Centar za pravosudna istraživanja organizovao je prvu u nizu rasprava na temu Zašto nam je uopšte potrebno pravosuđe16. novembra u KC Gradu. Gosti prve tribine bili su sudija Apelacionog suda u Beogradu Miodrag Majić i profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Miodrag Jovanović.
“Kada tekst obraćanja predsednika na naslovnoj strani novina počinje rečenicom ‘Mi znamo ko je ubio čoveka u Belvilu’, jasno je da se pitanje da li nam je pravosuđe uopšte potrebno svakodnevno postavlja”, rekao je prof. dr Pravnog fakulteta u Beogradu Miodrag Jovanović na raspravi “Zašto nam je uopšte potrebno pravosuđe” u KC Gradu.
„Svakome ko ima dodira sa životom u Srbiji je jasno da pravosudne institucije ne pružaju istu vrstu zaštite ili bar ne tretiraju na isti način sve slučajeve. Mi nemamo čime da se pohvalimo, nemamo slučajeve pravosnažnih presuda onih koji pripadaju etalonu visokih funkcionera. Sa druge strane, postoji široko rasprostranjeno uverenje da ima mnogih koji bi trebalo da odgovaraju iz tog etalona političkih funkcionera i državnih zvaničnika, što jasno pokazuje da nismo svi jednaki pred zakonom“, objasnio je on.
Sudija Apelacionog suda u Beogradu dr Miodrag Majić smatra da se takva vrsta pravosuđa u Srbiji dugo neguje jer je ona veoma dobra za bilo koju grupaciju koja dođe na vlast.
“Nema ništa bolje za bilo koju izvršnu vlast od toga da imate pravosuđe koje znate da neće reagovati na bilo šta dok ne dobiju jednu vrstu direktnog ili prikrivenog signala. Najjednostavniji način da opstanete u društvima u kojima korupcija postoji jeste da budete u milosti partije jer su onda sva vrata drugačije otvorena”, rekao je Majić.
Iako sudije ne nose odgovornost za to šta će tužilaštvo odlučiti da goni, kada se u određenom društvu ništa ne goni, postavlja se pitanje i odgovornosti sudije.
“Kada se ništa ne rešava što je povezano sa vlašću, kada dođemo do društva u kojem imate jedan gotovo perfektno naopako napravljen sistem, postavlja se pitanje ‘mere trpljenja’ sudija koji treba u nekom trenutku na primeren način da ukažu na devijaciju takvog sistema”, istakao je Majić.
Kako je sudije veoma teško razrešiti, izvršna vlast se koristi suptilnijim metodama da bi izvršila uticaj na one nebaždarene. Kako je objasnio Majić, to će učiniti preko predsednika sudova, različitih raspodela predmeta, upućivanjem u drugi sud, stopiranjem napredovanja.
Jovanović ističe da sudije ne govore javno jer se boje, što nije karakteristično samo za sudije, već za sve profesije.
“Živimo u vremenu potpuno etablirane kulture straha i to se odnosi na sve profesije. Mi pokušavamo da pristupimo problemu na racionalan način, a strah nije racionalna kategorija. Strah je u vezi sa tim da mislite da uvek može biti gore. Trik je u tome što ne znate dokle taj prag može da se spušta i to je trenutno stanje ovog društva. Svako je u uverenju da može biti gore od pozicije u kojoj se nalazi, a to u čemu se nalazi ga zapravo sprečava da jasno i glasno progovori protiv korupcije i drugih negativnih pojava”, objasnio je profesor.
Iako u Ustavu Srbije postoji podela vlasti na tri jednake i nezavisne grane, položaj sudstva u odnosu na izvršnu i zakonodavnu vlast nije isti.
„U našoj jezičkoj praksi niko uz sudstvo i pravosuđe ne vezuje termin vlast. Ako neko treba da kaže šta je vlast on će reći da je to skupština, vlada, predsednik, ministar, organ uprave, ali retko ko će reći da je to i sud. To već na izvestan način nepogrešivo šalje poruku“, rekao je Jovanović.
Kada na naslovnoj strani novina tekst obraćanja predsednika Aleksandra Vučića počinje sa rečenicom „Mi znamo ko je ubio čoveka u Belvilu“, prema rečima Jovanovića, postavlja se pitanje: Ko smo „mi“.
„Na koga to misli – na sebe, ljude iz kabineta, ministra, brata. Zašto nam on to saopštava, je l postoje neki drugi organi koji treba to da nam saopšte? Zato se na dnevnom nivou postavlja pitanje da li nam i čemu služe sudovi i tužilaštvo“, istakao je Jovanović.
Zašto je komunikacija sa javnošću preko medija poslednja stvar koju će sudija uraditi, umesto da bude prva, objasnio je Majić.
„Dok su u milosti vlasti, sudije doživljavaju javnost kao neprijatelja, jer imaju moćnijeg zaštitnika. Nema moćnijeg zaštitnika u ovom društvu od politike koja je na vlasti. To je nepotrebno objašnjavati. Stvar se drasatično menja onog trenutka kada jučerašnji zaštitnik iz bilo kog razloga to prestane da bude. Tada se obraća javnosti kao zamenskom vidu zaštite.”
Sudija Majić istakao je da u poslednje vreme jedan ne tako mali broj ljudi po prvi put počinje zaista da pitanje pravosuđa stavlja na prvo mesto kada se priča o društvenoj reformi.
“To se ranije nikad nije dešavalo. Malo se i dalje o tome govori, ali počinje polako da dopire do ljudi. Kada ljudima objasnite, kada imaju gde da čuju, ljudi su skloni da počnu da razmišljaju o tome”, zaključio je on.
Comments