Iako je opšteprihvaćeni stav savremenog društva, pa samim tim i Srbije, da nasilje u porodici nedvosmisleno predstavlja vid nedozvoljenog, štetnog i kriminalnog ponašanja, koje se mora sprečiti i kažnjavati, svedoci smo činjenice da se radi o široko rasprostranjenoj pojavi, koja se javlja u raznim oblicima i često završava na najtragičniji način, piše sudija Osnovnog suda u Nišu Ivana Milovanović.
“Nasilje u porodici predstavlja primenu fizičke i psihičke sile prema članovima porodice uz
ugrožavanje i povređivanje domena sigurnosti i odnosa poverenja i ispoljavanje kontrole i
moći nad članovima porodice, bez obzira da li je u domaćem zakonodavstvu predviđeno
kao krivično delo i da li je izvršilac nasilja prijavljen organima gonjenja ili ne.”[1]
Pitanje koje se nameće je da li su postojeći pravni mehanizmi efikasni i dovoljni za delotvorno suzbijanje nasilja u porodici, te ukoliko jesu, zašto se stopa nasilja u porodici i njegovih najtežih oblika ne smanjuje. Odgovor na ovo pitanje zahteva analizu međunarodnih i domaćih pravnih propisa iz ove oblasti, ispitivanje njihove međusobne usklađenosti, analizu prakse i doslednosti u primeni postojećih pravnih propisa ali i shvatanje i razumevanje suštine nasilja u porodici i njegovih osnovnih uzroka od strane svih pripadnika društvene zajednice.
Delotvorna borba protiv nasilja u porodici ne može postojati ukoliko se ne razumeju osnovne specifičnosti ovog oblika kriminaliteta a to su:
društevna grupa u kojoj se ispoljava, odnosno, da se događa u porodici, koja po svojoj prirodi treba da predstavlja segment života svake osobe koji pruža sigurnost i bliskost, mesto gde se vrši prva socijalizacija ličnosti i usvajaju prvi vrednosni stavovi. Vršenjem nasilja u porodici narušava se taj domen sigurnosti, nestaje poverenje i ispoljava se moć i kontrola, što dovodi do brojnih negatvnih implikacija, kako u razvoju i životu samih članova porodice, tako i do problema u ostalim društvenim odnosima.
da predstavlja rodno zasnovano nasilje, gde su žene dominantne žrtve, a osobe muškog pola izvršioci. Navedeno ne znači da osobe muškog pola ne mogu biti žrtve nasilja u porodici, ali je njihov udeo veoma mali u odnosu na žene žrtve.
prethodno navedeno otkriva i osnovne uzroke nasilja u porodici, a to su rodni stereotipi i predrasude, koje određuju društvene uloge muškaraca i žena, njihov položaj, očekivanja i dužnosti. Navedeno znači da ustaljene tradicionalne forme i obrasci ponašanja, osobe ženskog pola dovode u rizik od nasilja, dodeljujući im određenu društvenu ulogu.
prihvaćenost i ustaljenost navedenih stereotipa i predrasuda dovodi do neprepoznavanja osnovih uzroka nasilja, pa ni samog nasilja, što dovodi do postojanja visoke tamne brojke ovog oblika kriminaliteta i njegovog neprijavljivanja, sve dok ne dođe do najstrašnijih posledica.
Međunarodna i domaća pravna regulativa nasilja u porodici
Međunarodna zajednica je pre više decenija promenila ustaljena, ali ničim opravdana shvatanja, da ono što se dešava u porodici, pa makar to bilo i nasilje, predstavlja privatnu stvar članova te porodice. Shodno tome, doneto je više dokumenta gde se decidirano navodi da nasilje u porodici predstavlja oblik kriminaliteta, ukazuje na njegove osnovne specifičnosti, njegovu etiologiju i mere koje je potrebno preduzimati radi njegovog sprečavanja i prevencije. Najznačajnija od tih dokumenata su:
Konvencija UN o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena ili CEDAW konvencija usvojena 18.12.1979. godine i njen značaj se prevashodno ogleda u shvatanju uzroka nasilja nad ženama, a koji „leži“ u njihovoj višestrukoj diskriminaciji.
Deklaracija o eliminisanju nasilja nad ženama (A/RES/48/104), usvojena od strane Ujedinjenih nacija 1993. godine i predstavlja prvi međunarodni dokument koji se bavi problemom nasilja nad ženama.
Pekinška deklaracija i Platforma za akciju usvojene su na Četvrtoj svetskoj konvenciji i u njima je istaknuto da su u svim državama pripadnice ženskog roda izložene fizičkim, seksualnim i psihološkim nasilnim radnjama, koje su rasprostranjene bez obzira na imovinske, klasne i kulturne razlike.
Najznačajniji međunarodni pravni dokument regionalnog karaktera je Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja u porodici (Istanbulska konvencija). Njen značaj ogleda se u tome što je to prvi regionalni dokument donet pod okriljem Saveta Evrope, a koji sadrži pravnoobavezujuće norme koje se odnose na sprečavanje nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Države su potpisivanjem Istanbulske konvencije preuzele obaveze koje se mogu posmatrati na tri nivoa: obaveze u pogledu prevencije nasilja nad ženama i nasilja u porodici, obaveze u pogledu zaštita žrtava i obaveze vezane za procesuiranje i kažnjavanje učinilaca.
Republika Srbija je potpisnica svih ovih međunarodnih pravnih akata, tako da je i pravni sistem Srbije u velikoj meri usklađen sa njima. Pravna zaštita od nasilja u porodici u Srbiji je obezbeđena na tri nivoa i to:
građanskopravna zaštita od nasilja u porodici regulisana je Porodičnim zakonom RS[2], koji u glavi devet propisuje posebna pravila postupka za zaštitu od nasilja u porodici i predviđa više mera zaštite od nasilja u porodici.
krivičnopravna zaštita ogleda se u propisivanju posebnog krivičnog dela nasilje u porodici čl.194 KZ u grupi dela protiv braka i porodice, koji zabranjuje sve vidove nasilja prema članovima porodice kao i kvalifikovane oblike u slučaju nastupanja težih posledica. Vredno je pomena da Krivični zakonik propisuje kao jednu od mera bezbednosti – zabranu prilaska i komunikacije sa oštećenim, koja može biti od izuzetnog značaja upravo kod krivičnog dela nasilje u porodici.
zaštita prema Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici treba da ima preventivno dejstvo i da obezbedi potpunu i dugotrajnu zaštitu žrtve. Osnovna specifičnost, ali i prednost ovog Zakona ogleda se u tome što je njegova primena moguća i pre nego što se nasilje dogodilo, odnosno, kada su ustanovljeni faktori rizika od budućeg nasilja. Navedeno se postiže izricanjem hitnih mera privremenog udaljenja iz stana i zabrane prilaska i komunikacije sa žrtvom koje mogu najduže trajati 32 dana. U tom periodu, posebno formirana grupa stručnjaka za koordinaciju i saradnju treba da nađe načine i modalitete da obezbedi trajnu zaštitu žrtvama.
Značajno je ukazati da se navedeni vidovi pravne zaštite međusobno ne isključuju, odnosno, mogu teći paralelno, što je sasvim razumljivo imajući u vidu da imaju različite ciljeve.
Formalna ili delotvorna pravna zaštita
Posmatrajući predstavljeni pravni okvir, može se reći da je pravna zaštita od nasilja u porodici kompletna i sveobuhvatna u Srbiji, ali šta je sa njenom delotvornošću u pogledu suzbijanja i sprečavanja nasilja? Podaci novijih relevantnih istraživanja pokazuju da je stopa nasilja ista ili veća u odnosu na ranije periode, a svedoci smo i sve učestalijih teških vidova nasilja, koji se sve češće završavaju smrtnim ishodom. Ovo navodi na pitanje, da li u Srbiji postoji suštinsko razumevanje nasilja u porodici kao kriminalnog, rodno zasnovanog nasilja, kako od strane nadležnih organa, tako i javnosti, ili je donošenje zakonskih i podzakonskih propisa samo formalno ispunjenje preuzetih međunarodnih obaveza? Drugim rečima, da li društvo i državni organi shvataju etiologiju i specifičnosti nasilja u porodici ili su tradicionalna uverenja o rodnim ulogama i stereotipima samo prikrivena donetim pravnim aktima?
U tom smislu, može se zaključiti, imajući u vidu aktuelno stanje stvari, da je potrebno dalje razvijanje svesti građana o uzrocima nasilja, rodnim stereotipima i predrasudama, obezbeđivanje bolje saradnje između svih relevantnih aktera u suzbijanju nasilja u porodici, podsticanje programa za obezbeđivanje dugotrajne zaštite, pomoći i podrške žrtvama, koje treba da budu u fokusu. Na kraju, potrebno je razvijati programe koji će promeniti svest nasilnika o nasilju, imajući u vidu da postojeći sistem izvršenja krivičnih sankcija ne pruža takve mogućnosti.
[1]Konstantinović-Vilić,S.,Kostić,M.,Nikolić-Ristanović,V.,Kriminologija, Centar za publikacije Pravnog fakulteta u Nišu, Niš, 2012.godina, str.116 [2] Porodični zakon RS, Sl.glasnik RS br. 18/2005, 72/2011 – dr. zakon i 6/2015
Autor teksta je Ivana Milovanović – sudija Osnovnog suda u Nišu i članica Upravnog odbora Foruma sudija Srbije
Tekst je prenet sa stranice Otvorena vrata pravosuđa.
Comments