Радња кривичног дела

Први и најважнији елемент сваког кривичног дела је радња. Она представља вољно понашање човека којим се остварује кривично дело. Са радњом се улази у кажњиву зону, било преко кажњивих припремних радњи или кроз покушај, односно довршено кривично дело. Без радње нема кривичног дела. Радња је општи појам за све облике учествовања у извршењу кривичног дела. Она се може појавити у два основна облика - као радња извршења и као радња саучесништва. Радња извршења је увек у закону на одређени начин прописана као чињење или нечињење човека којим се врши кривично дело. Радња саучесништва се може манифестовати као саизвршилаштво, подстрекавање и помагање. Да би кривично дело постојало мора прво постојати дело (радња) човека које испуњава услове који се захтевају за радњу кривичног дела. То је законом одређено вољно понашање човека које се манифестује у спољном свету. Понашање које није вољно не може се сматрати радњом у кривичноправном смислу.

У теорији се истиче да радња има троструку улогу: основног, повезујућег и разграничавајућег елемента у општем појму кривичног дела. Као основни елемент она је виши појам који обухвата све облике испољавања кажњивог понашања и то: чињење и нечињење, умишљајну и нехатну радњу, довршену и недовршену радњу итд. Као повезјући елемент она представља главни ослонац у појму кривичног дела, док се остали елементи јављају као атрибути радње, односно услови које радња мора да испуни да би представљала конкретно кривично дело. Разграничавајућа функција радње указује у којим ситуацијама нема радње кривичног дела (извршење кривичног дела под утицајем неодољиве силе, у стању губитка свести, у случају рефлексних покрета).

У теорији се прави разлика између радње чињења и радње нечињења. Чињење је вољни телесни покрет , а нечињење вољно пропуштање телесног покрета. Кривична дела нечињења се деле на права кривична дела нечињења и неправа кривична дела нечињења. Права кривична дела нечињења могу се извршити само нечињењем и њихова радња извршења је тако у закону и предвиђена, тј. закон пропуштање да се предузме одређено чињење предвиђа као кривично дело (чл. 15. ст. 1. КЗ). Неправа кривична дела нечињења су она чија је радња у закону предвиђена као рада чињења, али се изузетно, под одређеним условима, могу извршити и нечињењем (чл. 15. ст. 2. КЗ). Тако нпр. убиство се по правилу врши чињењем, али се исто тако може извршити и нечињењем у случајевима недавања хране детету или лекова болеснику. За неправа кривична дела нечињења битно је да је постојала дужност на чињење, јер само пропуштање дужног чињења може бити кривично дело. Дужност на чињење може да произлази из више основа: а) из закона (обавеза родитеља да издржавају своју малолетну децу); б) из неког правног посла – уговора (нпр. уговора о доживотном издржавању); в) из неког претходног чињења којим је створена обавеза на чињење или којом је створена опасност за друго лице (нпр. када неко поведе туђе дете у шетњу, дужан је да се о њему стара док га не врати, лекар који је започео хируршку интервенцију дужан је да је заврши, лице које је ископало јаму за гашење креча или канал за воду дужно је да је затрпа или обезбеди).

Радња извршења може бити прописана алтернативно и кумулативно. У првом случају за постојање кривичног дела потребно је да је предузета само једна од више алтернативно прописаних радњи (нпр. за постојање кривичног дела злочина против човечности чл. 371. КЗ). У другом случају радња извршења је прописана кумулативно па је за постојање радње извршења потребно да буду остварене све прописане радње извршења (нпр. код кривичног дела непружање помоћи лицу повређеном у саобраћајној незгоди потребно је да извршилац проузрокује повреду неког лица и да га остави без помоћи чл. 296. КЗ).

Последица

Последица је произведена промена или стање у спољном свету. Иако радња кривичног дела увек проузрокује неку врсту последице, та последица није у свим случајевима неопходна за постојање кривичног дела. Наиме, постоје кривична дела код којих последица није елемент њиховог бића, па је за постојање кривичног дела у конкретном случају не треба ни утврђивати. У том случају, чим је довршена радња довршено је и кривично дело (нпр. давање лажног исказа). То су формална или делатносна кривична дела. Само код кривичних дела код којих закон изричито захтева наступање одређене последице она је неопходна за његово наступање (нпр. убиство). Ова кривична дела се називају материјална тј. последична кривична дела. Разликовање на кривична дела са последицом и на она без последице значајно је за разграничење довршеног кривичног дела са покушајем, за утврђивање места и времена извршења кривичног дела као и за решавање неких других питања.

С обзиром на врсте последице уобичајена је подела на кривична дела повреде и кривична дела угрожавања. Последица криивчног дела повреда се може манифестовати као уништење или оштећење правом заштићеног добра. Последица кривичног дела угрожавања састоји се у изазивању опасности за правом заштићено добро, у стварању могућности да то добро буде повређено. Та опасност може бити већа или мања, па се у том смислу последица угрожавања диференцира на: конкретну и апстрактну опасност. Прва постоји онда ако је неко добро дошло у опасност, али до повреде није дошло, а друга ако је само настала могућност да неко добро дође у опасност, али до тога није дошло. Према томе, апстрактна опасност претходи конкретној, а конкретна опасност претходи повреди.

Лице које погађа последица представља пасивни субјект и он истовремено може бити и објект радње, тј. лице на коме се предузима радња извршења.

Узрочност

Уобичајено је да се захтева утврђивање постојања несумњиве узрочне везе између радње и последице да би кривично дело постојало. Међутим, то није случај код свих кривичних дела. Код кривичних дела која у свом законском опису немају последицу то питање се не поставља (нпр. давање лажног исказа). Код оних кривичних дела код којих је последица садржана у законском опису неопходно је издвојити и означити узрок последице.

Иако се у теорији питању узрочности посвећује доста пажње, пракса га, кад се појави, доста успешно решава. При његовом решавању треба поћи од тога да се у кривичном праву не утврђује шта је све узрок последице, већ само да ли се људска радња, односно радња одређног учиниоца, може сматрати узроком последице. При томе узрочну везу треба схватити као објективни однос између људске радње и последице независно од свести о њој оног ко чини радњу (незнање да ће проузроковати последицу не искључује постојање узрочности, мада може искључити кривицу по основу неотклоњиве стварне заблуде). Такође треба правити разлику између непосредних и посредних услова јер су ови први (кад последица настане непосредно из радње) по правилу увек узроци последице, док су посредни (који омогућују деловање још неког услова) такође услови ако су имали престижнији значај за наступање последице. (Тако нпр. ако неко пуца на другога па га само повреди, али овај ипак умре у болници јер се рана инфицирала, пуцање би било узрок смрти ако је повреда била таква да би повређени умро и да није дошло до инфекције, али није узрок ако рана није била смртоносна већ је инфекција била од одлучујућег значаја за наступање смрти).

Посебан проблем представља узрочност код кривичних дела нечињења и то нарочито неправих кривичних дела нечињења с обзиром да она у свом бићу увек садрже последицу. За постојање тих кривичних дела потребно је утврдити повезаност између пропуштања одређене радње и наступања последице кривичног дела. Код ових кривичних дела приликом утврђивања узрочности поставља се питање шта би било ако би се предузела радња коју је неко лице било дужно да предузме, па ако се утврди да у том случају последица не би наступила, сматра се да узрочност постоји. Потребно је да повезаност између пропуштања и последице кривичног дела буде таква да је скоро извесно да последица не би наступила да је радња гаранта предузета.