MORAL

Moral čine norme stvorene u svesti ljudi na bazi onoga što smatraju da je dobro i zlo. Ljudi smatraju izvesno ponašanje moralnim za razliku od nemoralnog. Prema tome, moralne norme, za razliku od običaja, ne stvaraju se dugotrajnim ponašanjem, ustaljenim i istim ponavljanjem određenog ponašanja, već to mogu da budu i trenutna ponašanja zasnovana na određenom opredeljenju u svesti ljudi o dobru i zlu.

I pored ovakvog karaktera, moralne norme se ne stvaraju van objek- tivne društvene stvarnosti. Naprotiv, svest ljudi se formira na osnovu svih društvenih uslova i okolnosti, pa su i moralne norme odraz druš- tvenog bića i stvarnosti. Moralne norme nikako ne mogu biti van ovoga, izraz nečeg zamišljenog, nestvarnog, mističnog.

Ovakav karakter moralnih normi dokazuje se njihovim razvojem. One su se razvijale sa društvom i njegovim promenama. Tako je bio različit moral u prvobitnoj zajednici, robovlasničkom, buržoaskom i socijalističkom društvu. Razlikovanja morala su moguća dalje prema mnogim uslovima i okolnostima, što je predmet drugih nauka.

Moralne norme isto imaju sankcije. Tako imamo grižu savesti koja može imati jako dejstvo kod izvesnih ljudi.

Značaj moralnih normi je vrlo veliki. Na moralnim normama i principima počiva svako društvo. Mnogobrojne aktivnosti građana vezane su za određena shvatanja morala. Između moralnih normi i drugih društvenih normi postoji određeni odnos. Za državu i njene pravne norme vrlo je važan odnos sa moralnim normama. Ukoliko između njih ima skladnosti, utoliko će pravne norme biti moralno opravdane, odgovarati shvatanju ljudi o dobrom. Treba istaći da ne samo kod morala, već i kod drugih društvenih normi postoje raznovrsni odnosi i međusobni uticaji. Sve društvene norme su u uzajamnom, dijalektičkom jedinstvu kao izraz objektivne, društvene stvarnosti iz koje su proizišle.

Iako su proizvod objektivne stvarnosti, moralne norme su autonomne, slobodne. Sam subjekt ih usvaja i na osnovu toga se ponaša. Međutim, moralne norme mogu biti i nametnute. Naime, da se određeni moralni principi i norme nameću, da postoje određene sankcije koje će se primeniti ako se subjekt ne ponaša po tim normama. To se naročito može uočiti ako se u društvu izgradio određeni moral s kojim se ne slaže pojedinac ili određene grupe, pa se taj vladajući moral nameće.

I u oblasti morala može da dođe do različitih sukoba i protivrečnosti. Svi ne žive u istim uslovima i okolnostima. Iz toga i proizilaze razne moralne norme, protivrečnosti i sukobi.

U okvirima više različitih vrsta pravila o ponašanju ljudi, moral se pojavljuje u specifičnom odnosu prema pravu. Odnos prava i morala prvenstveno podrazumeva da se njihova veza zasniva na određenom uticaju morala na pravo, ali se, istina ređe, teže i sporije, može desiti da u izvesnim situacijama i pravo utiče na moral. Pravna teorija o ovom pitanju ima dve grupe različitih stanovišta o neraskidivoj vezi prava i morala, odnosno, o njihovoj potpunoj odvojenosti.

Vrlo je teško egzaktno odrediti sadržinu moralnih pravila. U svakom slučaju, ona predstavljaju vrednosni sistem koji je u konstantnoj izgradnji. Raznovrsnost morala se ogleda u zasebnosti njegovih pravila u određenim periodima istorijskog razvoja ljudske civilizaciječ zatim, u određenim delovima civilizaciječ i u određenim društvenim grupama. Tako, na primer, u atinskoj demokratiji je potpuno moralno bilo robove ne smatrati ljudima, već oruđima koja govore. Islamski moral podržava oštro i grubo kažnjavanje neverstva i preljube, za razliku od potpuno drugačijeg moralnog pristupa ovim pitanjima od strane pravnih poredaka modernih zapadnih demokratija. I svaka posebna društvena grupa ima svoj specifičan moral, pa se može govoriti o vojničkom moralu, lekarskoj etici, moralnom kodeksu sudija, advokata...

Osim morala kao dela određene skupine ljudi, treba istaći da se njegov sadržaj ogleda u sferi psihe pojedinca. Moral se oseća u jednoj ličnosti u zavisnosti od stanja njene svesti o odnosu prema moralnim pravilima i onim kolektivitetima kojima ta ličnost pripada. Tako se dešava da pojedinac izgradi sopstveni sistem morala po čijim će se pravilima ponašati, jer smatra da je takvo ponašanje u redu, bez obzira da li je ono usaglašeno sa kodeksom etike grupe. Zato se i ističe ta unutrašnja, interna karakteristika morala kao sastavnog dela ličnosti pojedinca. Iako nema sumnje da se moral izgrađuje na osnovu opš- teprihvaćenosti izvesnih pravila od strane grupe, određen moral može opstajati samo ukoliko ga prihvati pojedinac. Dok pravo ustanovljava pravila o ponašanju koja se tiču odnosa jednog prema drugim licima, moral se zadovoljava svešću jednog lica i njegovim odnosom koji ono ima ne prema drugima, već prema sebi samome.

Na pojedincu je da se opredeli da li je pravilo koje je prihvatljivo za grupu podobno da zadovolji i potrebe njegove ličnosti ili ne. Ukoliko nije, onda se pojedinac, u slučaju javnog ispoljavanja sopstvenih moralnih uverenja koja se suprotstavljaju moralu grupe, izlaže riziku njegovog obeležavanja od strane grupe. Pri tome, sankcija za iskazano nepoštovanje vladajućeg morala nije pravnog karaktera. Dok pravna sankcija obezbeđuje poštovanje pravila o ponašanju putem kažnjavanja za akt nepoštovanja pravila, moralna sankcija se svodi na reakciju samog počinioca moralnog delikta. Naravno, pojedinac će samome sebi nametnuti moralno samoosuđivanje, u slučaju da njegova psiha prihvati svest o dominaciji morala zajednice kojoj pripada, čime se otvara prostor za nastupanje kajanja, griže savesti, sramote, stida. U protivnom, ukoliko prvobitna blaga moralna osuda moralne zajednice prema njemu ne promeni njegovu svest o određenom pravilu o ponašanju, onda nastupa novi nivo konflikta između pojedinca i moralne zajednice. Tada će odnos grupe prema tom pojedincu zavisiti od značaja konkretnog moralnog pravila za samu grupu i od samog karaktera te grupe.

Nekada moralna sankcija može biti teža po opstanak pojedinca čak i od pravne, što je naročito izraženo u situacijama kada određeno moralno pravilo apsolutno dominira grupom i pojedincem. S druge strane, neposredno prepoznatljivo moralno pravilo može biti pretočeno i u pravno pravilo, čime dobija snagu pravnog autoriteta.

DR MIROLJUB SIMIĆ

DR SRĐAN ĐORĐEVIĆ

MR DEJAN MATIĆ