Povodom baze o sudijama „Prosudi ko sudi”, koju je nedavno objavila Mreža za istraživanje kriminala i korupcije – KRIK, Društvo sudija Srbije objavilo je
Otvoreno pismo
Društvo sudija Srbije pozdravlja veliki i značajan rad KRIK-a uložen u sistematizaciju i analizu sakupljenih i obrađenih podataka o sudijama koje postupaju u odeljenjima za organizovani kriminal i borbu protiv korupcije Višeg suda u Beogradu i Apelacionog suda u Beogradu. Napor KRIK-a da se podaci o postupanjima i odlukama sudija u ovim odeljenjima učine što razumljivijim i dostupnijim najširoj javnosti grafičkom opremom teksta i vizuelnom prezentacijom predstavlja jedan od mogućih načina društvene kontrole sudstva, koja je dobrodošla. Baza bi mogla da „približi“ javnosti sudski sistem i funkcionisanje dela jedne od tri grane državne vlasti, pored zakonodavne i izvršne. Međutim, baza takođe može, ukoliko se uočeni nedostaci ne bi otklonili, da podstakne još veće nepoverenje građana u sudstvo.
Sudije razumljivo, upravo zato što odlučuju o osnovnim ljudskim pravima i izriču kazne radi suzbijanja dela kojima se povređuju ili ugrožavaju vrednosti zaštićene krivičnim zakonodavstvom, podležu višim stručnim i moralnim standardima od ostalih građana, pa i ostalih funkcionera. Zbog neophodnosti da u svakom pojedinim slučaju sude po zakonu i nepristrasno, bez obzira da li sude najvišem državnom funkcioneru ili običnom građaninu, jedino su sudijama, za razliku od političkih funkcionera drugih grana vlasti, povereni doživotni mandat i garancije nezavisnosti.
Zato jedino sudije, za razliku od pripadnika druge dve grane vlasti, moraju da imaju pravni fakultet, pravosudni ispit i duže profesionalno iskustvo da bi bili izabrani na sudijsku funkciju. Istovremeno, upravo je značaj sudijske funkcije koju su sudije dužne da obavljaju doživotno i nezavisno, razlog što se od sudija zahteva i očekuje da se u svom privatnom životu uzdržavaju od ponašanja koja se inače tolerišu ostalim građanima. Stoga Društvo sudija deli stav KRIK-a da upravo sudije treba da su od najvećeg moralnog integriteta u društvu i primer ostalima, s obzirom na moć i odgovornost koju imaju. Zato smatramo da je bitno da javnost bude obaveštena ukoliko sudije krše zakone, problematično se ponašaju ili imaju bogatstvo nesrazmerno primanjima
Sudije razumeju interes javnosti, uključujući i medije, da bude obaveštena o životu i radu sudija i taj interes smatraju logičnim i opravdanim. Takođe, sudije s pažnjom prate kritička mišljenja koja se odnose na način na koji se oni ponašaju i obavljaju svoju funkciju, bez obzira na to da li se osećaju lično povređenim iznošenjem tih mišljenja.
Šta je sporno u bazi „Prosudi ko sudi“
Svako javno istupanje, uključiv i prezentacija pomenute baze KRIK-a, podleže ograničenjima koja proizlaze iz principa vladavine prava na kojima Srbija počiva i zahtevu da svako poštuje zakon i postupa u dobroj veri, s pažnjom primerenom okolnostima, bez namere da se povredi sudija o kome se izveštava ili neosnovano diskvalifikuje deo sudstva ili celo sudstvo vrednosnim zaključcima zasnovanim na nedovoljnoj ili netačnoj činjeničnoj potpori.
Na početnoj strani baze „Prosudi ko sudi“, onoj na koju čitalac odmah nailazi, nalaze se imena i fotografije sudija u Višem sudu u Beogradu, i to u odeljenju za organizovani kriminal (19) i za borbu protiv korupcije (3), kao i u odeljenju za organizovani kriminal (11) u Apelacionom sudu u Beogradu[1]. To nije sporno, jer građani imaju neosporno pravo da znaju ko su sudije, i to ne samo u tim odeljenjima tih sudova.
Suština baze „Prosudi ko sudi” sadržana je u ocenama svakog pojedinačnog sudije. Ocene su vizuelno označene zastavicama crvene ili žute boje. Prema obrazloženju autora, one su ponuđene čitaocima kao znak lakog prepoznavanja sudija koje su, između ostalog, prekršile zakon ili donosile nezakonite sudske odluke. Autori su ocenjivali sedam oblasti rada i života sudija – karijera i napredovanje, predmeti, nezakonite odluke, postupci vođeni protiv sudija, imovina sudija, angažovanje van suda, prijateljstva i/ili poslovni savezi sa osobama oko kojih se pletu kontroverze i svaku od njih obeležavali pomenutim zastavicama.
Na početnoj stranici baze, stavljene su zastavice (jedne ili druge, ili obe boje) pored imena 14 od 22 sudija Višeg suda u Beogradu i 10 od 11 sudija Apelacionog suda u Beogradu, tako da su one na prvi pogled uočljive, jer su brojne i vizuelno upadljive. Deluje pregledno, informativno i korisno.
Međutim, već na početku jasno je da ocene (zastavice) vode ka zaključku da je skoro svaki sudija u svakom od pomenutih sudskih odeljenja manje ili više „loše“ ocenjen i posledično, da su problematična praktično cela sudska odeljenja pomenutih sudova. Na to se logički nadovezuje dalji zaključak da bi za bolje funkcionisanje tih odeljenja, ili, zašto da ne, sudova, ili čak i sudstva u celini, trebalo promeniti ljude. I to uprkos tome što postoje sistemi vrednovanja, disciplinske odgovornosti, mogućnost razrešenja pojedinačnih sudija, i za to nadležni organi i propisana procedura. Ovakva logika nažalost, nije nova. Takva logika dovela je do reizbora svih sudija 2009. godine u kome je trećina sudija, njih 837, bez procedure i objašnjenja, razrešena, a Srbija međunarodno obrukana i finansijski znatno oštećena.
Na sreću, u sudstvu je bilo dovoljno stručnosti, doslednosti i upornosti da tri godine ne dozvoli ovom problemu da potone u zaborav i da „pripremi uslove“ da Ustavni sud donese odluke 2012. godine na osnovu kojih su otklonjene teške i skupe posledice ovog razornog društvenog eksperimenta.
Konkretno, u pogledu ovakvog postupanja KRIK-a, Društvo sudija Srbije:
Ukazuje da, iz zastavica (ocena) na početnoj stranici nije jasno, iako je to bitno (zbog različitog značaja posmatranih oblasti) za koju su oblast, od sedam koliko ih je KRIK „ocenjivao“, sudije negativno ocenjene.
Obraća pažnju na to da su ocenjivane sudije bile članovi veća od troje ili petoro sudija, i da su odluke u većima donošene i većinom glasova, kao i da je u pravnom poretku Srbije zabranjeno izveštavati koji je sudija kako glasao.
Ukazuje da sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke osim ako se radi o krivičnom delu kršenje zakona od strane sudije iz člana 360. Krivičnog zakonika;[2] da su sudske odluke obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole;[3] i da sudsku odluku može preispitati samo nadležan sud u zakonom propisanom postupku, a ne i bilo koji laik, pa ni drugi državni organ.
S prethodnim u vezi, kao i sa konstatacijom autora da zaključci da su sudije prekršile zakon nisu proizvoljne ocene novinara KRIK-a, već se isključivo oslanjamo na odluke državnih organa, Društvo sudija objašnjava da ukidanje presude zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka ili konstatovanje povrede krivičnog zakona ne znači da je sud zaista, u laičkom smisli reči, kršio zakon, ili da je sudija doneo nezakonitu odluku ili da nije odgovarao za kršenje zakona. Pravo na pravni lek, tri žalbena razloga,[4] sud pravnog leka (za koga važi pretpostavka da je „pametniji“ od onog koji je odluku doneo) i mogućnost ukidanja sudske odluke zbog navedenih razloga postoje u svakoj državi na svetu. Cilj tako uspostavljenog sistema jeste da pravni lek ostvari svrhu, da pravni stav sudije (ili sudskog veća) bude podvrgnut zakonskoj kontroli od strane više sudske instance i da pravni poredak funkcioniše, a ne da kažnjava i stigmatizuje sudije.
Poziva KRIK da preispita svoju ocenu, i ispravi je u bazi podataka (za sudije za koje je tako konstatovano):
u pogledu zaključka da su sudije napredovale a da za to nije ispoštovan minimum staža;
u pogledu zaključka da su sudije dozvolile da postupak zastari, jer je za takvu ocenu neophodna odgovarajuća činjenična osnova (da je isti sudija od početka do zastare postupao u tom predmetu i da je njegovo postupanje bilo nesavesno);
u pogledu ocene odluka sudija (dodeljivanja crvene zastavice) u ekstremnim slučajevima, kada je u pitanju grubo kršenje zakona koje je imalo dramatične posledice na sam slučaj – na primer, sudija je protivzakonito izbacio dokaze iz postupka, jer je u pogledu ove ocene KRIK protivpravno postupio, sam ustanovivši kriterijum na osnovu koga se neki slučaj procenjuje kao „ekstremni“, a navodno „kršenje“ zakona kao „grubo“, postupajući i kao zakonodavac i kao sudija;
u pogledu postupaka vođenih protiv sudija, dovođenjem tih postupaka (disciplinskih i naročito onih zbog saobraćajnih prekršaja), kao i dovođenjem pojedinih podataka o sudijama sa dugogodišnjim iskustvom (uže mesto stanovanja, mesto gde je vozilo bilo nepropisno parkirano, iznos kredita, iznos kazne plaćene u prekršajnom postupku, prosečna ocene na fakultetu i dužina studiranja, koje inače nisu uslov za izbor) u vezu sa konkretnim nezakonitim ili nedoličnim postupanjem sudije, jer se u suprotnom bespotrebno i stoga neosnovano narušava privatnost, na koju pravo ima i sudija;
u pogledu imovine sudije, i da li ju je sudija imao pre stupanja na funkciju, koja ne može da se objasni njegovim primanjima, pritom nema podataka da ju je nasledio, da je podigao kredit ili drugačije legalno stekao, a novinarima nije želeo da objasni njeno poreklo, s obzirom da sudije nemaju obavezu da o svojoj imovini izveštavaju javnost, već su prvenstveno dužne da prijave svoju imovinu nadležnom telu – Agenciji za borbu protiv korupcije.[6] Pri tome, Agencija je nadležna da vodi registar imovine, proverava blagovremenost podnošenja izveštaja i tačnost i potpunost podataka, prati imovinsko stanje funkcionera, po službenoj dužnosti pokreće i vodi postupak u kome odlučuje da li postoji povreda zakona, izriče i objavljuje mere u skladu sa zakonom i obaveštava nadležni organ radi pokretanja disciplinskog, prekršajnog i krivičnog postupka, u skladu sa zakonom, s tim da odluke Agencije ne mogu da prejudiciraju krivičnu i materijalnu odgovornost funkcionera;[7]
u pogledu ocene o angažovanju sudije van suda poput mesta u fudbalskim klubovima poznatim po kriminalnim poslovima i vezama koje može dovesti u pitanje njegovu dostojnost imajući u vidu njenu proizvoljnost i okolnost da Visoki savet sudstva odlučuje o nespojivosti sudijske funkcije i drugih službi, poslova i postupaka[8], i da se on izjasnio o mogućnosti sudije da bude član upravnog odbora fudbalskog kluba, dok je za ostale okolnosti (npr. da li sudija treba da sudi u slučaju vezanom za pravno lice u čijem je upravnom odboru član) bitno da li je korišćen institut izuzeća.
U suprotnom, ukoliko baza „Prosudi ko sudi” ne bi bila ispravljena na napred navedeni način, Društvo sudija smatra da bi i rad KRIK-a i njegova dobra volja, u koju Društvo sudija do sada nije sumnjalo, mogli biti pogrešno shvaćeni ili poništeni, a javnost, koja nesumnjivo ima pravo na transparentno sudstvo, zavedena utiskom da je dozvoljeno ocenjivati sudije van nadležnih državnih organa kojima je to povereno na osnovu zakona i kontrolisati sudske odluke van zakonom propisanog postupka.
Naposletku, Društvo sudija Srbije stoji na raspolaganju za svako objašnjenje koje se tiče sudstva, kako bi građani bili tačno informisani o temama za koje postoji suštinski opravdan i legitiman interes javnosti da bude obaveštena.
[1] Zbog obimnosti baze, Društvo sudija je analiziralo deo o sudijama, dok će u vezi sa delom o predmetima dostaviti svoje mišljenje naknadno, po potrebi.
[2] Član 151. stav 1. Ustava Republike Srbije.
[3] Član 145. stav 3. Ustava Republike Srbije.
[4] Svugde prisutno je da u pravnom poretku postoje samo tri žalbena razloga: bitna povreda odredaba postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešna primena materijalnog prava.
[5] Dužina radnog iskustva u pravnoj struci potrebna za izbor sudija u različitim vrstama sudova propisana je članom 44. Zakona o sudijama.
[6] Članovi 42. do 46. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije.
[7] Članovi 47. do 57. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije.
[8] Članovi 30. i 31. Zakona o sudijama.
Izvor: Sajt Društva sudija Srbije
Comments