OBAVEZNO PSIHIJATRIJSKO LEČENJE I ČUVANJE U ZDRAVSTVENOJ USTANOVI NEURAČUNLJIVIH UČINILACA KRIVIČNIH

Uvodne i metodološke napomene

Predmet uporednopravne analize su u šest evropskih zakonodavstava propisane mere prinudnog lečenja i čuvanja u psihijatrijskim ustanovama neuračunljivih učinilaca krivičnih dela. Po metodi core legislation izbrani su predstavnici pojedinih pravnih sistema: Engleska i Vels reprezentuje anglo-saksonsko pravo, Belgija – romansku, a Nemačka germansku varijantu kontinentalnog pravnog sistema. Analizom su obuhvaćena i zakonodavstva Slovenije, Hrvatske i Makedonije, sa kojima Republika Srbija deli zajedničko pravno nasleđe pa bi novija rešenja prihvaćena u tim zakonodavstvima mogla poslužiti za uzor pri unapređenju zakonske regulative u Republici Srbiji.

U meri u kojoj je to bilo moguće, strani termini su zamenjeni stručnim terminima iz krivičnog zakonodavstva Republike Srbije. Radi pojednostavljenja, zanemarene su razlike u uslovima neuračunljivosti a lice kome je izrečena mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi se naziva osuđenim ili zatvorenim ili se koristi izraz učinilac krivičnog (kaznenog) dela umesto zakonskog izraza „učinilac protivpravnog dela sa obeležjima krivičnog dela“. Istraživanje je ograničeno na mere koje po funkciji slične meri bezbednosti iz čl. 81 Krivičnog zakonika Republike Srbije (obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi) bez obzira da li su krivičnopravne ili ne. Svim tim merama zajedničko je da podrazumevaju prinudno lišenje slobode uz psihijatrijsko lečenje duševno poremećenog lica koje je izvršilo krivično delo u svrhe zaštite društva od rizika da to lice ponovi izvršenje krivičnog dela.

Belgija

Normativni okvir i pravna priroda mere

Od 1930. u Belgiji se prema učiniocima teških kaznenih dela kod kojih postoji težak duševni poremećaj zbog kojih su proglašeni „neodgovornim za svoje postupke“ primenjuju mere društvene odbrane[1]. Ista materija regulisana je kasnijim Zakonom o zatvaranju (interniranju) osoba sa duševnim poremećajima koji je usvojen 21. aprila 2007, kako bi se postiglo poboljšanje rada nadležnih institucija i, posle perioda lečenja, olakšala reintegracija lica sa duševnim poremećajima u društvo. Trebalo je da stupi na snagu u januaru 2009, ali je zbog kritika teksta i nedostatka sredstava za implementaciju njegova primena bila odložena do 2012. 5. maja 2014. godine donet je novi Zakon o zatvaranju (interniranju) osoba[2] (dalje ZI), koji je počeo da se primenjuje 1. januara 2016. Zakon uređuje pravni status, postupak određivanja i način izvršenja mere zatvaranja osoba sa duševnim poremećajima koje su izvršile kazneno delo, a opasne su po okolinu. Donet je sa ciljem da unapredi pravni status tih osoba. Novim zakonom preuzet je koncept ranijeg iz 2007. unapređenja i usklađivanja sa odlukom Ustavnog suda br. 154/2008, sa ciljem da se otklone nedostaci sistema izvršenja zbog kojih je Belgija učestalo oglašavana odgovornom u odlukama Evropskog suda za ljudska prava zbog kršenja ljudskih prava zatvorenih duševno poremećenih lica[3].

Prema licima na koja se odnosi sada ZI primenjivana je nekada mera društvene odbrane, koja nije krivična sankcija, nego mera lečenja koja je svojevrsni pandan kazni, a ima za svrhu zaštitu društva od opasnih učinilaca teških kaznenih dela koji nisu odgovorni za svoje ponašanje. Ta mera se naziva „interniranje“[4] (ovde prevedeno sa zatvaranje). Ima mešovite karakteristike medicinsko-penalnog tretmana kojim bi trebalo da se postignu ciljevi poboljšanja psiho-fizičkog stanja osobe prema kojoj se mera primenjuje, njenog moralnog prevaspitavanja i socijalne rehabilitacije. Od kazne zatvora se razlikuje ne samo po tome što je neodređenog trajanja (uz periodično preispitivanje potrebe za daljim čuvanjem i lečenjem) nego i po organima koji su nadležni da je odrede i po tipu ustanova u kojima se izvršavaju.

U paragrafu 1. člana 9. u odeljku II ZI predviđeno je da meru zatvaranja u psihijatrijskoj ustanovi određuje sud onome ko: 1) učini akt pravno kvalifikovan kao zločin ili prestup za koji je propisana kazna zatvora a 2) u vreme donošenja presude boluje od duševnog poremećaja koji ozbiljno narušava ili potpuno isključuje svest o tome šta čini ili mogućnost kontrole postupaka i 3) za koje postoji opasnost da će učiniti nova kaznena dela zbog svog duševnog poremećaja, najverovanije u kombinaciji sa drugim faktorima rizika. U čl. 2 se naglašava da je to mera bezbednosti (mesure de sûreté) koja ima za svrhu zaštitu društva i neophodno besplatno zbrinjavanje i lečenje duševno poremećenog lica, uz poštovanje njegovog ljudskog dostojanstva, do reintegracije u društvo.

Način izvršenja

Meru zatvaranja određuje prvostepeni sud za izvršenje, koji je, kada je uveden 2006. preuzeo nadležnosti Komisije socijalne zaštite[5]. Trajanje mere je neograničeno, tako da sud nalaže (u periodu ne kraćem od šest meseci i ne dužem od dve godine) preispitivanje potrebe za nastavkom mere, što je zadatak Odeljenja za socijalnu zaštitu (chambres de protection sociale). Odeljenje za socijalnu zaštitu je deo suda za izvršenje kazni (chambre du tribunal de l’ application des peines). Odeljenje odlučuje i o upućivanju na izvršenje mere i premeštaju zatvorenih po ZI, ovlašćeno je da menja režim izvršenja mere i da uvrdi kada je prestala potreba za njenom primenom. Posebno su široka diskreciona ovlašćenja Odeljenja kada odlučuje o upućivanju zatvorenog na lakši režim poluslobode, o merama elektronskog nadzora ili njegovom tzv. probnom oslobađanju (što bi odgovaralo uslovnom otpustu). Cilj je da se olakša individualizacija tretmana koji se fazno ostvaruje u skladu sa napretkom lečenja.

Već je u paragrafu 2 člana 9. ZI naglašeno da meru zatvaranja nije moguće odrediti bez prethodnog veštačenja duševnog zdravlja osobe koja se upućuje na takvu meru, što ranije nije bilo obavezno. Zakonskim odredbama su propisane stručne procedure, pravila o licenciranju medicinskih stručnjaka koji daju ekspertize i pravila kontrole kvaliteta izvršene psihijatrijskog veštačenja. Za razliku od ranijeg zakona, veštačenje se može poveriti i fakultetskim profesorima ili naučnicima. Saglasno tome, psihijatrijsko posmatranje se može obaviti ne samo na psihijatrijskim odeljenjima zatvorskih ustanova (kao ranije), nego i u ustanovama izvan zatvorskog sistema. U skladu sa odlukom Ustavnog suda, osobi na koju se odnosi preliminarni izveštaj medicinskog veštaka ostavljen je rok od najmanje 15 dana da se upozna sa tim izveštajem i uputi na njega primedbe odgovarajućem odboru. Pre nego što bude prosleđen sudu, izveštaj veštaka preispituje Odbor za ocenu kvaliteta pri saveznom organu uprave zaduženom za javno zdravlje. Taj odbor proverava da li sačinjeni izveštaji ispunjavaju zakonske standarde koji se tiču kvaliteta, propisane forme i neophodnog sadržaja.

ZI predviđa odgovornost različitih subjekata koji su uključeni u tretman zatvorenog lica, definiše standarde za izradu programa postupanja kako bi se sagledali rizici, potrebe i mogućnosti zatvorenog lica, omogućilo ostvarivanje interesa žrtava krivičnih dela i uključivanje članova porodice u nadzor i podršku licu prema kome se mera primenjuje. Između ostalih zakonskih kriterijuma, Odeljenje za socijalnu zaštitu utvrđujući program postupanja i režim izvršenja u konkretnom slučaju mora voditi računa ne samo o medicinskim kriterijumima i potrebama duševno poremećene osobe, nego i o težini izvršenog krivičnog dela i o eventualnim ricizima po žrtvu krivičnog dela.

ZI uređuje pravila vođenja jedinstvene evidencije i dokumentacije. Evidencija se vodi u sudu za izvršenje kazni – podaci se iz nje mogu učiniti dostupnim ne samo strankama, nego i drugim zainteresovanim licima (na primer, koja zatvorenog treba da leče). Lični dosije prati proces izvršenja i dopunjuje se svakim novim modalitetom izvršenja, sve do konačnog puštanja zatvorenog na slobodu. Pojedini delovi dosijea su tajni – njihova sadržina je dostupna samo stručnjacima uključenim u proces izvršenja.

Mera zatvaranja nema prirodu kaznene sankcije, te izvršava u specijalizovanim psihijatrijskim ustanovama za zaštitu društva (etablissements de défense sociale), a samo izuzetno, u urgentnim slučajevima kada se duševni poremećaj ispolji kod pritvorenika ili osuđenog na kaznu zatvora, smeštaj i lečenje se organizuju na psihijatrijskim odeljenjima pri zatvorskim ustanovama (prema podacima iz 2005. imaju ih 10 od 33 ustanove). Upravljanje zatvorskim sistemom je u isključivoj nadležnosti savezne države, a psihijatrijsko lečenje spada u zdravstvenu zaštitu koja se kompletno sprovodi u okviru zatvorskog sistema, što je protivrečnost belgijskog sistema izvršenja koja je vodila kršenju prava lica zatvorenih duševno poremećenih lica. Osobe koje su zatvorene po ZI smeštaju se u Institut za socijalnu zaštitu u Paifve u Valoniji, a tome su namenjena i posebna odeljenja koja postoje u dva zatvora u Flandriji (Merksplas and Turnhout). Nedostatak dovoljnih smeštajnih kapaciteta uslovio je prenaseljenost tih jedinica, u koje su smeštene visoko i srednje rizične osobe, pa se dešavalo da se duševno poremećena lica zadržavaju na psihijatrijskim odeljenja zatvorskih ustanova, suprotno domaćem pravu. Kako u Flandriji nema specijalizovane institucije za smeštaj „interniranih“ praktični izlaz nađen je u tome što u Flandriji češće praktikuje probacija uz smeštaj u psihijatrijskim ustanovama opšteg tipa, što je na području Valonije veoma retko[6]. 2014. godine su u Flandriji završeni naročiti forenzički psihijatrijski centri u Ghant-u i Antwerp-u, u kojima se preduzima čuvanje i lečenje lica koja su učinila krivična dela slično kao i u opštim psihijatrijskim bolnicama.

Engleska i Vels[7]

Normativni okvir i pravna priroda mere

Smeštaj na psihijatrijsko bolničko lečenje učinilaca krivičnih dela, ali i drugih po svoju okolinu opasnih duševno bolesnih ili teško duševno zaostalih lica, određuje se na osnovu statutarnih odredbi Akta o mentalnom zdravlju iz 1983 sa izmenama iz 2007[8] (dalje MHA), čija prva dva dela regulišu prijem u psihijatrijsku bolnicu i postupak lečenja svih pacijenata, dok se treći deo (sec. 35-45) u celini odnosi na pacijente koji su upućeni u psihijatrijsku ustanovu u toku krivičnog postupka (radi psihijatrijskog veštačenja) ili kao osuđena lica. Prema članu 37 MHA sudskim nalogom za bolničko lečenje (hospital order) traži se prijem i smeštaj na bolničko lečenje ili stavljanje pod starateljstvo (organa iz lokalne socijalne službe ili drugog lica) osobe koja je duševno bolesna ili duševno zaostala ako je izvršila krivično delo za koje je propisana kazna zatvora i za koje je oglašena krivom odlukama nadležnih sudova, pod dodatnim uslovima da je postojanje teškog duševnog poremećaja utvrđeno nalazima dvojice lekara i da se bolničko lečenje pokazuje najcelishodnijim rešenjem[9]. Zbog zadržavanja u psihijatrijskoj ustanovi pacijent ima pravo pritužbe bolničkoj upravi, kao i tribunalu za mentalno zdravlje (Mental Health Review Tribunal[10], dalje tribunal). Shodno vikarijskoj formuli[11] psihijatrijsko lečenje uz lišenje slobode (koje je neodređenog trajanja) isključuje drugu krivičnu kaznu, ali ne i obavezu naknade štete. Posle šest meseci lečenja, pacijent može podneti tribunalu zahtev da bude pušten. Ako tribunal odbije zahtev, pacijent ima pravo da ga ponovo podnese naredne godine.

U svrhe psihijatrijske ekspertize tokom trajanja krivičnog postupka ili zbog ispoljavanja psihičkih smetnji kod osuđenih tokom izvršenja kazne zatvora može biti izdat sudski nalog za privremeno bolničko lečenje (interim hospital orders) po čl. 38 MHA, koje može da traje do tri meseca uz mogućnost produženja do 6 meseci. Ta vrsta naloga uvedena je kako bi se olakšala psihijatrijska ekspertiza koja zahteva duži period posmatranja[12]. Koristi se i u slučaju kada sud odlaže izricanje sankcije koju uslovljava uspehom psihijatrijskog lečenja. Zaduženi lekar prati lečenje i o ishodu obaveštava tribunal, koji će odlučiti o zadržavanju lica po osnovu čl. 37 ili 37/41 ili o njegovom povratku u zatvorsku ustanovu na izvršenje kazne. Posebno je predviđena mogućnost da sud stavi okrivljenog pod nadzor organa starateljstva (ili nekog drugog lica) u trajanju do 12 meseci uz mogućnost produženja, pod uslovom da lekar proceni neophodnost takve mere (čl. 40 st. 2).

Funkcija mere bezbednosti psihijatrijskog lečenja i čuvanja koja postoji u kontinentalnom pravu postiže se nalogom Suda krune za ograničenje prava (restriction orders) osuđenom ili pritvorenom licu primljenom u psihijatrijsku ustanovu (čl. 37/41 MHA). Određujući obavezno lečenje, sud vodi računa o prirodi izvršenog krivičnog dela, ranijem životu učinioca, riziku da ponovi krivično delo, i o tome da je takvo lečenje neophodno radi zaštite društva od štete koju bi mu mogla biti pričinjena. Restrikcije znače pojačani nadzor i veće ograničenje slobode kretanja lica na lečenju, jer se sa svakom promenom statusa ili prestankom mere mora saglasiti i ministarstvo nadležno za pravosuđe. Na odluku suda lice na koje se odnosi nalog ima pravo pritužbe bolničkoj upravi, a osim toga može se žaliti i tribunalu (preko advokata solicitora). O trajanju mere odlučuje tribunal, ali se sa tom odlukom mora saglasiti državni sekretar ministarstva nadležnog za pravosuđe. Ministarstvo nadležno za pravosuđe mora dati pristanak i za premeštaj ili odustanak od optužbe prema licu koje se nalazi u psihijatrijskoj bolnici. Pravo da zahteva prestanak mere ima lice na koje se nalog odnosi, a u svakom trenutku to može tražiti i ministar. Pored toga, po službenoj dužnosti lekari imaju obavezu da najmanje jednom godišnje ispitaju da li postoji potreba za daljim trajanjem mere[13].

Po članu 47/49 regulisan je postupak upućivanja osuđenog iz zatvorske ustanove na psihijatrijsko lečenje u bolnicu sa naročitim obezbeđenjem, ako postoji potreba za takvim lečenjem. Premeštaj odobrava ministarstvo nadležno za pravosuđe. Po zalečenju se pacijent vraća u zatvorsku ustanovu, a ako postoji potreba za daljim lečenjem i čuvanjem u psihijatrijskoj ustanovi, onda se smeštaj određuje po članu 37 ili 37/41. Na te odluke suda osuđeni ima pravo pritužbe bolničkoj upravi i pravo žalbe tribunalu. Sa izvršenja mere lečenja se osuđeni pušta onda kada je potreba za lečenjem prestala po medicinskim kriterijumima i upućuje na službu post-penalnog prihvata. Na privremeno lečenje iz istražnog odeljenja osumnjičeni može biti upućen po osnovu člana 48/49 MHA.

U literaturi se naglašava da je u Engleskoj do kraja XX veka u potpunosti uspostavljen sistem u kome se jednako zbrinjavaju punoletna lica sa teškim duševnim poremećajima, ako su opasna po okolinu, uključujući tu i one koji su pod uticajem takvih poremećaja izvršila krivična dela. Taj sistem je u potpunosti razdvojen od koncepta krivične odgovornosti i konačno osamostaljen u odnosu na krivičnopravni sistem, osim u odnosu na lica koja su izvršila ubistva[14]. Prema tome, upućivanjem po sudskom nalogu osuđenog lica sa teškim duševnim poremećajem na psihijatrijsko lečenje u bolnicu po MHA kidaju se sve veze osuđenog i krivičnopravnog sistema[15]. Mera psihijatrijskog lečenja i lišenja slobode duševno poremećenih lica u bolnici nije krivična sankcija nego posebna administrativna mera koju sud može naložiti u svakom momentu krivičnog postupka, u sklopu krivične osude ili na osnovu presude po .

Izvršenje

Psihijatrijsko lečenje i čuvanje na osnovu MHA se organizuje u psihijatrijskim bolnicama, opštim i forenzičkim (povećanog stepena obezbeđenja), privatnim ili državnim. Sve deluju pod okriljem Nacionalne zdravstvene službe (National Health Service). Psihijatrijsko lečenje i psihijatrijske ekpertize se takođe obavljaju u pojačano obezbeđenim bolničkim odeljenjima (secure ward) ili jedinicama (secure unit). Ne postoji psihijatrijski tretman u okviru zatvorskog sistema, jer u zatvorima ne postoje bolnice, nego samo odeljenja zdravstvene nege[16]. Psihijatrijske bolnice sa povećanim stepenom obezbeđenja su namenjene smeštaju lica koja mogu biti opasna, nasilna ili predstavljaju veliki rizik po druge. Bezbednosni nivo opredeljuje se po istim kriterijumima kao i u zatvorskim ustanovama, s tim što stepen bezbednosti u bolnicama sa visokim stepenom obezbeđenja odgovara kategoriji B obezbeđenja zatvorske ustanove[17]. Kada je potrebno u bolnicu primiti lice koje se nalazilo u zatvoru maksimalne sigurnosti (kategorija A), onda se stepen obezbeđenja bolnice tome podešava. Postoje tri psihijatrijske bolnice sa najvećim stepenom obezbeđenja: u Broadmoor-u (Berkshire) i Rampton-u (Nottinghamshire), Ashworth-u (Merseyside).

               U bolnicama srednjeg stepena obezbeđenja organizuje se smeštaj, lečenje i negu pacijenata koji nisu u toj meri opasni po okolinu da moraju biti strogo izolovani: oni predstavljaju ozbiljnu, ali ne i neposrednu opasnost po druge, uz izvesnu sklonost ka bekstvu. Tim pacijentima se omogućava da rade izvan bolnice ili da odlaze iz nje na godišnji odmor (i to bez pratnje). Bolnice sa niskim stepenom obezbeđenja imaju malo fizičkih prepreka kojima se sprečava bekstvo, shodno stepenu rizičnosti pacijenata koji se u njima leče. 

Rad psihijatrijskih ustanova odvija se po standardima Nacionalne zdravstvene službe, koja vrši odgovarajući upravni nadzor. Na osnovu procene rizika u svakom konkretnom slučaju opredeljuje se ustanova u koju se upućuje osuđeno lice i kombinuje se psihijatrijski tretman sa neophodnim nivoom bezbednosti: visokim, srednjim ili niskim. Standardi razrađuju na koji se način ostvaruju bezbednosne mere, tako da objedine fizičku zaštitu, službene procedure i načine saradnje različitih subjekata uključenih u lečenje i onih zaduženih za bezbednost kako samog pacijenta, tako i drugih (pacijenata, osoblja ili javnosti).

Kada je reč o osobama niskog i srednjeg stepena rizika, čija krivična odgovornost po pravilu nije isključena, u praksi se dešava da se sud opredeljuje da odloži izricanje kazne do prestanka psihijatrijskog tretmana. Sagledavanje potrebe za daljim psihijatrijskim lečenjem i stepena rizika treba da pomogne da se opredeli da li osoba, po sprovedenom tretmanu, treba da se vrati u zatvor ili da se uputi po odluci prvostepenog suda na program lečenja u okviru psihijatrijske ustanove koji odgovara nižem nivou bezbednosti. Nivo ograničenja slobode, koja se preduzima kako bi se obezbedila efikasnost terapije, zavisi od stepena rizika i potreba svakog pojedinog pacijenta. Opredeljuje se prema težini duševnog poremećaja, stepenu opasnosti po društvo (uključujući tu i rizike od bekstva), potrebi za lečenjem i drugim, prvenstveno medicinskim, kriterijumima[18].

Službe za mentalno zdravlje u lokalnoj zajednici angažuju se u periodu prilagođavanja životu na slobodi osobe koja se pušta iz psihijatrijske ustanove pošto je prestala potreba za stacioniranim lečenjem, što je od značaja i u slučajevima kada se nastavlja nadzor nad tom osobom (neki put i doživotno). Postoji i specijalni forenzički terenski tim za usluge u oblasti mentalnog zdravlja koji sarađuje sa lokalnim forenzičkim timovima u slučajevima u kojima postoji visok nivo po zajednicu, sa ciljem uspostavljanja privremene veze između zdravstvenih subjekta, socijalne zaštite i pravosuđa u konkretnom slučaju.

Nemačka

Normativni okvir i pravna priroda mere

Normativni okvir za izricanje i izvršenje mere prinudnog smeštaja i lečenja u psihijatrijskoj bolnici neuračunljivog učinioca krivičnog dela čine: Krivični zakonik, Zakon o krivičnom postupku i zakonodavstvo koje reguliše izvršenje kazni i mera bezbednosti povezanih sa lišenjem slobode.

U 6. poglavlju nemačkog Krivičnog zakonika[19] (dalje KZ) pod naslovom „mere popravljanja i sigurnosti“ (Maßregeln der Besserung und Sicherung) propisane su u §§ 63-67h mere lišenja slobode[20], među kojima i mera obaveznog smeštaja u psihijatrijsku bolnicu (§ 63). Sud koji učiniocu sudi zbog krivičnog dela ovlašćen je da takvu meru izrekne neuračunljivom ili smanjeno uračunljivom okrivljenom „ako sveukupna ocena ličnosti učinioca i dela pokazuje da se zbog njegovog stanja može očekivati da će činiti teška krivična dela i da je zbog toga opasan za društvo“. Kao i u pravu Republike Srbije, mera smeštaja u psihijatrijskoj bolnici može se odrediti neuračunljivom licu (kao samostalna krivična sankcija neodređenog trajanja) ili licu čija je uračunljivost bitno smanjena, kada mera sigurnosti dopunjuje kaznu. U tom slučaju se osuđeni upućuje na psihijatrijsko lečenje, koje može da traje duže od izrečene kazne zatvora. Prema § 67a KZ sud je ovlašćen da naknadno raspoređuje ili premešta učinioca koji je smeštan u psihijatrijsku ustanovu u druge ustanove ili da obustavi primenu mere, ako bi time bila bolje ostvarena njegova resocijalizacija.

Pošto je povod izricanju mere to što je učinilac preduzeo radnju izvršenja krivičnog dela, bez obzira što je u to vreme bio u stanju neuračunljivosti ili smanjene uračunljivosti, za meru bezbednosti važi načelo srazmernosti (§ 62). Ona ne bi mogla biti izrečena ako bi bila u nesrazmeri sa značajem učinjenog i očekivanog dela, kao i sa stepenom opasnosti koja od učinioca proizlazi, što se dosledno prihvata u teoriji i sudskoj praksi[21].

Zakonom o krivičnom postupku[22] u § 463 propisane su osobenosti vezane za izricanje i sudsko praćenje izvršenja mere bezbednosti obaveznog smeštaja u psihijatrijskoj bolnici. U stvu 4 istog člana predviđeno je da se svakih pet godina preduzima novo veštačenje u psihijatrijskoj klinici u kojoj je osuđeni smeštan radi ustanovljavanja potrebe za nastavkom lečenja.

U pogledu izvršenja krivičnih sankcija, zakonodavna nadležnost je podeljena između federacije i država članica. Saveznim Zakonom o izvršenju kazne zatvora i mera popravljanja i sigurnosti povezanih sa lišenjem slobode[23] (dalje ZIKS) propisana su osnovna pravila lica lišenih slobode i postupak izvršenja sankcija. Na učinioca prema kome je mera obaveznog psihijatrijskog smeštaja izrečena shodno se primenjuju članovi 3-119[24], 120-126[25] i 179-187[26] ZIKS koji se odnose i na lica osuđena na kaznu zatvora, osim ako nešto drugo nije predviđeno u tom zakonu (čl. 130). Prijem u psihijatrijsku ustanovu ili u ustanovu za detoksikaciju obavlja se prema zakonodavstvu federalnih jedinica, osim ako saveznim zakonom nije drugačije predviđeno. Stoga je izvršenje mera bezbednosti detaljnije regulisano zakonima država-članica.[27]

Izvršenje

Na osnovu posebnih pravila iz ZKP, meru izriče sud pred kojim se vodi krivični postupak učiniocu zbog izvršenog krivičnog dela. U III glavi ZIKS-a u posebnim odredbama reguliše se smeštaj u psihijatrijskoj klinici i zavodima za odvikavanje od zavisnosti (čl. 136-139). Tretman lica prema kojima je određena mera smeštaja u psihijatrijskoj bolnici opredeljuje se isključivo na osnovu medicinskih kriterijuma, u cilju izlečenja ili poboljšanja zdravstvenog stanja u toj meri da ne bude više opasan po okolinu. Medicinski tretman podrazumeva potreban nadzor, čuvanje i negu (čl. 136 ZIKS).

U zakonima država-članica se detaljnije reguliše način izvršenja mere smeštaja u psihijatrijskoj bolnici. U jednom takvom zakonu države Šlezving-Holštajn od 19. januara 2000. (u primeni od 1. 1. 2003 sa poslednjim izmenama od 7. 5. 2015)[28] detaljno su regulisana prava lica koje je smešteno u psihijatriskoj klinici na izvršenju mere i postupak lečenja (par. 4-16), a zatim uslovi za ublažavanje režima izvršenja, upućivanje u ustanove otvorenog tipa ili na uslovni otpust, opozivanje mere (§ 12-20). Pod uslovom da osuđeni ne zloupotrebljava ta prava, predviđeno je da može raditi na slobodi (pod nadzorom osoblja bolnice ili lica koje odredi poslodavac), naročito u postupku pripreme za uslovni otpust, a osim toga mu se garantuje pravo na korišćenje odsustva iz ustanove, pravo na poseban probni smeštaj radi privikavanja na život na slobodi i slično. Ovim i sličnim zakonima država-članica, između ostalog, regulisana su prava stručnog nadzora po osnovu pritužbi lica na koje se mera odnosi na uslove smeštaja, uslovi za pokretanje disciplinskog postupka prema zaposlenima u ustanovama, prigovori pacijenata u vezi primene posebnih mera prema njima, pravo na žalbe Odborima pri skupštinama zemalja-članica, predstavke Komitetu za peticije parlamentu države članice ili peticije Evropskoj komisiji za ljudska prava u Strazburu.

Izvršenje mere smeštaja u psihijatrijskoj bolnici se organizuje u forenzičkim psihijatrijskim bolnicama ili opštim psihijatrijskim bolnicama. Sve su van zatvorskog sistema i pod ingerencijama ministarstva nadležnog za zdravlje. Stručnjaci upozoravaju na veliku inertnost sistema, u kome sve do 1985. nije bila dozvoljena mogućnost da se veštačenjem nezavisnih stručnjaka proveri potreba za daljim lečenjem i čuvanjem u ustanovi. Tek te godine u Northrhine-Westfalia je donet zakon kojim je to dozvoljeno na svake tri godine, a 2007. je saveznim ZKP predviđena „spoljna“ provera potrebe za daljim smeštajem u psihijatrijskoj bolnici na svakih pet godina. Zapaža se da je to razlog prenaseljenosti i predugog zadržavanju lica u forenzičkim psihijatrijskim bolnicama, koja se više čuvaju, a manje psihijatrijski leče, jer je u toku dve decenije od 1990. njihov broj porastao preko 150%. Taj broj je neujednačen po državama članicama što ukazuje da se na različito procenjuje opasno stanje u sličnim situacijama. Pored toga, nedostaju jasni profesionalni standardi, primenjuju se brojni prognostički instrumenti koji daju različite rezultate čak i u istim slučajevima, što utiče na kvalitet i upotrebljivost nalaza veštaka.[29]

U izvršenje mere smeštaja u psihijatrijskoj bolnici se faktički samo simbolično uključuju univerzitetski instituti za forenzičku psihijatriju ili psihoterapiju (njih 10), koji ne primaju osuđena lica na stacionarno lečenje, nego samo ambulantno i to u nedovoljnom broju. Delatnost tih univerzitetskih instituta uglavnom se svodi na davanje ekspertskih mišljenja, organizovanje istraživanja ili učešće u obuci zatvorskog osoblja[30]. Uočen je nedostatak izvršnog krivičnog zakonodavstva u kome je predviđeno da se mera smeštaja u psihijatrijskoj bolnici donosi po izvršenom lekarskom pregledu, ali se ne regulišu standardi psihijatrijske dijagnostike na osnovu koje je moguće preporučiti izricanje takve mere (što utiče na različitu praksu). Kako medicinske ustanove nemaju po zakonu obavezu da prime osuđenog na izvršenje mere, što inače postoji u građanskom zakonodavstvu koje reguliše prinudnu hospitalizaciju, dešava se u praksi da se izbegava ili odbija prijem osuđenih duševno obolelih lica na lečenje[31].

Slovenija

Normativni okvir i pravna priroda mere

Po uzoru na zakonodavstva germanske varijante, mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi predviđena je u sklopu mera bezbednosti (posebna vrsta krivičnih sankcija) u članu 70a izmenjenog Krivičnog zakonika Slovenije[32] iz 2008. sa kasnijim izmenama (dalje KZ). Posebni postupak za izricanje mere bezbednosti regulisan je čl. 491 i 492. Zakona o krivičnom postupku[33], a izvršenje Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija (ZIKS) iz 2000. sa kasnijim izmenama[34].

Vraćanju mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja (kako u ustanovi, tako i na slobodi) u KZ izmenama iz 2011. prethodio je neuspeli pokušaj da se izvršenje takvih mera organizuje u sklopu opšteg pravnog režima koji bi se primenjivao prema licima sa mentalnim smetnjama. Na osnovu člana 70 st. 3 KZ mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja (kako u ustanovi, tako i na slobodi) izriču se kao samostalne sankcije neuračunljivom učiniocu, pod uslovom da na drugi način nije moguće obezbediti sigurnost ljudi. Uz njih je učiniocu moguće izreći: meru bezbednosti zabrane vršenja poziva, oduzimanje vozačke dozvole i oduzimanje predmeta.

Mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi može se izreći neuračunljivom, kao i bitno smanjenom uračunljivom učiniocu pod uslovima: 1) da je za učinjeno delo propisana kazna zatvora u trajanju od najmanje jedne godine, 2) da postoji opasnost da će lice ponoviti izvršenje težeg krivičnog dela protiv života, tela, polne slobode ili imovine i 3) da je takvu opasnost moguće otkloniti lečenjem i čuvanjem u forenzičkom psihijatrijskom odeljenju zdravstvene ustanove (čl. 70a st.1). Trajanje mere je ograničeno: u odnosu na neuračunljivog učinioca ona može trajati najduže pet godina (čl. 70a st. 3), s tim što svakih šest meseci sud po službenoj dužnosti ispituje da li su prestali razlozi za primenu mere (čl. 70a st. 2). Tom prilikom sud može odlučiti i o zameni obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi merom obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi (iz čl. 70b). Kada se mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja izriče uz kaznu bitno smanjeno uračunljivom učiniocu, onda mera ne može trajati duže od kazne zatvora koja mu je izrečena. U članu 70a st. 4 predviđeno je da istekom kazne prestaje i mera bezbednosti. Ako potreba za lečenjem prestane pre nego što je kazna zatvora istekla, moguće je da osuđeni bude upućen u zatvor ili na uslovni otpust (što će zavisiti od dužine preostalog dela kazne i uspeha lečenja). Slično kao i u srpskom zakonodavstvu u članu 70b st.4 predviđena je mogućnost da se blaža mera psihijatrijskog lečenja na slobodi zameni lečenjem i čuvanjem u zdravstvenoj ustanovi ukoliko se učinilac ne odazove ili napusti lečenje na slobodi ili ono ne bude uspešno. Razlika je u tome što je trajanje te „zamenjene“ mere ograničeno najduže na dve godine, s tim što sud ima obavezu da svakih šest meseci preispituje potrebu za nastavkom psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi.

Izvršenje

Izvršenje mera bezbednosti regulisano je u II odeljku ZIKS. Na sve mere koje podrazumevaju lišenje slobode odnose se odredbe ZIKS kojima se propisuje izvršenje kazne zatvora (čl. 147). Izvršenje mera obaveznog lečenja (kako dve mere psihijatrijskog lečenja, tako i lečenja alkoholičara i narkomana) organizuje se u zdravstvenim ustanovama koje određuje ministarstvo nadležno za zdravlje (čl. 148), a sredstava neophodna za te namene izdvajaju se iz državnog budžeta (čl. 149). Podzakonskim aktima koje zajedno donose ministar nadležan za zdravlje i ministar nadležan za pravosuđe detaljnije se reguliše način izvršenja mera obaveznog lečenja (čl. 150).

Konkretnije, izvršenje mere obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi regulisana je u članovima 151-154 ZIKS. Članovima 151. i 152. predviđeno je da sud koji je izrekao meru bezbednosti upućuje osuđenog na lečenje i čuvanje u zdravstvenu ustanovu u kojoj postoje uslovi za izvršenje, pri čemu izbor ustanove čini na osnovu predloga Savetodavne komisije. Članove te komisije imenuju sporazumno ministri nadležni za zdravlje i pravosuđe. Na osnovu člana 152. dozvoljava se izvršenje pre pravosnažnosti po odluci suda, a na zahtev okrivljenog koji traži da iz pritvora ili pre nego što je osuda postala pravosnažna bude upućen u psihijatrijsku ustanovu na izvršenje mere bezbednosti. Sloboda kretanja lica koje se nalazi u psihijatrijskoj ustanovi i kontakti sa spoljnom sredinom mogu biti ograničeni samo u interesu zaštite lične bezbednosti i potrebe lečenja i zbog bezbednosti drugih (čl. 153). Čim se steknu uslovi, zdravstvena ustanova mora izvestiti sud ako su prestali razlozi za daljim lečenjem i čuvanjem. U svakom slučaju, najmanje jednom godine zdravstvena ustanova je u obavezi da izvesti sud o toku ishodu lečenja (čl. 154).

S obzirom na to da je moguća zamena mere obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi težom merom, u članu 155 je predviđeno da će zdravstvena ustanova u kojoj se sprovodi lečenje na slobodi obavestiti sud ako osuđeni nije počeo lečenje ili ga je samovoljno napustio ili je, uprkos lečenju, postao opasan po okolinu u toj meri da je potrebno da se lečenje i nega nastavi u zdravstvenoj ustanovi.

Detaljnije je način izvršenja obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi regulisan posebnim pravilnikom[35]. Prema članu 2 tog akta, mera obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja se izvršava u Jedinici za forenzičku psihijatriju Odeljenja za psihijatriju Univerzitetskog kliničkog centra u Mariboru u kojoj se obrazuje stručna grupa za forenzičku psihijatriju koju imenuje direktor centra (čl. 3). Stručna grupa obavlja sve poslove vezane za procedure izvršenja mere bezbednosti, već od prijema lica u ustanovu. Od tog trenutka se tom licu garantuju sva prava kao i drugima po Zakonu o zaštiti osoba sa duševnim smetnjama. Stručna grupa izveštava sud najmanje jednom godišnje o uspehu lečenja, a u slučaju da prestane potreba za daljim lečenjem, stručna grupa obaveštava direktora centra, koji će o tome izvestiti sud (čl. 7). Kasnijim izmenama Pravilnika utvrđeni su rokovi u kojima se mora osnovati stručna grupa, kao i način postupanja u slučaju premeštanja lica u Jedinicu za forenzičku psihijatriju. Prema tome, izvršenje mere je izmešteno iz zatvorskog sistema u medicinsku ustanovu nad čijim radom nadzor vrši ministarstvo zdravlja.

Hrvatska

Normativni okvir i pravna priroda mere

Pravni status osobe sa duševnim smetnjama koja učini krivično delo u stanju neuračunljivosti regulisan je Zakonom o zaštiti osoba sa duševnim smetnjama[36] (dalje ZZODS). Pošto je primena krivičnih sankcija moguća samo prema krivično odgovornim licima, što pretpostavlja njihovu uračunljivost, prema neuračunljivim licima se ne primenjuju krivične sankcije, nego se postupa prema ZZODS.

Uprkos dugogodišnjim naporima zakonodavca, još nije postignut cilj da se tretman neuračunljivih učinilaca izdvoji iz sistema krivičnog prava[37]. Jer, na njih se i dalje odnose odredbe Krivičnog zakona[38] o uslovima za procenu neuračunljivosti i izricanju drugih mera sigurnosti, kao i odredbe Zakona o kaznenom postupku[39] u kome su sadržana pravila o veštačenju uračunljivosti tokom krivičnog postupka, istražnom postupku prema neuračunljivom licu, i o posebnom postupku prema okrivljenicima sa duševnim smetnjama u kome javna tužba zastupa zahtev da se okrivljenom odredi prisilni smeštaj u psihijatrijsku ustanovu ili psihijatrijsko lečenje na slobodi (glava XXVII, čl. 549-555). Izvršenje mere je regulisano u ZZODS.

Izvršenje

Prisilno psihijatrijsko lečenje u ustanovi primenjuje se prema neuračunljivim licima koja bi mogla izvršiti teže krivično delo i koja su opasna po druge, pod uslovom da je prema njima vođen krivični postupak.

U glavi VII ZZODS (čl. 50-59) je posebno regulisan prisilni smeštaj i lečenje na slobodi neuračunljivog lica. Taj prisilni smeštaj i lečenje u psihijatrijskoj ustanovi ili na slobodi određuje nadležni krivični sud posle sprovedenog posebnog krivičnog postupka, ako, na osnovu mišljenja veštaka, utvrdi verovatnoću da bi zbog težih duševnih smetnji zbog kojih je nastala neuračunljivost lica, to lice moglo učiniti teže krivično delo, te je radi otklanjanja te opasnosti potrebno njegovo lečenje i čuvanje u ustanovi ili na slobodi. Obe vrste lečenja mogu da traju najduže do šest meseci, uz mogućnost produženja (čl. 51 i 53). Na prisilni smeštaj upućuje svojim rešenjem županijski sud nadležan prema mestu prebivališta neuračunljivog lica, kome prvostepeni sud (u slučaju potrebe i pre pravosnažnosti sudske odluke) dostavlja potrebnu dokumentaciju. Na rešenje županijskog suda osoba koja se prinudno upućuje u psihijatrijsku ustanovu ima pravo žalbe, ali ona ne odlaže izvršenje rešenja.

U zakonodavstvu koje pretenduje da radikalno raskine vezu između krivičnopravnog sistema i položaja neuračunljivog učinioca koji se prima u psihijatrijsku ustanovu neobično je rešenje po kome smeštaj u ustanovi može trajati najduže koliko i kazna propisana po zakonu za protivpravno delo koje je to lice učinilo, a po isteku tog vremena, ako za tim postoji potreba, može se nastaviti po opštim uslovima propisanim Zakonom (čl. 56 st. 1). Primena forenzičke terapije ili potrebe socijalne adaptacije su mogući razlozi zbog kojih se može odobriti neuračunljivom učiniocu privremeni izlazak iz ustanove do 15 dana (uvek po pisanom predlogu voditelja, uz izveštavanje suda). Izlaske duže od 15 dana rešenjem odobrava sud (čl. 57). Zakonom su u članovima 58. i 59. uređeni rokovi i postupak u kome se preispituje potreba za daljim lečenjem ili se predlaže lečenje na slobodi. U ovom postupku, uređenom po principu raspravnosti, učestvuje neuračunljiva osoba, njen advokat, kao i zakonski zastupnik i psihijatrijska ustanova.

Radi primene ZZODS ministarstvo nadležno za zdravlje donelo je niz podzakonskih akata (neke zajedno sa ministarstvom pravosuđa)[40]. Prema članu 2 Pravilnika o listi psihijatrijskih ustanova za prisilni smeštaj neubrojivih osoba i psihijatrijskih ustanova u kojima se neubrojive osobe liječe na slobodi opredeljeni su u svrhe smeštaja neuračunljivih određeni kapaciteti Klinika za psihijatriju Vrapče (Zagreb) i psihijatrijske bolnice u Popovači, Ugljanu i Rabu, dok se lečenje na slobodi sprovodi u više klinika i opštih bolnica širom Hrvatske.

Primenu novog zakonodavstva, kojim se mera prisilnog smeštaja neuračunljivog lica u psihijatrijsku bolnicu izmešta iz oblasti krivičnih sankcija, pratile su velike teškoće. Na to ukazuju i stručnjaci u istraživanju koje pokazuje da se neuračunljiva lica zbog neefikasnog krivičnog postupka i rada sudova koji upućuje neuračunljive učinioce na psihijatrijski smeštaj oni nepotrebno mesecima zadržavaju u zatvorskom sistemu (zatvorskoj bolnici), ne samo tokom istražnog postupka, nego i po pravosnažnosti rešenja o prisilnom smeštaju na psihijatrijsko lečenje, što odstupa od zakonskih rešenja i predstavlja kršenje prava neuračunljivih učinilaca, koja su se upravo ZZODS htela pojačano zaštititi[41].

Makedonija

Normativni okvir i pravna priroda mere

U Glavi V Krivičnog zakonika[42] Republike Makedonije (dalje KZ) koja se odnosi na mere bezbednosti propisane su tri mere obaveznog lečenja: obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi, obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi i obavezno lečenje alkoholičara i narkomana; izmenama iz 2014. u članu 65-a uvedena je i četvrta pod nazivom medicinsko-farmakološko lečenje, koja podrazumeva hemijsku kastraciju učinioca krivičnog dela protiv polne slobode, koji je delo učinio prema detetu. Prema članu 62 st. 2 KZ obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi ili na slobodi se neuračunljivom učiniocu izriče kao samostalna krivična sankcija. Obe mere je moguće izreći i licu čija je uračunljivost bila bitno smanjena, ali uz kaznu (čl. 62 st. 4).

Obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi može se izreći licu koje je krivično delo izvršilo u stanju neuračunljivosti ili bitno smanjene uračunljivosti, ako sud utvrdi da zbog tog stanja postoji opasnost da će ponoviti izvršenje krivičnog dela, a za otklanjanje te opasnosti potrebno je njegovo lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi (čl. 63 st. 1). Pošto je mera bezbednosti neodređenog trajanja, u stavu 2 istog člana propisano je da će sud naložiti da izvršenje mere prestane kada utvrdi da je prestala potreba za lečenjem i čuvanjem učinioca u zdravstvenoj ustanovi, dok je u stavu 4 predviđeno da sud svake godine preispituje potrebu za daljim lečenjem i čuvanjem učinioca. Upućivanju na obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje prethodi medicinsko veštačenje, dok se mera produžava ili okončava na osnovu medicinskog izveštaja iz ustanove u kojoj se izvršavala. Kada se mera određuje bitno smanjeno uračunljivom licu, izvršava se tokom trajanja kazne zatvora koja mu je izrečena. Ako ranije prestane potreba za lečenjem, sud može osuđenog da uputi na izvršenje ostatka kazne zatvora ili pustiti na uslovni otpust nezavisno od uslova koji su predviđeni za to u članu 36 KZ. Pri tome će sud posebno ceniti uspeh u lečenju, zdravstveno stanje osuđenog, vreme koje je proveo u zdravstvenoj ustanovi i ostatak kazne koju još nije izdržao (član 63 st. 3). Kao i u zakonodavstvu Republike Srbije, predviđena je mogućnost zamene teže mere psihijatrijskog lečenja lakšom (čl. 64 st. 2) i obrnuto – lakše težom, ako se učinilac ne odazove lečenju na slobodi ili ga samovoljno napusti ili se, uprkos lečenju, steknu zakonski uslovi za obavezno lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi (čl. 64 st. 6).

Na izricanje mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja odnose se odredbe članova 522-527 Zakona o krivičnom postupku[43], dok je izvršenje mere regulisano Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija[44].

Izvršenje

U okviru glave XIX ZIKS regulisano je izvršenje mere obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi. Detaljnije se izvršenje reguliše Aktom o kućnom redu u zdravstvenoj ustanovi u kojoj se izvršava mera obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja, koji donosi ministar nadležan za zdravstvo uz saglasnost ministra nadležnog za pravosuđe (član 246), a troškovi izvršenja padaju na teret budžeta Republike Makedonije (i to iz posebne stavke budžeta Ministarstva za zdravstvo) – član 247.

Granice zahvatanja u prava lica prema kome se izvršava mera bezbednosti određene su u članu 242 ZIKS, u kome se predviđa da ograničenje slobode i kontaktiranja može da bude primenjeno samo u neophodnoj meri kako bi se sproveo tretman lečenja i čuvanja i radi održavanja kućnog reda i discipline u zdravstvenoj ustanovi.

Zdravstvena ustanova u kojoj se izvršava mera bezbednosti mora najmanje dva puta godišnje da izvesti sud o zdravstvenom stanju lica koje se nalazi u toj ustanovi (član 243 st. 1). Kada zdravstvena ustanova oceni da je prestala potreba za lečenjem i čuvanjem, predložiće nadležnom sudu da se prestane sa izvršenjem te mere. Ako se na lečenju i čuvanju nalazi bitno smanjeno uračunljivo, kojem nije potrebno dalje čuvanje i lečenje u zdravstvenoj ustanovi, a kome nije istekla kazna zatvora, ustanova je ovlašćena da predloži puštanje tog lica na uslovni otpust (243 st. 2). Međutim, ako sud odluči suprotno - da osuđeno lice bude upućeno na izdržavanje ostatka izrečene kazne zatvora, tada će sprovođenje osuđenog koji se nalazi na lečenju i čuvanju organizovati kazneno-popravna ustanova u kojoj to lice treba da nastavi izvršenje kazne zatvora (čl. 244).

Izvršenje mere bezbednosti podleže stručno-instruktorskom nadzoru koji, najmanje jednom godišnje, vrši ovlašćena komisija ministarstva nadležnog za zdravstvo, dok je nadzor nad zakonitošću izvršenja mere poveren sudiji za izvršenje sankcija (član 245 st. 1 i 2).

U glavi XX (čl. 248-250) posebno je regulisano izvršenje obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi. Ta mera se izvršava u zdravstvenoj ustanovi koju opredeli sud u svojoj odluci, a izvršenje sprovodi sudija za izvršenje sankcija, nadležan prema prebivalištu, odnosno boravištu lica kome je mera izrečena. Na svakih šest meseci zdravstvena ustanova u kojoj se mera izvršava dužna je da izveštava sud koji je doneo prvostepenu odluku o zdravstvenom stanju lica i rezultatima lečenja. Što se tiče stručno-instrukcijskog nadzora i nadzora nad zakonitošću izvršenja, primenjuju se odredbe koje su predviđene kod izvršenja mere bezbednosti lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi (čl. 245-247 ZIKS).

Mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi se izvršava na posebnim sudskim odeljenjima psihijatrijskih bolnicama u: Skopju, Negorci – Gevgelija i Demir Hisar. Izvršenje sprovodi zdravstveni radnik iz ustanove u koju je upućen osuđeni. Izveštaj Ombudsmana Republike Makedonije ukazuje na probleme prenaseljenosti odeljenja, loše smeštajne uslove, dugotrajno zadržavanje lica na lečenju i teškoće sprovođenja psihijatrijskog tretmana[45].

Zaključak

Rezultati istraživanja pokazuju da se u zakonodavstvima na različite načine reguliše status neuračunljivih učinilaca krivičnih dela i oblikuje sistem izvršenja mera lečenja i čuvanja u psihijatrijskim ustanovama. Na to utiču razlike kako u tradicionalno prihvaćenim krivičnopravnim postavkama o postojanju krivičnog (ili kaznenog) dela, krivične odgovornosti (krivice) i formiran sistem krivičnih sankcija tako i razgraničenje nadležnosti sudske vlasti i zatvorskog sistema u odnosu na sistem zdravstvene i socijalne zaštite lica sa mentalnim poremećajima. Postoje i međusobne sličnosti među analiziranim zakonodavstvima: zajednička je težnja da se psihijatrijsko lečenje i čuvanje neuračunljivih organizuje izvan zatvorskog sistema uz pokušaje da se u odlučivanje o produženju ili prestanku mere uključe medicinski stručnjaci i socijalni radnici, kao članovi posebnih savetodavnih tela, nadležnih tribunala ili odeljenja sudova za izvršenje.

Beograd,

10. 01. 2016. godine

Prof. dr Nataša Mrvić Petrović

[1] Posledica uticaja kriminološke škole društvene odbrane i naučnog autoriteta Adolpha Prinsa. Mere društvene odbrane od 1964. do 2007 na osnovu Zakona o društvenoj odbrani od duševno poremećenih i delinkvenata iz navike. Posle afere „Dutroux“ izmenama Zakona 1995. omogućeno je njegova primena i prema pedofilima koji učine krivično delo protiv polne slobode prema maloletnicima ( P. Mary, D. Kaminski, E. Maes, F. Vanhamme, „La traitement de la ’dangerosité’ en Belgique: internement et mise à la disposition du gouvernement“, The treatment of „dangerousness“ in Belgium: internment and placing at the government’s disposal, Séminaire du GERN, „Longues peines et peines indéfinies. Punir la dangerosité, 2008-2009, Champ Pénal, 2011, vol. 8 , 25. octobre 2011, https:///champpenal.revues.org/8359 (29. 12. 2015). [2] Moniteur Belge od 9. jula 2014, str. 52159, dostupno elektronski na: http://www.ejustice.just.fgov.be/. [3] L.B. v. Belgium (predstavka br. 22831/08), presuda od 2. 10. 2012, presuda od 9. 1. 2014. u slučajevima: Oukili v. Belgium (predstavka br. 43663/09); Plaisier v. Belgium (predstavka br. 28785/11); Van Meroye v. Belgium (predstavka br. 330/09); Saadouni v. Belgium (predstavka br. 50658/09); Moreels v. Belgium (predstavka br. 43717/09); Gelaude v. Belgium (predstavka br. 43733/09); Lankester v. Belgium (predstavka br. 22283/10); Caryn v. Belgium (predstavka br. 43687/09). U svih osam slučajeva na koje se odnosi presuda od 9. 1. 2014. ustanovljeno je kršenje člana 5 st. 1 Evropske konvencije zbog odsustva uzročno-posledične veza između razloga za lišenje slobode (građanskopravni osnov) i mesta na kome je zatvoreni smešten (ustanova u okviru zatvorskog sistema), zbog čega je izostala adekvatna zdravstvena negau i lečenje. [4] Internacija (franc.) je administrativna mera određivanje prisilnoga boravišta osobe podvrgnute (policijskom) nadzoru. [5] N. Giovannini, M. Zingoni, Belgium – Country Reports, Imprisonment in Europe, in: Re-socialisation of Offenders in the EU: Enhancing the Role of the Civil Society (RE-SOC), 15. 12. 2013, pp. 18-19, Centre for the Study of Democracy, www.csd.bg/fileSrc.php?id=21776 (30. 12. 2015). [6] P. Cosyns, R. Verellen, „Concepts and Procedures – Belgium“, in: H. J. Salize, H. Dreßing, C. Kief (eds.), Mentally Disordered Persons in European Prison Systems - Needs, Programmes and Outcome (EUPRIS), Final Report – Central Institute of Mental Health, Manhaim, October 31, 2007, p. 89; http://ec.europa.eu/health/ph_projects/2004/action1/docs/action1_2004_frep_17_en.pdf. (29. 12. 2015). [7] Ujedinjeno Kraljevstvo nema jedinstvenu pravnu regulativu i ima izdvojene zatvorske sisteme Engleske i Velsa, Škotske i Severne Irske, pa se zato uporedna analiza ograničava na statutarne propise i sistem izvršenja u Engleskoj i Velsu. [8] Mental Health Act and Code of Practice, dostupno na http://www.legislation.gov.uk/ukpga/1983/20/contents, sa izmenama iz 2007. kada je ukinuto zatvaranje na određeno vreme kod primene čl. 37/41. Pored MHA dopunski izvori su: Mental Capacity Act (2005) and Code of Practice, Criminal Justice Act (1983), See Think Act-om (DH 2010), odgovarajuća uputstva za sprovođenje, standardi, pravilnici za procenu rizika i vodiči za duševne poremećaje Nacionalnog Instituta za zdravlje i izuzetnu negu (National Institute for Health and Care Excellence). [9] J. Pradel, Komparativno krivično pravo – sankcije (prevod O. Perić), Pravni fakultet u Beogradu, 2009, str. 144-145. Pradel razlikuje četiri sudska naloga, ali je osnovni nalog isti (čl. 37), s tim što može biti privremen, kombinovan sa određivanjem starateljstva ili naročitim restrikcijama. Odluku može doneti postupajuće ili žalbeno sudsko veće u toku krivičnog postupka ili sud koji donese presudu neuračunljivom licu po Criminal Procedure (Insanity) Act-u iz 1964. [10] Kao nezavisno administrativno telo tribunal ima kvazi-sudska ovlašćenja. Tribunal za mentalno zdravlje štiti prava lica na koja se odnosi MHA i odlučuje po žalbi na naloge o zatvaranju u psihijatrijsku ustanovu ili prisilnom lečenju osobe opasne po društvo. Od 2008. u Engleskoj nadležnost tribunala preneta je na tzv. prvostepeni tribunal (odeljenje zdravlja i socijalne zaštite), u Velsu se i dalje naziva tribunalom za mentalno zdravlje (što se ovde koristi kao generični pojam). Tribunal čine pravnik (predsedavajući, pri odlučivanju po čl. 37/41 mora biti profesionalni sudija), specijalista iz oblasti socijalne zaštite ili drugih sličnih područja (sa odgovarujućim iskustvom), lekar (sa odgovarajućim iskustvom). Tribunal se smatra uspešnim primerom realistične alternative zatvoru, razvijen prema modelu Domestic Violence Court ( R. Green, “Treatmeng of Mentally Disorder Offenders Within the Criminal Justice System”, Internet Journal of Criminology, 2010, pp. 22-23, 25-26, http://internetjournalofcriminology.com/Green_Treatment_of_Mentally_Disordered_Offenders_Within_the_Criminal_Justice_System_October_2010.pdf). [11] Formula svojstvena anglo-saksonskom pravu omogućava međusobnu zamenu kazne zatvora i mera koje podrazumevaju lišenje slobode, primenjuje se i kod nas u odnosu na psihijatrijsko lečenje i čuvanje bitno smanjeno uračunljivih lica (N. Mrvić Petrović, Krivično pravo – opšti deo, III izd., Beograd, 2014, str. 231) . [12] J. Pradel, nav. delo, str. 144. [13] J. Pradel, nav. delo, str. 145. [14] R. Green, nav. delo, str. 12-13, D. James, „Concepts and Procedures – England and Wels“, u: H. J. Salize (i dr. ur.), zbornik nav. u fusnoti br. 6, str. 125. [15] D. James, nav. delo, str. 125. [16] Isto. [17] Po stepenu sigurnosti zatvori se u Engleskoj razvrstavaju u kategorije A, B, C i D. [18]NHS Standard Contract for Medium and Low Secure Mental Health Services (Adults) CO3/S/a, 2013/14, p. 8, https://england.nhs.uk/wp-content/uploads/2013/06/c03-med-low-sec-mh.pdf (29. 12. 2015). [19] Iz 1871, u verziji objavljenoj 13. novembra 1998. (Bundesgesetzblatt, I S. 3322), sa poslednjim izmenama od 10. decembra 2015 (BGBL, I S. 2218), dostupno na: http://www.gesetze-im-internet.de/bundesrecht/stgb/gesamt.pdf. [20] Pored smeštaja u psihijatrijsku bolnicu, propisana je mera obaveznog lečenja alkoholičara i narkomana i mera preventivnog zatvaranja (N. Mrvić-Petrović,) [21] Z. Stojanović, „Mere bezbednosti psihijatrijskog lečenja – prinudno psihijatrijsko lečenje kao krivična sankcija“, Crimen, 2014, br. 2, str. 162. [22] Iz 1950. godine, u verziji objavljenoj 7. Aprila 1987 (BGBl. I S. 1074, 1319) sa poslednjim izmenama objavljenim 21. decembra 2015 (BGBl. I S. 2525), http://www.gesetze-im-internet.de/bundesrecht/stgb/gesamt.pdf. [23] Gesetz über den Vollzug der Freiheitsstrafe und der freiheitsentziechend Maßregeln der Besserung und Sicherung (Strafvollzugsgesetz – StVollzG), od 16. 3. 1976 (BGBL, I, S. 581, 2088, 1977 I S. 436 sa poslednjim izmenama od 31. avgusta 2015 (BGBL I S. 1474), dostupno na: http://www.gesetze-im-internet.de/stvollzg/BJNR005810976.html. [24] Tiču se osnovnih prava osuđenih na smeštaj, odevanje, posete i kontakt sa okolinom, rad, obrazovanje, verska prava, pravo na pritužbe i slično, ali i odgovornost za remećenje reda i za disciplinske prestupe. [25] Odnose se na obavezu snošenja troškova sudskog postupka, određivanje pritvora (čl. 122) i izvršenje mere smeštaja u socijalno-terapeutske ustanove ili odeljenja (čl. 123-126). [26] Tim odredbama je regulisana zaštita ličnih podataka osuđenih lica. [27] Gesetz über den Vollzug von Maßregeln der Besserung und Sicherung in einem psychiatrischen Krankenhaus und einer Entziehungsanstal - Maßregelvollzugsgesetz (MRVG). [28] Landesrecht Schleswig-Holstein, Maßregelvollzugsgesetz, GVOBl.2000, 114, http://www.gesetze-rechtsprechung.sh.juris.de/jportal/?quelle=jlink&query=MVollzG+SH&psml=bsshoprod.psml&max=true&aiz=true. [29] F Pfäfflin, “Prologing the Court-ordered Detention of Offenders: the Contribution of Forensic Psychiatric Expert Testimonies”, Sexual Offender Treatment, 2014, vol. 9, issue 1, pp. 4-5, http://www.sexual-offender-treatment.org/index.php?id=129&type=123 (3. 1. 2016). [30] N. Konrad, „Concepts and Procedures – Germany“, in: H. J. Salize, H. Dreßing, C. Kief (eds.), isto delo nav. u fusnoti 6., str. 156. [31] N. Konrad, nav. delo, str. 155-156. [32] Službeni prečišćen tekst u: Uradni list RS, broj 50/2012 od 29. 6. 2012, dostupno na: https://www.uradni-list.si/1/content?id=109161#!/Kazenski-zakonik-(KZ-1-UPB2)-(uradno-precisceno-besedilo). [33] Službeni prečišćeni tekst u: Uradni list RS, br.32/12, http://www.pisrs.si/Pis.web/pregledPredpisa?id=ZAKO6409. [34] Službeni prečišćen tekst u: Uradni list RS, broj 110/2006 od 26. 10. 2006, dostupno na https://www.uradni-list.si/_pdf/2006/Ur/u2006110.pdf#!/u2006110-pdf). [35]Pravilnik o izvrševanju varnostnih ukrepov obveznega psihiatričnega zdravljenja in varstva v zdravstvenem zavodu, obveznega psihiatričnega zdravljenja na prostosti in obveznega zdravljenja alkoholikov in narkomanov (Uradni list RS, br. 84/09, 6/12 i 109/12). [36] Narodne novine RH, br. 76/14. [37] Isto i Z. Stojanović, nav. delo, str. 170. [38] Narodne novine RH, br. 110/97, 27/98, 50/00, 129/00, 51/01, 111/03, 190/03, 105/04, 84/05, 71/06, 110/07, 152/08, 57/11 i 77/11. [39] Narodne novine RH, br. 152/08, 76/09, 80/11, 91/12 - Odluka i Rješenje USRH, 143/12, 56/13, 145/13 i 152/14. [40] Pravilnik o listi psihijatrijskih ustanova koje ispunjavaju uvjete za smještaj i liječenje djece odvojeno od punoljetnih osoba (Narodne novine RH, br. 13/15), Pravilnik o sadržaju isprave o pregledu osobe za koju se predlaže prisilni smještaj (Narodne novine RH, br. 13/15), Pravilnik o sadržaju obavijesti o prisilnom zadržavanju u psihijatrijskoj ustanovi (Narodne novine RH, br. 13/15), Pravilnik o listi psihijatrijskih ustanova za prisilni smještaj neubrojivih osoba i psihijatrijskih ustanova u kojima se neubrojive osobe liječe na slobodi (Narodne novine RH, br. 13/15),Pravilnik o vrstama i načinu primjene mjera prisile prema osobi s težim duševnim smetnjama (Narodne novine RH, br. 16/15), Pravilnik o načinu vođenja evidencije o obvezujućim izjavama, načinu pohranjivanja, čuvanja i ostvarivanja prava pristupa podacima iz obvezujućih izjava (Narodne novine RH, br. 16/15),Poslovnik o radu Povjerenstva za zaštitu osoba s duševnim smetnjama (Narodne novine RH, br. 46/15), Naputak o postupanju policije u dovođenju osobe s duševnim smetnjama u psihijatrijsku ustanovu (Narodne novine RH, br. 50/15, 55/15). [41] N. Sušić, A. Biško, E. N. Gruber, B. Guberina Korotaj, “Neubrojiva osoba u procesu od istražnog zatvora do realizacije prisilnog smeštaja”, Hrvatski ljetopis za kazneno pravo i praksu, vol. 20, broj 1/2013, str. 152. [42] Службен весник на Република Македонија, br. 80/99, 4/02, 43/03, 19/04, 81/05, 60/06, 73/06, 7 /08 , 139/08 , 114/09, 51/11, 135/11, 185/2011, 142/2012, 166/2012, 55/2013, 27/2014, 48/01 – odluka US, 16/2002 – odluka US, 40/2004 – odluka US, 50/2006 – odluka US. [43]Службен весник на Република Македонија, br. 150/2010 u primeni od 25. 11. 2012. [44] Закон за извршување на санкциите на Република Македонија (Службен весник РМ, br. 2/2006, 57/2010, od 26. 04. 2010, 65/06 – odluka Ustavnog suda RM, 68/12 – odluke Ustavnog suda RM), prečišćen tekst dostupan na: www.pravda.gov.mk/.../5%20ZAKON%20ZA%2... [45]Извештај за општите состојби во психијатријските болници во Република Македонија и Специјалниот завод Демир Капија 2011, http://ombudsman.mk/upload/documents/2011/Psihijatriski%20bolnici-30.06%20.2011.pdf/