Dušan Dakić
Sudija Osnovnog suda u Novom Sadu, član Foruma sudija Srbije i postdiplomac Pravnog fakulteta Univerziteta u Glazgovu
Aktuelnim Krivičnim zakonikom Republike Srbije, i prethodnim takođe, kao mera bezbednosti u članu 79. predviđeno je da se učiniocu krivičnog dela može izreći mera proterivanje stranca iz zemlje. Pod uslovima predviđenim istim zakonikom, određene mere bezbednosti mogu se izreći i neuračunljivom licu koje je učinilo protivpravno delo u zakonu predviđeno kao krivično delo.
Neuračunljiv je onaj učinilac koji nije mogao da shvati značaj svog dela ili nije mogao da upravlja svojim postupcima usled duševne bolesti, privremene duševne poremećenosti, zaostalog duševnog razvoja ili druge teže duševne poremećenosti.
Članom 80. Krivičnog zakonika predviđeno je da se proterivanje stranca iz Republike Srbije može izreći ako je učiniocu izrečena kazna ili uslovna osuda. O tome koliko je širok krug potencijalnih učinilaca koji se mogu naći u prethodno opisanoj situaciji, ukazuje činjenica da se proterivanje stranca sa teritorije Srbije odnosi na lica stranog državljanstva, ili lica bez državljanstva.
Jezičkim tumačenjem odredbi Krivičnog zakonika, dolazimo do zaključka da se stranom državljaninu koji nije izvršio krivično delo, nego protivpravno delo određeno u Krivičnom zakoniku kao krivično delo u stanju neuračunljivosti, ne može izreći mera bezbednosti proterivanje stranca iz Republike Srbije. Prema Krivičnom zakoniku, krivica postoji ako je učinilac bio uračunljiv i postupao sa umišljajem, a bio je svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno. Dakle, postojanje krivice je neophodno za izricanje kazne. Drugim rečima, ukoliko nije učinjeno krivično delo sa svim svojim konstitutivnim elementima, uključujući i krivicu, nema krivičnog dela. Međutim, ukoliko je učinilac u stanju neuračunljivosti učinio protivpravno delo predviđeno u zakonu kao krivično delo, nadležno tužilaštvo će podneti predlog za izricanje mere bezbednosti obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi, i takav postupak će se okončati donošenjem rešenja. Dakle, krivični postupak neće rezultirati osuđujućom presudom.
Ne treba zaboraviti da se Republika Srbija graniči sa osam država, da postoji visoka frekventnost kretanja stanovništva u regionu, pa se kao apsurdna javlja pravna situacija da se neuračunljivom strancu - učiniocu protivpravnog dela ne može izreći mera bezbednosti proterivanje stranca iz Republike Srbije. Ovakva pravna situacija postaje još apsurdnija ukoliko je strancu izrečena mera bezbednosti obavezno lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi. U prethodno navedenoj situaciji, sud će takvu meru bezbednosti obustaviti tek kad utvrditi da je prestala potreba za lečenjem i čuvanjem učinioca u zdravstvenoj ustanovi. Ali čak ni tada ne može samostalno da izrekne meru bezbednosti proterivanje stranca, pa bi po logici stvari, stranac i nakon izdržane mere bezbednosti obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi, ostao na teritoriji Republike Srbije. Ovakva pravna situacija je u suprotnosti sa pravnom prirodom mere bezbednosti proterivanje stranca iz zemlje, a kojom se želi prekinuti nepoželjni boravak stranca na teritoriji Republike Srbije, i to isključivo u vezi sa krivičnim delom zbog kojeg se vodi krivični postupak, a ne u smislu političke nepoželjnosti ili diskriminacije po nekom drugom osnovu.
Na kraju, stiče se utisak da prethodno opisana pravna nedoslednost predstavlja previd zakonodavca o svim mogućim situacijama u kojima sud odlučuje i primenjuje Krivični zakonik.
Preuzeto sa: https://www.otvorenavratapravosudja.rs/
コメント