном року од 10 година, сходно члану 371. Закона о облигационим односима.
Према одредби члана 262. став 2. Закона о облигационим односима, када дужник не испуни обавезу или задоцни са њеним испуњењем, поверилац има право захтевати и накнаду штете коју је услед тога претрпео. Право на накнаду штете настале повредом уговорне обавезе, према члану 376. став 3. Закона о облигационим односима застарева за време одређено за застарелост те обавезе, што у конкретном случају значи у року од 10 година из члана 371. Закона о облигационим односима.
Неиспуњење уговорне обавезе у условима хиперинфлације, повериоцу даје право на накнаду инфлаторне штете, која му припада према члану 262. став 2. и 376. став 3. Закона о облигационим односима, у ком случају рок застарелости из члана 371. Закона о облигационим односима тече од 24.01.1994. године када је пуштен у оптицај нови динар, а поверилац стекао могућност да изврши обрачун свог потраживања из старих у нове динаре и да судским путем захтева накнаду штете.
Comments