Zakon o nasleđivanju u čl.39-65. reguliše položaj nužnih naslednika, nužni deo i ostala pitanja koja su u vezi sa nužnim naslednicima.
Prema navedenom Zakonu, nužni naslednici su ostaviočevi: potomci, usvojenici i njihovi potomci, bračni drug, roditelji, usvojilac, braća i sestre, dedovi i babe i ostali preci.
Usvojilac iz nepotpunog usvojenja, ostaviočeva braća i sestre, njegovi dedovi i babe i njegovi ostali preci nužni su naslednici samo ako su trajno nesposobni za privređivanje a nemaju nužnih sredstava za život. Dakle, u ovom slučaju bi se radilo o uslovnim nužnim naslednicima.
Zakon postavlja još jedan uslov za sticanje svojstva nužnog naslednika a to je da nužni naslednik može biti samo onaj ko je po zakonskom redu nasleđivanja pozvan na nasleđe. Prema Zakonu, nužnim naslednicima pripada deo zaostavštine kojim ostavilac nije mogao raspolagati i koji se naziva nužnim delom.
Određeno je koliko iznosi nužni deo. Zakon propisuje da nužni deo potomaka, usvojenika i njegovih potomaka i ostaviočevog bračnog druga je polovina, a nužni deo ostalih nužnih naslednika je trećina dela koji bi svakom od njih pripao po zakonskom redu nasleđivanja. Ako nužni naslednik ne može ili neće da nasledi, njegov nužni deo ne prirasta ostalim nužnim naslednicima.
Nužni naslednik se namiruje posle ostaviočevih poverilaca a pre isporukoprimaca (legatara). Na ovaj način određen je prioritet u namirenju, gde je nužni naslednik postavljen odmah iza ostaviočevih poverilaca.
Nužni naslednik ne odgovara za ostaviočeve dugove, do visine vrednosti nužnog dela. Zakon reguliše pitanje povrede nužnog dela tako što propisuje da je nužni deo povređen ako je vrednost ostaviočevih zaveštajnih raspolaganja i poklona učinjenih nužnom nasledniku ili licu umesto koga ovaj dolazi na nasleđe manja od vrednosti naslednikovog nužnog dela.
Nužnom nasledniku pripada novčana protivvrednost nužnog dela (obligaciono pravo). Na zahtev nužnog naslednika, sud može odlučiti da ovom pripadne određeni deo stvari i prava koji čine zaostavštinu (stvarno pravo).
Odredbe prethodnih stavova važe samo ako ostavilac u zaveštanju ne odredi prirodu nužnog dela.
Nužnom nasledniku novčanu protivvrednost solidarno duguju svi zaveštajni (testamentalni) naslednici i isporukoprimci, srazmerno delu zaostavštine koji su dobili ako iz zaveštanja na sledi što drugo.
Kad je to nedovoljno, nužni naslednik može zahtevati dopunu novčane protivvrednosti, shodno pravilima za vraćanje poklona.
Ako ostavilac nečim optereti nužni deo (isporukom, nalogom, uslovom ili rokom), smatraće se da je naslednikov nužni deo bez tereta.
Kad ostavilac nužnom nasledniku zavešta više od nužnog dela i nečim ga optereti, nužni naslednik može izabrati uvećani deo, uz ispunjenje tereta, ili samo nužni deo, bez tereta. Izračunavanje nužnog dela i utvrđivanje vrednosti zaostavštine na osnovu koje se izračunava nužni deo takođe je regulisano Zakonom o nasleđivanju.
Prema odredbama Zakona, najpre se popisuje i procenjuje celokupna imovina koju je ostavilac imao u trenutku smrti, zajedno sa svim njegovim zaveštajnim (testamentalnim) raspolaganjima, svim njegovim potraživanjima, pa i onim prema nekom od naslednika, izuzev očigledno nenaplativim.
Od tako utvrđene vrednosti odbija se zatim iznos ostaviočevih dugova, kao i iznos troškova popisa i procene zaostavštine i uobičajenih troškova njegove sahrane.
Tako dobijenom ostatku dodaje se vrednost svih poklona ko-je je ostavilac ma na koji način učinio nekom od zakonskih naslednika, nezavisno od toga kom naslednom redu pripadaju i da li mogu i hoće da naslede, kao i vrednost poklona za koje je ostavilac naredio da se nasledniku ne uračunaju u nasledni deo.
Konačno, svemu tome dodaje se i vrednost poklona koje je ostavilac u poslednjoj godini svog života učinio onima koji nisu zakonski naslednici.
U vrednost zaostavštine na osnovu koje se izračunava nužni deo ne ulaze dobra koja je zakonski naslednik stekao punovažnim ugovorom o ustupanju i raspodeli imovine za života, ono što je ostavilac utrošio na izdržavanje i školovanje zakonskog naslednika, pokloni učinjeni u dobrotvorne i druge opštekorisne svrhe ni manji uobičajeni pokloni. Definisan je i poklon, tako što je određeno da se poklonom smatra svako odricanje od prava, pa i odricanje od nasleđa u korist određenog naslednika, otpuštanje duga, ono što je ostavilac za života dao nasledniku na ime naslednog dela ili zbog osnivanja ili proširenja domaćinstva ili obavljanja zanimanja, kao i svako drugo besplatno raspolaganje. Propisana je i zastarelost prava ako je nužni deo obligaciono pravo.
Tako je određeno, da ako je nužni deo povređen zaveštanjem, isplata novčane protivvrednosti može se zahtevati u roku od tri godine od dana proglašenja zaveštanja. Ako je nužni deo povređen i poklonima, dopuna novčane protivvrednosti može se zahtevati u roku od tri godine od smrti ostaviočeve.
Ako je nužni deo stvarno pravo, smanjenje zaveštajnih raspolaganja može se zahtevati u roku od tri godine od dana proglašenja zaveštanja.
Vraćanje poklona može se zahtevati u roku od tri godine od smrti ostaviočeve. Isplatu novčane protivvrednosti, odnosno smanjenje zaveštajnih raspolaganja i vraćanje poklona mogu zahtevati nužni naslednici.
Ako ostaviočev potomak ili usvojenik koji nije zahtevao nužni deo umre pre isteka roka za postavljanje zahteva, to pravo pripada njegovim naslednicima, u roku od šest meseci od njegove smrti.
Comments