LJUDSKA PRAVA – STVARNOST, UTOPIJA ILI CILJ?

Kada su Ujedinjene nacije 1948. godine donele Univerzalnu deklaraciju bio je to jedan

od najlepših primera ljudskog zajedništva. Bio je to veliki iskorak civilizacije ali su opijenost

verom u univerzalnu pravednost ubrzo naišli na otrežnjenje. Već iduće godine u Južnoafričkoj

republici donet je Zakon o zabrani mešovitih brakova čime je uspostavljen aparthejd. Godine

1968. ubijen je Martin Luter King.

Kod nas, u Jugoslaviji, društvo je gradilo ili živelo u državi koja bez obzira na mnoge

kvalitete i na nesporan progres u oblastima od ekonomije do kulture nije omogućavala političko

udruživanje, ograničavala je slobodu govora, ispovedanje vere itd.

Dok je u XX veku država svesno, ideologijom motivisana, suzbijala plejadu ljudskih prava,

danas je, međutim, na delu opšta relativizacija ljudskih prava. U okolnostima ugrožene

egzistencije kod velikog broja ljudi, “borbe za preživljavanjem” iz dana u dan, a istovremeno

potrošačkog mentaliteta i sirovog kapitalizma gde je pojedinac usredsređen isključivo na

zadovoljenje ličnog interesa i neposredne potrebe, empatija i osećaj zajednice dobijaju

drugorazredni značaj. Često se diskriminacija pripadnika manjinskih zajednica minimizira ili

objašnjava rečima “i mi (većina) trpimo isto”. Borci za ljudska prava izjednačavaju se sa

utopistima i borcima protiv vetrenjača.

Ljudska prava su mnogobrojna. Pomenućemo samo neka:

– Pravo na život

– Zabrana ropstva

– Pravo na slobodu i sigurnost

– Pravo na pravično suđenje

– Pravo na slobodu izražavanja

– Pravo na sklapanje braka

– Zabrana diskriminacije

Na normativnom planu Srbija u dobroj meri prati standarde razvijenog sveta. Srbija je

potpisnik Univerzalne deklaracije UN o pravima čoveka i Evropske konvencije o ljudskim

pravima. Za srpske sudove obavezujuće su odluke Evropskog suda za ljudska prava koji

predstavlja još jednu instancu kojoj građani mogu da se obrate i pruža dodatnu pravnu

sigurnost.

Takođe, Srbija je poslednjih godina donela niz zakona kojima je regulisala pojedina

pitanja iz oblasti zaštite ljudskih i manjinskih prava. U praksi su, pak, ova prava još uvek izazov

za naše društvo. Iz izveštaja EU, analiza međunarodnih institucija, NVO ali i samih državnih

organa proizlazi da su određene slobode još uvek ugrožene: medijske slobode, sloboda

izražavanja. Naročito su manjinske grupe u našem društvu pogođene brojnim oblicima

diskriminacije i zabrana. Predrasude koje i pojedinci i država neretko imaju prema pripadnicima

manjina, a naročito pripadnicima romske i LGBT zajednice ugrožavaju njihovo pravo na rad, na

slobodu izražavanja, na pravično suđenje, na sigurnost i brojna druga prava.

Nedavno je (od 1. do 6. jula) u Jagodini u organizaciji Instituta za evropske poslove

održan šestodnevni seminar iz oblasti zaštite manjinskih prava.

Seminar je bio organizovan kao celodnevni niz predavanja i radionica u toku kojih su

učesnici-budući tužioci, sudije, advokati, dobili dragocena nova znanja i veštine, učestvovali u

živoj polemici kakva je uvek dobrodošla među juristima.

Na seminaru su govorili aktivisti i članovi nevladinih organizacija, predstavnici kancelarije

Poverenika, pravni stručnjaci iz Vrhovnog kasacionog suda, kao i iz Tužilaštva za ratne zločine.

Tokom svakog od pet dana seminara branitelji i braniteljke su učestvovali u Forum

teatru kojim je rukovodila doktorantkinja sa novosadske Akademije umetnosti. Funkcija ovog

teatra u kom su se mnogi od učesnika prvi put okušali u glumi bio je da razvije osećaj empatije

prema žrtvama ma kog oblika nasilja i diskriminacije. Igrale su se u konferencijskoj sali hotela u

Jagodini uloge školskih nasilnika, seksualnih napasnika, korumpiranih političara i moćnika, LGBT

aktivista, žrtava iz brojnih manjinskih grupa.

Ovakvi treninzi i seminari svetao su primer i temelj za društvo koje baštini demokratiju,

jednakost, ravnopravnost, slobodu, pravdu dostupnu svima. Imajmo na umu sledeće: naše

društvo oblikujemo mi sami i sada. Ljudska prava data su nam rođenjem ali nam nisu

istovremeno i priznata. Za priznavanje ljudskih prava svakom ljudskom biću neophodan je

neprekidan napor zajednice i podsećanje njenih mladih naraštaja na najveća stradanja u

ljudskoj istoriji. Jednom uspostavljene vrednosti kao što su pravo na život, pravo glasa, sloboda

izražavanja nisu nesporna i neotuđiva. Ne postoji društvo apsolutno oslobođeno diskriminacije

ali je građanska dužnost svakog od nas da joj se suprotstavimo!

Izvor: NOMCENTARNGO