Влада је 4. децембра поднела Народној скупштини нови (а садржином стари) Предлог за промену Устава о уређењу судске власти и јавног тужилаштва (одељак 7). Некако се највише јавно запиткује мора ли се расписати народни референдум, а не о томе шта је садржина предложених промена, иако је одговор прост и јасан ˗ о промени ових уставних одредби коначну реч дају грађани на референдуму.
Овим предлогом поступак промене Устава још није покренут, као што је било и са два ранија случаја (2011. и 2018). Поступак ће формално отпочети када најмање две трећине народних посланика (167), након расправе, усвоји Владин предлог, а то може бити најраније почетком овог јануара. До тада, нисмо у поступку уставних промена. Сам Владин предлог не садржи конкретне норме, иако је Министарство правде још пре три године написало „радне“ уставне амандмане. Предлог описује шта би требало да се измени не би ли се „остварила независност“ и „подигла ефикасност правосуђа“ и превазишао несклад између „уставног оквира и жељеног стандарда владавине права“.
У Предлогу је наведено да су Акционим планом (за Поглавље 23 ˗ ЕУ, из 2016. и 2020) предвиђени кораци поступка промене Устава, мимо уређеног самим Уставом и Пословником Народне скупштине. Прво ће се предложити измене у „светлу мишљења Венецијанске комисије“ и „европских стандарда“ (то је урадило Министарство 2018. године?), затим ће се иницирати промена Устава (то је овај предлог Владе), а онда нас чека израда радног текста амандмана (нових или прихватање оних из 2018?) и јавна расправа (да ли поново јер је већ била током 2017. и 2018). На крају ће се написане измене упутити на мишљење (илити одобрење?) Венецијанској комисији. Када се све ово „успешно реализује“ „стварају се предуслови за усвајање промена Устава“.
Било како било, Пословник каже да о предлогу за промену Устава треба да се одлучи на првој наредној скупштинској седници (по истеку месец дана од подношења предлога). Када га Скупштина усвоји двотрећинском већином, Одбор за уставна питања и законодавство ће написати амандмане, „предлог акта“ (јер у Предлогу конкретних норми нема) о којима би расправљали народни посланици. Пошто се уставне измене усвоје, опет двотрећинском већином, изјасниће се грађани. Амандмане мора да потврди већина изашлих на референдум, у супротном Устав неће бити измењен.
О каквим се променама Устава ради? Читајући „радне“ амандмане Министарства, дâ се закључити да је један део планираних измена сигурно оправдан ˗ онај који се тиче исправљања садашње несистематичности (начела правосуђа), недоследности (различит основ суђења), пренормираности (о председнику ВКС) и поднормираности (изостављено о престанку функције судије и тужиоца), измене назива Врховни касациони суд у Врховни суд. Али део радних одредби снажно је и критиковала правничка струка и наука. То се пре свега односи на састав Високог савета судства (10) и Државног већа тужилаца (11), тела која бирају и разрешавају судије и тужиоце а у којима ће већину у одлучивању имати „политичка страна“ ˗ истакнути правници које бира власт, док судије и тужиоци по броју гласова остају мањина. Оспорава се и предлог да нове судије прво окончају и положе обуку у правосудној академији, као „политички филтер“ с обзиром на то да за ту академију нема уставних гаранција независности. Проблематично је и решење да министар, као политичка личност, може покренути дисциплински и поступак разрешења судије и тужиоца.
Власт бројем посланика несумњиво може да промени Устав – парламент је политички једноoбразан, а страначки апарат организационо кадар да своје бираче мотивише да изађу на референдум. Стога чуди да се у овај поступак закорачило готово нечујно, као да се Устав мења тек реда ради, а не да је реч о најважнијем државном послу. Или власт уопште и не жели уставне промене (да се не би отворило и питање Космета у Уставу, можда) па ни овакве о правосуђу, што би већина судија и тужилаца поздравила. Тишина предлагача може бити и последица жеље да се што лакше и брже промени Устав, а правосуђе, како критичари указују, стави под лупу извршне власти. Изгледа да је на овом трагу скорашња изјава председника скупштинског одбора за правосуђе да судије не смеју (више) саме себе да бирају јер бисмо имали судократију и правосуђе независно од народа. Ваљда зато треба да их бирају „истакнути правници“ које ће истаћи народна власт? Али да прво сачекамо да, ево, из трећег маха ревизија Устава отпочне. Референдум је још подалеко.
Comentarios