ŠTA JE USTAVNA PARLAMENTARNA MONARHIJA

Govoreći o monarhiji i potrebi njenog ponovnog uspostavljanja u Srbiji, često se suočavamo sa činjenicom da dosta ljudi i dalje ima pogrešnu sliku o tome šta je monarhija, iznoseći tvrdnju kako je to „zastareo, nazadan sistem koji ne odgovara potrebama jedne moderne zemlje“. Problem je u tome što ljudi uopšteno govoreći nedovoljno ili vrlo malo znaju šta je to ustavna parlamentarna monarhija, nego o Kralju imaju predstavu kao o surovom srednjovekovnom tiraninu koji u jednoj ruci drži topuz, a u drugoj mač, pa naizmenično udara i seče svoje podanike… A nisu ni svesni koliko je to, najblaže rečeno, pogrešna i iskrivljena slika bazirana na predrasudama i nedovoljnom poznavanju činjenica.

Meni je lično, prvo, neshvatljivo da bilo koji građanin Srbije, koji bar malo poznaje našu istoriju, može da ima takvu sliku. Jer u Srbiji, čak ni u srednjnjem veku, mi nismo imali takve vladare – setimo se samo svetorodne loze Nemanjića, despota Stefana i njegovih naslednika Brankovića (nepravedno ocrnjenih u narodnom predanju). Neke druge zemlje jesu, to je istorijska činjenica, i u nekim od tih zemalja je i došlo do ukidanja monarhije upravo zbog samovolje i surovosti njihovih vladara. Što je, uzgred rečeno, bilo legalno i legitimno, jer je bilo po volji naroda tih zemalja, dok u Srbiji to nije bio slučaj – monarhija je ukinuta voljom jedne partije, na lažiranim izborima kojima je prethodila žestoka represija i ubijanje (i bukvalno i figurativno) svakog drugačijeg mišljenja.

S druge strane, kada govorimo o današnjem vremenu, dovoljno je biti samo malo informisan o svakodnevnim dnevno-političkim temama, i pogledati koje su to zemlje monarhije. Da li su Velika Britanija, Norveška, Švedska, Španija, Belgija, Holandija, Danska, Kanada, Australija, Monako, Japan nazadne zemlje sa represivnim sistemom, ili najrazvijenije zemlje Evrope i sveta? To su zemlje koje mogu samo da budu uzor i primer drugima u svim sferama, od demokratije i poštovanja ljudskih prava do ekonomske snage. (Mnogi će se pitati otkud Kanada i Australija na ovom spisku, ali to samo govori o neobaveštenosti i nedovoljnoj informisanosti – postavite sebi samo jedno pitanje:„Kako se zove predsednik neke od ovih država?“ Ne znate – e to je zato što ga i nemaju, Australija i Kanada su zemlje u kojima je šef države monarh Velike Britanije, što je u ovom trenutku Nj.V. Kraljica Elizabeta Druga. I kad sam već pomenuo Kanadu, ne mogu a da se ne setim i ne pomenem jednu sliku koja kruži po društvenim mrežama – u Kanadi je trenutna vlada tako organizovana da je ministar zdravlja lekar, ministar transporta astronaut, ministar ekonomskog razvoja finansijski analitičar, ministar odbrane vojni veteran, ministar pravde je pravnik koji je radio kao javni tužilac, ministar nauke je doktor nauka, finansije vodi uspešan biznismen… Ni malo retrogradno.)

Baš zbog te nedovoljne informisanosti i predrasuda se upravo i mora istaći upravo šta je to ustavna parlamentarna monarhija.

Ustavna parlamentarna monarhija je sistem u kome je šef države nasledni monarh (kralj, knez, car) koji ima ustavom i zakonima strogo definisana kako prava tako i obaveze i koji je odvojen od zakonodavne vlasti, koja je oličena u parlamentu i od sudske vlasti koja je opet odvojena i od monarha i od parlamenta. Parlamentarna većina, koju bira narod na slobodnim i demoratskim izborima, bira premijera i vladu, koji uz monarha čine izvršnu vlast. Izbor premijera kao i ministara potvrđuje Kralj. (Teoretski, izvršna, zakonodavna i sudska vlast su odvojene i u Republici Srbiji, ali u praksi to nije tako i istorijski gledano, od nasilnog uvođenja republike, nije nikad ni bilo.) Zakonima i ustavom definisanim ovlašćenjima, parlament i vlada štite narod od samovolje monarha, ali isto tako monarh svojim ovlašćenjima štiti narod od samovolje političkih stranaka koje sačinjavaju vladu i parlament.

Ponoviću opet rečenicu koju sam toliko puta citirao u svojim prethodnim tekstovima – u ustavnoj parlamentarnoj monarhiji odnos vlasti koju ima Kralj i koju ima vlada je najbolje objašnjena u rečenici „Kralj kraljuje, a vlada vlada„. Glavne odluke koje se tiču vođenja države donose vlada i skupština, a Kralj, kao nestranačka i nadstranačka ličnost, je faktor stabilnosti, jedinstva, kontinuiteta i pomirenja i on je tu da pomogne političarima u prevazilaženju stranačkih sukoba i da usmeri nosioce vlasti ka zajedničkom radu u korist države i naroda. Dok su poslanici i članovi vlade pre svega sluge svojih partija i zastupnici stavova samo jednog dela građana, Kralj je monarh i reprezent celokupnog naroda, on je suveren i levice i desnice, i konzervativnih i liberalnih građana i kao takav pomaže vladi i političarima u vođenju zemlje.Taj sistem je omogućio da današnje monarhije budu i najuspešnije zemlje na svetu!

Pozicija Kralja u modernim ustavnim monarhijama može delovati kao laka, pošto se o današnjim monarsima uglavnom govori kada obavljaju svoje ceremonijalne dužnosti. Ali u monarhijama Kralj predstavlja mnogo više i ima mnogo veću odgovornost od političara. Zašto je tako? Zato što dok političari uglavnom stvari posmatraju kratkoročno – na rok od 4, 5 godina, koliko im već traje madat, Kralj je uvek tu. Vlade dođu i prođu, parlamenti se menjaju, ali država mora da uvek postoji i taj kontinuitet postojanja je oličen u funkciji monarha. To je iskazano i u onoj čuvenoj rečenici „Kralj je mrtav – živeo Kralj!“ Ona nekom može delovati morbidno, eto čovek je umro a neko se već raduje što sledeći dolazi na njegovo mesto, ali to uopšte nije tako. Ta rečenica odražava neophodnost kontinuiteta! Smrću jednog čoveka država ne prestaje da postoji, pa makar to bio i Kralj, ona mora da nastavi dalje, a to joj upravo omogućava postojanje monarha kao suverena. (Što se ne može reći ni za jednog političara, njima je mnogo svojstvenija jedna druga maksima, koja se pripisuje jednom apsolutističkom monarhu – „Posle mene potop“.) Setimo se primera Belgije, koja je skoro bila u teškoj parlamentarnoj krizi, sa nemogućnošću formiranja vlade. A to je zemlja koja je poprilično rastrzana podelama na Valonce i Flamance. Ali Belgija je nastavila da postoji i da funkcioniše i ako poprilično dugo nije imala vladu, a zašto? Zato što ima Kralja!

Svakom vladaru jedne ustavne parlamentarne monarhije je u interesu da mu zemlja bude što naprednija i prosperitetnija, jer će posle njega na funkciju doći neko od njegove dece. I kao svako dobar roditelj i domaćin, on želi da svojim potomcima pruži dobru polaznu osnovu. Kralj nema rezervni položaj. On ne može, ako nešto pogreši da ode u opoziciju, pa da se nada novom izboru kada narod zaboravi šta je uradio. Kralj je uvek tu!

Bitna odlika Kralja u ustavnoj monarhiji je i ta što je on neutralan, politički neopredeljen i nezavisan od bilo kakvih centara moći, spreman da preuzme tešku odgovornost u ime svih. Značaj Kralja kao institucije je što on nikome ne „duguje“ za svoj položaj i kao takav jeste garant ustavnih prava svakog pojedinca – on ne „duguje“ ni finansijerima, ni tajkunima ni raznoraznim drugim interesnim grupama koje tokom kampanje zadužuju političare. Za razliku od njih, Kralj „duguje“ samo i isključivo svom narodu!

Postojanjem Kralja na mestu šefa države, ne može se desiti da bilo koji pojedinac ili politička grupacija, preuzme više vlasti od onoga što joj po Ustavu pripada. Kralj ima obavezu da podjednako zastupa prava i da se brine o svima, a ne samo o svojim biračima.

Zato moderne monarhije i jesu među najuspešnijim zemljama sveta, jer se u njima uspostavlja ta fina ravnoteža između nivo svakodnevne politike (koji MORA da postoji, ma koliko smo svi mi umorni od političara i može nam delovati da su nam nepotrebni i suvišni), zastupljenog u parlamentu i vladi, i nivoa državotvornosti, oličenog u Kralju! Do te ravnoteže o kojoj govorim se dolazi tako što je u monarhijama, zakonskim i ustavnim ovlašćenjima i ograničenjima tačno definisano koja su prava i obaveze Kralja, a koja parlamenta. I u tim sistemima, postoje mehanizmi koji omogućavaju da se ta ravnoteža i održi, kao što sam već i napomenuo! Ako put kojim jedna država ide zamislimo kao uzak most iznad provalije, gde svaki disbalans može biti poguban (što imajući u vidu sve okolnosti koje postoje u spoljnopolitičkim okruženju uopšte nije preterivanje) postaje nam jasno zašto je ta ravnoteža neophodna. Gubitak ravnoteže gde bi neka strana prevagnula bi mogao da bude i jeste veoma opasan…

Pitanje koje često postavljaju ljudi koji se interesuju o monarhiji je: „Da li Kralj sme i može da se meša u funkcionisanje i rad parlamenta i vlade?“ U različitim državama je to definisano na različite načine, ali suština je manje više ista i uopšteno govoreći vlada i parlament su nezavisne institucije, dok postoje određene poluge kojima monarh može delovati. Osim toga što formalno odobrava zakone koje izglasa parlament, Kralj ima pravo da neke zakone vrati parlamentu na ponovno razmatranje, što se kada pogledamo primere i iskustva evropskih monarhija ne dešava često, nego onda kada ti zakoni izazivaju široko nezadovoljstvo javnosti. Takođe monarh odobrava izbor premijera, ali postoje primeri, doduše retki, kada do toga nije došlo, gde je to isključivo u cilju očuvanja demokratije i parlamentarizma. Tako je zastupnik britanske Krune, guverner Kvinslenda (Australija) ser Volter Kembel odbio 1987. da odobri rekonstrukciju vlade ove australijske države koju je predložio premijer ser Džoh Bjelke – Petersen, zato što premijer, čije je vođstvo bilo osporeno u njegovoj Nacionalnoj partiji Australije, nije uživao jasnu podršku svoje vlade. Zbog ovog postupka Kembel je kasnije pohvaljen za razborito vođenje zemlje u vreme krize. Mada i ne moramo toliko gledati druge zemlje da bi smo videli kako stvari funkcionišu, dovoljno je samo da se setimo vrhunca naše demokratije iz vremena Kralja Petra Prvog, monarha koga su i republikanci voleli.

Sa druge strane, mora se napomenuti da su i ekonomski gledano ustavne monarhije bolji sistem od republika, iz jednog prostog razloga – štedljivije su! U monarhijama nema predsedničkih izbora (koji su se u Srbiji događali i češće nego što mandat predviđa), a samo kao primer navodim da je (kako su prenele novine) za predsedničke izbore 2012. godine iz budžeta bilo izdvojeno 1,39 milijardi dinara! Pored toga, ono što malo građana zna, je da se u republici pored aktuelnog predsednika iz budžeta izdržavaju i svi bivši predsednici sa svojim porodicama, tako da u jednom trenutku građani republike izdržavaju jednu veliku „predsedničku porodicu“ koju čine kako aktuelni tako i svi prethodni šefovi država sa svojim suprugama! I oni sredstva iz budžeta dobijaju doživotno. Od svega toga je nemerljivo manja apanaža koju u ustavnim parlamentarnim monarhijama dobija Kralj.

Ovo je samo kratki, sažeti pregled onoga šta je to ustavna parlamentarna monarhija i koje su njene odlike. Brojne su karakteristike koje su ovim tekstom samo zagrebane, samo načete, i o njima bi se moglo još mnogo govoriti, ali je i ovo dovoljno da se shvati da moderna ustavna monarhija nikako nije zaostali, zastareo, nazadni sistem koji je prevaziđen u 21. veku. Upravo je suprotno, monarhija je vanvremenski sistem koji i te kako odlično funkcioniše i u modernim vremenima i služi i na ponos i na korist građanima koji žive u tim državama.

Autor teksta – Uroš Parezanović, generalni sekretar Izvršnog odbora i šef resora za promotivne aktivnosti Izvršnog odbora Udruženja Kraljevina Srbija

Izvor: https://kraljevinasrbija.rs/