Злoупотреба службеног положаја (чл. 359 КЗ), а од недавно и злоупотреба положаја одговорног лица (чл. 234. КЗ), представљају кривична дела која се изузетно често налазе на тужилачком „репертоару“. Значајан број афера из сфере бизниса и политике, макар у једном делу заврши се неком од оваквих оптужења. Међутим инкриминације ове врсте и раније су изазивале подозрење стручне јавности. Реч је о инкриминацијама којима је оправдано спочитавано да спадају у ред такозваних „каучук“ норми, које могу бити изузетно екстензивно тумачене и примењиване и које стога, треба опрезно употребљавати.
Међутим, насупрот оправданим захтевима за суздржаношћу, чини се да домаћи судови и тужилаштва, не само да у овој области не поступају рестриктивно, већ као да и даље „проширују“ и иначе недовољно омеђене норме. У низу одлука са којима сам у последње време имао прилике да се сретнем, уочава се да судови прилично некритички прихватају тужилачке тврдње када је о овим кривичним делима реч. Из наведених одлука, могло би се закључити да злоупотребу положаја представља готово свако непрописно понашање у оквиру службе или привредног пословања које је, макар и за најудаљенију последицу имало прибављање користи или наношење штете неком лицу. Тако се стиче утисак да је злоупотреба положаја постала инкриминација, за којом се посеже у ситуацијама када нема друге адекватније опције.
Иако недовољно прецизна, злоупотреба положаја ипак није и не сме постати „all inclusive“ инкриминација. Треба зато подсетити да се и злоупотреба службеног положаја и злоупотреба положаја одговорног лица, могу извршити само неким од три предвиђена облика радње извршења ((1) искоришћавањем положаја или овлашћења, (2) прекорачењем граница сопствених овлашћења или (3) невршењем дужности). Према неспорним доктринарним учењима, под искоришћавањем положаја подразумева се предузимање дозвољених радњи, односно радњи које спадају у деловања у оквирима положаја и овлашћења лица у питању, с тим што то лице ове радње предузима, не у циљу у којем су му поверене, већ ради остваривања сопствених или интереса неког трећег лица.[1] Прекорачење овлашћења постоји када лице предузима радњу која је такође дозвољена, али се налази у компетенцији неког другог службеног или одговорног лица или се пак генерално налази у његовој компетенцији, али не и у конкретном случају, јер су у постојећој ситуацији његова овлашћења била ограничена.[2] Напослетку, дело може бити извршено и пропуштањем вршења радње из оквира овлашћења лица или вршењем ове радње на неадекватан начин, тако да она не производи одговарајуће ефекте.[3]
Већ из наведеног видљиво је да злоупотребу положаја ни у једном од наведених случајева није могуће извршити фалсификовањем исправе или неком преварном радњом на пример. И поред тога, овакви „облици“ радње извршења често се срећу у пракси домаћих судова, када је о злоупотреби положаја реч. Уколико је службено или одговорно лице фалсификовало службену исправу на пример, његово понашање никако се не може подвести под неку од инкриминација злоупотребе положаја. Овде наиме није реч о било ком од предвиђена три облика радње извршења (фалсификовање исправе не спада ни у чија службена овлашћења), већ о обичном фалсификату, у конкретном случају – оном из члана 357. КЗ. Такође, лажно представљање да ће роба бити плаћена на време, прикривање чињеница приликом добијања кредита или давање мита приликом склапања посла, не могу представљати радњу извршења било ког облика злоупотребе положаја. Разлог је једноставан – ни једно службено или одговорно лице није овлашћено на предузимање оваквих радњи, па самим тим ни ова „овлашћења“ не могу бити злоупотребљена. Уместо тога, реч је о засебним кривичним делима предвиђеним домаћим законодавством.
Приликом процене да ли одређено понашање може бити оцењено као злоупотреба положаја, потребно је имати у виду још једну чињеницу. Реч је о кривичном делу код којег једну од основних дистинктивних карактеристика представља чињеница да се до користи за себе или другог долази (зло)употребом чињенице да се одређено лице налази на одређеном положају. Лице на положају је у највећем броју случајева лице које је у позицији да донесе одређену одлуку, која је у конкретном случају подобна да створи корист. Другим речима, између коришћења положаја и наступеле последице мора постојати јасна и видљива узрочна веза. Злоупотребу положаја стога не представља неовлашћено добијање кредита од стране директора школе, уколико је до овога дошло на основу прикривања документације, на пример. Ово стога што директор школе не доноси одлуку о додељивању кредита, као и стога што прикривање података у циљу добијања кредита, ни на који начин није специфично повезано са службеним положајем извршиоца. Међутим, уколико би директор школе, између више кандидата истог ранга предност дао супрузи лица које му је одобрило кредит, могло би бити речи о овом делу. Овде је наиме службени положај искоришћен, јер је дискреционо овлашћење које службено лице поседује искоришћено не у интересу службе, већ у интересу манифестовања „захвалности“ за раније учињену услугу.
Судови би морали исказивати посебну пажњу код ових кривичних дела. Могуће тежње тужиоца да радње окривљених квалификују „тежом квалификацијом“, чак и ако се не могу увек професионално оправдати, могуће је разумети. Међутим, за непажљиво и непрофесионално поступање суда у оваквим случајевима, тешко је наћи разумевање. Иако су неретко диспозитиви оваквих оптужница нејасно састављени и преопширни, неопходно је увек брижљиво разлучити елементе кривичног дела које се окривљеном ставља на терет. Само тако избећи ће се каснија вишегодишња, непродуктивна суђења, проузрокована погрешним иницијалним проценама. Што је још важније, само тако избећи ће се и остале последице по права учесника у поступку које из тога произлазе али и последице по буџет до којих долази услед неосновано вођених поступака.
[1] В. Н. Делић, Нова решења у посебном делу КЗ Србије, Београд 2014, 77.
[2] Ibid.
[3] Ibid.
Izvor: Blog sudije Majića
コメント