Međunarodna nevladina organizacija Civil Rights Defenders je objavila prvi u nizu zbornika presuda Evropskog suda za ljudska prava, koje su pripadnici romske zajednice zapadnog Balkana dobili protiv svojih država.
Ovaj zbornik od sedam presuda dokumentuje neuspehe balkanskih država da Romima obezbede osnovna ljudska prava. On pokazuje važnost pravne zaštite Roma na nacionalnom i evropskom nivou. Namera autora zbornika je i doprinos jačanju svesti sudija, javnih tužilaca, pravnih zastupnika, branilaca i braniteljki ljudskih prava – o odgovornosti nacionalnih vlasti za primenu Evropske konvencije o ljudskim pravima.
Manjinske grupe u zemljama tranzicije su česta meta napada ultradesničarskih pokreta i protivnika demokratskih promena. Privrežnost pravosuđa kažnjavanju netolerantnog ponašanja prema romskoj zajednici i odmeravanju sankcija prema počiniocima krivičnih dela mržnje – do sada nije zaživelo u srpskoj pravosudnoj praksi. Ova knjiga je pokušaj da se to stanje popravi.
Dekada propuštenih šansi
Svi znamo da Romi u Srbiji žive u nehigijenskim naseljima, bez ličnih dokumenata, sa najvećim brojem dece van obrazovnog sistema i sa najkraćim životnim vekom od svih građana Srbije (Amnesty International).
I posle donošenja Zakona o pravima i slobodama nacionalnih manjina 2002, kada im je konačno priznat status nacionalne manjine, posle niza usvojenih zakonskih rešenja, afirmativnih akcija, sporadične integracije (pedagoški asistenti, zdravstveni medijatori, lokalni koordinatori) – Romi su ostali nevidljivi za državni sistem.
I prema istraživanju Svetske banke, siromaštvo i višestruka socijalna osujećenost (obrazovanje, zdravstvo, stambene prilike i zapošljavanje) izrazite su odlike romske zajednice Srbije.
Poslednjih godina, većina država jugoistočne i centralne Evrope pokušala je da unapredi položaj Roma i Romkinja – ovaj pokušaj je nazvan Dekada inkluzije Roma 2005-2015. Iskustva ovih zemalja su pokazala dve stvari.
Prvo, da je sistem finansiranja poboljšanja položaja Roma previše centralizovan, pa se na lokalnom nivou zaštita njihovih prava ne ostvaruje u skladu sa principom inkluzije usvojenom na državnom nivou. Tako se veliki broj Roma i dalje suočava sa diskriminacijom i kršenjem osnovnih ljudskih prava – na zapošljavanje, obrazovanje, stanovanje i zdravstvenu zaštitu. Na primer:
– slučaj Takovo osiguranja 2014, koje je odbilo zahtev za isplatu odštete porodici Mileta Nikolića, 26-godišnjeg mladića koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći – zato što je Rom;
– slučaj zabrane ulaska romskoj deci u novosadski McDonalds 2012, koji je Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ocenila kao jasan slučaj diskriminacije i koji je rezultirao sudskim nalogom za isplatu 100.000 dinara zbog diskriminacije Roma;
Drugo, u Dekadi Roma je došlo do razilaženja aktivnosti državnih uprava i organizacija civilnog društva. Dok se država bavila sanacijom posledica teškog položaja Roma, nevladine organizacije su se više bavile analizom uzroka teškog socijalno-ekonomskog položaja romske zajednice u Srbiji (izveštaji Lige za Dekadu Roma, regionalnog centra za manjine, YUROM Centra, Centra za prava manjina, izveštaji Decade Watch).
Osnovni nedostatak dosadašnjih državnih programa za inkluziju Roma su pre svega nerealne ambicije državnih uprava da sistemski koordinišu i rešavaju njihove probleme.
Liga za dekadu Roma je u svojim izveštajima 2013. i 2014. primetila i nedovoljnu zastupljenost predstavnika i predstavnica romske nacionalne manjine u organima državne uprave, nedostatak finansijskih sredstava za implementaciju akcionih planova na lokalnom nivou i nepostojanje efikasnih mehanizama za praćenje i izveštavanje o tom procesu.
Poslednji godišnji izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije ističe da su Romi i dalje izloženi različitim vrstama isključivanja, a da je razvoj usluga preusmerenih na romsku zajednicu u čitavoj zemlji i dalje ograničen.
Programi inkluzije bili su uspešni ili neuspešni, onoliko koliko su ih prihvatili pripadnici većinske i manjinskih zajednica. Dodatni izazov u Srbiji i regionu bile bi povećane ingerencije državnih institucija u pogledu kulturne politike, kao i političkog i uopšte javnog učešća Roma u životu zajednice.
Prema izveštaju Poverenice za zaštitu ravnopravnosti, u Srbiji se sa diskriminacijom suočavaju Romi, osobe sa invaliditetom, LGBT i druge ranjive grupe, a Zaštitnik građana ukazuje da organi javne vlasti nisu razvili načine za primenu međunarodnih standarda i nacionalnih propisa kojima se štite ljudska prava, to jest da ne postoje zakonom obavezani državni organi koji se bave tim pravima.
Nisu ustanovljeni ni načini praćenja i izveštavanja o ostvarivanju prava Roma. Prema istraživanju Poverenice za prošlu godinu, većina građana Srbije (69%) društvo u kome živi doživljava kao diskriminatorsko, 41,5% ispitanika misli da su Romi najviše diskriminisana grupa u Srbiji, a 49% da je homoseksualnost bolest koju treba lečiti.
U tom smislu, institucionalne mere treba usmeriti ka poboljšanju socijalno-ekonomskog položaja Roma: bolje obrazovanje, ekonomsko osnaživanje, adekvatno stanovanje, socijalna i zdravstvena zaštita, učešće mladih Roma i Romkinja u društvu i zabrana diskriminacije.
S druge strane, napore za očuvanje i unapređenje identiteta Roma u kulturi i jeziku, informisanju, formiranju nacionalnog koncepta – treba prepustiti samim Romima (Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina). Problemi romske zajednice se ne mogu rešavati bez njene intelektualne elite – školovanih i obrazovanih Roma, nekompromitovanih ljudi koji bi pored emocija u ovaj proces uneli i svoje znanje.
Autor rukovodi programom za romska prava u Civil Rights Defenders.
Comments