Izraz „pravna kultura“ odnosi se na mišljenja, stavove, vrednosti i očekivanja u pogledu zakona i pravnih institucija. Svaki muškarac i žena u društvu ima barem neka mišljenja o ovoj temi - o sudijama, sudovima ili advokatima - ali izraz, kako podrazumeva reč "kultura", odnosi se ne toliko na pojedince, već na uopštena mišljenja o vrednostima članova neke posebne grupe, klase, kategorije ili jurisdikcije. Može se govoriti o pravnoj kulturi muškaraca za razliku od žena, crnaca za razliku od belaca, ili prodavaca, nastavnika, narkomana ili ljudi koji žive na farmama. Takođe je moguće izvršiti statističke generalizacije o određenim zemljama, tako da možda ima smisla govoriti o američkoj pravnoj kulturi za razliku od portugalske ili korejske pravne kulture.
Može se razlikovati „spoljna“ i „unutrašnja“ pravna kultura. Unutrašnja pravna kultura je pravna kultura onih članova društva „unutar“ pravnog sistema, da tako kažem - odnosno onih koji obavljaju specijalizovane pravne zadatke, na primer advokati i sudije. Pravna kultura svih ostalih je spoljna pravna kultura.
Koncepti pravne kulture su ili bi trebalo da budu značajni za razumevanje ustavne istorije i za objašnjenje kako nastaje ustavna doktrina. Politički i društveni pokreti uvek pružaju pokretačku snagu za donošenje ustava i za ustavne promene; u anglo-američkoj tradiciji odluke viših sudova, koje stvaraju strukturu ustavnog zakona, uvek su proizvod konkretnih tužbi, u kojima se sukobljavaju stvarne stranke sa stvarnim socijalnim i ekonomskim interesima. U evropsko-kontinentalnoj tradiciji, sudovi formalno, nisu izvori prava, ali odluke najviših sudskih instanci imaju veliku važnost za praktičnu primenu prava od strane svih sudova. U oba slučaja, svrha, ciljevi i ideali parničara i drugih aktera (i advokata i sudija) neposredni su uzrok zastoja ili promene. Otuda je, može se tvrditi, pravna kultura ono što stvara ustavni zakon i daje smisao i život ustavnom sistemu.
Očigledno je da je Srbija, što kao samostalna država, što u okviru federacije, imala nekoliko ustava tokom svoje istorije; Vodeća načela savremenog ustava jesu demokratija, podela vlasti, privatna svojina, slobodno tržište, ljudska i manjinska prava.
Radikalne promene ustavne doktrine podrazumevaju radikalne promene unutrašnje pravne kulture; ali to su zauzvrat refleksi radikalnih promena u spoljnoj pravnoj kulturi, kulturi obrazovane zajednice, poslovnih i političkih lidera, i zaista, šire javnosti. Ustav se, u stvari, uvek tumači (i nužno tako) u svetlu vladajućih ideja vremena. Sudije se mogu služiti opštim društvenim normama bilo svesno ili nesvesno; zbog standardizovanog i formalističkog stila u kome se pišu odluke Vrhovnog kasacionog suda, nije lako znati nivo svesti sudija ili način na koji oni shvataju svoju sudsku ulogu.
U najširem smislu, studije ustavne doktrine i ustavne istorije koje su osetljive na društveni kontekst su studije pravne kulture, mada ne koriste nužno ovaj termin. Druge studije se eksplicitnije bave srpskom kulturom i Ustavom.
Sama ustavna doktrina odraz je pravne kulture, ali bilo bi naivno pretpostaviti da šira javnost ili bilo koji njen određeni segment dele ista gledišta kao i sudije koje izriču pravnu doktrinu.
Takozvane studije uticaja takođe su relevantne za proučavanje pravne kulture. To su studije načina na koji javnost, ili neki određeni deo javnosti, prima, koristi, prati, izbegava ili opoziva odluke Vrhovnog kasacionog suda ili drugih sudova. Pravna kultura nije samo izvor doktrine; nadgleda reakciju na doktrinu i na određene odluke sudova. Ali još uvek nije bilo mnogo uspeha u formulisanju opštih teorija o uticaju ili o ulozi pravne kulture u stvaranju saglasnog ili nesaglasnog ponašanja.
Zanemarivanje pravne kulture od strane pravnika nesumnjivo je osiromašilo razumevanje ustavnog prava. Normativni argumenti se bacaju napred-nazad o mnogim ključnim pitanjima. U sistemu provera i ravnoteže, gde su provera i ravnoteža na moćima sudija Vrhovnog kasacionog suda da stvara pravnu praksu ni iz ničega?
Jedan odgovor (postoji mnogo drugih) je da su pravde ograničene unutrašnjim i spoljnim pravnim kulturama. Unutrašnja pravna kultura je neizbežno u glavama sudija. Sudije su pravnici, obučeni u određenoj tradiciji. Unutrašnja pravna kultura ima svoje moćne simbole, svoj jezik i bonton; i pravnici deluju u ovom kontekstu. Naravno, svako ima svoj stav o unutrašnjoj pravnoj kulturi. Ali ova kultura postavlja granice i ograničenja unutar kojih Sud po potrebi obavlja svoj posao.
Spoljna pravna kultura još je snažnije ograničenje. Koncept pravne kulture pretpostavlja da sudije nikada ne „izmišljaju“ doktrinu; da u bilo kom datom periodu opšta pravna kultura postavlja ograničenja, definiše granice i uspostavlja niz mišljenja ni manje ni više nego interna pravna kultura (pravna tradicija). Ne dolazi u obzir da sudija Vrhovnog kasacionog suda danas, bez obzira koliko je „konzervativan“, bude retrogradan u pogledu prava verskih manjina, na primer. Društveni kontekst je izvor normi koje oblikuju opšte mišljenje o pitanjima vere. Norme se vremenom menjaju kako se kontekst menja. Danas sudije žive u svetu računara, spajanja gena i komunikacionih satelita, a svet o njima duboko utiče na njihove stavove. Oni takođe žive u društvu koje je dublje posvećeno individualnim pravima i rodnoj ravnopravnosti od sveta svojih prethodnika. Proučavanje pravne kulture je proučavanje ovog sveta, a oni koji ističu ovaj faktor veruju da je to jedan od najboljih načina da se razume gde je Sud bio, gde je i kuda ide.
Advokat Zoran J. Minić
Comments