Pod izrazom norma, dakle, možemo razumeti dva značenja. Norma je ili društveno pravilo o ponašanju ljudi u društvu, ili je reč o nečemu što je normalno, što odgovara svakodnevnom dešavanju, odgovara određenom proseku i meri prosečne uobičajene prihvatljaivosti. U ovom drugom značenju, značenju norme u smislu normalnog, u normi je sadržana stvarnost. Dok u prvom shvatanju norme primećujemo imperativ jer se radi o onome što se mora, tj. ono što treba da budeč u drugom svhatanju norma je ono što jeste.
Ovakvo razlikovanje dvosmislenosti u značenju norme je planski značajno, jer otkriva problem odnosa norme i stvarnosti. Bez obzira što je čovek slobodan da, kao svesno i voljno biće, normu stvara slobodno, to nikako ne znači da i ta njegova sloboda nije oivičena određenim dejstvima normalnog, dejstvima stvarnosti. Društvenom normom se može utvrđivati određeni cilj ili se mogu određivati određena sredstva za ostvarivanje tog cilja. U slučaju normiranja cilja svakako da je prostor slobode čoveka kao stvaraoca norme suženiji. Ova ograničenost norme je uslovljena društvenom i prirodnom stvarnošću i zbiljom, tj. onim objek- tivnim okolnostima koje sačinjavaju stvarnost. Normom se ne može predvideti cilj koji je nemoguć, jer je takav cilj onda nemoguće realizovati; tada je reč o nemogućoj normi. Osim ovog nesaglasja norme sa stvarnošću, ona može biti i besmislena, kada insistira na pravilima koja se i inače uvek, u svakoj situaciji i podjednako od svih poštuju, kada i inače predstavljaju deo stvarnosti.
Društvene norme imaju dva elementa: objektivan i subjektivan. Objektivan upravo i predstavlja data stvarnost. U tu datu stvarnost ulaze i prirodni zakoni, ali i ljudi sa svojim stvaralaštvom i dostignutim nivoom civilizacijskog razvoja. Bez uvažavanja date stvarnosti, druš- tvena norma bi bila ili nemoguća ili besmislena. Subjektivan element norme čini slobodan prostor čoveka u izboru ciljeva i sredstava potrebnih za realizaciju izabranih ciljeva. Spontatni poredak je onaj koji čovek ne želi, a idealan kome teži, ali koji je nedostižan. Normama se čovek kreće između njih - menja se spontani a teži idealnom.
Iz samog pojma društvene norme, da ona reguliše ponašanje ljudi u društvu, društvene odnose, proizilazi, da društvena norma mora da odgovara društvenoj stvarnosti. Norma treba da bude izraz društvenih odnosa, da postoji skladnost između onoga što jeste, (društvena stvarnost), i onoga što treba (društvena norma).
Ovakav odnos i omogućuje da se norma dobro izvrši, poštuje. Građani će izvršavati norme, jer se tako i ponašaju, takvi su njihovi stvarni društveni odnosi. Međutim, to ne znači da se uvek zbog toga norma poštuje. Norma se može prekršiti iz mnogih razloga. Ali, ako norma odgovara stvarnosti, postoje realne mogućnosti da se ona izvrši.
Kada se norma određuje, propisuje, a to je slučaj naročito sa normama koje izdaju razne organizacije, te i država, mora se voditi računa da norma odgovara i realnim mogućnostima za njeno izvršenje. Norme su upućene ljudima radi izvršenja. Ljudi se po normama moraju vladati. Prema tome, ne može se normom nešto odrediti što je nemoguće izvršiti, van ljudske moći, društvenih prilika i stvarnosti. Ako bi postojale takve norme, one se ne bi mogle izvršavati, ne zato što ih ljudi ne poštuju, neće izvršiti, već zato što se stvarno ne mogu izvršiti. Norme se uvek stvaraju prema tome kakve su prosečne mogućnosti za izvršenje a ne najbolje ili najgore, kako može prosečan čovek izvršiti normu, a ne čovek izvanrednih sposobnosti.
Ovakvo određivanje normi ne smanjuje mogućnost da se normama usmerava kretanje društvenih odnosa i ponašanja ljudi određenim pravcem. Norme uvek određuju kretanje društvenih odnosa i ono će biti moguće ako norme odgovaraju stvarnosti. Kada ne odgovaraju stvarnosti, realnim mogućnostima za izršenje, ne mogu se ni izvršiti. U kretanju, razvoju društva, norma se može realizovati, može imati efekta, samo ako omogući kretanje u realnim, stvarnim mogućnostima društvenih odnosa i njihovog razvoja. Norma ne može omogućiti nikakvo kretanje ako je nerealna ako ne odgovara stvarnosti i njenim mogućnostima razvoja.
Svaka organizacija, država i društvo, imaju određene težnje, ideale, ciljeve, i stvarajući norme, nastoje da ih usmere tim ciljevima. Norma određuje kakvo treba da bude ponašanje ljudi. Međutim, ljudi se ne moraju ponašati po normama. Ideal je svakog društva, organizacije i države, da se njihove norme poštuju. Međutim, taj ideal se vrlo teško može ostvariti. Mnoge norme se ie poštuju iz mnogih razloga i okolnosti. Dolazi do raskoraka između iormi i ljudskog ponašanja, onoga što je propisano, što treba da bude, sadržanog u normama - normativnog poretka - i onoga što jeste, što je u životu, onoga kako se ljudi ponašaju - faktički, spontani poredak.
dr Miroljub Simić
dr Srđan Đorđević
mr Dejan Matić
Yorumlar