U danima kada nas predstavnici izvršne vlasti po ko zna koji put uveravaju kako će nova zakonska rešenja biti ta koja će zadati odlučan udarac kriminalu, nije zgoreg podsetiti se nečega što se u ovim debatama prečesto zaboravlja. Naime, kao što je mnogo puta isticano, postojeći zakoni retko su u toj meri loši, da bi jedini put spasenja bila njihova radikalna izmena. Mnogo češće, upravo neadekvatna primena postojećih propisa dovodi do problema koji se kasnije pokušavaju otkloniti hrpama novih normi.
U tom smislu, u ranijim tekstovima sam ukazivao na pogrešna tumačenja odredbe kojom se inkriminiše zloupotreba službenog položaja, inače jedno od najčešće rabljenih krivičnih dela u domaćim sudovima. Ovog puta, pažnju čitalaca skrenuću na još jednu normu čija je primena u domaćoj krivičnoj praksi izuzetno česta. Reč je o odredbi člana 211. stav 1 tačka 3 Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), kojom se predviđaju uslovi za određivanje (produžavanje) pritvora zbog opasnosti od ponavljanja krivičnog dela. Mišljenja sam da se i ova odredba u najvećem broju slučajeva koristi na način koji je suprotan tekstu norme, ali i nameri zakonodavca, postajući na taj način ne samo rastegljiva (što donekle i izvorno jeste), već i u potpunosti bezobalna, kada je reč o mogućim načinima tumačenja.
U odredbi člana 211. stav 1 tačka 3 ZKP navodi se da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo, ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti. Vidljivo je da je zakonodavac mogućnost određivanja (produžavanja) pritvora u ovom slučaju povezao sa tri moguće situacije. Najpre, reč je o slučaju kada postoji opasnost od ponavljanja krivičnog dela. Druga situacija je ona u kojoj se opravdano veruje da će okrivljeni dovršiti pokušano krivično delo, i treća je ona u kojoj se osnovano strahuje da će okrivljeni učiniti krivično delo kojim preti. Dok drugi i treći slučaj (dovršavanje pokušanog i činjenje krivičnog dela kojim okrivljeni preti) uglavnom ne izazivaju ozbiljnije probleme u praksi, i srazmerno su retki, prvi (ponavljanje dela) dovodi do ozbiljnijih problema u primeni, i stoga zahteva određena pojašnjenja.
Naime, u praksi je vidljivo da sudovi, gotovo bez izuzetka, navedeni pritvorski osnov tumače na način koji obuhvata opasnost od ponavljanja individualno neodređenog krivičnog dela. Tako se, redovno, okrivljenom koji je, primera radi, ranije osuđivan za krađu (čl. 203 KZ) i neovlašćeno držanje droge za sopstvenu upotrebu (čl. 246. a KZ), pritvor po ovom osnovu određuje (produžava) nakon sumnje da je izvršio krivično delo teške telesne povrede (čl. 121 KZ), pozivanjem na postojanje ranije osuđivanosti. U obrazloženjima ovakvih odluka, redovno se izostavlja konkretizacija krivičnog dela u pogledu kojeg postoji opasnost od ponavljanja, a samim tim i mogućnost provere postojanja osobitih okolnosti koje ukazuju da će krivično delo biti ponovljeno u kratkom roku. Sve ovo, naravno, još pre dovodi do nemogućnosti uočavanja veze između ove opasnosti i narušavanja uslova za nesmetano odvijanje krivičnog postupka. Slična je situacija i kada se protiv jednog okrivljenog vodi postupak za više različitih, pa i raznorodnih krivičnih dela. I ovde najčešće izostaje bilo kakva individualizacija kada je reč o opredeljivanju krivičnog dela u pogledu kojeg postoji opasnost od recidiva.
Stiče se zato nesumnjiv utisak da sudovi termin ponavljanje krivičnog dela, koji je upotrebljen u ovom članu, izjednačavaju sa pojmom ponavljanja kriminalne aktivnosti, odnosno postojanja opasnosti od ponovoljenog, konkretno neodređenog kriminalnog ponašanja i vršenja nekog od krivičnih dela koje domaće krivično zakonodavstvo predviđa. Drugim rečima, u sintagmi “krivično delo”, sudovi akcenat stavljaju ne na “delo”, već na apstraktnu “krivičnost” ili “kriminalnost”. Sve ovo posledično čini da ova mera dobije izrazito preventivni karakter (pritvor radi prevencije kriminala), pri čemu pod njen udar ne dolaze samo mogući specijalni recidivisti, već, čak daleko češće, i oni iz sfere pretpostavljenog opšteg povrata.
Ovakav pristup smatram pogrešnim iz više razloga. Najpre, mislim da ni jezičko tumačenje navedene norme (koje je najčešći i nažalost neretko jedini metod tumačenja u domaćoj praksi), ne daje povoda ovakvim shvatanjima. Ako se pažljivije analizira pomenuta odredba, videće se da među postojećim situacijama postoji jasna logička veza. Ponavljanje krivičnog dela može se isključivo shvatiti kao ponavljanje krivičnog dela za koje se protiv okrivljenog u konkretnom slučaju vodi krivični postupak. Jezički se ne bi moglo opravdati razumevanje prema kojem je ponavljanje moguće u odnosu na nešto što do sada još uvek nije izvršeno. Slično tumačenje moguće je pronaći i u ranijim komentarima ove odredbe. Tako Vasiljević i Grubač navode da “Ponavljanje krivičnog dela znači krivično delo istovetno ili slično sa krivičnim delom za koje okrivljeni odgovara, a ne neko drugo.” (T. Vasiljević, M. Grubač, Komentar Zakonika o krivičnom postupku, Sl. glasnik, Beograd, 2002, 272) Kao slično krivično delo ovde se može posmatrati samo krivično delo koje je u bliskoj, neraskidivoj vezi sa delom za koje okrivljeni odgovara, kao što su teška krađa i krađa ili pak teška ili laka telesna povreda. Provera ove teze može se učiniti na različite načine, ali je možda najjednostavnije sintagmu “krivično delo” zameniti rečju “delo” ili “radnja”, kako bi se olakšalo razuslovaljavanje od automatski usvojenih shvatanja povezanih sa pojmovima čije se značenje ne dovodi u pitanje. Naime, u teoriji krivičnog prava je prihvaćeno de je krivično delo radnja čoveka koja je u zakonu predviđena kao krivično delo, koja je protivpravna i koja je skrivljena (Z. Stojanović, Krivično pravo – opšti deo, Sl. glasnik, Beograd, 2001, 107). Ako to učinimo, videćemo da naša norma sada omogućava pritvaranje ako osobite okolnosti ukazuju da će okrivljeni u kratkom vremenskom periodu ponoviti radnju, ili dovršiti započetu radnju ili učiniti radnju kojom preti. Čini se da ovakav slikovitiji pristup ne ostavlja nimalo sumnje u pogledu tumačenja! Ponavljanje radnje nesumnjivo se odnosi na radnju koja je prethodno već izvršena, i nikako se ne može ticati neke druge, do tada neizvršene delatnosti.
No, u prilog ovakvog tumačenja govori i unutrašnja logika citirane norme. Pomenute tri situacije imaju jasnu vezu tek ako se prihvati da prvi slučaj govori o ponavljanju izvršenog krivičnog dela, drugi o dovršavanju započetog krivičnog dela i treći o činjenu nezapočetog krivičnog dela. Sve tri krivičnopravne mogućnosti su tako pokrivene (svršeno delo, pokušaj, delo čije izvršenje nije započelo). Nikakvog opravdanja ne bi imalo shvatanje po kojem je zakonodavac samo u druga dva slučaja želeo da opasnost bude konkretizovana, dok je u prvom nameravao da ostavi polje potpune slobode i nesputanosti kod određivanja najteže mere procesne prinude za nesmetano vođenje krivičnog postupka. Od posebnog značaja za razumevanje ovog pitanja mogu biti odluke ESLJP u slučajevima Guzzardi protiv Italije (ECHR 6 Nov 1980), Ciulla protiv Italije (ECHR 22 Feb 1989) i Schwabe i M.G. protiv Nemačke (ECHR 1 Dec 2011).
Na ovom mestu čitaoca neću preterano zamarati posledicama koje suprotan pristup stvara u praksi. Neosnovano određeni i nedovoljno obrazloženi pritvori godinama su jedan od najčešćih razloga zbog kojih Ustavni sud, ali i Evropski sud za ljudska prava, “dele packe” domaćem pravosuđu. O milionskim iznosima koji se svake godine isplaćuju licima neosnovano lišenim slobode takođe nije potrebno posebno govoriti, jer je poznato da je i to jedna od rak-rana domaćeg pravosudnog sistema. U tom smislu, kao što je na početku istaknuto, pre entuzijastičnog hrljenja zakonodavnim novotarijama, potrebno je preispitati mogućnost unapređenja postojećih propisa kroz preispitivanje adekvatnosti njihove primene. Odredbe koje bi među prvima podlegale reviziji, zbog svog značaja, svakako jesu one kojima se licima koja se još uvek smatraju nevinim, uskraćuje ustavom garantovano pravo na slobodu.
Izvor: Blog sudije Majića
Comments