Ahmed Abofoul, istraživač na Forumu za međunarodno humanitarno pravo Kalshoven-Gieskes. Bivši istraživački asistent dr Roberta Heinscha i dr Giulia Pinzauti u podnošenju svojih zapažanja amici curiae o situaciji u državi Palestini Međunarodnom krivičnom sudu.
Uvod
Dana 20. decembra 2019. godine, tužilac Međunarodnog krivičnog suda (MKS ili Sud) Fatou Bensouda zaključio je petogodišnje preliminarno ispitivanje situacije u državi Palestina. Zaključila je da postoje opravdani osnovi da se veruje da su „ratni zločini izvršeni ili se izvršavaju“ na okupiranoj palestinskoj teritoriji (OPT). Međutim, tražila je potvrdu pretpretresnog veća MKS-a da „teritorija“ nad kojom Sud može vršiti svoju nadležnost prema članu 12 (2) (a) obuhvata OPT, odnosno Zapadnu obalu, uključujući Istočni Jerusalim i Pojas Gaze. (Zahtev tužioca, par. 5 i 202) Shodno tome, Pretpretresno veće pozvalo je Palestinu, Izrael i žrtve da podnesu pismena zapažanja o zahtevu tužioca. (Nalog Suda, par. 13-16) Dalje, „uzimajući u obzir složenost i novinu zahteva tužioca“, sud je pozvao druge države, organizacije i / ili osobe da podnesu zapažanja amicus curiae (prijatelji suda). (Isto, paragraf 17)
Pored argumenta da bi sporazumi iz Osla mogli zabraniti nadležnost MKS-a, što je autor ranije opovrgnuo (videti ovde); takođe se opširno tvrdi da se za donošenje odluke o teritorijalnoj nadležnosti suda mora odgovoriti na prednje pitanje „da li Palestina predstavlja državu“. Dalje se tvrdilo da Palestina ne predstavlja državu prema relevantnim pravilima međunarodnog javnog prava i da prema tome ne predstavlja državu za potrebe suda. U ovom tekstu autor tvrdi da se Palestina mora smatrati državom u svrhu Međunarodnog krivičnog suda?
Državnost za potrebe člana 12 (2) (a) Rimskog statuta
Važno je shvatiti da Rimski statut nije samo stvorio Sud, već je uspostavio i sistem pravde. (Stahn, str. 195) U ovom sistemu teritorijalna nadležnost Suda „ratione loci“ ogleda se u tekstu člana 12. stav 2. tačka (a), koji predviđa da će Sud biti nadležan u slučajevima upućivanja države potpisnice ili tužilačka inicijativa „proprio motu“, ako je „[država] na teritoriji čije se ponašanje dogodilo“ država potpisnica Statuta ili je prihvatila nadležnost Suda prema članu 12 (3). Član 12. stav 1. dalje potvrđuje da „država koja postane stranka ovog statuta prihvata nadležnost Suda u pogledu zločina navedenih u članu 5.“ Ovaj pristup je okarakterisan kao „sistem automatskog dodeljivanja uspavane nadležnosti.“ (Olasolo, str. 131)
Zakonska šema Suda pokazuje da nakon što je država pristupila Statutu shodno članu 125 (3), Sud može automatski imati pravo da vrši svoju nadležnost na svojoj teritoriji. Međutim, ova „automatska nadležnost“, bez mogućnosti za odbijanje, podleže preduslovima navedenim u članu 12. (Schabas & Pecorella, str. 680) Nije potrebna dodatna saglasnost ili odvojena procena kako bi se pokrenula nadležnost Suda. (Zahtev tužioca, para. 103) Prema tome, ovaj tekst prvo razmatra pristup državama Rimskom statutu shodno članu 125 i drugo, ilustruje da član 12 (2) treba tumačiti u skladu sa članom 12 (1) i članom 125 (3). Konačno, ovaj tekst tvrdi da se Palestina kao država potpisnica mora smatrati „državom“ u smislu Rimskog statuta.
Član 125 reguliše pristupanje država Rimskom statutu
Za razliku od ostalih ugovora i organizacija, Rimski statut ne precizira zahteve koje entitet mora da ispuni da bi postao država članica. Član 125 (3) omogućava članstvo u „svim državama“ koje deponuju instrumente o pristupu kod generalnog sekretara UN. Za potrebe Statuta, klauzula o učešću svih država zahteva da Generalni sekretar sledi rezolucije i praksu Generalne skupštine i, ako je potrebno, zatraži smernice od Generalne skupštine ako postoji sumnja u to da li je entitet je država. (Aust, str. 287) Takav postupak sprečava situacije u kojima generalni sekretar sam odlučuje o članstvu u ugovoru kada postoji sumnja ili kontroverza oko statusa entiteta. (Depozitarna praksa, paragraf 81) Generalni sekretar prihvata instrument ako postoje „nedvosmislene indikacije od Skupštine da određeni entitet smatra državom“. (Ibid, paragraf 83)
U tom smislu, Statut ne predviđa nikakve standarde da Sud ili bilo koji njegov organ odlučuje o visoko političkim i kontroverznim pitanjima državnosti prema opštem međunarodnom pravu. (Isto, paragraf 81) Umesto toga, ovo pitanje samo povezuje sa odlukama generalnog sekretara, s obzirom na njegove depozitarne funkcije. (Isto, paragraf 1) Na neki način je ovo pitanje prepušteno na razmatranje međunarodnoj zajednici, kako je izrazila Generalna skupština UN-a, glavno svetsko veće, koje sa svih 193 članice UN-a ima jednak glas. (Pogledajte UNGA funkcije i ovlašćenja)
Da rezimiramo, Sud ne mora odlučivati o državnosti svojih članova prema pravilima međunarodnog prava. Generalni sekretar UN-a - kao depozitar - to odlučuje u ime Suda, kada prihvati instrumente o deponovanju pristupa u skladu sa formulom „sve države“. Shodno tome, država postaje država potpisnica za potrebe Rimskog statuta, sa trenutnim dejstvom i bez potrebe za bilo kakvim dodatnim pristankom ili odvojenom procenom. (Zahtev tužioca, par. 103)
Član 12 (2) treba tumačiti u skladu sa članom 12 (1) i članom 125 (3)
Jednom kada država uspešno postane stranka Statuta u skladu sa članom 125, Sud može vršiti svoju nadležnost na teritoriji te države u skladu sa članom 12 (2). To mora da bude slučaj, jer je „država“ u smislu člana 12. stav 1. i člana 125. stav 3. takođe „država“ u smislu člana 12. stav 2. U tom kontekstu, predloženo je da termin „država“ treba da bude definisan u Statutu u skladu sa opštim pravilima međunarodnog prava kojima se uređuje državnost. (Videti npr. Ovde, paragrafi 4, 26-29 i ovde) Ovo je postavljeno kao namera predlagača. Međutim, u Statutu nisu potrebni dodatni kriterijumi, niti bilo kakva posebna procena kako bi Sud mogao da vrši jurisdikciju nad teritorijom nove države potpisnice. Logično, da je namera da se vršenje nadležnosti Suda ograniči za pojedine države, takvo ograničenje bi bilo uvedeno nakon „prijema“ takvih država. (Zahtev tužioca, para. 114) To je bila praksa u međunarodnim konvencijama i organizacijama, gde je članstvo ograničeno na određene države. (Vidi npr. Interpol)
Dopuštanje entitetu da se pridruži MKS-u u skladu sa članom 125, a zatim kasnije negiranje prava i obaveza njegovog pristupanja, bilo bi suprotno principu efikasnosti i dobre vere. (Gardiner, str. 179) Najrazumnije tumačenje međusobne povezanosti člana 12. i člana 125. je da Sud može vršiti svoju nadležnost na teritoriji države potpisnice u svrhe Statuta bez ikakvih dodatnih preduslova. (Zahtev tužioca, stav 115) Takvo tumačenje je u skladu sa istorijom izrade ovih članova, gde je „ogromna većina država tokom pregovora prihvatila ideju o„ automatskoj nadležnosti “. (Stahn, str. 450) Štaviše, s obzirom da je uloga generalnog sekretara kao depozitara ugovora uobičajena praksa i formula „svih država“ je odavno prihvaćena, (Aust, str. 195) nema mesta sumnji prepušteno onome što su autori nameravali. Naročito, s obzirom na politički i istorijski kontekst devedesetih godina, kada je državnost bila predvodnik međunarodne arene, autori zakona su morali znati implikacije formule „svih država“, naime da države koje kao takve smatra Generalna skupština UN-a mogu pridruži se Sudu. (Zahtev tužioca, par. 116)
Palestina kao država ugovornica mora se smatrati „državom“ u svrhu Rimskog statuta
Nakon pristupanja Palestine Statutu, generalni sekretar UN obavestio je druge države članice. Pristup Generalnog sekretara prihvatanju i distribuciji palestinskog instrumenta o pristupanju u skladu je sa konsolidovanom praksom UN-a. Pre svega, prije Rezolucije Generalne skupštine 67/19, tužilac je izričito izneo da, da bi se Palestina kvalifikovala kao „država“ u svrhu Statuta, prvo mora biti priznata kao „država koja nije članica“ Generalne skupštine UN. U tom kontekstu, države članice UN glasale su za rezoluciju sa punom svešću o njenim implikacijama, posebno u odnosu na MKS, rezolucija je usvojena sa 138 glasova za, 9 protiv, 41 uzdržani. Stoga, Rezolucija Generalne skupštine 67/19 kojom je Palestina priznata kao država u okviru Ujedinjenih nacija, nije ostavila mesta sumnjama u vezi sa sposobnošću Palestine da potpiše Rimski statut i postane mu država članica.
Za razliku od ostalih osnivačkih ugovora međunarodnih organizacija, Statut ne daje državama potpisnicama bilo koji oblik diskrecionog prava u pogledu toga da li je entitet država ili ne. (OPCV, stav 16) Suprotno tome, član 126 (2) predviđa automatsko stupanje na snagu za državu koja je pristupila „prvog dana u mesecu posle 60-og dana nakon deponovanja […] njenog instrumenta od […] ] pristupanje “. Stoga je obaveštenje Generalnog sekretara na odgovarajući način naznačilo bez rezerve da će „Statut stupiti na snagu za državu Palestinu 1. aprila 2015.“ Posebno, nakon pristupanja Palestine Statutu, Kanada je bila jedina država članica MKS-a koja je uložila prigovor generalnom sekretaru tvrdeći da Palestina ne ispunjava kriterijume države prema međunarodnom pravu. Kanada je primetila da Palestinu „Kanada ne priznaje kao državu“ i da prema tome nije u mogućnosti da pristupi Rimskom statutu. Iako kanadska jednostrana izjava verovatno može valjano isključiti ugovorni odnos između Kanade i Palestine, (OPCV, fusnota 43), ona ne bi - prema pravilima međunarodnog ugovornog prava - sprečavala Palestinu da postane država članica Statuta kao multilateralni ugovor. (Sakran & Haiashi, str. 88 i dalje; Kolb, str. 34) Stoga, uprkos usamljenom prigovoru Kanade, ostaje činjenica da je Palestina sada stranka Rimskog statuta. (Sakran i Haiashi, str. 87)
Zaključak
Treba imati na umu da se Palestina od njenog pristupanja tretira kao država članica bez ikakvih ograničenja ili ograničenja. (OPCV, stav 20) Pored toga, Palestina je u potpunosti ostvarila svoja prava kao država potpisnica. Na primer, predstavnici Palestine prisustvovali su sastancima Skupštine država potpisnica (ASP), glasali o svim pitanjima, uključujući, između ostalog, i izbor sudija Suda (OPCV, fusnota 56), pa čak i izabrani u Biro ASP-a. Štaviše, Palestina se pridržavala statutarnih obaveza. Na primer, Palestina je dosledno doprinosila budžetu Međunarodnog krivičnog suda i pravilno ratifikovala amandman Statule na Kampalu. U tom kontekstu, ne može se uočiti nikakvo razumno opravdanje zašto Palestina ne bi bila tretirana jednako za potrebe člana 12 (2) (a).
Preveo i pripremio advokat Zoran J. Minić
Comments