КАЗНЕ

Појам и врсте кривичних санкција

Кривичне санкције су кривичноправне мере које се примењују према учиниоцима кривичних дела. Оне доводе до одузимања или ограничавања права и добара учиниоца кривичног дела, или садрже претњу да ће до тога доћи. У из­вршењу кривичних санкција учиниоцу кривичног дела могу бити одузета или ограничена одређена права само у оној мери која одговара природи и са­држини поједине санкције и то само на начин којим се обезбеђује поштова­ње личности учиниоца и не повређује његово људско достојанство. Кри­вичне санкције изриче суд у законито спроведеном кривичном поступку.

Сврха кривичних санкција, како њиховог прописивања тако и њихо­вог изрицања, је сузбијање дела којима се повређују или угрожавају вред­ности које су заштићене кривичним законодавством. У нашем кривичном праву постоје четири врсте кривичних санкција: 1) казне, 2) мере упозорења, 3) мере безбедности и 4) васпитне мере. Казне су основна и најважнија врста кривичних санкција. Мере упозорења су санкције које замењују казну у случајевима кад за то постоје услови. Мере без­бедности су санкције које се изричу уз казну, а у извесним случајевима и са­мостално. Васпитне мере су санкције намењене малолетним учиниоцима кривичних дела. Неке од наведених кривичних санкција изричу се само кривично одговорним учиниоцима (казне и мере упозорења), а неке се могу изрећи свим учиниоцима, како кривично одговорним, тако и онима који нису кривично одговорни (мере безбедности). Васпитне мере се изричу само малолетницима, а изузетно се могу изрећи и према одређеним катего­ријама пунолетних лица.

Појам, врсте и сврха казни

Казне су основна и најзначајнија врста кривичних санкција. Оне се из­ричу само кривично одговорним учиниоцима кривичних дела због учињеног кривичног дела. Казне изриче суд у законито спрове­дено кривичном поступку. Учиниоцу се изриче казна која је за учињено кривично дело прописана законом и по општим правилима која су одређена у Кривичном законику, а блажа или строжа казна од прописане може се изрећи само под условима који су за то одређени тим закоником. Споредне казне могу се изрећи и кад нису изричито прописане за поједино кривично дело, али само под општим условима који су Кривичним закоником прописани. Ка­знама се остварује општа сврха кривичних санкција, а у оквиру ње и посебна сврха коју казне треба да остваре, а то је: 1) спречавање учиниоца да чини кривична дела и утицање на њега да убудуће не чини кривична дела, 2) утица­ње на друге да не чине кривична дела и 3) изражавање друштвене осуде за кривично дело, јачање морала и учвршћивање обавезе поштовања закона. Из овога се види да казне имају и репресиван карактер (спречавање учинио­ца да чини кривична дела) и превентиван карактер и то како у смислу посебне превенције у односу на учиниоца да убудуће не врши кривична дела (утицање на учиниоца да не чини кривична дела), тако и у погледу опште превенције тј. превенције у односу на друге потенцијалне учиниоце да се уздрже од вршења кривичних дела (изражавање друштвене осуде, јачање морала и учвршћивање обавезе поштовања закона).

Казне се деле на главне и споредне. Главне су оне које се увек изричу за кривично дело и оне се изричу самостално. Увек се изриче само једна главна казна, па чак и кад се учиниоцу суди за више кривичних дела у стицају. Споредне казне се изричу уз главну казну, ако су прописане законом или по општим правилима о њиховом изрицању. Учиниоцу се може изрећи једна или више споредних казни. Главна казна је казна затвора, док се новчана казна, рад у јавном интересу и одузимање возачке дозволе могу изрећи и као главне и као споредне казне. Поред ових казни постоји и казна малолетничког затвора која се изриче малолетним учиниоцима кривичних дела.

Највећа и најмања мера казне одређена је у општем делу КЗ. Овако одређени минимум и максимум казне називају се општи законски мини­мум и максимум казне и они се одређују за сваку врсту казне. Изван оквира општег минимума и максимума казна се не може прописати за по­једино кривично дело, нити се може изрећи за конкретно учињено кривично дело. То значи да прописана казне за кривично дело која има свој посебни минимум и максимум мора бити у оквиру општег минимума и максимума казне која се прописује.

Казна затвора (чл. 45. КЗ)

Казна затвора је најтежа врста казне у нашем кривичном праву и може се изрећи само као главна казна. Она се састоји у лишењу слободе осуђеног лица. Казна затвора може бити прописана као једина главна казна за поједи­но кривично дело, а може бити прописана и атлернативно са новчаном ка­зном као главном казном. Општи законски минимум казне затвора је три­десет дана, а општи максимум је двадесет година. За најтежа кривична дела или за најтеже облике тешких кривичних дела казна затвора се може прописати и у трајању од тридесет до четрдесет година. Ова казна представља у изве­сном смислу замену за укинуту смртну казну и прописана је углавном за кривична дела за која је раније постојала смртна казна. Ова казна не може се никад прописати као једина казна за одређено кривично дело, па је зато у свим случајевима прописана алтернативно са казном затвора до двадесет година, тако да суд никад не мора, већ само може да изрекне ову казну. Казна затвора у трајању од тридесет до четрдесет година не може се изрећи лицу које у време извршења кривичног дела није било навршило дваде­сетједну годину живота. Казна затвора изриче се на пуне године и на пуне месеце, а ако је ка­зна затвора одмерена до шест месеци може се изрицати и на пуне дане. Ка­зна затвора од тридесет до четрдесет година изриче се само на пуне године.

Казна затвора извршава се у затвореним, полуотвореним и отвореним казнено-поправним заводима. Извршење казне затвора и права и дужности лица на издржавању ове казне регулисани су Законом о извршењу кривичних санкција и другим прописима.

Кривични законик је предвидео и могућност да се казна затвора изречена у трајању до једне године може по одлуци суда извршавати и у просторијама у којима осуђени станује. У таквом случају осуђени не сме напуштати ове просторије, осим у случајевима предвиђеним законом. Ако осуђени који на овакав начин издржава казну затвора самовољно напусти просторије у којима станује (једном до дванаест часова или два пута до шест часова) овакав начин издржавања казне замењује се одлуком суда издржавањем остатка казне у затвору. При одлучивању да осуђени издржава казну затвора у просторијама у којима станује суд је дужан да узме у обзир техничке могућности издржавања казне на овај начин, као и да води рачуна и о другим околностима које су од значаја за одмеравање казне. Изузетак од могућности оваквог издржавања казне постоји у случају ако је у питању осуда за кривично дело против брака и породице, а осуђени живи у породичном домаћинству са оштећеним.

Условни отпуст (чл. 46. и 47. КЗ)

Лице које издржава казну затвора може бити отпуштено са издржава­ња казне под одређеним условима. Ако условно отпуштени испуни поста­вљене услове по протеку времена колико је остало неиздржаног времена изречене казне, сматра се да је казну издржао. Уколико не испуни поста­вљене услове, условни отпуст се опозива, условно отпуштени се враћа на из­државање казне, а време проведено на условном отпусту не урачунава се у издржану казну.

Осуђени који издржава казну затвора може се пустити на условни отпуст ако је издржао најмање две трећине изречене казне, ако се у току издржава­ња казне тако поправио да се основано може очекивати да ће се на слобо­ди добро владати, а нарочито да до истека времена за које је изречена казна неће учинити ново кривично дело. При одлучивању да ли ће се осуђени пустити на условни отпуст посебно ће се узети у обзир његово владање за време издржавање казне, његово извршавање радних обавеза с обзиром на ње­гову радну способност, као и друге околности које указују да је постигну­та сврха кажњавања. Не може се условно отпустити осуђени који је током издржавања казне два пута дисциплински кажњаван и коме су одузете додељене погодности.

Уколико је осуђеном дат условни отпуст суд може у одлуци о условном отпусту да одреди условно отпуштеном да испуни одређене обавезе које су предвиђене кривичноправним прописима, а које је условно отпуштени дужан да испуни.

Условни отпуст се обавезно опозива ако условно отпуштени за време трајања условног отпуста учини једно или више кривичних дела за која суд утврди казну затвора у трајању преко једне године. Ако суд утврди казну за­твора до једне године, као и у случају ако условно отпуштени не испуни неку од обавеза које му је суд одредио, условни отпуст се може, али не мора опозвати. У том случају при одлучивању да ли ће опозвати условни отпуст суд ће узети у обзир сродност учињених кривичних дела, побуде из којих су дела учињена као и све друге околности које указују да ли је оправдано дати условни от­пуст. Ако му суд у таквом случају не опозове условни отпуст, трајање условног отпуста се продужава за време колико буде трајало издржавање нове изречене казне. Условни отпуст се може опозвати и у случају ако се открије да је услов­но отпуштени раније извршио још неко кривично дело. Опозивање условног отпуста је могуће најкасније у року од две године од дана када је условни отпуст истекао.

У случају опозивања условног отпуста учинилац се враћа на издржавање казне, а време проведено на условном отпусту не урачунава се у издржану казну. Суд ће у таквом случају за новоучињено или новооткривено дело утврдити казну, а раније изречену и делимично издржану казну узети као утврђену, па ће применом одредби о одмеравању казне за кривична дела у стицају и о одмеравању казне осуђеном лицу утврдити за оба дела једну је­динствену казну у коју ће урачунати време проведено на издржавању раније казне, а време проведено на условном отпусту не урачунава се у казну.

Новчана казна (чл. 48., 49., 50. и 51. КЗ)

Новчана казна у нашем кривичном праву може бити главна и споредна казна. Као главна казна она се изриче самостално, а као споредна изриче се уз главну казну. Као главна казна она се прописује законом за од­ређено кривично дело, а као споредна она се може изрећи и кад није прописа­на законом за то кривично дело, ако је оно учињено из користољубља.

Новчана казна може се одредити на два начина: 1) у дневним износи­ма, или 2) у одређеном износу.

Новчана казна у дневним износима се одмерава тако што се најпре одређује број дневних износа казне, а онда утврђује колика је вредност једног дневног износа. Висина једног дневног износа се утврђује тако што се укупан приход учиниоца у протеклој години умањује за укупне расходе у тој години, па се добијена разлика дели са бројем дана у тој години. Овако добијени износ вредности дневног износа новчане казне коригује се утолико што једнодневни износ не може бити мањи од петстотина динара нити већи од педесет хиљада динара. Множењем одмереног броја дневних износа новчане казне и утврђене вредности једног дневног износа добија се уку­пан износ новчане казне који се изриче. Општи законски минимум за ова­кво изрицање новчане казне је десет дневних износа, а максимум је три­ста шездесет дневних износа. Овакав начин одмеравања новчане ка­зне има за циљ да новчана казна буде у сразмери са имовинским стањем осуђеног и да једнако погађа све учиниоце кривичних дела којима се новчана казна изриче без обзира на њихово имовно стање, пошто би новчана казна одмерена у одређеном фиксном износу имала веома раз­личит ефекат на учиниоце различитог имовног стања. Да би дошао до података за утврђивање дневних износа суд може да захтева од банака, других финансијских установа, државних органа и прав­них лица да му такве податке доставе, што су они дужни да учине без права да се позивају на заштиту пословне или неке друге тајне. Међутим, ако суд није у могућности да прибави веродостојне податке о приходима и расходи­ма учиниоца он ће по слободној процени, на основу расположивих података утврдити вредност једног дневног износа новчане казне. Исто тако ће суд поступити и у случајевима када учинилац кривичног дела не остварује никакав приход, али је он власник неке имовине (мисли се на већу имовину) или је но­силац имовинских права.

Новчана казна у дневним износима за поједина кривична дела пропи­сана је тако што се број дневних новчаних износа одређује у прописаним оквирима према прописаној казни затвора за одређено кривично дело. Ти оквири су следећи: 1) за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до три месеца – до шездесет дневних новчаних износа; 2) за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до шест месеци – од тридесет до сто двадесет дневних новчаних износа; 3) за кривична дела за која се може из­рећи казна затвора до једне године – од шездесет до сто осамдесет днев­них новчаних износа; 4) за кривична дела за која се може изрећи казна за­твора до две године – од сто двадест до две стотине четрдесет дневних новчаних износа; 5) за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до три године – од сто осамдесет до три стотине шездесет дневних износа; Ако је за кривично дело прописана само новчана казна она се изриче у оквиру прописаног броја дневних износа. Приликом одмеравања казне на наведени начин суд узима у обзир и сва општа правила о одмеравању казне (прописана казна, остваривање свр­хе кажњавања и олакшавајуће и отежавајуће околности) које се уопште при­мењују у свим случајевима одмеравања казне.

Новчана казна може да се изриче и у фиксном износу који се утврђује у оквирима прописаних минимума и максимума новчане казне. На тај начин новчана казна се одмерава у оним случајевима када суд није у могућно­сти да одреди за учиниоца вредност једног дневног износа новчане казне на основу прихода и расхода учиниоца или на основу слободне процене пре­ма расположивим подацима, као и у случајевима када би прикупљање пода­така о приходима и расходима учиниоца или о његовој имовини (власништво или имовинска права) знатно продужило трајање кривичног поступка. У том случају суд ће одмерити новчану казну у оквирима прописаним законом, а у укупном распону од десет хиљада до милион динара, а уколико је кри­вично дело учињено из користољубља до десет милиона динара.

У склопу ових општих оквира новчана казна за поједина кривична дела одређена је та­ко да се она одмерава у посебним оквирима за поједина кривична дела ко­ји су одређени сразмерно висини казне затвора која се може изрећи за то кри­вично дело. У том смислу важе следећи оквири: 1) за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до три месеца – до сто хиљада динара; 2) за кри­вична дела за која се може изрећи казна затвора до шест месеци – од дваде­сет хиљада до две стотине хиљада динара; 3) за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до једне године – од тридесет хиљада до три стоти­не хиљада динара; 4) за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до две године – од педесет хиљада до пет стотина хиљада динара; 5) за кри­вична дела за која се може изрећи казна затвора до три године – најмање сто хиљада динара. У случају да је за кривично дело прописана само новчана казна она се изриче у оквиру прописаног износа.

Приликом одмеравања новчане казне на овај начин суд је дужан да поред општих правила о одмеравању казне која се примењују у свим случајевима одмеравања казне (прописана казна, остваривање сврхе кажњавања и олакшавајуће и отежавајуће околности) посебно узме у обзир и имовно стање учиниоца како би висину новчане казне прилагодио могућностима учиниоца, чиме се доприноси да имовинска казна једнако по­гађа све учиниоце сразмерно њиховом имовном стању.

Кад суд учиниоцу кривичног дела изрекне новчану казну, он у пресуди одређује рок у ком је осуђени дужан да плати казну. Тај рок не може бити краћи од петнаест дана од дана правоснажности пресуде, нити дужи од три ме­сеца. Изузетно, у оправданим случајевима, суд може да дозволи да осуђени новчану казну плати и у ратама, најдуже у року од једне године.

Ако учинилац који је осуђен на новчану казну, исту не плати у од­ређеном року, суд ће је заменити казном затвора, рачунајући по хиљаду динара за један дан затвора. Тако одређени затвор не може трајати дуже од шест месеци, а ако је у питању новчана казна преко седам стотина хиљада динара, не може трајати дуже од годину дана. Уколико је осуђени исплатио део изречене новчане казне, ненаплаћени део ће се сразмерно претворити у казну затвора. Ако осуђени после тога исплати неплаћену казну, извршење казне затвора ће се обуставити. Неплаћена новчана казна може да буде замењена и казном рада у јавном интересу. У том случају хиљаду динара неплаћене казне замењује се са осам часова рада у јавном интересу. Овако одређена казна рада у јавном интересу не може трајати дуже од триста шездесет часова.

Уколико лице осуђено на новчану казну умре, новчана казна се не извршава.

Рад у јавном интересу (чл. 52. КЗ)

Рад у јавном интересу може се изрећи и као главна и као споредна казна. Као главна казна она није у посебном делу Законика прописана код појединих кривичних дела, већ је општом одредбом Законика предвиђено да се она може изрицати за кривична дела за која је законом прописана казна затвора до три године или новчана казна, што значи да она када се изриче за­мењује ове казне. Као споредна казна она се изриче уз главну казну.

Садржина ове казне се састоји у томе да је осуђени коме је ова казна изречена обавезан да обавља одређени друштвено користан рад. Тим радом не сме да се вређа људско достојанство кажњеног, а рад се не врши у циљу стицања добити. Општи минимум трајања ове казне је шездесет часова, а општи максимум три стотине шездесет часова. Овај рад се обавља тако што се врши шездесет часова месечно, а одређује се тако да се мора обавити за најмање месец дана, а највише шест месеци.

При одлучивању да изрекне ову казну суд је дужан да узме у обзир ви­сину учињеног кривичног дела, личност учиниоца, као и његову спремност да прихвати и обавља рад у јавном интересу који ће му бити изречен као казна. Стога се ова казна може изрећи само ако је учинилац пристао на ту казну.

Осуђени коме је изречена ова казна дужан је да обавља рад у јавном интересу онако како му је то пресудом наложено. Ако би се догодило да осуђени одбије да врши рад у јавном интересу или га не обавља или обави са­мо део одређеног броја часова рада ова казна ће му бити замењена ка­зном затвора. При тој замени сваки започети осми час рада замењује се за један дан затвора. Уколико осуђени испуњава све своје оба­везе које се тичу рада у јавном интересу на који је осуђен, постоји мо­гућност да му суд ову казну умањи за једну четвртину.

Одузимање возачке дозволе (чл. 53. КЗ)

Одузимање возачке дозволе је казна која се може изрећи као главна или као споредна казна. Као главна она се може изрећи за кривична дела за која је прописана казна затвора до две године или новчана казна у ком случају она замењује ове казне. Као споредна казна она се може изрећи уз казну затвора или новчану казну.

Услови за њено изрицање дати су општом одредбом према којој се ова казна може изрећи учиниоцу кривичног дела када је у вези са из­вршењем или припремањем кривичног дела коришћено моторно возило. Ово одузимање дозволе је казна и треба га разликовати од забране управљања моторним возилом која представља меру безбедности која има другу свр­ху и која се изриче под другим условима. Такође, казна одузимања возачке дозволе и мера безбедности забране управљања моторним возилом не мо­гу се изрицати заједно. Трајање ове казне може бити од једне до три године, а одређује га суд у сваком конкретном случају. Време трајања ове казне рачуна се од да­на правоснажности пресуде којом је казна изречена. У време трајања ове казне не урачунава се време које је осуђени провео у затвору.

За време трајања ове казне осуђени не сме управљати моторним во­зилом. Уколико он то буде чинио суд ће му изречену казну одузимања во­зачке дозволе заменити казном затвора. При тој замени једна година оду­зимања возачке дозволе замениће се са месец дана затвора.

Појам и врсте мера упозорења (чл. 64. до чл. 78. КЗ)

Мере упозорења су врста кривичних санкција у нашем кривичном праву којима се, под условима прописаним законом, може заменити казна. Свр­ха ове врсте кривичних санкција је, у оквиру опште сврхе кривичних санкција (чл. 4. ст. 2. КЗ), да се према учиниоцу лакшег кривичног дела не примени казна онда када се може очекивати да ће упозорење уз претњу казном или само упозорење (без претње казном) довољно утицати на учиниоца да више не врши кривична дела.

Постоје две мере упозорења: условна осуда и судска опомена. Прва од ових мера садржи упозорење учиниоцу да више не чини кривична дела, уз претњу казном ако упозорење не буде поштовао. Друга од ових мера са­држи само упозорење учиниоцу да више не чини кривична дела.[1]

Појам и врсте мера безбедности (чл. 78. до чл. 90. КЗ)

Мере безбедности су посебна врста кривичних санкција. Оне се могу изрећи како кривично одговорним тако и кривично неодговорним учиниоци­ма који су учинили кривична дела, а могу се изрећи и малолетним учиниоцима. Оне по својој природи имају изразито превентивни карактер, а сврха им је, у оквиру опште сврхе кривичних санкција (чл. 4. ст. 2. КЗ), да се отклоне стања или услови који могу бити од утицаја да учинилац убудуће не врши кривична дела. Оне се изричу уз казну, а неке од њих могу се изрицати и самостално. Мо­гуће је, зависно од околности случаја, да суд учиниоцу изрекне и више мера безбедности ако постоје услови за њихово изрицаје.

У нашем кривичном праву постоји једанаест мера безбедности. То су:

1) обавезано психијатријско лечење и чување у здравственој установи;

2) обаве­зно психијатријско лечење на слободи;

3) обавезно лечење наркомана;

4) обаве­зно лечење алкохоличара;

5) забрана вршења позива, делатности или дужности;

6) забрана управљања моторним возилом;

7) одузимање предмета;

8) протерива­ње странца из земље;

9) јавно објављивање пресуде;

10) забрана приближавања и комуникације са оштећеним;

11) забрана присуствовања одређеним спортским приредбама.

Прве четири од наведе­них мера безбедности су медицинског карактера, следеће две и последње две су мере за­бране, а остале три су свака посебне природе.

Законом су одређени општи услови под којима се поједине мере без­бедности могу изрицати.[2]

Кривичне санкције према малолетницима

Кривичне санкције се не могу изрећи лицу које у време када је дело учињено није навршило четрнаест година, тј. лица до четрнаест година су кривично неодговорна. Васпитне мере и друге кривичне санкције могу се изрећи малолетнику под условима прописаним посебним законом (Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривично правној заштити малолетних лица). У складу са нашим законодавством лице испод 14 година је дете. Лица узраста од 14 до 18 година су малолетници, и то од 14 до 16 година млађи малолетници, а од 16 до 18 година старији малолетници. Лица старија од 18 година су пунолетна лица, при чему су лица од 18 до 21 године млађа пунолетна лица. На малолетне учиниоце кривичних дела примењују се одребе Кривичног законика уколико нису у супротности са посебним одредбама ЗОМУКД.

Посебне одредбе ЗОМУКД које важе за малолетнике примењују су под одређеним условима на сва лица која су кривично дело учинила као малолетници, тј. и на она лица која су у време суђења била пунолетна. Предвиђа се, изузетно, и примена ових одредаба и на лица која су кривично дело учинила као млађи пунолетници.

У оквиру опште сврхе кривичних санкција (члан 4. Кривичног законика), сврха кривичних санкција према малолетницима је да се надзором, пружањем заштите и помоћи, као и обезбеђивањем општег и стручног оспособљавања утиче на развој и јачање личне одговорности малолетника, на васпитавање и правилан развој његове личности, како би се обезбедило поновно укључивање малолетника у друштвену заједницу. Сврха малолетничког затвора, поред већ наведеног, је и вршење појачаног утицаја на малолетног учиниоца да убудуће не врши кривична дела, као и на друге малолетнике да не врше кривична дела.

Основна врста, групе санкција која је намењена малолетним учиниоцима кривичних дела јесу васпитне мере.

Васпитне мере су:

1) мере упозорења и усмеравања: судски укор и посебне обавезе;

2) мере појачаног надзора: појачан надзор од стране родитеља, усвојиоца или стараоца, појачан надзор у другој породици, појачан надзор од стране органа старатељства, појачан надзор уз дневни боравак у одговарајућој установи за васпитавање и образовање малолетника;

3) заводске мере: упућивање у васпитну установу, упућивање у васпитно-поправни дом, упућивање у посебну установу за лечење и оспособљавање.

Мере упозорења и усмеравања изричу се кад је потребно и довољно таквим мерама утицати на личност малолетника и његово понашање. Мере појачаног надзора изричу се кад за васпитавање и развој малолетника треба предузети трајније мере уз одговарајући стручни надзор и помоћ, а није потребно малолетниково потпуно одвајање из дотадашње средине. Заводске мере изричу се према малолетнику према коме треба предузети трајније мере васпитавања, лечења и оспособљавања уз његово потпуно одвајање из дотадашње средине, ради вршења појачаног утицаја на малолетника. Заводске мере изричу се као последње средство и могу трајати, у границама одређеним овим законом, само колико је потребно да би се остварила сврха васпитних мера.

При избору васпитне мере суд ће посебно узети у обзир узраст и зрелост малолетника, друга својства његове личности и степен поремећаја у друштвеном понашању, тежину дела, побуде из којих је дело учинио, средину и прилике у којима је живео, понашање после учињеног кривичног дела, а посебно, да ли је спречио или покушао да спречи наступање штетне последице, накнадио или покушао да накнади причињену штету, да ли је према малолетнику раније била изречена кривична или прекршајна санкција, као и све друге околности које могу бити од утицаја за изрицање оне мере којом ће се најбоље постићи сврха васпитних мера.

Старијем малолетнику који је учинио кривично дело за које је законом прописана казна затвора тежа од пет година, може се изрећи казна малолетничког затвора ако због високог степена кривице, природе и тежине кривичног дела не би било оправдано изрећи васпитну меру. Малолетнички затвор не може бити краћи од шест месеци ни дужи од пет година, а изриче се на пуне године и месеце. За кривично дело за које је прописана казна затвора двадесет година или тежа казна, или у случају стицаја најмање два кривична дела за која је прописана казна затвора тежа од десет година, малолетнички затвор може се изрећи у трајању до десет година.

Пунолетном лицу које је навршило двадесет једну годину не може се судити за кривично дело које је учинило као млађи малолетник.

Пунолетном лицу које је кривично дело учинило као малолетник, а у време суђења није навршило двадесет једну годину, може се изрећи одговарајућа васпитна мера (посебне обавезе, мера појачаног надзора од стране органа старатељства или мера упућивања у васпитно-поправни дом), а под условима који важе и за старијег малолетника може му се изрећи и казна малолетничког затвора. При оцени да ли ће и коју од ових санкција изрећи, суд ће узети у обзир све околности случаја, а нарочито тежину учињеног дела, време које је протекло од његовог извршења, својства личности, владање учиниоца, као и сврху коју треба постићи овом санкцијом. Изузетно, пунолетном лицу које је у време суђења навршило двадесет једну годину, суд може, уместо малолетничког затвора, изрећи затвор или условну осуду. Уз изречену санкцију може се изрећи одговарајућа мера безбедности.

Учиниоцу који је као пунолетан извршио кривично дело, а у време суђења није навршио двадесет једну годину, суд може изрећи било коју меру посебних обавеза, меру појачаног надзора од стране органа старатељства или меру упућивања у васпитно-поправни дом ако се, с обзиром на обележја његове личности и околности под којима је дело учинио, може очекивати да ће се овим васпитним мерама постићи сврха која би се остварила изрицањем казне. Млађем пунолетном лицу коме је изречена васпитна мера суд може, под условима предвиђеним овим законом, изрећи одговарајућу меру безбедности.[3]

[1] Више о мерама упозорења види: З. Стојановић, Кривично право – општи део, Правна књига, Београд 2009, XVI измењено издање стр. 287. до 297. [2] Више о мерама безбедности види: З. Стојановић, Кривично право – општи део, Правна књига, Београд 2009, XVI измењено издање стр. 298. до 314. [3] Више о мерама безбедности види: З. Стојановић, Кривично право – општи део, Правна књига, Београд 2009, XVI измењено издање стр. 336. до 351.