Tekst je objavljen na sajtu “Peščanik” 4. aprila 2019.
Ako i kada najnovije izmene Krivičnog zakonika (KZ) budu usvojene, kao sudija ću ih primenjivati kao i sve pre njih, bez obzira na to šta o njima mislim. Međutim, dok se to ne dogodi, trudiću se da objasnim koliko je ovo što se čini pogrešno. No, da li ću za to ovog puta uopšte imati prilike?
Prema najavi ministarke pravde, javne rasprave povodom najnovijih izmena KZ uopšte neće biti. Prema njenim rečima, javna debata nije potrebna, jer se dovoljan broj građana već izjasnio o tome šta misli o najnovijem u nizu krivičnopravnih eksperimenata, podnošenjem inicijative sa više od 158.000 potpisa.
Tako su mnogi koji veruju da je i najnovija inicijativa za izmenu KZ ništa više do još jedan (predizborni) populistički manevar, sa najpozvanijeg mesta dobili još jednu potvrdu za svoje stavove. Jer, sudeći po ovakvoj najavi, nužnost stručne javne rasprave u savremenom srpskom društvu prestaje ako dovoljan broj građana predloži određeno zakonodavno rešenje!
Poznavaoci prilika u ovoj oblasti uočiće da su se u protekle dve godine stvari, kada je o populističkim stremljenjima u zakonodavstvu reč, ipak menjale. Tako smo, najpre makar formalno, ako ne i suštinski, imali proces nazvan Ustavna debata. Iako ih u čitavom tom igrokazu niko nije ozbiljno uzimao u obzir, strukovna udruženja i pojedinci su ipak imali kakvu-takvu priliku da iznesu sopstveno mišljenje o idejama Ministarstva pravde. Sledeća etapa bila je manje romantična. U njoj smo već bili svedoci sve učestalijih napada na one koji su Ustavnu debatu shvatili ozbiljno, poverovavši da su u njoj dozvoljeni i kritički tonovi. Korak dalje ka loncu punom „skuvanih žaba“ dobili smo kada su se u igru uključila GONGO udruženja. Ove vladine-nevladine organizacije tako su, uz podršku udruženja pekara, frizera i bravara, započele sa aplauzima i linčovanjima „na zvonce“. Ali formalno, navodna debata je i dalje postojala, iako je već tada bilo potpuno nevažno ko šta govori, pa i ko koga predstavlja. Naposletku, po svemu sudeći, i ovaj oblik simulakruma postao je suvišan. Nacrt izmena KZ govori da smo došli u fazu u kojoj čak i gongoizirani diskurs više nije neophodan. Baš kao i na izborima, ko skupi dovoljno potpisa ubuduće će biti u prilici da kroji domaće zakonodavstvo, neometan gunđanjem stručnjaka. Neposredna demokratija na delu!
Hit najnovije reforme svakako je uvođenje kazne doživotnog zatvora. Iako i u samom obrazloženju nacrta Ministarstvo priznaje da je tokom 2015. odustalo od ove mogućnosti, jer je zaključeno da je stručna javnost po ovom pitanju podeljena, ostali smo u potpunosti uskraćeni za objašenjenje šta se u međuvremenu promenilo. Zato je i ovde, verovatno, pravilnije zaključiti da je u nastavku Ministarstvo shvatilo da mišljenje stručne javnosti može biti kočnica uvek pravednim ciljevima političke elite, i da ga je kao takvog opravdano odstraniti. Baš kao i kod Beograda na vodi ili kalemegdanske gondole, stručnjaci bi ionako samo zanovetali i svakako ne bi bili na fonu opštenarodnog sentimenta kada je o „drakonskom kažnjavanju“ reč. Stoga je „podeljena stručna javnost“ ovog puta u potpunosti ostala „ispred vrata“ foruma u kojem su o ozbiljnim pitanjima razgovarali „ozbiljni ljudi“ – oni koji imaju više sluha za pravedni narodni gnev, i naravno oni čiji stavovi miluju uši uvek za krv raspoloženih građana.
Pažnju privlači i način na koji je opravdano samo uvođenje ove kazne u domaći sistem. Pored pozivanja na uporedna rešenja (tačno je da najveći broj evropskih zemalja poznaje ovu kaznu), predlagač nas uverava da je stroža kazna koju zagovara zapravo u realnim uslovima često i humanija od do sada postojeće vremenske kazne zatvora. Opravdanje za ovakav, moglo bi se reći i bizaran stav, on pronalazi u činjenici da ni sloboda nije uvek prednost nad zatočeništvom (zlobnici bi rekli da u društvima ovog tipa ona to retko zaista i jeste), naročito ako se uzme u obzir nemogućnost dugogodišnjih osuđenika da se posle isteka kazne vrate u društvo i nađu svoje mesto u njemu.
No, ni doživotna kazna zatvora očigledno nije bila dovoljna. Nužni „dodatak“ pronađen je u rešenju saglasno kojem uslovni otpust kod ove kazne neće biti moguć, kada je reč o krivičnim delima poput teškog ubistva i najtežih oblika krivičnih dela protiv polnih sloboda. Posebno je simptomatično da kod ovog, upravo najspornijeg rešenja, izostaje bilo kakvo obrazloženje. Ministarstvo pravde nas obaveštava da je ovde prihvatilo inicijativu Fondacije „Tijana Jurić“, ali u potpunosti odustaje od toga da nas informiše zbog čega je tako postupilo, i kako namerava da brani ovakav stav.
Jer, nemogućnost uslovnog otpuštanja kod kazne doživotnog zatvora predstavlja izuzetno problematično rešenje, kojim se u više navrata bavio i Evropski sud za ljudska prava (ESLJP). U odsustvu razloga koji su rukovodili domaćeg zakonodavca, ostaje nam samo da naslućujemo da će beznadežnost kod ovakve kazne, koju ESLJP poistovećuje sa nehumanom kaznom, biti relativizovana mogućnošću pomilovanja koje u našim prilikama može darovati predsednik Republike. No, upravo se ovde može ispostaviti sva manjkavost procesa lišenog javne debate. Pitanje koje će se nužno postaviti je u kojoj meri domaći institut pomilovanja obezbeđuje bilo kakvu realnu perspektivu za buduće osuđenike kod ovakvih kazni, naročito u situaciji kada je osnovni razlog zbog kojeg je kazna uvedena – uverenje da određena lica nikada ni pod kakvim uslovima ne treba ponovo pustiti na slobodu. Da li se zaista može pomisliti da i kod ovog pravnog problema nije potrebno bilo šta drugo do dovoljni broj potpisnika peticije?
Problem može prouzrokovati i proširenje kruga krivičnih dela za koja zastarelost ne može nastupiti, imajući na umu da član 34. st. 6. Ustava ovaj izuzetak predviđa isključivo kod nekolicine klasičnih nezastarivih dela.
Naravno, ima tu i drugih rešenja koja izazivaju pažnju. U skladu sa najavom predsednika Republike, došlo je do povećanja kazni za određeni broj krivičnih dela, kao i do novog rešenja kada je reč o višestrukom povratu, gde je uvedeno obavezno kažnjavanje kaznom većom od polovine propisanog raspona. Predviđeno je i novo krivično delo, „napad na advokata“, kod kojeg je vidljiva prilična nomotehnička nerafinisanost, baš kao što je isto moguće uočiti i na pojedinim mestima u tekstu (npr. u čl. 5. st. 2. Nacrta postoji greška u upućivanju). Interesantno je i uvođenje novog cilja kažnjavanja – „ostvarivanje pravednosti i srazmernosti između učinjenog dela i težine krivične sankcije“, koji se takođe može objasniti ranije najavljenim zaokretom ka retributivnosti.
Šta je, osim da stručna javnost više nije neophodna kod donošenja izmena krivičnog zakona, moguće zaključiti na osnovu ovako ponuđenog teksta? Najpre da smo, po svemu sudeći, opasno zakoračili u vreme u kojem je i krivično pravo, baš kao i sve ostalo, postalo marketinški trik i sredstvo za pridobijanje glasova birača. Među stručnjacima nema dileme u pogledu mogućih efekata ovakvih rešenja. Jasno je da bilo kakva kazna, pa čak ni ona kod koje uslovni otpust nije moguć, neće odvratiti buduće izvršioce najtežih krivičnih dela. Ovo je praksa odavno potvrdila i tu ništa novo odavno nije moguće smisleno dodati. No, zakonodavna rešenja ove vrste su najjednostavniji način da vlast pokaže građanima da je njena namera da se uhvati u koštac sa izvršiocima najtežih oblika kriminala – iskrena. Potez olovke po papiru nakon kojeg je stvar naizgled gotova uglavnom ne košta ništa. Pored toga, obezbeđen je aplauz najvećeg dela onih neizlečivo zahvaćenih brižljivo stvaranom moralnom panikom. A kada se stvar izjalovi – opet ništa! Jednom kada se uvidi da su najavljivani uspesi ponovo izostali, više se niko neće sećati najnovijih reformatora, baš kao što se ne seća ni gomile onih pre njih.
Sve drugo, poput stvarne analize uzroka zbog kojih postajemo sve nasilnije društvo, rada na prevenciji, edukaciji i podizanju svesti i kulture, mnogo je teže, skuplje i neizvesnije. Barem na ovom stadijumu razvoja, čini se da smo kao zajednica od takvih mogućnosti odustali. Dok im se ponovo ne vratimo, igrajmo se brojkama i eksperimentišimo in vivo ispisujući na društvenim mrežama šta bismo učinili „silovateljima naše dece“ kada bi nam pali šaka. Građani i tako ne shvataju da su, kada god se manipuliše njihovim pristankom (Čomski), žrtve, čak i kada se igraju dželata. Građani i tako veruju da nas sve to ne košta ništa. Baš kao što nas i zakonodavac uverava u poslednjoj rečenici nacrta, prema kojoj za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna sredstva u budžetu Republike Srbije.
Miodrag Majić sudija Apelacionog suda u Beogradu.
Izvor: Blog sudije Majića
ความคิดเห็น