U svom delu "Filozofija prava", Gustav Radbruh, kao antipoziti- vista, piše: "Pojam prava je kulturni pojam, tj. pojam jedne stvarnosti povezane s vrednošću jedne stvarnosti čiji je smisao da služi nekoj vrednosti. Pravo je ona stvarnost čiji je smisao da služi pravnoj vrednosti, ideji prava. Pojam prava je, dakle, usmeren na ideju prava. Ideja prava, pak, ne može biti ništa drugo nego pravda". Radbruh izvodi pravo iz ideje pravde. Tako se on protivi i pravnom normativizmu i pravnom fakticizmu kao krajnjim vidovima pravnog redukcionizma.
Dakle, u odnosu prema drugim pojavama društva i društvenosti, pravo se može pojaviti i kao vrednost, kojoj teže skupine ljudi željne dobre organizovanosti sa ciljem skladnog razvoja međuljudskih odnosa.
Razloge tome treba potražiti u onim ciljevima prava koji se mogu smatrati opšteprihvatljivim vrednostima čovečanstva i ljudske civilizacije. Naravno, ima i shvatanja koja primarnost cilja prava ot- krivaju u njegovoj klasnoj suštini i funkciji, te s tim u vezi i u cilju očuvanja dominantnog načina proizvodnje, odnosno, klasnog rasporeda snaga u društvu. Ovakvim pristupom u shvatanju prava bila je bogata teorija onih država koje su nakon Drugog svetskog rata, prihvatile vladavinu socijalističko-komunističkog političkog poretka i marksističke ideologije kao doktrinarne dogme.
Međutim, mi danas govorimo o vrednostima koje se pravom ostvaruju, čime ističemo i delotvornu razvojnu poziciju prava u društvu i društvenom sistemu. Od mnoštva tih vrednosti kojima možemo obeležiti pravo, izdvojićemo najupečatljivije među njima, jer povodom njih, teorija je gotovo potpuno jednoglasna, a to su: pravda, sloboda, mir, red i sigurnost.
Pravda. - Shvatanjima koja u pravu prepoznaju idealnu pojavu pridružuju se i razmatranja pravde i morala, dve vrednosne kategorije koje čine neizostavni deo samog pojma prava. Ove teorije daju pravu širu dimenziju i ne zadovoljavaju se užim poimanjem prava kao određenog normativnog skupa. Razmišljanje o pravednosti kao osnovnoj vrlini prava postavlja pred nas mnogo zahtevnije ciljeve u pojmovnom formulisanju prava. Ukoliko je uslov prava da ono bude pravedno prilikom samog njegovog određenja kao dela objektivne pravne teorije, onda je tim pre neophodno upustiti se i u sadržinsko preispitivanje i svakog konkretnog prava, prava i pravnog poretka određene države. U tom slučaju, pravo sa suštinom pravednosti sadržanom u sebi nije blanko predodređeno da postoji samom činjenicom postojanja formalnih pravnih elemenata. Potrebna je posebna kritička pažnja u temeljnoj analizi sastavnih delova prava u jednoj državi, sa stanovišta vrednosnih kriterijuma koje svrstavamo u okvirima pravde.
Pravdu možemo odrediti kao opšteprihvaćen vrednosni sistem ravnomernosti dobra i jednakosti u društvenoj zajednici. U osnovi pravde je njena korisnost kao svrha kojoj se teži u ljudskom razvoju, ali uz uslov da stečena korisnost bude opravdana, zaslužena korektnim odnosom pojedinca prema drugim pojedincima i društvu u celini. Bitno merljivi atributi pravde ostvaruju se u kvalitetu odnosa jednog čoveka prema drugomč pojedinca prema društvuč i, srazmerno mogućnostima, doprinosu pojedinca razvoju društva.
Da bi se uspostavile ponuđene relacije naznačenih subjekata, neophodno je da država svojim pravom obezbedi i omogući realizaciju navedenih ciljeva putem dobrog i pravednog prava. Pa, koje je to pravo pravedno, odnosno, dobro pravo? Da li je, na primer, dovoljno da država donese zakon da bi on bio pravedan samim činom njegovog donošenja i primene? Može li zakon da bude nepravedan? Ovo su samo neka od osnovnih pitanja sa kojima se svaki građanin, a posebno pravnik, mora suočiti prilikom ulaska u svet politički zrelih stanovnika države, koji imaju moć punopravnog odlučivanja o politici i vlasti, a samim tim i o državi.
Da bi jedan zakon bio pravedan neophodno je da mu prethodi ispravna, regularna, na poznatom propisu zasnovana procedura donošenja. Ova proceduralna, formalna pravda prethodi materijalnoj pravdi. Ukoliko se pravda može kvantifikovati, onda bi se za potpunu, idealnu pravednost zakona imala tražiti objedinjenost formalne i materijalne pravde.
Supstancijalnu (sadržinsku, materijalnu) pravednost zakona prvo otkrivamo u njegovom jednakom odnosu prema svima koji se nađu u istoj situaciji. Zatim, neophodno je da pravedan zakon ima za svoj cilj opšte dobro. Dakle, prihvatljivost koristi kao rezultanta zakona koju će pratiti opštost. Pri tome, naravno, ovde upotrebljen izraz opštost dobra i koristi kao svrsishodnog cilja pravednog zakona ne treba tumačiti u smislu idealne neposredne koristi apsolutno svih stanovnika u okviru teritorije primene tog zakona. Tako nešto je objek- tivno nemoguće.
U principu, zakon nameće nekim licima obavezu, a nekim licima daje ovlašćenje, ali cilj zakona treba da bude logičan, racionalan, uman i dobar u ogledu opšte koristi i blagodeti po čitavo društvo. Zakon (pravo) koji omogućuje korist samo za pojedine pripadnike društva (na primer, za funkcionere na vlasti, članove određene političke partije...) a na štetu većine građana u sebi ne sadrži ispoštovan princip jednakosti čime je ispod nivoa mere opšteg dobra do nivoa opšte nesreće. Takav zakon i takvo pravo nisu pravedni, već naprotiv - nepravedni.
Prilikom razmatranja opšteg dobra sadržanog u pravednom zakonu treba imati u vidu da se zaključak o ovom atributu pravednosti sa sigurnošću može izvoditi samo realnim dugoročnim sagledavanjem posledica koje takav jedan zakon proizvodi. Tako, na primer, kada se državni poredak nađe u tzv. stanju nužde, pa se aktivira specifično pravo koje priliči vanrednom stanju ili ratnom stanju, dolazi do suspenzije mnogobrojnih ljudskih prava. Međutim, pravedno pravo to čini u cilju zaštite čitavog sistema ljudskih vrednosti koje su ugrožene, pa je neophodno otkloniti uzroke stanja državne nužde saglasno meri koju to stanje iziskuje, ali sa društveno opravdanim ciljem očuvanja celokupnog društvenog sistema kao opšteg dobra. U protivnom, ukoliko država i pravo ne bi adekvatno reagovali na takve uzroke, opasnost bi potpuno i nedopustivo poremetila funkcionisanje pravnog sistema i prava u celini.
U životu države se ponekada pojave razlozi koji iziskuju njenu intervenciju u sferu ljudskih sloboda, kako bi te slobode mogle opstati, čime se onda ne umanjuje pravednost prava.
Sloboda. - Vrednost prava sadržana u slobodi se može, na prvi pogled, upozorenjem kontradiktornosti, osporiti kao nespojiva mogućnost međuusaglašenosti prava i slobode. Ovo stoga, jer pravo koje je podržano fizičkom silom, neminovno ograničava prostor čovekove slobode; posredno utičući na ljudsku svest, pravo ispostavlja čoveku zahtev da is- puni određenu normu o tome kako se on ima ponašati u odnosu prema drugom čoveku i drugim ljudima. Samim tim, čoveku je onemogućeno da potpuno samostalno i nezavisno od volje drugih ljudi (a posebno od volje stvaraoca normi i prava) deluje slobodno, shodno isključivo sopstvenim interesima i potrebama. Dakako da sloboda jednoga mora omogućiti slobodu drugoga, te svako prekoračenje ove zakonitosti slobode prevazilazi njen smisao jer će onemogućiti ostvarivanje slobode. Pravo i promoviše vrednost slobode kako bi se obzebedila njena puna, racionalna izražajnost. Korekcija neograničene, a time i obezvređene slobode, zadatak je prava. Taj neophodni i preko potrebni prostor racionalne slobode uspostavlja pravo sa svojim normama.
Mir - S obzirom na protivrečnosti i konfliktnosti raznorodnih interesa kojima obiluje društvo, pravo ističe vrednost mira kao način za održavanje neophodne ravnoteže u međuljudskim odnosima. Vrednošću mira pravo pronalazi i uspostavlja formulu za delotvorno i lekovito rešavanje sukoba među ljudima, kako bi se održalo društveno i državno stanje. Van toga, ogolila bi se mračna strana "prirodnog stanja" među ljudima, krcatog nemirima, sukobima i ratovima. I u takvim vanrednim periodima u kojima se pokatkada nađe proces razvoja društvenih odnosa, pravo nastoji da povrati sopstveni autoritet mira.
Red. - Na ovu vrednost prava nadovezuje se i sledeća - red koji pravo uspostavlja. Organizovani međuljudski odnosi povezani u neprotivurečnu celinu, znače da treba u njima opredeliti i određeni red.
Ova pravna vrednost slaže se i sa postojanjem samog pravnog poretka koji zrači sopstvenom čvrstinom, stabilnošću i redoslednošću. Postojanost međuljudskih odnosa kroz svojevrsnu institucionalizaciju podrazumeva da je cilj prava da postigne odgovarajući red, odnosno, da blagovremeno odgovori na intenzivne i dinamične društvene procese; da svojim propi- sima uspešno spreči otklanjanje negativnih posledica konflikata, koji postoje između ljudi u društvu.
Sigurnost. - Takav jedan red omogućuje ostvarivanje i drugih vrednosti prava, a među njima posebno sigurnosti. Sigurnost ne može postojati niti opstajati ukoliko nema prethodno utvrđenog stabilizovanog redač neophodno je postojanje poverenja i izvesnosti u jedan odnos prema svima, pod uslovom da su svi opterećeni jednakim uslovima koji i pretpostavljaju jednakost u postupanju. U jednakim situacijama jednako; u nejednakim nejednako, osnovna je maksima kvaliteta vrednosti sigurnosti. Sigurnost u pravu, pravna sigurnost ima i svoju značajnu vremensku dimenziju, jer se poverenjem u državu i pravo očekuje da će norme po kojima se ljudi ponašaju sada, pridržavajući se njihovih pravila, opstati i u narednim periodu. Pri tome, naravno, budućnost postojećih društvenih odnosa je uvek praćena i određenim problemima. Kvalitet i intenzitet tih promena, njihov dinamizam zavisi od opšteg stanja razvijenosti datog društva. Sigurnost kao vrednost prava je svakodnevno aktuelno pitanje pravne misli, ali se ono naročito ispoljava u situacijama drastičnih, korenitih promena društvenih odnosa, državnog, ekonomskog, političkog, kulturnog, socijalnog sistema u dru- štvu. Tada pravo može konzervirati postojeće, zastarele društvene odnose u ime primarne zaštite vrednosti sigurnosti ili može ići u susret novim odnosima i promenama, čime će destabilizovati sigurnosni princip. Ali, i tada se to čini radi uspostavljanja vrednosti sigurnosti u odnosu prema novim normama.
dr Miroljub Simić
dr Srđan Đorđević
mr Dejan Matić
تعليقات