ЈЕДНОМ РЕЧЈУ АДВОКАТ

Образован, етичан, самосталан и независан, једном речју адвокат

Имамо три отворене теме које су актуелне и изузетно важне за адвокатуру и друштво уопште, и оне ће се из објективних разлога преплитати у овој студији.

Наиме, Србија се налази на путу интеграција у Европску унију, отворено је Поглавље 23, а Акционим планом који је усвојен на седници Владе 27. априла 2016. године и који је донет према препорукама из функционалне анализе у оквиру секције “Приступ услугама правосуђа”, предвиђа се између осталог и да је потребно елиминисати ценовник адвокатских услуга како би се омогућила тржишна конкуренција за пружање правних услуга.

Такође, објављен је и финални извештај Џонатана Голдсмита, експерта ПЛАЦ (Полицy анд Легал Адвице Центер) везано за пројекат за анализе усклађености Закона о адвокатури, Статута Адвокатске коморе Србије, Кодекса професионалне етике адвоката и Закона о правосудном испиту са прописима ЕУ, као и Директиве ЕУ које су повезане са положајем адвокатуре, које експертско саветовање је ангажовала Влада Републике Србије.

Надаље, најављено је доношење закона о бесплатној правној помоћи који је по Уставу требало да буде донет још 2006. године.

И на крају, у току је јавна расправа међу београдским адвокатима, поводом доношења новог статута Адвокатске коморе Београда.

Увек када говорим о адвокатури, кажем српска адвокатура и увек мислим на свих преко осам хиљада адвоката у Србији и посебно мислим на активне адвокате, јер је познато да се један број адвоката активно не бави адвокатуром, иако су уписани у именике комора.

И данас говорим о српској адвокатури, иако ћу се делом дотаћи предлога статута београдске Коморе. Наиме, та Комора као највећа у Србији по броју адвоката, у многоме одређује судбину укупне српске адвокатуре.

Такође, када говорим о адвокатури, пре свега мислим на интересе самог труста, али увек имам у виду улогу адвокатуре у друштву, која јесте дефинисана и Уставом. Међутим, пре свега имам у виду потребу да сваки грађанин у овом друштву разуме, адвокат је гарант твога права, адвокат је грађанин као и ти, адвокат је образован и посвећен остваривању твога права, нису говорили истину када су те упућивали да адвоката не треба да поштујеш, у једном преживелом систему који одавде изузетно споро одлази. Улога адвокатуре је између осталог, да грађанима ову истину презентује на језику који сваки грађанин може да разуме.

ЕУ правну помоћ види као УСЛУГУ. Дакле, профит и обавезни ПДВ за државу. ПДВ је порез који се додаје на цену услуге са одеђеном стопом и њега држави плаћа давалац услуге, али се исти претходно наплаћује од крајњег корисника, односно примаоца услуге. Дакле, услуга поскупљује за износ пдв-а. Да ли је то одрживо у економској ситуацији у којој се Србија тренутно налази и у којој ће се налазити још дуги низ година ? Наравно, овде мислим пре свега на грађанина појединца чија се права такође гарантују Уставом и конвенцијама.

Како ће грађанин остварити своје право, ако није у могућности да плати награду за правну помоћ.

Бесплатна правна помоћ коју је држава дужна да обезбеди из својих средстава не може да реши овај проблем, јер се иста односи само на одређени слој становништва који не поседује имовину и има минимална примања. Међутим, ако остваривање људских права постане недоступно оним грађанима који не остварују право на бесплатну правну помоћ, реално ће се поставити питање како ће држава успоставити неопходне гаранције.

Али, да се вратимо на препоручену „елиминацију ценовника адвокатских услуга како би се омогућила тржишна конкуренција за пружање правних услуга“.

Закон о адвокатури („Сл. гласник РС“, бр. 31/2011 и 24/2012), који је донет у складу са Уставом Србије, регулише самосталност, независност и јавни значај адвокатуре. Овим законом је прописано да је адвокатура независна и самостална служба пружања правне помоћи физичким и правним лицима, а да се самосталност и независност адвокатуре остварује: 1) самосталним и независним обављањем адвокатуре; 2) правом странке на слободан избор адвоката; 3) организовањем адвоката у Адвокатску комору Србије и адвокатске коморе у њеном саставу, као самосталне и независне организације адвоката; 4) доношењем општих аката од стране адвокатских комора; 5) одлучивањем о пријему у адвокатуру и о престанку права на бављење адвокатуром.

Такође, чланом 23 цитираног закона, који регулише награду и накнаду трошкова, прописано је *да адвокат има право на награду и накнаду трошкова за свој рад, у складу са тарифом, коју доноси Адвокатска комора Србије, *да се висина награде за рад адвоката утврђује у зависности од врсте поступка, предузете радње, вредности спора или висине запрећене казне, *да се висина награде за одбране по службеној дужности, утврђује актом који доноси министар надлежан за послове правосуђа, *да је адвокат дужан да клијенту изда обрачун награде и накнаде трошкова за извршене радње и издатке за трошкове и *да обрачун о награди и накнади трошкова адвоката представља веродостојну исправу у извршном поступку.

Укидањем адвокатског ценовника како се то наводи у препорукама које је држава Србија добила од својих партнера у оквиру придруживања ЕУ, а у оквиру Акционог плана за Поглавље 23, комплетна садржина претходно цитираних одредби Закона о адвокатури изгубила би свој смисао, јер је препорука да ценовник зависи искључиво од тржишта.

У оквиру извештаја Јонатхана Голдсмитха, експерта ПЛАЦ (Полицy анд Легал Адвице Центер) везано за Пројекат – анализа усклађености Закона о адвокатури, Статута Адвокатске коморе Србије, Кодекса професионалне етике адвоката, Закона о правосудном испиту са прописима ЕУ, као и Директиве ЕУ које су повезане са положајем адвокатуре, наводи се да постоји озбиљан проблем у погледу адвокатских тарифа на нивоу ЕУ, али да исти не потиче из секторских директива о адвокатима као таквих, већ из следећа два извора: (1) примене права конкуренције ЕУ на адвокатску професију – видети предмет Ц-35/99 Мануел Ардуино (19. фебруар 2002) и спојене предмете Ц-94/04 и Ц-202/04 Циполла в. Мелони (5. децембар 2006); оба предмета тичу се утврђивања тарифе од стране националне коморе. Предмети се заснивају на тумачењу члана 101. и 102. Уговора којима се забрањују картели и споразуми којима се ограничава конкуренција, те злоупотреба доминантног положаја. У оба наведена предмета тарифа је сматрана допуштеном, али само због тога што сагласност на тарифу даје влада (што није случај у Србији); тиме је тарифа подведена под изузетак од уобичајене примене начела заштите конкуренције, (2) након одлука у наведеним предметима, Директивом о услугама (2006/123/ЕЗ) је као један од елемената које свака држава чланица мора оценити у односу на одређене критеријуме (забрана дискриминације, нужност, пропорциона-лност) уведено и следеће (чл. 15. став 2 (г)): “фиксне најниже, односно највише тарифе са којима се пружалац услуга мора ускладити”, те се у истом извештају закључује да ће бити потребно детаљно испитати систем утврђивања и одобравања адвокатске тарифе у Србији како би се обезбедила његова усклађеност са меродавним правом и сугерише да су скоро све државе чланице одустале од адвокатских тарифа, док су неке евентуално задржале тарифе које одобрава влада у складу са наведеном судском праксом из ставке (1) овог коментара, као и да Немачка има адвокатску тарифу, али је у питању тарифа коју доноси парламент, а не комора.

Овде постављам само једно питање, односно износим своје лично мишљење, а то је да се адвокатска самосталност и независност потпуно суспендују напред наведеним решењима.

Тарифа о наградама адвоката која данас важи у Републици Србији, пружа могућност адвокату и клијенту да сачине споразум о награди, пружа могућност да се награда обрачуна према вредности имовине или спора, а пружа адвокату и могућност да исту награду у случају потребе обрачуна са 50% попуста, док кодекс професионалне етике омогућава да се заступање ако адвокат процени, обави и бесплатно. Дакле адвокати који у Србији делују од доношења закона о правозаступницима у континуитету до данас, сами су се као интелектуалци највишег реда у једном друштву, кроз свој кодекс и ценовник побринули за све ситуације.

Међутим, пре свега треба расправити питање терминологије и суштинског значења речи, односно појма услуга. Услуга по свом облику и садржини претпоставља пре свега бизнис, односно профит, а самим тим и рекламирање као саставни део тржишног пословања. Питање је да ли адвокат сме да се бави бизнисом и да ли адвокат остварује профит у тржишном смислу.

Тржишна конкуренција јесте оно што мора да одликује услугу, а оно што је овде важно, јесте питање шта адвокатура суштински штити, односно да ли она првенствено учествује у економији или је њена улога, како то дефинише кодекс професионалне етике овог труста, да адвокат у друштву заснованом на владавини права има високи степен професионалне одговорности, као и да иста проистиче из обавезе да адвокат своја знања и способности подједнако посвети клијентима и интересима законитости и правде. Дакле, адвокат је учесник у правном систему државе.

Такође, поставља се питање шта се има у виду када се каже конкуренција правних услуга. Ко још осим адвокатуре поседује тај ниво независности и независност уопште, да би могао бити квалификован за пружање правне помоћи ? Свака невладина организација је финансирана из неког извора који има своје интересе. Према томе, само и једино адвокат. Зато циљ сваког адвоката мора да буде борба да пре свега не изгуби независност, а задатак државе да правну помоћ обезбеди из реда независних стручњака – адвоката.

Давалац услуге је, са друге стране сервисер који мора да улаже у сопствени маркетинг, јер се суочава са конкуренцијом и учествује у економији државе, па се поставља питање како би један адвокат могао да се укључи у тржишну утакмицу, ако је веран етичким правилима. Више је него јасно да се сугерише повлачење етичких правила пред потребама капитала и то је оно што адвокатски труст у Србији може и треба да спречи.

И на крају, када говоримо о рекламирању, јасно је да се ради о сасвим непримереном приступу адвокатури.

У оквиру извештаја Јонатхана Голдсмитха, експерта ПЛАЦ (Полицy анд Легал Адвице Центер) у оквиру анализе важећег Закона о адвокатури РС, а везано за одредбе о забрани рекламирања, наводи се да члан 24. Директиве о услугама (2006/123/ЕЗЗ) и чл. 8. Директиве о електронској трговини (2000/31/ЕЗ) не допуштају тоталну забрану рекламирања те да се рекламирање адвоката мора допустити под одређеним условима. У истој секцији се наводи цитат члана 8 Директиве о електронској трговини (2000/31/ЕЗ), а везано за регулисане професије, цитирам „1. Државе чланице морају обезбедити допуштеност коришћења комерцијалних саопштења чланова регулисане професије која у целини или делимично представљају услугу информационог друштва, уз услов поштовања правила струке посебно у погледу независности, достојанства и интегритета струке, професионалне тајне и праведности према странкама и осталим члановима струке“ и „2. Не доводећи у питање аутономију професионалних организација и удружења, државе чланице и Комисија морају подстицати професионална удружења и организације у успостављању кодекса понашања на нивоу Заједнице како би се утврдиле врсте информација које се могу пружати у комерцијалним саопштењима у складу са правилима из става 1.“

Као члан свог професионалног удружења које егзистира као савремена адвокатура установљена Законом о јавним правозаступницима донетим још 28. фебруара 1862. године, а којим је правна помоћ поверена само школованим правницима, већ на основу напред цитиране техничке анализе, осећам се подстакнута на размишљање. Закључујем из измена које нам се сугеришу да не постоје суштинске примедбе на систем који је у српској адвокатури за 154 године изградила сама адвокатура, већ се изричито сугеришу само три ствари. Створите услове за рад европских адвоката према директивама ЕУ, јер ће на тај начин и српским адвокатима бити омогућено да раде у државама чланицама и у складу са наведеним укините адвокатски ценовник, а самим тим и забрану рекламирања. Ово јесте брига за заједничко функционисање правних система у Унији, ово јесте и брига о трусту али се занемарује брига о грађанину, односно једно од основних људских права, право на правну помоћ овиме се униформише на начин који овом праву није примерен, односно исто се потпуно ставља у други план.

Са друге стране, врло је битно не губити из вида да адвокати сами усвајају свој кодекс те да би држава мешањем у ову област деловања адвокатуре, суспендовала самосталност која је прописана Уставом Србије. Ако би се надаље ишло тако далеко да се у сврху ове врсте препорука мењају и уставне одредбе, односно да сам Устав суспендује самосталност и независност адвокатуре, онда би се основано поставило питање да ли придруживање Србије ЕУ заједници подразумева и суспендовање, односно смањење нивоа достигнутих људских права.

Врло је важно напоменути да је на основу члана 24 Закона о адвокатури, забрањено рекламирање адвоката, заједничке адвокатске канцеларије и адвокатског ортачког друштва те да исти закон упућује на ближе уређење статутом адвокатске коморе и кодексом, када је у питању забрана рекламирања и допуштени начин представљања. И заиста, у члану 18 Кодекса професионалне етике адвоката („Сл. гласник РС“, бр. 27/2012), који регулише забрану нелојалне конкуренције, наводи се између осталог да адвокат не сме да стиче клијенте нелојалном конкуренцијом те да ће се сматрати да адвокат прибегава нелојалној конкуренцији, нарочито када генерално или мимо услова предвиђених Кодексом нуди бесплатно заступање или заступање за награду нижу од оне која је прописана адвокатском тарифом. Надаље, у оквиру секције недопуштено стицање клијената, чланом 17 цитираног кодекса, а који прописује забрану рекламирања, наводи се да адвокат не сме јавно да хвали своје знање и способности нити да се рекламира те да ће се сматрати да адвокат крши забрану рекламирања, нарочито када: истиче, дели или у јавним медијима, у електронском представљању и у другим публикацијама објављује саопштења којима нуди своје услуге, или када дозвољава да такве понуде буду унете у огласе и рекламни материјал других правних или физичких лица; организује или користи услуге посредника, агената или трећих лица који га рекламирају, а нарочито када у ту сврху договара упућивање клијената са лицима у притвору или затвору и лицима запосленим у полицији, суду, тужилаштву, управи и другим органима власти; даје другоме своје посетнице или бланко пуномоћја ради даље расподеле потенцијалним клијентима; означава канцеларију, њен штампани материјал и друга обележја (табла, печат, меморандум, посетнице) на претерано упадљив и неодмерен начин; даје правне савете у јавним гласилима, на јавним скуповима, или изван канцеларије пред непознатим особама; тражи да буде уврштен у именике, адресаре, каталоге, водиче и сличне приручнике као изузетни адвокат или у оквиру групе изузетних адвоката; на сензационалистички или самохвалисав начин представља у јавности своје предмете, способности и успехе.

Из цитираних одредаба кодекса адвокатске етике, јасно је да се смисао адвокатуре у складу са нивоом достигнутих људских права у Републици Србији, заснива на пружању правне помоћи заснованом на изузетно високом нивоу етичких правила. У смислу наведеног укидањем ценовника адвокатских услуга “како би се омогућила тржишна конкуренција за пружање правних услуга”, била би угрожена самосталност и независност адвокатске службе. Наиме, сваки адвокат када би био фризер, обућар или пекар, волео би да свој ценовник формира самостално и уз употребу светлећих реклама, али је адвокат зато адвокат што разуме смисао одговорне службе коју у друштву обавља.

Најједноставније речено, ако адвокати изађу на тржиште, одредбе о забрани рекламирања ће морати да буду укинуте, јер тржишно понашање подразумева пре свега истицање својих личних ценовника, којима би адвокати били принуђени да придобијају клијенте. У оваквим условима рада, јасно је да адвокатура аутоматски губи позицију гаранта људских права. Наиме, етички принцип да адвоката може једино да препоручи његов рад, овиме би био суспендован и самим тим адвокату би било дозвољено да у оквиру заступања првенствено има у виду свој лични интерес. То би се наравно догодило омогућавањем стварања нелојалне конкуренције у адвокатури.

Српска адвокатура коју су приликом протеста 2014. године подржале све светске асоцијације адвоката, треба и данас овоме да каже НЕ.

Бесплатна правна помоћ је правна помоћ сиромашним грађанима, коју пружаоцу те помоћи треба да исплати држава. Право на ову помоћ треба да имају физичка лица која држави пруже доказ да нису у могућности да правну помоћ финансирају, а да им је иста потребна. То су лица која не поседују имовину, а која по правилу немају или имају минималне приходе.

Наиме, чланом 67 Устава Републике Србије (“Сл. Гласник РС”, бр. 98/2006), који регулише људско право на правну помоћ, прописано је да се свакоме, под условима одређеним законом, јемчи право на правну помоћ те да правну помоћ пружају адвокатура, као самостална и независна служба, и службе правне помоћи које се оснивају у јединицама локалне самоуправе, у складу са законом, као и да се законом одређује када је правна помоћ бесплатна. Закон о адвокатури на који упућује Устав постоји, али не постоји закон о бесплатној правној помоћи.

Из предње уставне норме недвосмислено произилази да Устав препознаје адвокатуру као гаранта људског права на правну помоћ те да је суштина пре свега у самосталности и независности адвокатуре као службе. Наиме, људско право на правну помоћ може бити остварено искључиво у условима независности правног стручњака који исту помоћ треба да пружи.

У смислу свега наведеног, закон о бесплатној правној помоћи би требало да регулише само услове под којима се право на бесплатну правну помоћ може остварити, како се то прецизно наводи у Уставу, односно имовински и приходовни максимум, преко којег се право на бесплатну правну помоћ не може остварити. Ово стога што уставна норма јасно прокламује људско право на правну помоћ и ни један разлог не постоји и не сме постојати да бесплатна правна помоћ буде прописана другачије од права на правну помоћ уопште.

Основни гарант права на правну помоћ јесте адвокатура као самостална и независна служба те ако на такву правну помоћ по својој квалитативној садржини имају лица која могу да плате, обавезно је да исти квалитет правне помоћи добију и лица за које ће платити држава. Свако другачије решење би у својој основи било дискриминаторско и самим тим неуставно.

Нацрти закона које у неколико наврата презентује држава Србија, као пружаоце правне помоћи именују разна удружења, Јавне бележнике, па чак и државне органе. Ово је из свих наведених разлога недопустиво и српска адвокатура мора и оваквим решењима рећи НЕ.

Имајући у виду да је српска адвокатура у континуитету егзистирала током читавог периода социјалистичког друштвеног уређења, она није стагнирала у односу на државе чијој унији данас Србија стреми, већ се развијала и на својеврсан начин допуњавала недостатке система. Без обзира на околност што је приватна својина била скрајнута и што није постојала тржишна привреда, адвокатура је и у социјализму била чинилац којим је држава гарантовала грађанима за поштовање људских права. У смислу наведеног адвокати су у Србији израсли у трустовску интелектуалну снагу која је моћна да искаже свој став поводом промена које се нуде, као што то јесте недавно учинила поводом система Јавног бележништва. Ствари су ту биле сасвим јасне. Ја сам адвокат и не желим да будем Јавни бележник, нити желим да допустим да мог клијента држава уз накнаду саветује, посредством Јавног бележника. Ово стога што мој клијент има право да сам одабере адвоката и што мој клијент има право да га саветује независан експерт, који строго брине о његовим интересима. У складу са Уставом и опште прихваћеним нормама о независној правној помоћи.

Узмимо само пример недостатка до данас, закона о бесплатној правној помоћи на коју Устав Србије упућује још од 2006. године, односно изостанак финансирања правне помоћи од стране државе према грађанима који у складу са имовним стањем право на ту помоћ имају. Адвокатура је била та, односно сваки самостални и независни адвокат појединачно, који су ту помоћ пружали и пружају још увек, одвајајући од свог времена и личних ресурса и допуњујући тако годинама, несавршени државни систем. Такође, јавнобележнички део посла за који Јавни бележници данас имају електронски доступне државне базе података, провере статуса непокретности, исправности пратеће документације и сл., у изузетно дугом временском периоду у Србији су обављали адвокати и то без иједне привилегије у друштву, чак и без посебног шалтера за приступ земљишној књизи. О катастру непокрености који су геодете одавно закључали да и не говоримо. Адвокати су с муком испекли и своје знање и статус у Србији и зато не бих у овом тренутку рекла оно што се очекује, а то је да ће га тешко дати у смислу независности и самосталности која прети да буде угрожена, већ да су адвокати интелектуална снага у чије се искуство и знање треба поуздати. Ово и када је у питању изналажење законских решења и у свим другим областима, а када је у питању област саме адвокатуре, чак и Устав прокламује адвокатуру као самосталну и независну службу.

Кратко ћу се осврнути на покушај једног привредног друштва са ограниченом одговорношћу, основаног ради пружања „правне помоћи“ и посредовања у ангажовању адвоката. Старт уп или шта учинити ако желите да страни инвеститор уложи свој капитал у ваш бизнис. Адвокатура није бизнис, већ часна професија пружања правне помоћи и нити је дозвољено, нити потребно било какво посредовање. Ради се наравно о пирамидалној превари те је као такву и треба оставити надлежним државним органима да се њоме баве.

У складу са напред наведеним, наравно да српска адвокатура мора да се развија још више и оно што јој се донекле исправно замера, више приближи грађанима поља свога деловања али то мора да буде учињено већим ангажовањем сваког адвоката у Србији појединачно, у оквиру матичних комора.

На крају овог текста желим да се обратим српским адвокатима, а посебно београдским адвокатима из Коморе чији сам члан 23 године. Није од суштинског значаја за који систем избора ћемо се определити статутом који усвајамо, већ је од суштинског значаја поимање адвокатске самосталности и независности, стручности и искуства, као и изналажење система којим ће адвокатура у будућности бити довољно моћна и то како бројчано, тако и квалитативно да ову самосталност и независност одбрани.

Господин Никола Селаковић када је изабран за министра правде, био је исувише неискусан да би знао да адвокатска канцеларија није простор и модеран намештај којем се дивио у новооснованим јавнобележничким канцеларијама, већ је адвокат особа од највишег поверења којој клијент ако треба и у скромној соби, поверава све.

Образован, етичан, самосталан и независан и особа од највишег поверења,

Једном речју твој адвокат.

Аутор: адвокат Мирјана Милић Дрвеница