Kako zbog različitih vrednosnih kriterijuma koje mogu imati pojedini slojevi društva, grubo zanemarivanje dužnosti roditelja prema detetu može biti nedovoljno shvaćeno, kao i ostali aspekti koji se odnose na lišenje roditeljskog prava te potom i davanje dece na usvajanje, ovom analizom pozabaviću se pojedinim apsektima ovih tema.
Naime, Porodični zakon reguliše institut POTPUNOG LIŠENjA RODITELjSKOG PRAVA navodeći dva razloga iz kojih sud može primeniti ovu najstrožu sankciju.
Dakle, potpuno će biti lišen roditeljskog prava onaj roditelj koji: (I) zloupotrebljava roditeljsko pravo ili (II) grubo zanemaruje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava.
I
Shodno Porodičnom zakonu RS, smatraće se da roditelj zloupotrebljava roditeljsko pravo ako: (1) fizički, seksualno ili emocionalno zlostavlja dete; (2) izrabljuje dete sileći ga na preterani rad, ili na rad koji ugrožava moral, zdravlje ili obrazovanje deteta, odnosno na rad koji je zabranjen zakonom; (3) podstiče dete na vršenje krivičnih dela; (4) navikava dete na odavanje rđavim sklonostima i (5) na drugi način zloupotrebljava prava iz sadržine roditeljskog prava, što predstavlja vrednosnu ocenu suda, uz pomoć stručnih službi koje pružaju podršku porodici i sudu.
II
Takođe, smatraće se da roditelj grubo zanemaruje dužnosti prema detetu: (1) ako je napustio dete; (2) ako se uopšte ne stara o detetu sa kojim živi; (3) ako izbegava da izdržava dete ili da održava lične odnose sa detetom sa kojim ne živi, odnosno ako sprečava održavanje ličnih odnosa deteta i roditelja sa kojim dete ne živi; (4) ako s namerom i neopravdano izbegava da stvori uslove za zajednički život sa detetom koje se nalazi u ustanovi socijalne zaštite za smeštaj korisnika i (5) ako na drugi način grubo zanemaruje dužnosti prema detetu, što je takođe vrednosna ocena suda uz pomoć socijalnih službi ili nalaza i mišljenja sudskih veštaka.
Dakle, zloupotreba roditeljskog prava (I) je sasvim jasna već iz samog zakona te ako se postoje dokazi o nekom vidu iste, sud je ovlašćen i ima obavezu da takvog roditelja liši roditeljskog prava.
Međutim, grubo zanemarivanje dužnosti roditelja prema detetu (II), može biti nedovoljno shvaćeno.
Prema stavu sudske prakse, iz odluke Vrhovnog kasacionog suda Srbije Rev 2343/2017 od 28.12.2017. godine, koju ću analizirati, proizilazi da je sud iz utvrđenog činjeničnog stanja (konkretnog slučaja o kojem se sudilo) utvrdio grubo zanemarivanje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava. Naime, utvrđeno je da se roditelj ne stara o detetu koje je smešteno u hraniteljsku porodicu, da ga ne viđa, ne izdržava i da je kroz roditeljstvo pokušao da ostvari samo socijalne beneficije. Zbog ovoga je i najviši sud u Republici Srbiji u konkretnom slučaju zaključio da su ispunjeni zakonski uslovi za potpuno lišenje roditeljskog prava. Sud u obrazloženju ovog slučaja navodi da nepovoljan materijalni status i odvojen život deteta i roditelja, prema okolnostima slučaja ne opravdavaju nezainteresovanost i prekid bilo kakvih odnosa roditelja sa detetom i potpuno isključenje uvida u njegove potrebe i život u dužem periodu. Sud dalje ukazuje da nije dovoljno samo paušalno iskazivati svoju motivaciju za roditeljstvo, dok na drugoj strani stoje činjenice da roditelj nije obezbedio prostor i stabilne porodične uslove i okruženje za zajednički život i pravilan razvoj deteta kao i spremnost da promeni svoje ponašanje. Dakle, u svakom konkretnom slučaju sud ceni sve okolnosti konkretnog slučaja, a to su (1) uzrast deteta, (2) razlozi zbog kojih je dete smešteno u hraniteljsku porodicu, (3) odnos roditelja prema detetu u narednom periodu, (4) (ne)održavanje ličnih odnosa ili napuštanje deteta, (5) ponašanje prema drugoj deci, (6) strukturu ličnosti roditelja i (7) njegove socijalno ekonomske uslove, kako bi zaključio da li ima mesta primeni najstrožije sankcije za zanemarivanje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava, potpunim lišavanjem roditeljskog prava.
Naime, do grubog zanemarivanja dužnosti roditelja prema detetu (II), neretko dolazi zbog nerazumevanja same sadržine roditeljskog prava. Sadržina roditeljskog prava je takođe regulisana Porodičnim zakonom. Ovo pravo je izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Dete dakle nije stvar, već ličnost sa svojim pravima i interesima, koje su dužni da obezbede njegovi roditelji. Suština dužnosti i prava roditelja koja se sastoji od dužnosti (1) staranja o detetu, (2) čuvanja i podizanja, (3) vaspitanja i obrazovanja, (4) zastupanja i (5) izdržavanja deteta, kao i (6) upravljanja i raspolaganja imovinom deteta, je dobrobit i najbolji interes deteta.
Saglasno Konvenciji o pravima deteta, svako dete ima pravo na obezbeđenje najboljih mogućih uslova za pravilan rast i razvoj, pravo na obrazovanje u skladu sa sposobnostima, željama i sklonostima, pravo na odmor i slobodno vreme, kao i na igru i rekreaciju koja odgovara njegovom uzrastu. Ova njegova prava su u korelaciji sa obavezom roditelja da mu u skladu sa svojim mogućnosti obezbede uslove za ostvarivanje tih prava, što podrazumeva i ulaganje dodatnih napora radi stvaranja uslova za pravilan rast i razvoj deteta, a roditelj koji zloupotrebljava prava ili grubo zanemaruje dužnosti, može biti u potpunosti lišen roditeljskog prava.
Ovde je mesto da objasnim zbog čega je izraz koji se često koristi u javnosti i to „da je sud prilikom razvoda dodelio dete ocu ili majci“, po svojoj najdubljoj suštini pogrešan. Sud prilikom razvoda ne dodeljuje decu, već ih poverava jednom od roditelja. Dakle, roditeljsko pravo, za koje smo prethodno videli da je isto izvedeno iz dužnosti roditelja, ne prestaje razvodom. Ni za onog roditelja kojem dete konkretnom sudskom odlukom nije povereno. Država oličena u sudskoj vlasti samo želi da zna ko je pred zakonom odgovoran za dete. Drugi roditelj je i dalje dužan da izdržava dete, kao i da se stara o imovini deteta, njegovom prebivalištu, školovanju, zdravlju i drugim bitnim pitanjima i ima pravo da viđa dete i održava sa njim lične odnose. Prema tome nema reči o dodeljivanju, već isključivo o poveravanju radi realizacije najvažnijih dečijih potreba. Kada ovako detaljno sagledamo sadržinu roditeljskog prava, veoma lako ćemo moći da izvedemo zaključak u kojem slučaju je došlo do grubog zanemarivanja zbog kojeg je sud ovlašćen i dužan da roditelja liši roditeljskog prava.
Najbolji interes deteta je jedan od komplementarnih principa koji proizlazi iz Konvencije o pravima deteta i predstavlja pravni standard koji je uvek u prvom planu kada se odlučuje o zaštiti prava i interesa deteta, a ceni se prema okolnostima svakog konkretnog slučaja.
Svaki roditelj treba da zna da roditeljsko pravo prestaje naravno kada umru dete ili roditelj, kada dete navrši 18. godinu života, kao i kada stekne potpunu poslovnu sposobnost pre punoletstva. Roditeljsko pravo prestaje i kada dete bude usvojeno i roditeljsko pravo prestaje u slučaju kada roditelj bude potpuno lišen roditeljskog prava.
Jedna od posledica prestanka roditeljskog prava jeste i mogućnost USVOJENjA DETETA, koje se zasniva odlukom organa starateljstva, a u Srbiji su to Centri za socijalni rad.
Vezano za usvojenje pre svega je potrebno znati da se usvojiti može samo maloletno dete, ali ne pre navršenog trećeg meseca života. Takođe, usvojiti se može dete koje nema žive roditelje, dete čiji roditelji nisu poznati ili je nepoznato njihovo boravište, dete čiji su roditelji potpuno lišeni roditeljskog prava, dete čiji su roditelji potpuno lišeni poslovne sposobnosti i dete čiji su se roditelji saglasili sa usvojenjem. Saglasnost roditelja za usvojenje nije potrebna ako je roditelj potpuno lišen roditeljskog prava ili je delimično lišen prava da odlučuje o pitanjima koja bitno utiču na život deteta te ako je roditelj potpuno lišen poslovne sposobnosti. Sa usvojenjem mora da se saglasi dete koje je navršilo 10. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje.
Strani državljanin može usvojiti dete pod uslovom da se ne mogu naći usvojitelji među domaćim državljanima što će se smatrati ispunjenim ako je prošlo više od godinu dana od dana unošenja podataka o budućem usvojeniku u jedinstveni lični registar usvojenja i pod uslovom da se ministar nadležan za porodičnu zaštitu saglasio sa usvojenjem. Međutim, izuzetno, saglasno odredbama Porodičnog zakona, ministar nadležan za porodičnu zaštitu može dozvoliti usvojenje stranom državljaninu i pre isteka navedenog roka, ako je to u najboljem interesu deteta.
Prema radnom tekstu izmena, odnosno donošenja novog Građanskog zakonika Republike Srbije koji je na javnoj raspravi, strani državljanin može usvojiti dete pod uslovom: da se za određeno dete ne mogu naći usvojioci među domaćim državljanima, odnosno da dete ne može biti zbrinuto u našoj zemlji putem hraniteljstva ili na drugi odgovarajući način i da se ministar nadležan za porodičnu zaštitu saglasio sa usvojenjem. Smatraće se da se usvojioci ne mogu naći među domaćim državljanima ako je prošlo više od godinu dana od dana unošenja podataka o budućem usvojeniku u jedinstveni lični registar usvojenja, odnosno ako se u roku od godinu dana od kada je dete ostalo bez roditelja ili bez roditeljskog staranja ne mogu naći hranitelji među domaćim državljanima, niti drugi odgovarajući način porodičnog zbrinjavanja deteta u našoj zemlji. Izuzetno, ako je to u najboljem interesu deteta, ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu može dozvoliti usvojenje stranom državljanu i pre isteka navedenog roka, uz obrazloženje razloga zbog kojih je dozvoljeno odstupanje od redovne zakonske procedure za usvojenje. Radnim tekstom je previđena i alternativa: Prethodni član menja se tako da glasi: Strani državljanin može usvojiti dete pod uslovom: 1) da se ne mogu naći usvojioci među domaćim državljanima; 2) da se ministar nadležan za porodičnu zaštitu saglasio sa usvojenjem.
Dakle, izmenama koje su previđene radnim tekstom Građanskog zakonika koji je na javnoj raspravi, u prvoj varijanti uvodi se novi uslov za usvajanje od strane stranog državljanina, a to je nemogućnost zbrinjavanja putem hraniteljstva u roku od godinu dana, dok se alternativom uslovi svode na opšte i bez rokova i to da se ne mogu naći usvojioci među domaćim državljanima uz uslov da se ministar nadležan za porodičnu zaštitu saglasio sa usvojenjem.
Ako se vratimo na lišenje roditeljskog prava, veoma je bitno istaći da je sud ovlašćen i dužan da donese odluku o vraćanju roditeljskog prava, kada prestanu razlozi zbog kojih je roditelj istih bio lišen. Međutim, ako pogledamo odredbe o usvojenju zaključak je da će se ova mogućnost pokazati oročenom i to na godinu dana, ako u međuvremenu dođe do usvojenja.
Naime, usvojenje je najpotpuniji i nejefikasniji oblik zaštite dece bez roditeljskog staranja na jednoj strani, dok je na drugoj to jedini oblik zaštite najmlađih kojom se trajno menja porodični status deteta.
Međutim, kada dođe do veoma stroge sankcije – LIŠENjA RODITELjSKOG PRAVA koje se zaista donosi pod veoma strogim uslovima, ali kad do istog dođe usled grubog zanemarivanja dužnosti iz sadržine roditeljskog prava (gore pod II), do kojeg kako smo videli može doći i usled siromaštva i nepoznavanja sadržine roditeljskog prava, zakon propisuje mogućnost donošenja sudske odluke o vraćanju roditeljskog prava, kada prestanu razlozi zbog kojih je roditelj istih bio lišen. Kako je odredbama o usvojenju predviđeno da je podobno za usvojenje i dete čiji su roditelji potpuno lišeni roditeljskog prava, a da nakon godinu dana od upisa u Jedinstveni lični registar usvojenja može doći do usvojenja i od strane stranog državljanina, to sud neće biti u mogućnosti da na predlog roditelja vrati roditeljsko pravo čak i ako su sasvim prestali razlozi za lišenje, jer se usvojenjem trajno menja porodični status deteta.
Iz napred navedenih razloga, imajući u vidu odredbe svih konvencija i pozitivne regulative iz ove oblasti koje se odnose na najbolji interes deteta, smatram da je u radnom tekstu Građanskog zakonika Republike Srbije koji je na javnoj raspravi, potrebno izmeniti sledeće odredbe:
Odredbu člana 2324 kojom je predloženo regulisanje
porodičnog statusa usvojenika i koja sada glasi:
„Član 2324: Usvojiti se može: dete koje nema žive roditelje; čiji roditelji nisu poznati ili je nepoznato njihovo boravište; čiji su roditelji potpuno lišeni roditeljskog prava; čiji su roditelji potpuno lišeni poslovne sposobnosti i čiji su se roditelji saglasili sa usvojenjem.“
tako da ista glasi:
„Član 2324: Usvojiti se može: dete koje nema žive roditelje; čiji roditelji nisu poznati ili je nepoznato njihovo boravište; čiji su roditelji potpuno lišeni roditeljskog prava duže od dve godine u kontinuitetu; čiji su roditelji potpuno lišeni poslovne sposobnosti i čiji su se roditelji saglasili sa usvojenjem.“
Odredbu člana 2329 kojom je predloženo regulisanje
saglasnosti roditelja usvojenika i koja sada glasi:
„Član 2329: Saglasnost roditelja za usvojenje nije potrebna: ako je roditelj potpuno lišen roditeljskog prava, ako je roditelj lišen prava da odlučuje o pitanjima koja bitno utiču na život deteta i ako je roditelj potpuno lišen poslovne sposobnosti.“
tako da ista glasi:
„Član 2329: Saglasnost roditelja za usvojenje nije potrebna: ako je roditelj potpuno lišen roditeljskog prava i isto mu nije vraćeno sudskom odlukom duže od dve godine u kontinuitetu; ako je roditelj lišen prava da odlučuje o pitanjima koja bitno utiču na život deteta i isto mu nije vraćeno sudskom odlukom duže od dve godine u kontinuitetu i ako je roditelj potpuno lišen poslovne sposobnosti.“
Postoje još tri bitne činjenice na koje želim da ukažem na kraju ove analize i predloga za izmenu zakonskog teksta.
Kada je u pitanju usvajanje od strane stranih državljana, potrebno je ukazati da se isti zahtev ne podnosi Centrima za socijalni rad, već se isti podnose preko ministarstva nadležnog za porodičnu zaštitu. Ovo napominjem zbog odgovornosti, jer nacionalni interesi svakako jesu da se ovaj oblik porodičnopravne zaštite ostvari pre svega u Srbiji.
Druga tema je ona o kojoj često pišem, a to je zakonom propisano isključenje javnosti iz porodičnog spora. Naime, podaci iz službenih spisa spadaju u službenu tajnu i nju su dužni da čuvaju svi učesnici u postupku kojima su ti podaci dostupni. Ovo znači da niko, uključujući i stranke u postupku (supružnike, odnosno roditelje), kao i njihove punomoćnike, predstavnike centara za socijalni rad, svedoke i sve druge učesnike u postupku, nije ovlašćen da iznosi u javnost detalje koji se odnose na porodični spor. Niti u pisanim medijima, niti preko televizijskih, radio i kablovskih kanala, niti preko društvenih mreža.
Na kraju, ovde vidim potrebu da široj javnosti ukažem na Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći čiji je cilj da se svakom licu omogući delotvoran i jednak pristup pravdi. Na ovaj zakon se čekalo više od 11 godina i to od 2006, kada je besplatna pravna pomoć propisana Ustavom Srbije kao ljudsko pravo, pa sve do 2018. godine kada je isti zakon donet. Po ovom zakonu besplatna pravna pomoć može da se pruži državljaninu Republike Srbije, licu bez državljanstva, stranom državljaninu sa stalnim nastanjenjem u Republici Srbiji i drugom licu koje ima pravo na besplatnu pravnu pomoć prema drugom zakonu ili potvrđenom međunarodnom ugovoru, ako: 1) ispunjava uslove da bude korisnik prava na novčanu socijalnu pomoć saglasno zakonu kojim se uređuje socijalna zaštita ili korisnik prava na dečiji dodatak saglasno zakonu kojim se uređuje finansijska podrška porodici sa decom, kao i članovima njegove porodice odnosno zajedničkog domaćinstva, čiji je krug određen ovim zakonima i ako 2) ne ispunjava uslove da bude korisnik prava na novčanu socijalnu pomoć ili na dečiji dodatak, ali bi zbog plaćanja pravne pomoći iz sopstvenih prihoda u konkretnoj pravnoj stvari ispunilo uslove da postane korisnik prava na novčanu socijalnu pomoć ili na dečiji dodatak.
Zahtev za odobravanje besplatne pravne pomoći podnosi se organu opštinske uprave ili gradske uprave ili uprave grada Beograda, nadležnom prema mestu prebivališta ili boravišta podnosioca zahteva ili mestu pružanja besplatne pravne pomoći. Na zahtev za odobravanje besplatne pravne pomoći ne plaća se taksa.
U Beogradu 28. septembra,
Advokat Mirjana Milić Drvenica
Comments