Стеван Петровић против Србије

„Службени гласник РС“ бр. 89/2021 ДРУГО ОДЕЉЕЊE ПРЕДМЕТ СТЕВАН ПЕТРОВИЋ против СРБИЈЕ (Представкe бр. 6097/16и 28999/19) ПРЕСУДА Члан 3. (процесни и материјални) • Непостојање ефикасне истраге у вези са притужбомна полицијско злостављањеније доказано „ван разумнесумње” Члан 5. став 1. • Лишење слободе подносиоцапредставке у потпуности у складуса домаћим законом Члан 5. став 3. • Апстрактна и формалистичка процена националних правосуднихвласти о потреби да се настави истражни притвор за подносиоца представке Члан 5. став 4. • Подносилац представке је лично саслушансамо у четири наврата током отприлике три године истражногзатвора. • Никакви писани аргументи који би решили овај недостатак Члан 6. став 3(в) • Подносилац представке није демонстрирао како је тачноодсуство правне помоћи по његовом избору утицало на укупну правичност поступка СТРАЗБУР 20. април 2021. године КОНАЧНА20/07/2021

Ова пресудаје коначна у смислу члана 44. став 2. Конвенције. Можебити предмет редакцијских измена.

У предмету Стеван Петровић против Србије, Европски суд за људска права (Друго одељење), на заседању Већа у саставу: JonFridrik Kjølbro, председник, Aleš Pejchal, ValeriuGriţco, Egidijus Kūris, BrankoLubarda, Carlo Ranzoni, Saadet Yüksel, судије, и и StanleyNaismith, Секретар одељења,

Имајући увиду: представке (бр. 6097/16и 28999/19) против Србијекоје је Суду према члану 34 Конвенције за заштиту људских права и основнихслобода (у даљем тексту:„Конвенција”) поднеосрпски држављанин, господинСтеван Петровић (у даљем тексту: „подносилац”), 26. децембра 2015. године, односно 16. маја 2019. године,додатне притужбе у контексту претходнепредставке такође су уложене 11. марта 2016. године; одлукуда се о представкама обавести ВладаРепублике Србије (у даљем тексту: „Влада”); запажања страна успору; Након већањана затвореној седници(одржаној) 23. марта 2021. године, Доноси следећу пресуду која је усвојена тог дана:

УВОД

1. Подносилац се жали да је злостављан док је био у полицијском притвору, заједноса још једним осумњиченим, због немогућности да ангажујеадвоката по сопственом избору токомовог периода и последичним недостатком ефикасне званичне истраге о његовомзлостављању. Подносилац се, такође, на више начина жали на полицијско задржавање и притвор који му је потом одредио суд. На крају, подносилац се жали на дужину и ефикасност поступка пред Уставним судом. ЧИЊЕНИЦЕ 2. Подносилац представке је рођен 1987. године. Заступао га је г. В. ЈухасЂурић, адвокат из Суботице. 3. Владу је представљала њена Заступница,гђа З. Јадријевић Младар. 4. Чињенице предмета, онакокако су их доставилестране, могу се сумиратина следећиначин.

I. ОКОЛНОСТИ НА ДАН 20. И 21. ФЕБРУАРА 2013.ГОДИНЕ

5. Дана 20. фебруара 2013. године,истражни судија Вишег суда у Зрењанинудонео је наредбу о претресустана подносиоца. У наредби је наведенода је вероватнода ће претрес резултирати откривањем трагова разбојништва или запленом доказа од значаја за кривичну истрагу. 6. Истог дана, око 12:50 или 13:00 сати, након што је извршилапретрес његовог дома, полиција је одвела подносиоца у полицијску станицу Нови Кнежевац. Према Влади, подносилац је отишао својом вољом.Међутим, према речима подносиоца, он то није учинио добровољно. У сваком случају,најкасније до 13:45 сати подносилац је стигао у полицијску станицу НовиКнежевац. 7. У међувремену, око 13:30 сати, мајка подносиоца контактирала је адвокатаВиктора Јухаса Ђурића (В.Ј.Ђ) како би га ангажовала као браниоца свог сина. До 14:45 сати је она потписалапуномоћје и В.Ј.Ђ. је стигао у полицијску станицу. 8. Према В.Ј.Ђ.,полиција га је обавестила да подносилац није држан као осумњичени, већ као сведок и да му као таквом није потребан адвокат. В.Ј.Ђ. је упркос томе инсистирао да му се дозволи да разговара са подносиоцем. Неких 10 минутакасније, В.Ј.Ђ. се састао са подносиоцем у соби у којој је био присутан полицајац. В.Ј.Ђ. се томе успротивио, али су службеници поново потврдили да је подносилац ту само као сведок и показалиВ.Ј.Ђ. позив упућен подносиоцу у вези с тим. 9. Према В.Ј.Ђ.,подносиоцу је наведени позив уручен у 14:45 сати. Према Влади, међутим, позив је подносиоцу представкеуручен одмах након претреса његовог дома. 10. Сам позив је датиран за 20. фебруар 2013. године.Њиме је подносилац,позван да „као грађанин”, тог дана, у 13:00 сати дође у полицијску станицу Нови Кнежеваци пружи информације о разбојништву. Такође је обавештенда ће, уколико се не појави, бити принуднодоведен. У овом документу није било назнака када је подносиоцу исти уручен. 11. Полиција је након тога донела решење о задржавању и уручила га је подносиоцу у 15:50 сати. У решењу јебило наведено да би подносилац у вези са делом за које се сумњичи, могао бити задржан у трајању до 48 сати, почев од 15:50 сати, „када је лишен слободе,односно када се одазваона позив”. Према полицији,такође су постојаленазнаке да би подносилац могао да ремети доказе или да утиче на сведокеи/или друге учесникеу кривичном поступку. 12. Према речима В.Ј.Ђ., у 15:50 сати, полицајацга је обавестио да ће подносилац на крају бити оптужен за разбојништво, али полицајац је одбио да мупружи било какве информације у вези са доказимапротив његовог клијента. У ствари, полицајцису изјавили да ће подносилац бити одведен у Зрењанин,град удаљен око 100 километара,како би га тамошња полицијаиспитала и ради учествовања у радњи препознавања. 13. Према В.Ј.Ђ., ово је био само трик да се подносилац изјасни у његовом одсуствуи да му се под принудомизнуди признање. Према Влади, међутим, боравак подносиоца у полицијској станици Нови Кнежевац био је само привремен, јер је локална полиција само поступалапо упутствима зрењанинске полиције због места пребивалишта подносиоца. Идеја је од почеткабила да зрењанинска полиција испита подносиоца, јер је она и задужена за истрагу против њега. У сваком случају, никада није постојала намера да се подносилац испита у одсуствуњеговог адвоката. Подносилац је такође био осумњиченда је извршио разбојништва на различитим локацијама,укључујући и територију општине Зрењанин. 14. Према речимаВ.Ј.Ђ., он се успротивио премештају подносиоца у Зрењанини затражио је да полиција подносиоца испита у полицијској станициНови Кнежевац, али су полицијски службеници то одбили. В.Ј.Ђ. је око 16:15–16:30 сати изјавио да је њему прекаснода путује у Зрењанин.Око16:40 сати је напустио полицијску станицу, саветујући пре тога подносиоца да одбије да одговара на питања у Зрењанину и да ћути, какве год да су оптужбе. 15. Према подносиоцу, око 17:30–18:00 сати одведен је у зрењанинску полицијску станицу, где је био физички злостављан како би му се изнудилопризнање. У 21:20 сати стигао је адвокат подносиоца којег је одредила полиција,И.К. У страху од додатног полицијскогзлостављања, подносилац је у присуствуовог адвоката, као и заменика јавног тужиоца, признао низ разбојништава, али адвокатаније обавестио о већ претрпљеном злостављању.Према Влади, злостављања није било. 16. Дана 21. фебруара2013. године полицијаје поново обавиларазговор са подносиоцем и, према његовимречима, полицајци су га поново тешко претукли како би изнудилињегово признање у вези са разнимразбојништвима. Због тога није имао другогизбора него да призна нека разбојништва на записник,у присуству адвокатакојег је именовалаполиција, али је друге ипак негирао.Према Влади, ни овом приликомније било злостављања. 17. Истог дана В.Ј.Ђ. је писменимподнеском обавестио Виши суд у Зрењанинуо томе шта се догодилоу вези са хапшењем, притвором и премештањем подносиоца у Зрењанин. Такође је навео, између осталог,да није могао да путује у Зрењанинјер живи у Суботици и да му је то било предалеко. В.Ј.Ђ. због тога није могао да присуствује саслушању подносиоца ни пред истражнимсудијом, али је и даље желео да брани свог клијента. У закључкуВ.Ј.Ђ. је затражио да буде обавештаван о свим процедуралним дешавањима како би могао да користи релевантнеправне лекове у имеподносиоца. 18. Дана 21. фебруара2013. године, док је био у Окружномзатвору у Зрењанину, подносиоца је посетио затворски лекар. Према подносиоцу, он се жалио на болове у грудимаи искашљавање крви као последицу полицијскогзлостављања. Лекар је, са своје стране, приметио да су плућа подносиоца захтевала даљи преглед,али није дао разлогеза то. У доступнимдокументима такође нема назнака када је тачно извршен овај преглед.Према Влади, све ово био је само рутински лекарски прегледпре пријема подносиоца представке у притворску установу.

II. ПОСТУПАК СУДСКЕ ИСТРАГЕ ПОКРЕНУТЕ ПРОТИВ ПОДНОСИОЦА И ДРУГИ РЕЛЕВАНТНИ ДОГАЂАЈИ

19. Дана 22. фебруара2013. године подносиоца је саслушаоистражни судија Вишег суда у Зрењанину, којом приликомсе он одрекаопуномоћја датог В.Ј.Ђ. и одлучиода задржи браниоца по службенојдужности. Подносилац је испричао да су га полицајци у Зрењанинупретукли, али је признаода је извршиопредметно кривичнодело. Подносилац је такође нагласио да је имао болове у ребрима и грудима ида је пљувао крв уследполицијског злостављања. Као одговор на питањењеговог браниоца по службенојдужности, зашто би сада признао извршење кривичног дела, а истовремено тврдио да га је полиција малтретирала кад је раније признао,подносилац је одговориода је то морао да учини у том тренутку, јер се плашио додатногзлостављања од странеполиције. Након питања истражногсудије, подносилац је рекао да, упркостоме, не може рећи да није извршио предметно кривично дело кад јесте. Према наводима подносиоца, он никада није имао поверљивиразговор са својим браниоцем по службенојдужности пре него што је дао изјавуистражном судији22. фебруара 2013. године. 20. Истог дана истражнисудија Вишег суда у Зрењанинудонео је решењео спровођењу истрагепротив подносиоца и још неколико лица због кривичног дела разбојништва. Истим решењем је одређен притвор подносиоцу, као и осталимса окривљенима, у трајању до 30 дана због: (а) постојања основане сумње да су учествовали у извршењупредметног кривичног дела; (б) „посебних околности које указују” на то да би боравкомна слободи могли да утичу на сведоке који још нису саслушани; и (ц) „посебних околности које указују” на то да би, ако буду пуштени, могли да понове дело, јер су у прошлости већ били осуђивани. 21. Дана 25. фебруара2013. полиција је одвела подносиоца у медицинску установу како би обавили рендгенско снимање и спирометрију. Лекари су закључилида је подносилац боловао од бронхитиса. Према подносиоцу, међутим, лекари су одбили да дијагностикују друге повреде повезане са полицијским злостављањем како би заштитилиполицајце који су умешани. Влада је са своје стране оспорила ову тврдњу. 22. Према подносиоцу, 27. фебруара2013. године имао је болове у стомакукао последицу полицијског злостављања којем је био изложен.Истог дана прегледао га је лекар, наводно у присуствуполицајаца. Лекар није пронашао видљиве повреде. Руком писани лекарски извештај који је тада написанбио је углавномнечитљив, као и затворска медицинска евиденција подносиоца која је чувана након тога. 23. Подносилац је 5. марта 2013. године позвао В.Ј.Ђ. да га заступау кривичном поступкуи овај је то прихватио. Истом приликом истражни судија Вишег суда у Суботици обавестио је подносиоца да је оптужен за још три разбојништва које је већ признао пред полицијом. Подносилац је одговорио да га је полицијау тим приликама малтретирала и да су дотична признања због тога изнуђена. Конкретно, 20. фебруара2013. године полицајцису уперили пиштољу њега, ударали га ногамау лице и ударали у пределу ребара.У 22:00 сата, коначно му је додељен бранилац по службенојдужности, али пре тога му је полиција рекла да призна у присуству адвоката. Подносилац је то учинио, знајући да ће адвокат у неком тренутку отићи и да ће онда опет остати сâм са полицајцима који су га злостављали. Следећег дана, 21. фебруара2013. године, полиција је још једномпретукла подносиоца и његов отац је то видео. Што се тиче самихоптужби, подносилац се бранио ћутањем. 24. Мајка подносиоца је 22. марта 2013. године рекла истражном судији Вишег суда у Суботицида је била у полицијској станици током испитивања њеног сина „11. или 12. марта 2013. године”. Истог дана полиција је требало да саслуша и њеног другог сина. Што се тиче подносиоца, чула је оца подносиоца, који је такође био тамо, али у другој соби, како претискоком кроз прозор ако злостављање његовог сина не престане.Тада је чула подносиоца како моли полицајцеда престану га туку и како говори да ће признатибило коју оптужбу коју желе. Један од полицајаца такође је проклео ромско порекло подносиоца. У једном тренутку су се отворилаврата собе за испитивање и мајка подносиоца је могла да види подносиоца на коленима, са крвљу око уста. Истражни судија је забележиода је мајка подносиоца плакала док је сведочила. На основу званичног записника, међутим, другог сина подносиоца полиција заправо није саслушала 11. или 12. марта 2013. године,како је изјавила мајка подносиоца, већ 21. фебруара 2013. године, односно истог датума када је испитиван и подносилац. 25. Дана 22. марта 2013. истражни судија Вишег суда у Суботицитакође је саслушао оца подносиоца. Изјавио је да је и он био у полицијској станици током саслушања његовог сина 21. фебруара2013. године и да је био сведок предметног полицијског злостављања. Конкретно, отац подносиоца је био у ходникупоред собе за саслушање и чуо је подносиоца како моли полицајцеда га не туку, јер у сваком случајуније имао шта да призна.У једном тренутку, међутим, врата собе за саслушање остала су одшкринута, а отац подносиоца је могао да види како су његовог сина ударали ногама у груди и стомак и ударалипесницама у лице. Службеници су такођевршили притисак на подносиоца да потпише документ, али је он наставио да их моли да прекину са злостављањем. Отац подносиоца такође је лично тражиода престане насиље и чак је претио да ће скочитикроз прозор ако се то не догоди.

26. Дана 12. априла 2013. истражнисудија Вишег суда у Суботицисаслушао је полицајцеумешане у саслушањеподносиоца 21. фебруара2013. Сви полицајцису порекли да је било злостављања, док је један од њих такође потврдио да су и родитељиподносиоца били присутниу полицијској станици.Отац подносиоца је посебнобио непристојан и изазвао је сцене које су захтевале његово уклањање из просторија. На крајује полицајац изјавио да не зназашто се отац подносиоца понашао на такав начин.

III. ОПТУЖНИЦАИ ПОСТУПАК КОЈИ ЈЕ СЛЕДИО

27. Противподносиоца и још четирилица је пред Вишим судом у Зрењанину 12. августа2013. године подигнутаоптужница због четири кривична дела разбојништва. 28. Између 21. октобра2013. и 30. јуна 2015. године овај суд је одржао или одложио бројна рочишта. Било је, између осталог, и бројних других значајнихпроцесних дешавања. 29. Конкретно, рочиште од 21. октобра 2013.године је одложено јер је судија у међувремену именован у други суд. 30. Подносилац је 28. октобра 2013. године затражио да му се доставепрецизирани докази наведениу оптужници. 31. Подносилац је 22. новембра 2013. годинезатражио изузеће новог судије. 32. Подносилац је 25. новембра 2013. године предложиода се одложи предстојеће рочиште јер му још увек нису достављени докази који су раније тражени те не може да припреми ефикасну одбрану. Стога је рочиште од 28. новембра 2013.године одложено. 33. Председник Вишег суда у Зрењанинује 3. децембра2013. године одбио горе поменути захтев за изузеће судије. 34. Адвокатподносиоца је 3. фебруара 2014. године предложиода се предстојеће рочиште одложи због временскихуслова и зато што му још увек нису достављенираније тражени докази. 35. Рочиште од 11. фебруара2014. године одложеноје на иницијативу самог судије пошто је признао да нема одговарајуће квалификације у области малолетничке делинквенције, јер је један од оптужених био малолетник. Случај је тададодељен другом судији. 36. Дана 13.фебруара 2014. године адвокату подносиоцадостављен је део раније тражених доказа. 37. Дана 21. маја 2014. године, адвокат који је заступаоједног од осталих оптужених затражио је изузећесудије. Стога је рочиште од 21.маја 2014. године одложено. 38. Председник Вишег суда у Зрењанину је 22. маја 2014. године одбио наведени захтев заизузеће судије. 39. Претресзаказан за 19. јун 2014. године је одложен на иницијативу адвоката подносиоца, који је тврдио да није благовременопримио позив. Наводно јеподносилац лично примио позив 11.јуна 2014. 40. На претресуодржаном 7. јула 2014. године,адвокат подносиоца, након што су му достављени преостали доказикоји су раније тражени,изјавио је да му је потребнододатно време за припрему одбране подносиоца. Стога је претресодложен. 41. На претресу одржаном 8. септембра 2014. године претресно веће је саслушало подносиоца. 42. Током поступкаподносилац је остао присвојим ранијимнаводима о злостављању у полицији,као и његова мајка, којајепоновила да се предметно злостављање догодило „12. или 13. марта 2013. године”. Отац подносиоца је у међувремену преминуо. Адвокат подносиоца је забележиода су датуми које је помињала мајка подносиоца били очигледнопогрешни. Истовремено, дотични полицијски службеници наставили су да негирајубило какво незаконито поступање. 43. Дана 30. јуна 2015. године, Виши суд у Зрењанину огласиоје подносиоца представкекривим и осудио га је на седамгодина затвора.

44. Дана 22. децембра 2015. године Апелациони суд у Новом Саду укинуо је ову пресуду и предмет вратио на поновносуђење. 45. Виши суд у Зрењанину одржао је или одложио неколико рочишта наконтога. У погледу потоњег,рочиште заказано за 27. мај 2016. године је одложено,јер подносилац и другооптужени из логистичких разлога нису могли битиизведени пред суд, што су потврдили и сâми органи притвора. 46. На претресу одржаном 25. априла 2016. године претресно веће је поново саслушало подносиоца. Подносилац је затражиопуштање из притвора, али је веће одбилоовај захтев. 47. Дана 17. августа2016. године, Виши суд у Зрењанинуогласио је подносиоца кривим и осудио га је на пет година и шест месеци затвора. 48. Дана 22. марта 2017. године Апелациони суд у Новом Саду потврдио је ову осуђујућупресуду, али јеказну преиначио на 7 година затвора.

IV. ПРИТВОР ПОДНОСИОЦА ПРЕДСТАВКЕ НАКОН ОДЛУКЕ ИСТРАЖНОГСУДИЈЕ ОД 22. ФЕБРУАРА 2013.

49. Између 18. марта 2013. и 30. јуна 2015. године, као датума прве осуђујућепресуде, Виши суд у Зрењанину или Апелациони суд у Новом Саду продужавали су притворподносиоца у тринаестодвојених приликана период од тридесет дана, шездесет дана, два месеца или три месеца. Сваки пут, изузев једногукидања, та продужења су на крајупотврђена у другомстепену. Образложење понуђено тим приликама у основи је било да постоји основана сумњадаје подносилац извршио низ насилних кривичних дела у кратком временском року и да би, ако буде пуштенна слободу, могао да их понови јер је ранијевећ био осуђиван због кривичних дела против имовине. 50. Поред горе изнетог, Виши суд у Зрењанинуи Апелациони суд у Новом Саду навели су 18. марта 2013. године,17. маја 2013. године и 3. јула 2013. године,да: (а) истражнисудија још увек нијесаслушао све сведокеи прибавио друге релевантне доказе; (б) се извештајвештака још увек припремао; и (в) наведениизвештај тек треба да седобије. 51. Предметнисудови нису саслушалиподносиоца лично кад год се разматрало продужење притвора, у првом или другом степену. 52. Током овог времена,подносилац је поднеотри одвојена захтева за заштиту законитости. Захтеви су се односилина низ судскиходлука којима се продужавањегов притвор, али их је Врховни касациони суд 19. децембра2013. године, 12. јуна 2014. године и 6. августа 2014. године одбацио као недозвољене. Чини се да јепоменутом суду требалоприближно месец дана да одлучио сваком захтеву,а за то време су и сâми списи предметабили у његовомпоседу. 53. Дана 30. јуна 2015. године, као што је већ горе наведено, подносилац је оглашен кривим и Виши суд у Зрењанину га је осудио на седам година затвора. Притвор му јепродужен до правноснажности пресуде. 54. Дана 22. децембра 2015. године, као што је већ горенаведено, Апелациони суд у Новом Саду укинуоје ову пресуду и вратиопредмет на поновно суђење. Подносиоцу је продуженпритвор, до даље одлуке суда. 55. Виши суд у Зрењанину је 24. марта 2016. и 23. маја 2016. године продужиопритвор подносиоцу. У оба наврата та су продужења потврђена у другомстепену. Образложење је било да је постојала основанасумња да је подносилац извршио низ насилних кривичних дела у краткомвременском периоду и да би, уколикобуде пуштен на слободу,могао да их понови, пошто је раније већ био осуђиванза кривична дела против имовине. Приликомдоношења ових одлука, поменути судови нису саслушали подносиоца лично. 56. Као што је горе наведено, до 22. марта 2017. године је осуђујућа пресуда за подносиоца од 17. августа 2016. године постала правоснажна и он је осуђенна седамгодина затвора.

V. ОДВОЈЕНИ ПОСТУПЦИ У ВЕЗИ СА НАВОДИМА ПОДНОСИОЦА О ПОЛИЦИЈСКОМ ЗЛОСТАВЉАЊУ

57. Неодређеног датума, сестра подносиоца пријавила је инцидентеод 20. и 21. фебруара2013. године Покрајинскомзаштитнику грађана (Покрајински омбудсман). 58. Дана 3. јуна 2013. године, ова институција (у даљем тексту: „омбудсман”) је обавила разговорса подносиоцем, који је поновио своје наводе о полицијском злостављању. 59. Омбудсманје 14. јуна 2013. године обавестио Виши суд у Зрењанину, Министарство унутрашњих послова – Сектор унутрашњеконтроле полиције и Више јавно тужилаштво у Зрењанину о озбиљнимнаводима подносиоца о полицијскомзлостављању. 60. Дана 8.јула 2013. године,Више јавно тужилаштво у Зрењанину обавестило је Основно јавно тужилаштво у Зрењанину о предметним наводима. 61. Дана 11. јула 2013. године,потоње тужилаштво затражило је од Окружног затвора у Зрењанинуинформације у вези са лекарским прегледима подносиоца, ако их је било, и затражилоје од Сектора унутрашње контроле полициједа спроведеистрагу о тврдњама подносиоца о полицијском злостављању. 62. Окружнизатвор је 12. јула 2013. године доставио Основном јавномтужилаштву у Зрењанину копије одговарајуће медицинскедокументације подносиоца и копију службене белешке коју је истог данаприпремио медицински техничар. У белешцисе наводи да је подносиоца први пут прегледао лекар 21. фебруара2013. Лекар није пронашао видљиве повреде на телу подносиоца. Подносилац се такође жалио да има потешкоћеса дисањем и због тога је упућен специјалисти који је потврдио да пати од бронхитиса и прописаому антибиотике. 63. Сектор унутрашње контроле полиције је наконтога обавио разговор са подносиоцем, који је поновио своје наводе о полицијском злостављању. Они су 11. и 15. јула 2013. године такође испитали умешане полицајце али су сви порекли билокакво незаконито поступање . 64. Дана 31. јула 2013. године,Сектор унутрашње контролеполиције обавестио је омбудсмана о својимактивностима и поднео извештај Основном јавномтужилаштву у Зрењанину у вези с тим. Тај извештај је такођепрослеђен министру унутрашњихпослова. 65. Дана 15. августа 2013. године Основно јавно тужилаштво у Зрењанину предложило је истражномсудији Основног суда у Зрењанину да лично саслушаподносиоца у вези са његовимнаводима о полицијском злостављању, али ово саслушањеникада није одржано. 66. Дана 16. августа2013. године, Основнојавно тужилаштво у Зрењанинуналожило је Сектору унутрашњеконтроле полиције да обави разговорса члановима породицеподносиоца који су моглибити присутни у полицијскојстаници у релевантно време. 67. Дана 22. августа 2013. године, Сектор унутрашње контроле полиције саслушао је мајку подносиоца. У основи је поновиласвоју ранију изјаву дату истражномсудији и навела је да је отац подносиоца у међувремену преминуо. Мајка подносиоца се такође подсетила да се полицијско злостављање подносиоца „догодилокрајем фебруара 2013. године”. 68. Омбудсмансе 11. септембра 2013. године обратио Апелационом јавном тужилаштву у Новом Саду. Подсетио је, између осталог,на оно што се догодило током истраге у вези са наводима подносиоца о полицијском злостављању и затражио да се против дотичних полицајаца покрене формални кривични поступак. Према омбудсману, подносилац је тврдио да такође може да идентификује наводне учиниоце. Омбудсман је на крају приметиода је подносилац ромског порекла и да је похађао само седам година школе у „специјалном одељењу”. 69. У октобру 2013. године Апелационо јавно тужилаштво у Новом Саду обавестило је омбудсмана да је став Вишег јавног тужилаштва у Зрењанину и Основногјавног тужилаштва у Зрењанину да наводи подносиоца о полицијском злостављању остају неутемељени.Ипак, додатни докази ће битиприбављени.

70. Дана 4. маја 2014. године, првостепено јавно тужилаштво у Зрењанину затражилоје од истражног судије првостепеног суда у Зрењанинуда нареди судско-медицинско вештачење повреда које је наводнопретрпео подносилац. 71. Дана 9. маја2014. године, истражни судија је истоналожио. 72. Дана 27. маја 2014.године, судски вештак је доставиосвоје налазе. Узео је у обзир изјаве подносиоца, као и постојећумедицинску документацију, и закључиода, иако је подносилац тврдио да је био жестокопретучен по целом телу, није постојала медицинска документација која би поткрепила те тврдње. Наводно злостављање,дасе догодило, проузроковало би многе видљиве и тешке повреде. 73. Дана 24. јуна 2014. године, првостепено јавно тужилаштво у Зрењанинуодбацило је кривичну пријаву у вези са наводним злостављањем подносиоца од стране полиције. 74. Подносилац је након тога уложиоприговор против те одлуке. 75. Више јавно тужилаштво у Сомборује 5. августа2014. године одбило приговор и објаснилода је: (а) узело у обзир изјаве свих учесникаи релевантне медицинске доказе; (б) извештајСектора унутрашње контроле полицијеод 31. јула 2013. године такође утврдио да није било незаконитог поступања од стране укључених полицајаца; и (в) ни истражни судија који је лично саслушао подносиоца, нити заменик јавног тужиоца који је био присутановом приликом, нису пријавили да су приметили повреде. Најзад, Више јавнотужилаштво у Сомборусматрало је да није било доказа да је извршено кривично дело за којесе гони по службеној дужности. VI. . ДРУГЕ РЕЛЕВАНТНЕ ЧИЊЕНИЦЕ

76. Дана 14. новембра 2013.године, Сектор унутрашње контролеполиције одбио је даподносиоцу пружи било какве информације у вези са током поступка. Међутим, до 21. јула 2015. године и на основу Закона о слободи информација, подносилац је прибавиозаписник тог поступка,али чак и тада су одређени делови били затамњени. 77. Подносилац је 22. марта 2013. године поднео уставну жалбу Уставномсуду у вези с његовим злостављањем, слободним избором браниоца и притвором, али је 24. септембра 2015. године наведени суд одбацио ту жалбу као неутемељену. 78. Подносилац је 23. маја 2014. годинеи 14. јула 2014. године Уставном суду поднеодве одвојене уставнежалбе, измеђуосталог, повезане са притвором, али су 5. новембра2015. године обе одбијене као неосноване. 79. Подносилац је 28. јуна 2016.године поднео Уставномсуду још једну уставнужалбу, између осталог, везану за притвор, али је 4. априла 2019. поменутисуд одбио ту уставнужалбу као неосновану. Ова одлука је подносиоцу послата 30. априла 2019. године, а примиоју је 6. маја 2019. године. 80. Док је био у полицијској станициу Зрењанину 20. и 21. фебруара2013. године, полицијаје наводно такођемалтретирала једног од саокривљених. Чини се да подносилац и ова особа нису директнобили сведоци наводног злостављањаоног другог. 81. Дана 21. фебруара 2013. године, још један од саокривљених је био у полицијској станици у Зрењанину. Међутим, остаје нејасно да ли је лично био сведок наводног злостављањаподносиоца од стране полиције. 82. Влада је тврдила да је подносилац фотографисан по пријемуу Окружни затвор и да те фотографије не показујутрагове злостављања. Влада, међутим, није доставилаСуду предметне фотографије. 83. У свакомслучају, према Влади, подносилац је у свакомтренутку био у потпуности обавештен о својимправима од стране полиције,која га никада није злостављала.

РЕЛЕВАНТНИ ПРАВНИ ОКВИР

I. ЗАКОНИКО КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ ИЗ2001. ГОДИНЕ, ОБЈАВЉЕН У „СЛУЖБЕНОМГЛАСНИКУ САВЕЗНЕ РЕПУБЛИКЕЈУГОСЛАВИЈЕ” – „СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК СРЈ”, БРОЈ 70/01,БРОЈ 02 И У „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ РЕПУБЛИКЕСРБИЈЕ” – „СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК РС”, БР. 58/04, 85/05,115/05, 49/07, 20/09,72/09 И 76/10) 84. Члан 12.и члан 89. став 8. забрањивали су, између осталог,свако насиље чији је циљ изнуђивање признања или изјаве осумњиченог или окривљеног. 85. Члан 226. ст. 1, 2, 3. и 8. предвиђаоје, између осталог, да полицијаможе позвати било кога да пружи релевантне информације о почињеномкривичном делу. Међутим, позив који је упућен овом лицу морао је да назначи својство у којем ће то лице бити саслушано. Такође, овом лицу може да буде одређен полицијски притвор само ако се није одазвало ранијем позиву који је садржао упозорење у том смислу. У сваком случају, полиција би могла да задржито лице највишечетири сата. Тамо где је полиција накнадно закључила да се лице са којим се разговара заправо сматра осумњиченим, то лице треба одмах да буде обавештено о релевантним оптужбама, праву на адвокатакоји ће бити присутан током испитивања и праву да не одговорини на једно питање у одсуству адвоката. 86. Члан 5. § 2, чл. 142, 227. и 229, узети заједно, предвиђали су, између осталог,да полиција може да ухапси осумњиченог, без покушајада га прво позове, ако: (i) су се он или она скривалиили је постојала опасност да он или она побегну;(ii) су постојалесу околности које су указивале на то да би он или она могао да се умеша у доказе или утиче на сведокеи/или друге учеснике у кривичномпоступку; и (iii) је било основа да се верује да би он или она могли поновити дело. Међутим,осумњичени је тада морао да буде изведен пред истражног судију или да га полицијаформално задржи, што није могло да пређе четрдесетосам сати. У потоњем случају, осумњиченом је решење о притворуморало да буде уручено у року од два сата од хапшења и против њега је могао да уложи жалбу истражном судији, који би о томе морао да одлучи у року од још четири сата. Ако би жалба била одбијена и након истека четрдесет осам сати, осумњичени би или био пуштенили приведен истражном судији на саслушање. Наведени притвор морао је да садржи, између осталог,датум и време првобитног лишавања слободе осумњиченог или његове или њене сагласности са позивом, као и време када је притвор на основу решења о задржавању започео. 87. Члан 226. § 8, члан 228. § 1 и члан 229. § 5, узети заједно, предвиђају да, измеђуосталог, лице које је полицијаухапсила има право да контактирасвог адвоката, директно илипреко чланова породице. 88. Члан 229. став 6, између осталог,предвиђа да осумњичени мора имати адвокатакада полиција донесе решење о задржавању у трајањуод четрдесет осам сати. Ако он или она не може лично да ангажујеадвоката, полиција може да пружи помоћ у том погледу.У сваком случају,саслушање осумњиченог у полицијибило би одложено до доласка његовог или њеног адвоката, а максимално кашњење за то било је укупно осам сати. Ако у то време није било обезбеђено присуство адвоката, полиција је морала или да пусти осумњиченог или да га приведе истражном судији. 89. Члан 228. став 7. између осталог,предвиђа да осумњичени има право да захтевада му истражнисудија нареди лекарски преглед. Одлука истражног судије у том смислу, као и накнадно мишљење лекара, требало је да буду укључени у спис предмета. 90. Члан 75. став 2. предвиђа да, док је у притвору, такво лице има право на поверљиве консултације са својим правним саветником пре него што дâ своју прву изјаву. Ово саветовање могло би се даље надгледати само путем визуелног, а не аудио надзора. 91. Члан 5. § 1, чл. 71. и 72, члан 226. §§ 8. и 9, члан 227. § 2, члан 228. § 1. и члан 229. §§ 6, 7. и 8, узети заједно, предвиђају, између осталог,да лице које је ухапсила полиција има право да се брани ђутањем, као и право да буде саслушаноу присуству изабраногбраниоца, или, у одсуствуи у зависности од озбиљности оптужби, да му се обезбеди бранилац по службенојдужности, којег плаћа држава. Када је испитивање ухапшеног извршено у складу са законом, изјава коју је он илионадала овом приликом могла би да се користи као доказ укривичном поступку.

92. Члан 142. став 1. прописује да лице може бити задржаноу притвору због основане сумње да је извршио кривично дело ако су, измеђуосталог, испуњени услови наведени у ставу 86, под (i), (iii)и/или (iii) посебно. 93. Према чл. 143–145,између осталог, истражнисудија може да одреди притвор до месец дана. Током фазе судске истраге,окривљени нема изричито право да захтева пуштање на слободу,али истражни судија може да пусти окривљеног уз сагласност јавног тужиоца. Ако је дошло до неслагањаизмеђу њих двоје, питање је мора о да реши трочлано веће истогсуда, у року од 48 сати. Исто трочлановеће такође би могло да продужи притвор окривљеном за још два месеца,након почетних месец дана које је одредиоистражни судија. Оптужени и његов бранилац могли би након тога уложити жалбу вишем суду на ову одлуку. Што се тиче кривичнихдела за која је предвиђена казна затвора дужа од пет година, трочлано веће непосредно вишег суда могло би да продужи притвор окривљеном за додатни период од три месеца.Оптужени и његов бранилацмогли би, опет, уложитижалбу на ову одлуку ако то желе. По истекуова три месеца, оптужени је морао да буде или оптужен или ослобођен. Домаћи закон је, према томе, предвиђао да притвор пре подизања оптужнице не може трајати дуже од шестмесеци. 94. Члан 262, између осталог, прописуједа кад год се затражи да одлучи у току судске истраге,горе поменуто трочлано веће може, али није обавезно,да позове странке у поступку,укључујући окривљеног, и адвокатаокривљеног, да личноприсуствују састанцима и усмено износе своје аргументе. 95. Члан 146. је, између осталог,прописивао да, након подизања оптужнице и до доношења првостепене пресуде, о свим питањимавезаним за притвор одлучује надлежно веће. Поред тога, притвор се аутоматски преиспитује свакихтридесет данадо потврђивањаоптужнице и свака двамесеца након овепотврде до доношењапрвостепене пресуде. 96. Члан 142а, између осталог, прописује да истражни судија или веће пре одређивањапритвора мора да лично саслуша окривљеног. Јавни тужилац и адвокатокривљеног могли су присуствовати саслушању. Суд је такође био дужан да их правилно обавести о времену и месту саслушања, али би и даље могао да одржи седницу без њих ако су били правилно обавештени, али нису се појавилина суду.Изузетно, притвор се могао одредитибезличног саслушања оптуженог ако позив није могао бити правилноуручен због „недоступности” оптуженог, непријављивањапромене адресе или ако постоји„опасност од одлагања” усвајања одлуке у вези с тим. Што се тиче продужењапритвора или пуштањаиз притвора, о овоме, са једним изузеткомвезаним за фазу судске истраге,одлучује надлежно веће. II. . ЗАКОНИК О КРИВИЧНОМПОСТУПКУ ИЗ 2011. ГОДИНЕ, ОБЈАВЉЕН У „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ РС”, БРОЈ 72/11,ИЗМЕНЕ И ДОПУНЕ ОБЈАВЉЕНЕ У „СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ РС”, БР.101/11, 121/12,32/13, 45/ И 55/14)

97. Члан 86. став 2. предвиђа да током саслушања оптужени има право да изнесе своје ставовеу вези са свим околностима које се воде против њега или ње и да изнесе све чињенице које се могу користити у његову или њену одбрану. 98. Члан 211. § 1, члан 212. §§ 1–4. и члан 216. §§ 1. и 3. овог законика, у мери у којој су релевантни, у суштиниодговарају члан 142. став 1, чл. 142а и 146. Законикао кривичном поступкуиз 2001. године, како је описано у горе наведеним ст. 86, 92, 95. и 96. 99. Члан 216. став 2. предвиђада притвор може да одреди, продужи или укине суд по службеној дужности, на захтев страна у поступку или на захтев адвоката окривљеног. 100. Члан 216. став3. и члан 467. став 2, узетизаједно, између осталог, предвиђају да се приликом одлучивања о жалбама изјављеним на одлуке у вези са притвором, донете у првом степену и као део аутоматског поступка преиспитивања притвора након оптужнице, предвиђа да другостепени суд није дужан, али може позватистранке у поступку, укључујући ту и оптуженог, да присуствују ако сматра да би њиховоприсуство моглобити корисно у сврху„разјашњавања ствари”. 101. Законик окривичном поступку из 2011. године ступиоје на снагу 1.октобра 2013. године,чиме је укинуо Закон окривичном поступку из 2001. године.

ПРАВО

I. ПРИДРУЖИВАЊЕ ПРЕДСТАВКИ

102. С обзиром на сроднутематику представки, Суд сматрапримереним да их заједнички испита у једној пресуди.

II. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 3. КОНВЕНЦИЈЕ

103. Подносилац се жалио, према члану 3. Конвенције, на злостављање током полицијског притвора 20. и 21. фебруара 2013. године и на накнадно пропуштање тужене државе да спроведеефикасну званичну истрагуу том погледу. Члан 3. Конвенцијегласи: „Нико не смебити подвргнут мучењу или нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању”. А. Прихватљивост 104. Суд сматра да ове жалбе нису ни очигледно неосноване ни неприхватљиве ни по једном другом основунаведеном у члану 35. Конвенције.Стога се морају прогласити прихватљивим. Б. Основаност 1. Аргументи страна 105. Подносилац је поново потврдио своје притужбе и тврдиода су чињенице случаја откриле кршење члана 3. Конвенције, у смислу материјалног, као и процесногаспеката. 106. Влада јетврдила даније било доказа да је подносилац заиста био злостављан од стране полиције.Истрага о његовимнаводима о полицијском злостављању такође је била темељна, независна, брза и добро координисана. Међутим, то није могло резултирати подношењем било каквихформалних оптужби против дотичних полицајаца с обзиром на то да није билоодговарајућег поткрепљењапредметних навода. 2. Оцена суда (а) Процесни аспект (i) Општи принципи 107. Суд понављада када особа поднеседоказиву тврдњу или изнесеверодостојну тврдњу да је претрпелапоступање државних службеника противно члану 3, та одредба, прочитана у вези са општомдужношћу из члана 1. Конвенција да би „свима под њиховом јурисдикцијом обезбедила права и слободе дефинисане у ... [Конвенцији]” подразумева да треба да постоји ефикасна званична истрага (види, међу многим предметима, Асенов и другипротив Бугарске, 28. октобра1998., § 102, Извештаји о пресудама и одлукама 1998. VIII; Labita против Италије [ОС], бр. 26772/95,ст. 131, ECHR 2000. IV; Bouyid против Белгије [ОС], бр. 23380/09,§ 124, ECHR 2015.; и Алмаши против Србије, бр. 21388/15, § 60, 8. октобра2019). 108. Без обзира на начин истраге, власти морају да делују чим се поднесе званична притужба. Чак и када, строгоговорећи, није поднета притужба, мора се започетиистрага ако постоје довољно јаснипоказатељи да је примењено злостављање (види, на пример,Станимировић против Србије, бр. 26088/06,став 39, 18. октобра 2011. и Алмаши,горе цитирано, став 61). 109. Суд је такође закључиода би истрага требало да буде у могућности да доведе до идентификације и – по потреби – кажњавањаодговорних (види, на пример, Aghdgomelashvili и Japaridze против Грузије,бр. 7224/11, § 37, 8. октобар 2020). У супротном, општа законсказабрана мучења и нељудскоги понижавајућег поступањаи кажњавања била би, упркос својој фундаменталној важности, у пракси неефикасна и у неким случајевима би било могуће да државнислужбеници некажњено злоупотребе права оних који су под њиховомконтролом. (видети Labita, горе цитирано,§ 131). Истрага такође мора бити темељна:власти морају увек озбиљно да покушају да открију шта се догодилои не би се требалода се ослањајуна исхитрене или неутемељене закључке како би закључиле истрагу или као основу својих одлука.Штавише, истрага мора бити брза и независна. И на крају, мора да дозволидовољан елемент надзора јавности да би се обезбедила одговорност. Иако се степензахтеваног јавног испитивања може разликовати, подносиоцу притужбе мора се омогућити ефикасан приступ истражном поступку у свим случајевима (види Batı и други против Турске,бр. 33097/96 и 57834/00, ст. 137,

ECHR 2004- IV; Крсмановић против Србије, бр. 19796/14, § 74, 19. децембра 2017.; и Алмаши,горе цитирано, § 62). Прецизније, да би се осигураладовољна јавна контрола,жртва или његова породицаморају бити укључени у поступаку мери у којој је то неопходноради заштите њиховихлегитимних интереса (види, на пример,Yatsenko против Украјине, бр. 75345/01,§ 43, 16. фебруара 2012. године; видети такође,иако у контекстучлана 2. Конвенције, MustafaTunç и Fecire Tunç против Турске [ОС], бр. 24014/05,§ 179, 14. априла2015.; Hugh Jordan против Уједињеног Краљевства, бр. 24746/94,став 133, у реду, 4. маја 2001. године; Cangöz и други противТурске, бр. 7469/06, став 144, 26. априла 2016.и Karataş и други против Турске, бр. 46820/09, став 86, 12. септембра2017). Међутим, откривање или објављивање полицијских извештаја и истражнихматеријала може укључивати осетљива питања са могућим штетним последицама за физичка лица или друге истраге.Стога се не могу аутоматски одобравати захтеви да се жртви или њеном најближемсроднику одобри приступистрази која је у току. Потребанприступ може се обезбедити у другим фазама доступнихпоступака, а истражниоргани нису дужни да удовоље сваком захтевуза одређену истражнурадњу током истраге (види, на пример, између осталих,Ramsahai и други против Холандије[ОС], бр. 52391/99,§ 347, ECHR 2007 II, и Armani Da Silva противУједињеног Краљевства [ОС], бр. 5878/08,став 236, 30. марта 2016. године, иако оба у контексту члана 2. Конвенције). (ii) Примена овихпринципа на конкретан случај 110. Суд сматра да је притужба подносиоца на полицијско злостављање била таква да је захтеваладелотворну службену истрагу (види ст. 19. и 23. горе), напомињући да чак и тамо када нема довољно доказа који показујуда је подносилац заправо био злостављан процесне обавезе истражних органа могу и даље настати, посебно када, као у овом случају,постоји могућност за злостављање у контекступритвора (види, mutatis mutandis, Stepuleacпротив Молдавије, бр. 8207/06, § 64, 6. новембар 2007). 111. Осврћућисе на саму истрагу,Суд примећује помало недоследан приступ процени доказа националних тужилаштава у бављењунаводима подносиоца о полицијском злостављању. Пре свега,јавно тужилаштво је своје закључкеделимично заснивало на изјавамаполицијских службеника који су учествовали у инцидентуи одбацило сведочење родитеља подносиоца и лично подносиоца, очигледно зато што су сматрани пристрасним (види став 75. горе). Међутим,у исто време, органи гоњења прихватили су веродостојност изјава полицајаца, без давања уверљивогобјашњења и упркос чињеницида су те изјаветакође могле бити субјективне и усмеренена избегавање кривичнеодговорности последњих (видети, mutatis mutandis, Огнианова и Чобан противБугарске; бр. 46317/99,став 99, 23. фебруара 2006, и Антипенков против Русије, бр. 33470/03,став 69, 15. октобра 2009). 112. Суд примећуједа се подносилац 22. фебруара2013. године жалио на полицијско злостављање пред истражним судијом, али да поменути судија није одмах одредио лекарски преглед (види горе наведени став 19). Поред тога,подносилац је наводно био у стању да идентификује своје наводне злостављаче, али препознавање у вези с тим никада није спроведено (види тачку 68. горе). Такође, током истраге нису саслушани ни лекари који су прегледали подносиоца представке, нитиједан од саокривљених, који су такође били у полицијској станици 21. фебруара2013. године, иако су можда могли да појасненека од питања која се истражују (видети горе ст. 18, 21, 22. и 81). Наравно,подразумева се да би, да су саслушанити сведоци, на крају саме надлежне домаћевласти морале да размотрете изјаве заједноса осталим расположивим доказима и проценењихову доказну вредност. 113. Најзад, 14. новембра 2013. године Одељење за унутрашњу полицијску истрагу одбило је да подносиоцу пружи било какве информације у вези са током поступкакоји се водио пред њим. До 21. јула 2015. годинеподносилац је успео да прибави записниктог поступка (види став 76. горе). Све ово, по мишљењу Суда и у посебним околностима, не може а да се не сматра да је ометалоефикасан приступ подносиоца истражном поступку. Наравно, подразумева се да откривање или објављивање полицијских извештаја или истражнихматеријала понекад може укључивати осетљива питања са могућим штетним ефектимана физичка лица или друге истраге, тако да се не може аутоматски одобравати такав захтев у свим ситуацијама (види, иако у контексту члана 2. Конвенције, Fountas против Грчке, бр. 50283/13,ст. 71, 94. и 95, 3. октобра 2019). У овом случају, међутим,није било назнака ни о једном од тих питања.

114. У светлу претходног, Суд закључује да власти тужене државенису спровеле ефикаснузваничну истрагуо наводима подносиоца о полицијском злостављању. Сходно томе, дошло је до кршења члана 3. Конвенције у његовом процесном делу. (б) Материјални аспект (i) Општи принципи 115. Суд понављада се члан 3. Конвенције мора сматратиједном од најтемељнијих одредби Конвенције која садржи основне вредности демократских друштава која чине Савет Европе (види, на пример,Pretty против Уједињеног Краљевства, бр. 2346/02,ст. 49, ECHR 2002- III, и Ilias и Ахмед противМађарске [ОС], бр. 47287/15,ст. 124, 21. новембра2019). За разликуод осталих одредби Конвенције, она је дата у апсолутном смислу, без изузеткаили резерви, или могућности одступања према члану 15. Конвенције (видети, између осталог, Chahal против Уједињеног Краљевства, пресуда од 15. новембра 1996., § 79, Извештаји 1996- V и Roomanпротив Белгије [ОС],бр. 18052/11, став 141, 31. јануара 2019). 116. Према устаљенојсудској пракси Суда, злостављање мора достићи минималниниво озбиљности ако жели да спада у делокругчлана 3. Проценаовог минималног степена озбиљности је релативна; то зависи од свих околности случаја, као што су трајање лечења, његови физички и менталниефекти и, у неким случајевима, пол, старост и здравствено стање жртве (видети, између осталих,Gäfgen против Немачке [ОС], бр. 22978/05,став 88, ECHR 2010; Прице противУједињеног Краљевства, бр..33394/96, § 24, ECHR 2001- VII; Јаллох против Немачке [ОС], бр. 54810/00,§ 67, 11. јула 2006; и ЗА и други противРусије [ОС], бр. 61411/15 и још 3, § 181, 21. новембра2019). 117. Суд је сматраода је поступање„нехумано”, када је, између осталог,било унапред смишљено,примењивано сатима узастопно и проузроковало или стварнутелесну повреду или тешке физичкеи менталне патње (видетиLabita, цитирано горе, став 120). Сматралосе „понижавајућим” када је у жртвамаизазвао осећај страха, тескобе и инфериорности, способан да их понизи и евентуално сломи њихов физичкиили морални отпор (види Hurtadoпротив Швајцарске, 28. јануара1994., мишљење Комисије,§ 67, Серија А бр. 280, и Wieser против Аустрије, бр. 2293/03,§ 36, 22. фебруара 2007). Мучење, међутим, укључује намерно нехумано поступање које изазива веома озбиљне и окрутнепатње (види, на пример,Aydın против Турске, 25. септембра1997, ст. 83, 84. и 86, Извештаји1997- VI, и Habimi и други против Србије, бр. 19072/08, став 85, 3. јуна 2014). 118. У контексту притвореника, Суд је нагласио да су особе у притвору у рањивомположају и да су властидужне да заштите њихову физичку добробит (види, између осталих,Mouisel против Француске,бр. 67263/01, § 40, ECHR 2002 IX; Habimi и други, горе цитирано, § 86; и Јевтовићпротив Србије, бр. 29896/14,став 76, 3. децембра 2019). Било какво прибегавање физичкој сили у односу на особу лишену слободе,која није била неопходна због његовог илињеног понашања, умањује људскодостојанство и у принципупредставља кршењеправа из члана 3. Конвенције (видети Bouyid, горе цитирано, § 100). Суд наглашавада се под речима „у принципу” не може подразумевати да постојеситуације у којима се не утврђујекршење, јер горе поменутиминимални ниво тежине није постигнут. Свако мешање у људско достојанство погађа саму суштину Конвенције. Из тог разлога,свако понашање полицајаца према појединцукоје умањује људско достојанство представља кршење члана 3. Конвенције. То се посебноодноси на применуфизичке силе према појединцу када то није неопходно због његовог или њеногпонашања, без обзира на утицај на ту особу (ibid., § 101). 119. Наводи о злостављању морајубити поткрепљени одговарајућим доказима. У проценидоказа, Суд је генералноприменио стандард доказивања „ван разумнесумње” (видети Ирска против Уједињеног Краљевства, 18. јануара 1978., став 161, серија А, бр. 25). Међутим,такав доказ може произаћи из коегзистенције довољно снажних, јасних и сагласнихзакључака или сличнихнеоборивих чињеничних претпоставки. Тамо где су спорни догађаји у потпуности или великимделом у искључивом знању власти, као у случајупојединаца који су под њиховом контролом у притвору,створиће се чврсте претпоставке о чињеницама у погледу повреда насталих токомтаквог притвора. Заправо, теретдоказивања може се сматратида је на власти да пружи задовољавајуће и уверљивообјашњење (видети Salman против Турске [ОС], бр. 21986/93,став 100, ECHR 2000-VII), иако у одсуствутаквог објашњења Суд може извући из закључака који могу бити неповољниза владу (видети, између осталог, Bouyid, цитирано горе, § 83). Иако у принципу није задатакСуда да сопственупроцену чињеница замени оценом домаћихсудова, Суд ипак нијевезан налазима домаћих судова у вези с тим (видети, на пример,Јевтовић, цитирано горе, став 77). (i) Примена овихпринципа на конкретан случај 1. Суд примећује да је подносилац тврдио да га је полиција злостављала 20. и 21. фебруара2013. године и да су његовиродитељи наводно били сведоци његовог злостављања у последњемслучају. Подносилац је такође тврдио да је то учињенокако би се изнудилоњегово признање у вези са делима за које је оптужен.Међутим, по ставу Суда мора се приметитида се подносилац жалио на наведенозлостављање 22. фебруара2013. године пред истражним судијом, али то није споменуосвом браниоцу по службеној дужности 20. или 21. фебруара 2013. године (види ст. 15, 16. и 19. горе).У ствари, полицијском разговору од 20. фебруара 2013. присуствовао је лично заменикјавног тужиоца, који би, бар правнопосматрано, био дужан да истражи било какве наводе о полицијскојбруталности (види тачку 15. горе). 2. Даље, у изјави датој истражном судији 22. фебруара 2013. године, подносилац је истовремено, али помало збуњујуће, рекао да је морао да призна наведенадела из страха од додатног полицијског злостављања, али да није могао да каже да није извршиота кривична дела пошто је то у ствари и учинио (види горе наведенистав 19). Међутим,када је подносилац поново ангажовао В.Ј.Ђ.као његовог адвоката, одлучио је да искористисвоје право на одбрану ћутањем у вези са оптужбама, у покушајуда изнесе нову стратегију одбране (види тачку 23. горе). Дана 22. фебруара 2013. године истражни судија такође није приметиовидљиве повреде на подносиоцу или би у супротномбио законски обавезанда предузме одговарајуће мере (види горе наведенистав 19). Нема доказа у списимапредмета да су било истражнисудија било заменикјавног тужиоца имали разлога да буду негативнонастројени према подносиоцу и Суд не може да се упушта у спекулације. Слично наведеном, у односу на подносиочевог браниоца по службеној дужности, Суд примећује да га подносилац није опозвао пре 5. марта 2013. године, што може да укаже на непостојање његове хитне потребе да се дистанцира од особе којој можда његови најбољиинтереси нису били науму(види став 23. горе). 3. На крају,што се тиче лекарскихпрегледа, Суд примећује да је 21. фебруара2013. године, док је био у Окружном затвору у Зрењанину,подносиоца посетио затворскилекар који је, као одговор на притужбе подносиоца, приметио да су потребна даља пулмолошка испитивања (види горе став 18). Дана 25. фебруара 2013. године полиција је одвела подносиоца у медицинску установу ради рендгенског снимања и спирометрије. Лекари су закључилида подносилац болује од бронхитиса (види тачку 21. горе). Дана 27. фебруара 2013. године,подносиоца је поново прегледаолекар, који није пронашао видљиве повреде (види горе став 22). Коначно,судски вештак је 27. маја 2014. године поднео своје налазе. Узео јеу обзир изјаве подносиоца, као и постојећумедицинску документацију, и закључиода, иако је подносилац тврдио да је био жестоко претучен по целом телу, није постојала медицинска документација која би поткрепила те тврдње (види став 72. горе) . У овим околностима, Суд не може а да не закључи да постојећи медицински докази не подржавају тврдњу подносиоца да је био злостављан док је био у полицијском притвору. Међутим, истовремено, Суд са одређеномзабринутошћу примећује могућност да је постојао значајан недостатак у начину на којису неки од предметних лекарских прегледа могли да се изврше(види горе наведенистав 22. у погледу присуства полицијских службеникатоком најмање једног одлекарских прегледакоји су могли утицати на његове налазе). 4. С обзиром на претходнонаведено и применустандарда доказивања „ван разумнесумње” (као што је детаљнообјашњено у ставу 119. горе), Суд не може утврдитикршење материјалног аспекта члана 3. Конвенције, при чему пропустиу истрази коју су спровелесрпске власти нису такви да омогућују Суду да извуче било какве закључке у вези с тим (види,mutatis mutandis, Habimi и остали 91). II. НАВОДНО КРШЕЊЕЧЛАНА 5. КОНВЕНЦИЈЕ 5. Подносилац се жалио да је претрпео вишеструка кршења члана 5. Конвенције, посебно да је: (а) његов полицијски притвор био делимичнонезаконит; (б) дужина његовог притвора у току поступка била прекомерна; (в) образложење које су домаће власти понудиле за то било је апстрактно и репетитивно; и (г) домаћи судови га такође нису лично саслушали кад год се разматралопродужење истражног затвора. 6. Суд, који је главни у карактеризацији која се у закону даје чињеницама у предметима који су пред њим (види,између многих других правних извора, Радомиљаи остали против Хрватске[ВВ], бр. 37685/10 и 22768/12,ст. 114. и 126., 20. март 2018), сматра да се жалба описанапод (а) горе треба испитатипрема члану 5. став 1. (ц)

Конвенције, горенаведене жалбе под (б) и ( ц) треба испитати према члану 5.став 3. Конвенције, и коначно,дажалба под (д)горе треба испитати премачлану 5. став 4. Конвенције, чије одредбе гласе какоследи: „1. Свако има право на слободуи личну сигурност. Нико не може бити лишен слободеосим у следећимслучајевима и у складу са законом прописаним поступком: ... (в) законито хапшење или задржавање лица извршеног ради извођењапред надлежни законски орган због основане сумње да је починило кривичнодело или када се оправданосматра потребнимда се спречи да учини кривично дело или побегне након што је то учинило ... 3. Свако ко је ухапшенили притворен у складу са одредбама става 1 ( ц) овог члана мора бити одмах изведенпред судију или друго службено лице овлашћено законом за вршење судске власти и имаће право на суђење у разумном року или на пуштањедо суђења.Ослобађање може бити условљено гаранцијама да ће сепојавити на суђењу. 4. Свако ко је лишен слободе хапшењем или притворомимаће право да покренепоступак којим ће суд брзо одлучити о законитости његовог притвора и наложити његово пуштање на слободу ако притворније законит. ...” A. Прихватљивост 7. Суд сматра да ове жалбе нису ни очигледнонеосноване ни неприхватљиве ни по једном другом основунаведеном у члану 35. Конвенције.Стога се морају прогласити прихватљивим. Б. Основаност 1. По питањузаконитости притвора подносиоца представкеодстране полиције испитиване према члану 5. став 1. (ц) Конвенције (a) Поднесци страна 8. Подносилац је тврдио да је његов полицијски притвор између 12.50 часова или 13.00 часова и 15.50 часовадана 20. фебруара 2013.године и између21.00 час 20. фебруара 2013. и 22. фебруара 2013.године било кршење домаћих релевантнихзакона (види горе наведенест. 85, 86. и 88). 9. Влада је тврдила да је притвор подносиоца од стране полиције био у потпуности у складу са важећимдомаћим законом, као и са релевантним захтевима Конвенције. Даље, подносилац је 20. фебруара2013. године уреднопозван, непосредно након претреса његове куће, да би га полиција убрзо саслушала. С обзиромна то да је пребивалиште подносиоца удаљено око 22 километра од полицијске станице Нови Кнежевац, „тамо су га [тада]превезли полицајци”. Подносилац се никада није противиотоме, а такође је могао слободно напустити полицијску станицу у било ком тренутку пре свог формалног притвора, иако то никаданије покушао. (б) ПроценаСуда (i) Општи принципи 10. Основнасврха члана 5. је спречавање произвољних или неоправданих лишавања слободе. Тамо где је у питању „законитост” притвора, укључујући питањеда ли се поштује„законом прописанипоступак”, Конвенција се у суштинипозива на национално законодавство и утврђујеобавезу поштовања његових материјалних и процеснихправила. Иако је државниморганима, посебно судовима, на првом месту да тумачеи примењују домаће право, то је у вези са случајевима где, као у члану 5. став 1, непоштовање тог закона повлачи кршењеКонвенције. У таквим случајевима Суд може и треба да искористи одређена овлашћења да проверидали су поштовани национални закони (између осталих, видети Benham против Уједињеног Краљевства, од 10. јуна 1996, став 41, Reports of Judgments and Decisions 1996-III; Douiyeb против Холандије [ВВ]], бр. 31464/96, ст. 44–45, од 4. августа 1999. и Шарановић против Црне Горе, бр. 31775/16, став 68, од 5. марта 2019. године).

11. Међутим,поштовање националних закона није довољно: члан 5, став 1, поред тога, захтевада свако лишавањеслободе треба да буде у складу са сврхом заштитепојединца од произвољности (између многих других овлашћења види, Winterwerp против Холандије, од 24. октобра1979., став 37, серија A бр. 33; Witold Litwa против Пољске, бр. 26629/95, ст. 72–73, ECHR 2000-III; и S., V. и A. против Данске [ВВ], бројеви.35553/12 и 2 друга, став 74, од 22. октобра2018). Притвор ће бити „произвољан” када, упркос поштовању националног закона, постоји елемент лоше намере или обманеод стране власти (види, на пример,Bozano против Француске, од 18. децембра1986., став 59, серија A бр. 111, и Mooren против Немачке [ВВ], бр. 11364/03, ст. 77–79, од 9. јула 2009. године)или тамо где домаће власти нисупокушале да правилнопримене релевантне законе (погледати Benham, цитирангоре, став 47; Liu против Русије, бр. 42086/05, став 82, од 6. децембра 2007.; и Marturana против Италије, бр.63154/00, став 80, од 4. марта 2008). (ii) Применаових принципа на предметни случај 12. 20. фебруара2013. године, око 12:50 часова. или 13:00 часова, полицијаје,претресавши његов дом, одвела подносиоца у полицијску станицу Нови Кнежевац. Према Влади, подносилац је тамо отишао својом вољом. Према подносиоцу, међутим, није. У сваком случају, до 13.45 часова најкасније подносилац је стигаоу полицијску станицу(види тачку 6. изнад). 13. Према В.Ј.Ђ.,који је у полицијску станицу стигао до 14:45часова, полиција га је обавестилада подносиоца не држе у својству осумњиченог, већ као сведока и да му као таквом није потребан адвокат (видетистав 8. изнад). 14. Подносиоцу је, такође према речима В.Ј.Ђ., позив за полицијски разговор уручен у 14:45. Према Влади, међутим, подносиоцу је исти урученодмах након претреса његове куће (види тачку 9. горе). Сам позив је датиранна 20.фебруар 2013. године. Позвао је подносиоца,„као грађанина”, да тог дана, у13:00 часова дође у полицијску станицу НовиКнежевац и пружи информације о разбојништву. Такође је обавештен да ће, уколико се не појави, бити принуднодоведен. На овом документу није било назнака када је подносиоцу уручен (види тачку 10. горе). 15. Полиција је након тога издала решење о задржавању и уручила га подносиоцу у 15:50 часова. У решењу сенаводи да би полиција могла да задржи подносиоца у трајањудо 48 сати, почев од 15:50часова, колико је било „када је лишен слободе, тј. када је приступиопо позиву” (види став 11. горе). У 21:20 часова,зрењанинска полиција је обавиларазговор са подносиоцем у присуствуњеговог адвоката за правну помоћ (види тачку 15 горе).Два дана касније,22. фебруара 2013. године,истражни судија Вишег суда у Зрењанинуодредио је притворподносиоцу у трајању до тридесетдана (види тачку 20. горе). 16. У светлу горенаведеног,Суд примећује да у списима предмета нема доказа, осим властитих навода подносиоца у том смислу, да је заиста био присилноприведен у полицијску станицу у Новом Кнежевцунакон претреса његовог дома 20. фебруара 2013. године или да је тамо држан против својевоље пре 15:50 часова,када је полицијадонела решење о задржавању од 48 сати. Штавише, у том временском оквиру, 22. фебруара2013. године, истражни судија је продужиопритвор подносиоцу за још тридесетдана. У тим околностима, лишавање слободе подносиоца било је у потпуности у складу са релевантним домаћимзаконодавством (видети горенаведене ст. 85, 86. и 93). Такође полиција није саслушавала подносиоца пре доласкањеговог адвоката и на крају су обавили разговор са њим у Зрењанину20. фебруара 2013. године у 21:20, у присуствуњеговог браниоца по службенојдужности и мање од шест сати након задржавања на основу наведеногрешења о задржавању. Стога су у овом случају такође поштовани захтеви члана 229. став 6. Закона о кривичномпоступку (види горе ст. 87. и 88). 17. С обзиром напретходно речено, није дошло до кршењачлана 5. став 1. Конвенције.

2. У погледу дужине укупногпритвора подносиоца представке у току поступка и образложења које су за тодале домаће власти испитани премачлану 5. став 3. Конвенције (a) Поднесци страна (i) Подносилац представке 18. Подносилац је поново потврдиосвоју жалбу. Даље је приметио да домаће власти нису водиле предметнипоступак са потребном марљивошћу, што је пресуднодопринело дужини његовог притвора у току поступка. 19. Према подносиоцу, притвор му је такође више пута продужаван на основу понављајућих и апстрактних образложења, а тиме и на „квази аутоматски” начин. Ситуација подносиоца се временом мењала, процедурално и надруги начин, али домаћи судови то нису узели у обзир. (ii) Влада 20. Влада је тврдила да је дужина трајања притвора подносиоца у току поступкабила разумна имајући у виду сложеностслучаја и тежину предметних кривичних дела. Било је пет оптужених и петнаестжртава. Један од оптуженихбио је малолетник, што је значило да су домаће правосудне власти морале да се придржавају врло специфичних процесних захтева. Жртве су такође биле углавномстарије и слабе особе, живеле су у разним општинама, али су и даље мораледа путују до суда како би дале изјаве. Кашњења у поступкупроузрокована су понашањем браниоца оптужених, осим једном приликом када је то била одговорност суда (види став 35. горе). Наводи о злостављању од стране полицијетакође су захтевалиистрагу, продужавајући укупну дужину поступка, а тиме и трајање предметног притвора у току поступка. Поновљено подношење захтева за заштиту законитости подносиоца имало је исти ефекат. 21. Коначно,Влада је тврдила да су дати разлози за притвор подносиоца били релевантни и довољни и да је њихова сâма природабила таква да су били убедљиви токомцелог поступка. У свакомслучају, иако је образложењеуглавном било слично, сигурноније све време било идентично(види став 20. горе). (б) ПроценаСуда (i) Општи принципи 22. Као штоје утврђено у предметуNeumeister против Аустрије (пресуда од 27. јуна 1968., став 4, серија А бр. 8), други део члана 5. став 3. не даје судским органима избор између извођења оптуженог на суђењеу разумном року или одобравања његовог или њеног привременог пуштања на слободудо суђења. До осуђујуће пресуде, оптужени се мора сматрати невиним, а сврха одредбе која се разматраје у суштини да захтевапривремено пуштање појединца након што наставакпритвора престанеда буде разуман(види такође предметLakatoš и остали противСрбије, бр. 3363/08, став 91, 7. јануар 2014). 23. Овај облик притвораможе бити оправдан у датом случају само ако постоје конкретне назнаке истинског јавног интереса који превазилази правило поштовања индивидуалне слободе утврђено у члану 5. Конвенције (види, између осталих овлашћења, предмет Kudła против Пољске [ВВ], бр. 30210/96, став 110. и даље, ЕСЉП 2000-XI). 24. Одговорност пре свега пада на националне судске органе да обезбеде да притвороптужене особе у току кривичногпоступка не прелазиразумaн рок. У ту сврху они морају испитатисве чињенице за или противпостојања важног јавног интереса који оправдава одступање од правилаиз члана 5. и морају их изнети у својимодлукама по захтевимаза пуштање (види, на пример,предмет Weinsztalпротив Пољске, бр. 43748/98, пресуда од 30. маја 2006., став 50). Суд је у суштинипозван да, на основу разлогадатих у овим одлукамаи чињеница које је подносилацпоменуо у својим жалбама, одлучи да ли је дошло до кршења члана5. став 3. (видипредмет Labita, горе цитиран,став 152, и Lakatoš и остали, горе цитиран,став 93). 25. Постојањеосноване сумње да је ухапшена особа извршила кривично дело је услов sine qua non за законитост притвора, али „одмах након лишења слободе”, то јест од доношења прве одлуке којом се одређујепритвор, оно више није довољно само по себи и Суд мора тада да утврди да ли остали разлози које су дале судске власти и даље оправдавају лишавање слободе (види предмет Buzadji против Републике Молдавије [ВВ], бр. 23755/07,став 102, 5. јул 2016). Тамо где су такви разлози били „релевантни” и „довољни”, Суд се такође мора уверити да су државни органи показали „посебну ревност” у вођењупредметног поступка (види, између осталих овлашћења, предмет Letellier против Француске, пресуда од 26. јуна 1991, серија А бр. 207, став 35. и Yağcı и Sargınпротив Турске, пресуда од 8. јуна 1995., став 50, серија А бр. 319-А). 26. За разлику од првог дела члана 5. став 3, у његовом другом делу нема изричитог захтева за „ревношћу”. Међутим, потребна контрола, било по представци подносиоца или од стране судије по службеној дужности, мора се обавити уз одговарајућу брзину, како би се неоправдано лишавање слободе свелона прихватљиви минимум (види,на пример,предмет Lakatoš и остали, горе цитиран, став 95). (ii) Примена ових принципана овај предмет 27. Притвор подносиоца у току поступка започео је када је 20. фебруара2013. године стављену привремени полицијски притвор (види став 11. горе). Затим је задржану смислу члана 5. став 3. до пресуде Вишег суда у Зрењанину од 30. јуна 2015. године (види став 43. горе; види такође,на пример, предмет Станимировић против Србије, бр. 26088/06, став 43, 18. октобар 2011). Од тог датума до 22. децембра2015. године, када је Апелациони суд у Новом Саду укинуо првостепену одлуку (види став 44. горе), притворен је „након пресуде од стране надлежног суда”, у смислу члана 5. став 1. тачка а), те стога тај период његовогпритвора излази ван оквира члана 5. став 3. (види предмет Solmaz против Турске, бр. 27561/02,став 34, ЕСЉП 2007-II). Међутим,од 22. децембра 2015. године, па до његове нове пресудеод стране Вишег суда у Зрењанину 17. августа 2016. године(види став 47. горе),подносилац је поновобио у притвору у току поступка у смислучлана 5. став 3. Конвенције (види предмет Станимировић, горе цитиран,став 43). Из тога следи да је притворподносиоца представке у току поступка, укључујући и период пре његове првобитне осуде, трајао укупно приближнотри године (види, mutatis mutandis, Yaroshovets и осали против Украјине, бр. 74820/10 и 4 осталих, ст. 115–16, 3. децембар2015.; такође упореди и направиразлику, на пример, предмет Idalov против Русије [ВВ], бр. 5826/03,ст. 129, 130. и 134, 22. мај 2012. године,где је подносилац, за разлику од подносиоца у овом случају,пуштен из притворау току поступка, а затим поновоухапшен). 28. Током овог времена, након првобитног решења о задржавању који је издала полиција, судски органи су продужавали притвор подносиоцу у току поступка у петнаестзасебних случаја на период од тридесетдана, шездесет дана, два месеца,три месеца или до даље одлуке суда. Сваки пут, без обзира на једнo укидање, та продужењасу на крају потврђенау другом степену (види ст. 49–56. горе). У свим, осим у четири случаја,понуђена образложења су у основи била да постојиоснована сумња да је подносилац извршио низ насилних кривичних дела у краткомвременском року и да би, ако буде пуштен на слободу,могао поновити дело, јер је већ био осуђиван у прошлости за имовинско кривично дело (види ст. 49. и 55. горе).У вези са поменута четири случаја, 22. фебруара2013., 18. марта 2013.,17. маја 2013. односно3. јула 2013. године, на горе наведено образложење Виши суд у Зрењанину и Апелациони суд у Новом Саду додали су да би подносилац, ако буде пуштен на слободу, могао да утиче на сведоке који још нису саслушани у поступку,да постоје други релевантни докази који тек треба да се прибаве и да се извештај вештака још увек припрема(види ст. 20. и 50. горе). 29. У овим околностима, Суд не може а да не закључи да су национални правосудни органи проценилипотребу за наставком притвора подносиоца у току кривичног поступка са приличноапстрактне и формалистичке тачке гледишта, узимајући у обзир,као што су то учинили и за највећидео, да би само ако је пуштен могао поново да извршидело. Иако се овај основ за притвор,као такав, не може сматрати кршењем захтева Конвенције, поновљено али формално позивање на њега самопо себи не може оправдатискоро три године притвора у току кривичног поступка у овом предмету,посебно пошто домаћи судови нису понудили никакву процену о томе како се укупна ситуацијау вези са притвором подносиоца могла променити током времена.Другачије посматрање би подразумевало могућност неодређеног притвора у току кривичног поступка само по овом основу. У вези са четири случаја у којима су се помињали други разлози запритвор подносиоца (види ст. 20. и 50. горе), и они су били апстрактни. Конкретно, домаћи судови нису имали поткрепљене разлоге, на пример,зашто дотични сведоци још нису саслушани или које су назнакеда ће подносилац ако буде пуштен покушатида утиче на њих. У односу на остале „релевантне доказе” и „извештајвештака”, домаћиправосудни органитакође нису објаснилиод чега се ти докази састојеи/или због чега су релевантни, као ни зашто нису још увек добијенидокази и сâм извештај вештака. Обе ствари су у свакомслучају биле нешто што су саме домаћевласти морале да обезбеде.

30. Суд даље сматра да кривични поступак покренут против подносиоца није био необичносложен с обзиромна злочине о којима је реч и да, на крају, дужина поступкау кривичном предмету не мора нужно да одговарадужини трајања притвора оптуженог у току поступка. Такође, подносилац не може да се криви за коришћење домаћих правнихлекова, а посебно не за притужбуна наводно полицијскo злостављање. На крају, навластима Тужене државе је да ефикасно реши те ствари. На крају, Суд примећуједа, чак и ако је адвокат подносиоца у два наврата неспорно проузроковао неко одлагање,то свеукупно није довело до продужења од више од месец дана (види ст. 34. и 39. горе) и као такво не може имати никаквог утицаја на горе изнете закључке Суда. 31. С обзиром напретходно речено, дошло је до кршењачлана 5. став 3. Конвенције. 3. У погледу наводногпропуста домаћих судова да лично саслушајуподносиоца представке приликом разматрањапродужења притвора у току преткривичногпоступка, а испитаног према члану 5. став 4. Конвенције (а) Поднесцистрана (i) Подносилац 32. Подносилац је поново потврдиосвоју притужбу. Даље је изјавио да је само једном лично саслушан у вези са продужењем притвора у току кривичног поступка и да се то догодило22. фебруара 2013. године пред истражним судијом Вишег суда у Зрењанину (види став 19. горе). Одтада, па све до његове коначне осуђујућепресуде 2016. године,ни он ни његов бранилацнису лично саслушани у таквим приликаманити у повезанимжалбеним поступцима након тога. Иако је било тачно да је подносилац саслушан лично 8. септембра2014. и 25. априла 2016. године,то је било повезаноса изношењем одбране против оптужби које су поднете против њега, а не са питањима у вези са притвором (види ст. 41. и 46. горе). (i) Влада 33. Влада је тврдила да није дошлодо кршења ове одредбе.Конкретно, 22. фебруара 2013. и 5. марта 2013.године подносиоца је лично саслушаоистражни судија, а исто се догодило8. септембра 2014. и 25. априла2016. године пред претресним већемВишег суда у Зрењанину (видист. 19, 23, 41. и 46. горе). У свим тим приликама подносилац је могао да затражи преиспитивање његовог притвора, као и пуштање на слободу,иако се нека од тих рочиштаможда нису првенствено односилана његов притвор (види ст. 97. и 99. горе). У сваком случају, Конвенцијом се не тражи да се притвореник саслушава лично сваки пут кад се разматрапродужење притвора. У конкретним околностима овог предмета, подносилац је стога саслушану разумним интервалима, а такође је нашироко користио доступне жалбене поступке у којима је могао да изнесе све своје аргументе у вези са притвором.На крају, Влада јетврдила да подносилац никада нијеподнео сопствени засебни захтев за укидање притвора, који се разликује од поступка периодичногпродужења, у вези с којим је такођемогао да тражи да се саслушалично (види став 99. горе). (б) ПроценаСуда 34. Суд понавља да члан 5. став 4. даје ухапшеномили притвореном лицу право да покрене поступак у складу са процедуралним и материјалним условима који су од суштинске важности за „законитост”, у смислу Конвенције,његовог лишења слободе.Иако није увек неопходнода у поступку из члана 5. став 4. постоје исте гаранције као и оне које се захтевају према члану 6. за кривичнеили грађанске парнице, он мора имати судскикарактер и пружатигаранције које одговарају врсти лишавања слободе у конкретном случају (види предмет А. и остали против Уједињеног Краљевства [ВВ], бр. 3455/05, став 203, ЕСЉП 2009). У контексту ревизије наставка притвора притворене особе у складу са чланом 5. став 4. Конвенције, поступак мора бити акузаторни и мора обезбедити „равноправност странака”, односно тужиоца vis-à-vis притвореника (види предмет Nikolova против Бугарске [ВВ], бр. 31195/96, став 58, ЕСЉП 1999-II и Çatal против Турске, бр. 26808/08, став 32, 17. април2012). 35. Прва основнагаранција која природно произлази из члана 5. став 4. Конвенције је право на делотворно саслушање од стране судије при оцени законитости притвора. С друге стране,ова одредба подједнако гарантује брзу одлукувласти о неопходности континуираног притвора. Узимајући у обзир ова два принципа, Суд је закључиода члан 5. став 4. Конвенције не захтевада се притворено лице саслуша сваки пут када поднесе жалбу на одлуку о продужењу притвора, већ да треба омогућитиправо да буде саслушану разумним интервалима (види предмет Knebl против РепубликеЧешке, бр. 20157/05,став 85, од 28. октобра 2010. године и Çatal, цитирано горе, став 33). Дакле, Суд је већ прихватиода, у одређеним околностима, у случајукада је дотично лице могло да се буде саслушано пред судом који одлучује по његовом захтеву за пуштањеу првостепеном поступку,поштовање процесних захтева својствених члану 5. став 4. не захтева да се лице поново појави пред жалбеним судом (види предмет Altınok против Турске, бр. 31610/08, ст. 46. и 47, од 29. новембра 2011. године, са даљим референцама; види супротно, на примери mutatis mutandis, Khodorkovskiy против Русије, бр. 5829/04, став 235, од 31. маја 2011. године).Такође, тамо где је притворено лице моглода се буде саслушано пред првостепеним органом пре него што је судија донео одлуку о његовом притвору, недолазак у оквиру жалбеногпоступка сам по себи не крши члан 5. став 4. Конвенције. Ипак, могу постојати ситуације када суд који одлучује о жалби мора да одржи рочиште уз лично присуствопритвореника; ово може зависити од природе питања о којима ће се одлучивати, од значајаодлуке за притвореника, од тога да ли се притвореник лично појавио када је донета спорна одлука или је његовоили њено присуствонеопходно да би се обезбедило поштовање права на контрадикторни поступак (види предмет Venet против Белгије, бр. 27703/16,став 35, од 22. октобра 2019. године). 155. Враћајући се на предметни случај, Суд примећује да су надлежни судови, након решења истражног судије о одређивању притвора од 22. фебруара2013. године, којом приликом је подносилац заиста и саслушанлично (види горе ст. 19. и 20), продужавали притвор подносиоцу у петнаестнаврата на периодод тридесет дана, шездесет дана, два месеца, три месеца или до даље одлуке суда. Сваки пут су та продужења потврђена у другомстепену. Штавише, надлежни првостепени или другостепени судови нису саслушали подносиоца лично ни у једној од тих прилика (види горе наведенест. 49., 51. и 55). Чак и прихватајући да је подносилац могао да затражипуштање из притворакада је саслушан5. марта 2013., 8. септембра 2014. и 25. априла 2016. године, како јетврдила Влада(види горе став 152), произилази да је подносилац саслушан лично, у контексту везаном за притвор или потенцијално у контексту везаном за притвор,само у четири наврата током периода од око три године, колико је трајао његов притвор (у овом контекстутакође види горе наведене ст. 94, 96, 98. и 100). По мишљењуСуда, не може се сматрати да је ово је у складуса захтевом „разумногинтервала” на који се позива у сопственој судској пракси (види став 154. горе) и, штавише,никакви писани аргументи, као део жалбених или другихпоступака, не могу отклонити овај недостатак. 156. Члан 5. став 4. примењујесе на судске поступкенакон улагања жалбе на законитост притвора,односно у вези са поступцима који се тичу захтева за пуштање на слободу, као и поступцима у вези са жалбама на одлукео продужењу нечијег притвора.Из тога следи да се члан 5. став 4. не примењујекада се одлука о продужењупритвора усвоји ex proprio motu – што има за циљ одређивање максималног периода притвора и „обнављање” правне основе за ову меру у смислу члана 5. став 1. (ц) Конвенције, а не ради преиспитивања законитости притвора – већ само од тренуткакада је уложенажалба на такву одлуку (види, на пример, Altınok, цитирангоре, став 39., са даљим референцама). 157. С обзиром на претходногоре наведено, дошло једо кршењачлана 5. став 4. Конвенције.

IV. НАВОДНАПОВРЕДА ЧЛАНА 6. СТАВ 3. ТАЧКА (Ц) КОНВЕНЦИЈЕ

36. Подносилац се жалио, према члану 6. став 3. тачка (ц) Конвенције, да док је био у полицијском притвору нијемогао да одреди адвоката по сопственом избору. Предметнаодредба гласи како следи: „3. Свако ко је оптуженза кривичнодело има следећа минималнаправа: ... (ц) да се брани лично или путем браниоца коју сам изабереили, ако нема довољно средстава да плати правнупомоћ, бесплатнодобије браниоца по службеној дужности када интересиправде то захтевају; ...” A. Прихватљивост 37. Суд сматра да ова жалба није ни очигледно неоснована ни неприхватљива ни по једномдругом основу наведеном у члану 35. Конвенције. Стога се мора прогласити прихватљивом.

Б. Основаностпредставке 1. Поднесци страна (a) Подносилац представке 38. Подносилац је поново потврдио своју притужбу. Даље је тврдио да је неколико полицајаца из полицијске управе Зрењанинбило присутно у полицијској станици Нови Кнежевац 20. фебруара 2013. године у исто време када су он и В.Ј.Ђ такође били тамо. Због тога је подносиоца у то време требало испитати, јер није било потребеда га одведу у Зрењанин.Уместо тога, полиција је очигледно желела да испита подносиоца у одсуствуВ.Ј.Ђ и обезбеди му браниоцапо службеној дужности који не би био стварнозаинтересован за заштиту његових интереса. 161. Даље, В.Ј.Ђ.није могао да присуствује саслушању пред истражнимсудијом у Зрењанину 22. фебруара2013. године, јер је истовремено већ имао и друга саслушањапред Основним судом у Суботици.Рочишта су била раније заказана и В.Ј.Ђ.није могао да нађе замену у тако кратком року. Чињеница да је он „браниоподносиоца pro bono” је то само отежала. У свакомслучају, да јеподносилац могао да послуша савете В.Ј.Ђ. и да се брани ћутањем, не би претрпеоштету због одсуствасвог изабраног адвоката.В.Ј.Ђ. је писанимподнеском од 21. фебруара 2013. године обавестио истражног судијуо целокупној ситуацији (види горе наведени став 17). 162. И на крају, када му је на одговарајући начин дата слободаизбора, подносилац је изабраоВ.Ј.Ђ. а не браниоцапо службеној дужности(види горе наведенистав 23). Подносилац, међутим, никада није поднеоформални приговорпротив овог последњег, јер није тачно знао којесупрофесионалне обавезе његовог браниоцапослужбеној дужности. (б) Влада 39. Влада је тврдила да је подносилац слободно користио своје право да ангажује адвоката по сопственом избору током поступка.Наиме, управо је непрофесионалнопонашање В.Ј.Ђ., односно његова неспремностда путује у Зрењанин,довело до одлуке подносиоца, у једном тренутку, да се определида га заступа бранилац по службенојдужности против кога,узгред, никада није уложиониједан приговор(види горе наведени став 19). 164. Влада је даље изјавилада В.Ј.Ђ. није био одсутан само са једног рочишта, већ је у ствари изостао са полицијског рочишта одржаног 20. и 21. фебруара2013. године, као и са накнадногрочишта од 22. фебруара2013. године пред истражним судијом (види горе ст. 15, 16. и 19) . 165. У закључку треба такође напоменути да је полицијау Зрењанину била задуженаза случај подносиоца и да је стога било природно да ће подносилац бити саслушану Зрењанину, а не у полицијској станици Нови Кнежевац. Испитивање подносиоца у Зрењанину такођеје омогућило да заменик јавног тужиоцабуде присутан, а на крају јеВиши суд у Зрењанину био надлежанза кривични поступак покренут против подносиоца. 2. Процена суда (a) Општи принципи 40. Суд понављада, чак и ако је примарнасврха члана 6. Конвенције, што се тиче кривичног поступка, да обезбедиправично суђење „трибунала” надлежног за утврђивање „било какве кривичне оптужбе”, то не следи да се члан не примењује на преткривични поступак. Стога, члан 6. – посебно његов став 3. – може бити релевантан пре него што се предметпошаље на суђење ако и уколикоје првобитно непоштовање његових одредби озбиљно угрозило правичност суђења (види Imbrioscia против Швајцарске, пресуда од 24. новембра1993. године, ст. 36–37, серијаА бр. 275; Salduz против Турске [Вв], бр. 36391/02,став 50., ЕСЉП 2008.; Dvorski против Хрватске [Вв], бр. 25703 / 11, став 76., ЕСЉП 2015.; и Beuze против Белгије[Вв], бр. 71409/10,став 121., пресудаод 9. новембра 2018. године). 167. Да би остварио своје право на одбрану, оптуженом би се у нормалним околностима требало омогућити да има делотворну корист од помоћи адвоката у почетнимфазама поступка, јер национални закони могу проузроковати последице на став оптуженог у почетнојфази полицијског испитивања које су пресуднеза изгледе одбране у било ком наредном кривичном поступку (видиSalduz, цитирано горе, став 52). Суд је такође препознаода се оптужени у тој фази поступка често налазиу посебно осетљивом положају, а у већини случајева то се може правилнонадокнадити само уз помоћ адвокатачији је задатак,између осталог, да помаже осигурање поштовањаправо оптуженог да не буде инкриминисан (исто, став 54.; види такође Pavlenko против Русије, бр. 42371/02, став 101., од 1. априла 2010. године, иDvorski, горе цитирано, став 77). Наравно, такође је важно да у почетним фазама поступка лице оптужено за кривично дело које не жели да се лично брани мора бити у могућности да прибегне правној помоћипосопственом избору (види Dvorski, горе цитирано, став 78). 168.Међутим,упркос важности односа поверењаизмеђу адвоката и његовог клијента, ово право није апсолутно. Нужно подлеже одређеним ограничењима када је реч о бесплатној правној помоћи, а такође и тамо где је на судовимада одлуче да ли интереси правде захтевају да оптуженогбрани бранилац кога су они именовали(види Croissant против Немачке, од 25. септембра 1992. године, став 29., серијаА бр. 237-Б).Суд је доследно сматрао да националне власти морају узети у обзир жеље окривљеног у погледу избора правногзаступања, али могу превладати над тим жељама када постојерелевантни и довољниоснови за закључак да је то неопходно у интересуправде. Када такви разлози недостају, ограничење слободног избора браниоца подразумевало би кршење члана 6. став 1. заједноса ставом 3. (ц) ако би то негативно утицало на одбрану подносиоца, узимајући у обзир поступаку целини (види предмет Dvorski, горе цитиран, став 79., са даљим референцама тамо наведеним). (б) Применаових принципа на овај предмет 41. За разлику од предмета Salduz, где је оптуженом, који је био у притвору,ускраћен приступ адвокатутоком полицијског испитивања,овај случај се односина ситуацију када је подносиоцу омогућен приступ адвокату из времена када је први пут био саслушан,али не (према његовим притужбама) приступ адвокату по сопственом избору – баш као у случају Dvorski. За разликуод случајева који укључујуускраћивање приступа, блажи захтев „релевантних и довољних” разлога примењен је у ситуацијама које покрећу мање озбиљно питање „ускраћивања избора”. У таквим случајевима задатак Судаје да процени да ли се, у светлу поступка у целини, на права одбране „негативно утицало”до те мере даје нарушена њихова целокупна правичност (видипредмет Dvorski, горецитиран, став 79., са даљим референцама тамо цитираним). 170. Суд сматра, у погледу последњегтеста, да први корак треба да буде проценада ли је доказано у светлупосебних околностисваког случаја да је окривљени желео да има свог адвоката и, тамо где је та жеља надјачана, да постоје релевантни и довољни основи за надјачавање или ометање жеље окривљеног у погледу његовог или њеног избора правногзаступања. Тамо где такви разлозине постоје, Суд треба да настави са проценомсвеукупне правичности кривичног поступка (види, поред многих других ауторитета, Dvorski, цитирано горе, став 82). 171. Имајући увиду горе наведено и чак претпостављајући да су домаће властинадјачале жељу подносиоца да има адвоката по сопственом избору, као и да разлози за то сами нису били релевантни и/или довољни,Суд примећује да подносилац у својојжалби није прецизирао како је тачно то утицалона укупну правичност поступка против њега (види горе ст. 160–162).У ствари, подносилац је поднео своју жалбу Суду, према члану 6. став 3. (ц) Конвенције, од 11. марта 2016. године,док је кривични поступак против њега окончантек 22. марта 2017. године (види став 48. горе), што значи да би свака таква проценапре крајњег датума по природиствари била чисто спекулативна. Штавише, подносилац није детаљније образложио ниједно такво питање правичности у својим каснијим запажањима достављеним Суду током поступка који се пред њим водио. 172. У таквим околностима, Суд не може а да не закључи да није дошло до повреде члана 6. став 3. (ц) Конвенције, даље се напомиње да Суд такођеније могао да утврди повреду материјалног аспекта члана 3. Конвенције поводом повезаних навода подносиоца представке који укључујупринудно признање (види горе ст. 120–123).

V. ОСТАЛЕ НАВОДНЕ ПОВРЕДЕ КОНВЕНЦИЈЕ

42. Подносилац се на крају жалио, према члану 6. став 1. и члану 5. ст. 4. и 13. Конвенције, да је трајање поступка пред Уставнимсудом, описано у ставу 79. горе, било прекомерно, што је тиме допринело да је одређениправни лек неефикасан у погледу његовог истражногпритвора. 174. Као онај који правноквалификује чињенице свакогпредмета пред њим, (види, међу другим ауторитетима, Radomilja и други, цитирани горе, ст. 114. и 126), Суд сматра да би ову жалбу требало разматрати према члану 5. став 4. Конвенције (види, на пример, Žúbor против Словачке, бр. 7711/06, ст. 68, 71, 76, 77, 89. и 101, пресуда од 6. децембра 2011. године). A. Поднесци страна 43. Влада је изнела да је поступакпред Уставним судом окончану разумном року. Приметилису да је, у свакомслучају, притвор подносиоца окончан мање од два месеца након што је поднео уставну жалбу Уставномсуду, што је његов предмет учинило мање хитном негошто би иначе био. 176. Подносилац је поново потврдиосвоју притужбу и истакаода је у време када је поднео уставну жалбуУставном суду већ био у притвору отприлике четрдесет месеци. Стога је Уставнисуд требао да поступикрајње хитно, без обзира на чињеницу да јенеких два месеца каснијепо други пут осуђен. Б. Процена Суда 44. Суд понавља да члан 5. став 4. не приморава државе уговорнице да успоставидругостепену надлежност за испитивање законитости притвора. Ипак, тамо где домаће право предвиђасистем жалбе, жалбено тело такође мора да буде усаглашено са захтевимачлана 5. став 4., посебноу погледу брзине којом жалбено тело врши преиспитивањеналога за притвор који је изрекао нижи суд. Међутим, стандард „брзине” јемање строг када суу питању поступципред жалбеним судом (види Starokadomskiy против Русије, бр. 42239/02, став 80, 31. јула 2008., са даљим референцама). Наведена разматрања су, аналогно томе, такође релевантна у погледужалби према члану 5. став 4. на уставнепоступке који су одвојениод поступака пред редовнимсудовима према релевантним одредбама Законика о кривичном поступку (види Žúbor, цитирано горе, став 89). 178. Ако се вратимо на предметни случај, Суд примећује да се, како је истаклаВлада, притвор подносиоца у ствари окончаомање од два месеца након што је поднео жалбу Уставном суду (види ст. 47. и 79.горе). С тим у вези, Суд подсећада је примарнасврха члана 5. став 4. осигурати лицу лишеном слободе брзу судску проверузаконитости притвора која може, према потреби, довестидо његовог или њеног пуштања на слободу, и да гаранција брзиневише није релевантна за ту примарну сврхунакон пуштања особе (Žúbor, цитирано горе, став 83). Суд заузима становиште да се исти принциппримењује и када се притвор завршава осуђујућомпресудом, чиме се на сличан начин окончаванаводно кршење члана 5. став 4. које јепроизашло из наводногпропуста да се брзо испита законитост предметног притвора, јер само разматрање више не може довестидо његовог или њеног пуштањана слободу. Стога се у овом случајузахтев за брзином примењивао само до датумаосуде подносиоца и у околностима случаја Суд несматра да је због периода од два месеца током којег је ствар била у току пред Уставнимсудом прекршен захтев брзог разматрања (упореди са горе наведеном пресудом Žúbor, став 90). Из тог разлога,ни за уставнужалбу не може се сматратида је лишенасвоје делотворности, како је то изјавиоподносилац у својојжалби. 179. С обзиром на претходноречено, жалба подносиоца разматрана према члану 5. став 4. Конвенције је очигледнонеоснована и као таквамора бити одбачена у складу са чланом35. ст. 3 (а) и 4 тамо наведеним.

VI. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

45. Члан 41. Конвенцијепрописује: „Када Суд утврди прекршајКонвенције или протоколауз њу, а унутрашњеправо Високе стране уговорнице у питању омогућавасамо делимичну одштету,Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци.” A. Штета 46. Подносилац је захтеваонакнаду за претрпљену нематеријалну штетуна следећи начин: (i) за битну повредучлана 3. 10.000 евра; (ii) за повреду процесног аспекта члана 3., 4.000 евра; (iii) за кршење члана 5. у вези са полицијским притвором, 1.000 евра; (iv) за кршење члана 5. у вези са дужиноми разлозима његовогцелокупног истражногзатвора, 8.000 евра; и (v)за кршењечлана 6. став 3. (ц), 3.000 евра. 182. Влада је оспорила ове захтеве. 183. Суд сматрада је подносилац свакако претрпео одређену нематеријалну штету. С обзиромна карактер утврђене повреде у конкретном случају и процењујући на основу правичности, како захтева члан 41. Конвенције, Суд досуђујеподносиоцу представке 6.000 евра с тим у вези, плус сви порези који се могу платити на тај износ. Б. Трошкови 47. Подносилац је такође тражио укупно 9.004евра за трошкове пред домаћим судовима и 2.487 евра за трошковенастале пред Судом. Адвокат подносиоца представке, В.Ј.Ђ., је изјавиода је подносилац заиста био дужан да му исплати те износе на основу уговорне обавезеизмеђу њих. 185. Влада је оспорила ове захтеве. Конкретно, приметили су да се адвокатподносиоца представке сам изјаснио да га је заступаоpro bono, због чега захтеванитрошкови и издацинису стварни и следствено томе не би требалода буду признати као такви. Влада је даљеистакла да подносилац није доставиоСуду копију наводног уговораизмеђу њега и његовог адвоката. 186. Према судскојпракси Суда, подносилац има право на накнаду трошкова само уколикосе покаже да су они стварно и нужно настали и да су такође били разумни у погледу њихове висине.Односно, подносилац захтеваих је морао платити,или је дужан да их плати, у складу са законском или уговорномобавезом, и морали су бити неизбежникако би спречилиутврђену повреду или добијањенакнаде (види, међу другим ауторитетима, Hajnal, горе цитирано, став 154). 187. У овом случају, узимајући у обзир документекоје поседује и горе наведене критеријуме, Суд одбија захтев за трошкове настале у домаћемпоступку, али сматраразумним да додели износ од 2.000 евра за трошкове насталеу поступку пред њим, плус сви порези који могу бити наплаћениподносиоцу. Конкретно, у погледу домаћихтрошкова и издатакаи како је Влада истаклау својим запажањима, бранилац подносиоца је у стварипризнао да је подносиоца заступао pro bono (види став 161. горе). Истовремено, што се тиче трошковаи издатака насталих пред Судом, међутим, примећује се да, чак и у одсуству писаног уговора између подносиоца и његовогбраниоца, први остаје обавезан да покријетрошкове свог правногзаступања према важећим адвокатским тарифама. На крају, у списимапредмета нема доказа да је бранилац подносиоца такођеприхватио да га заступа пред овим Судом pro bono као што је то чиниопред домаћим судовима. В. Затезнакамата 48. Суд сматра да је примерено да затезнакамата буде заснована на најнижојкаматној стопиЕвропске централне банке,уз додатак три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА,СУДЈЕДНОГЛАСНО,

1. Одлучује да споји представке; 2. Проглашава жалбу која се односи на брзинуи ефикасност поступка пред Уставнимсудом, разматрану према члану 5. став4. Конвенције, неприхватљивом, а остатак притужби прихватљивим; 3. Утврђује да је дошло докршења процесног аспекта члана 3. Конвенције; 4. Утврђује даније дошло до кршења материјалног аспекта члана 3. Конвенције; 5. Утврђује даније дошло до кршења члана 5.став 1. Конвенције; 6. Утврђује да је дошло докршења члана 5. став 3. Конвенције; 7. Утврђује да је дошло докршења члана 5 став 4. Конвенције; 8. Утврђује даније дошло до кршења члана 6.став 3. тачка (ц) Конвенције; 9. Утврђује (а) да тужена држава треба да плати подносиоцу представке, у року од три месеца од датума када пресудапостане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, следеће износе, који ће се претворити у валутутужене државе постопи важећој на дан измирења: (i) 6.000 евра (шест хиљадаевра), плус сваки порез који се моженаплатити, на име нематеријалне штете;

(ii) 2.000 евра (две хиљадеевра), плус сваки порез који се може наплатити подносиоцу представке, на име трошкова;

(б) да по истекугоре наведена три месеца до исплате, треба платитиобичну камату на горе наведене износе по стопи која је једнака најнижој каматној стопи Европскецентрале банке у законском периоду уз додатак од три процентнапоена;

10. Одбијапреостали део захтева подносиоцапредставке за правично задовољење.

Састављено на енглескомјезику и достављено у писанојформи на дан 20. априла 2021. године, у складу са правилом 77 ст. 2. и 3. Пословника Суда.

Stanley Naismith

Jon FridrikKjølbro

секретар

председник