Код временског важења кривичног закона важно је одредити када један закон ступа на снагу, а када престаје да важи. Кривични закон, као и други закони, ступа на снагу оног дана када је то у самом закону изричито прописано. Имајући у виду специфичност материје коју овај закон регулише то време је дуже него код осталих закона. Тај период који се оставља грађанима али и правосудним органима да се упознају са новим кривичним законом може бити дужи или краћи. Ако самим законом није одређено када закон ступа на снагу онда се примењује опште правило, тј. закон ступа на снагу осмог дана по његовом објављивању.
У вези са ступањем на снагу новог кривичног закона једно од важнијих питања јесте који ће се закон применити ако је кривично дело учињено у време важења старог закона, а у време суђења важи нови. Опште правило истиче да се примењује закон који је важио у време када је кривично дело учињено. Од овог правила предвиђен је важан изузетак који истиче да ће се применити нови закон ако је он блажи за учиниоца (обавезна ретроактивна примена закона). Уколико је нови закон строжи за учиниоца, он се ни у ком случају не може применити ретроактивно. Могуће је да се закон након извршења кривичног дела измени не само једном, већ више пута. У том случају примениће се онај који је најповољнији за учиниоца.
Посебна правила се примењују на законе са ограниченим временским трајањем. Реч је о законима који се доносе у неким специфичним ситуацијама (нпр. ванредно стање). КЗ истиче да се на учиниоца кривичног дела које је предвиђено законом са одређеним временским трајањем примењује тај закон, без обзира на то када му се суди, осим ако тим законом није друкчије одређено.
Правила о просторном важењу кривичног закона решавају питање чији ће закон у конкретном случају бити примењен, да ли закон једне или друге државе. Свака држава, по правилу, тежи да примени сопствени кривични закон када за то постоје интереси и има услова. Овај интерес углавном постоји када је кривично дело учињено на територији одређене земље, када је кривично дело учинио њен држављанин и када је кривично дело учињено против њених интереса или против њеног држављанина. Постоји и општи интерес свих држава да се и ван тих случајева обезбеди примена кривичних санкција према учиниоцу кривичних дела. Због тога су у кривичном праву изграђена и опште прихваћена четири принципа који решавају питања просторног важења кривичног закона. Ови принципи су: територијални, пресонални, реални и универзални.
Територијални принцип (чл. 6. КЗ)
Према територијалном принципу кривични закон се примењују на сваког ко учини кривично дело на територији државе где тај кривични закон важи. Свака држава тежи да примени своје кривично законодавство ако је кривично дело учињено на њеној територији. Територијални принцип представља основни принцип важења нашег кривичног законодавства, тако да се наше кривично законодавство примењује на сва кривична дела која су учињена на територији Републике Србије независно од држављанства учиниоца. Под територијом Републике Србије подразумевају се сувоземна територија, водене површине унутар њених граница, као и ваздушни простор над њима. Осим тога, српско кривично законодавство важи и за сваког ко учини кривично дело на домаћем броду, без обзира где се брод налазио у време извршења дела, као и за сваког ко учини кривично дело у домаћем цивилном ваздухоплову док је у лету, или домаћем војном ваздухопловству, без обзира где се ваздухоплов налазио у време извршења дела (принцип заставе брода и принцип регистрације авиона). Ако је за наведене случајеве у страној држави покренут или довршен кривични поступак, кривично гоњење у Србији предузеће се само по одобрењу републичког јавног тужиоца.
Наше кривично право предвиђа могућност да се кривично гоњење странца који је учинио кривично дело на територији Србије, под условом узајамности, уступи страној држави. Изузетак од примене овог принципа предвиђа међународно јавно право, а односи се на лица која уживају потпуни дипломатски имунитет за које важи њихово национално законодавство.
Реални принцип (чл. 7. КЗ)
Наше кривично законодавство разликује две врсте реалног принципа, примарни и супсидијарни.
Према примарном реалном принципу наше кривично законодавство важи за сваког (и нашег држављанина и странца) ко у иностранству учини неко кривично дело против уставног уређења и безбедности Републике Србије (изузимајући кривично дело изазивања националне, расне и верске мржње и нетрпељивости), неко од кривичних дела тероризма (тероризам, јавно подстицање на извршење терористичких дела, употреба смртоносне направе, уништење и оштећење нуклеарног објекта, угрожавање лица под међународном заштитом, финансирање тероризма и терористичко удруживање) или учини кривично дело фалсификовања новца, ако се фалсификовање односи на домаћи новац. У овим случајевима обавезно се примењује наше кривично законодавство чак и када је учинилац у иностранству осуђен и казну издржао (тада би му се казна издржана у иностранству урачунала у казну коју изрекне домаћи суд чл. 11. КЗ).
Супсидијарни реални принцип одређује да наше кривично законодавство важи и за странце који у иностранству учине према нашој земљи или нашем држављанину неко друго кривично дело, осим већ наведених, ако се затекне на територији Републике Србије или да јој буде изручен (чл. 9. ст. 1. КЗ).
Персонални принцип (чл. 8. КЗ)
Према персоналном принципу наше кривично законодавство важи за држављане Србије и када у инострансту учине неко друго кривично дело, осим оних наведених у члану 7. КЗ. Кривично законодавство Србије важи и за учиниоца који је постао држављанин Србије пошто је учинио кривично дело. Разлог за примену овог принципа јесте да наши држављани доласком у Србију не избегну одговорност за кривична дела учињена у иностранству, с обзиром на то да не могу бити изручени.
Универзални принцип (чл. 9. КЗ)
Универзални принцип предвиђа важење нашег кривичног законодавства и за странца који према страној држави или према странцу учини у иностранству кривично дело за које се према закону земље у којој је учињено може изрећи казна затвора од пет година или тежа казна. Да би се применио овај принцип потребно је да се странац затекне на нашој територији, а да не буде изручен страној држави, као и да је дело кажњиво и по закону земље у којој је учињено. Суд не може изрећи тежу казну од казне коју предвиђа кривично законодавство земље у којој је дело учињено. Ако је у питању дело које је у време кад је извршено сматрано кривичним делом према општим правним начелима признатим у међународном праву, гоњење се може предузети у Србији по одобрењу републичког јавног тужиоца, без обзира на закон земље у којој је кривично дело учињено (чл. 10. ст. 3. КЗ).
Посебни услови за примену супсидијарног реалног принципа, персоналног и универзалног принципа (чл. 10. КЗ)
Супсидијарни реални, персонални и универзални принцип неће се применити, тј. кривично гоњење се неће предузети у четири случаја:
- ако је учинилац потпуно издржао казну на коју је у иностранству осуђен;
- ако је учинилац у иностранству правноснажном пресудом ослобођен или му је казна застарела или опроштена;
- ако је према неурачунљивом учиниоцу у иностранству извршена одговарајућа мера безбедности;
- ако је за кривично дело по страном закону за кривично гоњење потребан захтев оштећеног, а такав захтев није поднет.
За примену супсидијарног реалног, персоналног и универзалног принципа потребно је да је учињено кривично дело кажњиво и по закону земље у којој је дело учињено. Уколико се по закону земље у којој је дело учињено не кажњава, гоњење се може предузети само по одобрењу републичког јавног тужиоца или када је то предвиђено потврђеним међународним уговором.
Comments