Da li ste primetili da okrivljeni sve češće izlaganje odbrane započinju tvrdnjom da im je u potpunosti nejasno šta im je stavljeno na teret? Iako većini neupućenih ovakvi istupi mogu delovati kao još jedan od načina prolongiranja procesa i iritiranja tužilaštva i suda, sklon sam da im verujem. Jednostavno zbog toga što, u mnogim od ovih slučajeva, ni sâm nisam siguran šta im je stavljeno na teret!
Decenije nebrige za pravosuđe i prepuštanja edukacije sudija i tužilaca “pelcer akademiji” umesto ozbiljnom sistemu obrazovanja, dovele su do toga da je danas krivična presuda postala jedno od najnerazumljivijih štiva koja je moguće pronaći na ovim prostorima. Veliki broj sudskih odluka koje svakodnevno pregledam, napisan je krajnje nerazumljivim jezikom. Krase ih “kilometarske” rečenice, koje već negde oko prve trećine počinju da gube smisao i prelaze u pogrešan padež. Dodatnu osobinu ovakvog stila predstavlja pisanje tekstom bez proreda i odvojenih pasusa. Zbog toga, ovi nepregledni nizovi rogobatnih tvrdnji više liče na stranice “matriks kodova” nego na štivo koje bi svaki prosečan čovek morao da razume. Jednom rečju, zajedničku karakteristiku većine današnjih odluka predstavlja činjenica da su, po dokučivosti, daleko bliže romanu toka svesti nego sistematičnom i argumentovanom pravničkom rezonovanju. Nerazumljivost je dovedena do savršenstva!
Poseban aspekt problema predstavlja izreka presude. Iako bi morala da bude njen najasniji deo, upravo ona neretko zahteva opsežno tumačenje. Nedavno sam, suočen sa jednom od odluka koje su dospele po žalbi, pozvao nekoliko kolega zatraživši od njih da pročitaju izreku i opišu radnje svakog od okrivljenih. Poznajući stanje u ovoj oblasti, nisam bio začuđen kada sam shvatio da je svaki od njih nakon čitanja izreke imao svoju, sasvim originalnu verziju događaja.
Razmišljajući o načinu prevazilaženja ovog problema, nedavno sam pozvao u pomoć kolegu prvostepenca. Zamolio sam ga da mi dostavi neke od presuda koje se odnose na složenije događaje, objasnivši mu da ću pokušati da “popravim stanje” drugačijim koncipiranjem istog činjeničnog supstrata. Primetio sam da me je, po ko zna koji put, posmatrao sa skepsom, verovatno uveren da domaćim presudama više niko ne može pomoći. Ipak, poslao mi je nekoliko primera, od kojih sam izabrao sledeći:
Kult neprekinute rečenice …
Odmah je vidljivo da je reč o klasično nerazumljivoj izreci koja je u opticaju u velikom broju predmeta, naročito onih gde je potrebno opisati složenije činjenično stanje. Osnovnu karakteristiku ovog prepoznatljivog “stila” predstavlja postavljanje čitavog narativa u jednu, omipotentnu, neprekinutu rečenicu, koja bi trebalo da opiše brojne događaje i radnje velikog broja učesnika u periodu od nekoliko meseci!
Već duže vreme bezuspešno tragam za za korenima ovakvog pristupa. Ispitanicima sam uvek postavljao isto pitanje: “Ko je i kada naredio da čitava izreka mora biti sastavljena u jednoj rečenici? Ko je rodonačelnik ovog kulta?” Ni najstariji među njima nisu znali odgovor, ali su me kolege redovno uveravale da se navedeno nepisano pravilo ne sme kršiti! Prema legendi, valjda, ako se pravilo prekrši, dogodiće se veliko zlo!
Osnovni pristup u pokušaju “popravke stvari”, ticao se upravo obračuna sa tom jednom rečenicom. Želeo sam da je “iscepkam” i proverim legendu o “sedam godina nesreće”! Jer, koliko god vešto napisana (a najčešće to neće biti slučaj), iole kompleksna izreka ne može biti razumljiva ako je sastavljena na ovaj opšteprihvaćen, a sasvim nerazuman način.
Zatim sam kontinuiranu naraciju iz prethodnog primera podelio na nekoliko celina. Najpre, sam, prateći sistematiku člana 424 Zakonika o krivičnom postupku, naznačio opšte elemente dela za koje je okrivljeni oglašen krivim. Nakon toga, na red su došle konkretne činjenice i okolnosti koje čine obeležja konkretnog krivičnog dela, i naposletku pravna kvalifikacija.
Sve ovo moguće je videti u primeru ispod:
Sistematika
Obratiću pažnju čitaoca na još nešto. Kod glomaznih činjeničnih opisa, čak i kada su ovi podeljeni na više rečenica, kontinuirana naracija može zamoriti i učiniti da ono što je napisano bude teže shvatljivo i manje pregledno. Zato sam dugotrajan činjenični opis podelio na nekoliko celina. U konkretnom slučaju, posebne delove su dobili opisi “organizovanja grupe” i “uloga članova”, a okviru ovih, nekoliko faza u ostvarivanju konkretnog krivičnog dela (obezbeđivanje prostora, nabavljanje rasada, organizovanje proizvodnje i prodaja). Na ovaj način sistematika izreke prati logičan sled događaja, pri čemu su sadržane sve prethodno opisane radnje. Svaka celina podeljena je na način koji je ne samo postao razumljiv, već je sada predstavljao i jasno odvojenu dokaznu celinu.
Nekoliko završnih napomena …
Naposletku bih želeo da dam još nekoliko napomena.
Savršeno sam svestan da će sudije koje ovo čitaju komentarisati kako je izreka uslovljena načinom na koji je sastavljena optužnica (napominjem da je tekst namenjen i zainteresovanim tužiocima i advokatima), i kako su sudije ograničene kada je reč o mogućnostima poboljšanja. Međutim, ovo je samo delimično tačno. Izmena koju sam u primeru izvršio u izreci, ostala je u potpunosti u okvirima ponuđenog činjeničnog stanja. Nije dodato ništa što bi se moglo smatrati prekoračenjem činjeničnog supstrata, već je originalni tekst samo drugačije raspoređen. Zbog toga sam mišljenja da navedena primedba nije od uticaja.
Predlažem da na navedeni (ili neki sličan način) što pre pokušamo da popravimo alarmantno stanje kada je o pisanju izreke krivične presude reč. Osnovno pravilo bi ubuduće trebalo da glasi: “Izreka se ne piše u jednoj rečenici! (izuzetak mogu predstavljati kratki opisi, jednostavnih krivičnih dela). Prekršite jedan od najstarijih pravosudnih tabua i omogućite okrivljenima da barem znaju za šta su optuženi i osuđeni!
I što je najvažnije, provereno je – nema sedam godina nesreće!
Izvor: Blog sudije Majića
Comentarios