КРИВИЧНО ДЕЛО

Појам кривичног дела (чл. 14. КЗ)

У кривичном законодавству се мање придаје значај одређивању општег појам кривичног дела, тако да највећи број закондавстава не даје законску дефиницију општег појма, већ одмах прописује поједина кривична дела са њиховим елементима. Међутим, постоје кривични законици који одређују овај појам, а то је случај и са нашим Кривичним закоником. Према њему кривично дело је оно дело које је законом предвиђено као кривично дело, које је противправно и које је скривљено. У складу са КЗ нема кривичног дела уколико је искључена противправност или кривица, иако постоје сва обележја кривичног дела одређена законом.

Општи појам кривичног дела обухвата четири елемента: радњу, предвиђеност у закону, противправност и кривицу. Дело човека као општи елемент у појму кривичног дела се рашчлањује на: радњу, последицу и узрочну везу. Такође, објект и субјект кривичног дела су елементи који се не уносе у општи појам кривичног дела али су у блиској вези са неким од обавезних елемената.

Одређивање појма кривичног дела представља једно од најважнијих питања теорије кривичног права. Оно има више теоријски, а мање законодавни и практични значај. Са теоријског аспекта, одређивање појма кривичног дела има вишесртуки правни, друштвени и криминално-политички значај. Правни значај је у томе што се на тај начин поставља општи законски основ за одређивање појединих кривичних дела, тако што свако поједино кривично дело треба да буде прописано у складу са овим општим појмом. Друштвени значај је у томе што се кроз општи појам кривичног дела одређују услови када се једно људско понашање сматра забрањеним и кажњивим и на тај начин се поставља граница између дозвољеног и недозвољеног. Криминално-политички значај одређивања општег појма кривичног дела је у његовом разграничењу од осталих облика недозвољених и кажњивих понашања, као што су привредни преступи и прекршаји. Пракса се не бави утврђивањем појма кривичног дела, већ прихвата ставове теорије о томе и тумачи законске дефиниције општег појма кривичног дела и појединих кривичних дела.

Елементи појма кривичног дела

Четири елемента која обухвата појам кривичног дела су: радња, предвиђеност у закону, противправност и кривица. Дело човека као општи елемент у појму кривичног дела се рашчлањује на: радњу, последицу и узрочну везу. Такође, објект и субјект кривичног дела су елементи који се не уносе у општи појам кривичног дела али су у блиској вези са неким од обавезних елемената.

Однос радње и остала три елемента одражва се пре свега у томе што је само она супстантив, док су сви остали елементи атрибути, тј. одређују каква радња мора бити да би представљала кривично дело. Радња кривичног дела је у том смислу носећи елемент, без обзира што су сви елементи истог значаја и ранга, јер уколико недостаје било који од четири елемента нема ни кривичног дела. Редослед појединих елемената није дат произвољно и он се не може мењати, а да не дође до неприхватљивих теоријских и практичних последица. Приликом решавања конкретних случајева и примене кривичног права увек се почиње са радњом, а завршава са кривицом. Према томе, четири обавезна елемента у појму кривичног дела истовремено представљају и четири степена, или нивоа кроз који се мора проћи да би се на крају могло констатовати да је учињено кривично дело. Прво се утврђује да ли нека радња испњава услове који се захтевају за радњу кривичног дела. На том првом нивоу, по правилу, само мањи део радњи неће испунити минималне услове који се постављају за радњу кривичног дела. Међутим, већ на следећем нивоу или степену, приликом утврђивања да ли су испуњена битна обележја законског описа одређеног кривичног дела, долази до значајног сужавања круга радњи путем којих су остварени сви законски услови за постојање одређеног кривичног дела. Предвиђеност у закону је елемент у општем појму кривичног дела који изузетно велики број људских радњи које би потенцијално могле бити радња кривичног дела своди на један релативно ограничен круг радњи. Следећа се утврђује противправност. Утврђује се, у ствари, није ли искључена противправност неког понашања које испуњава сва законска обележја неког кривичног дела (нпр. није ли лишавање живота неког лица учињено у нужној одбрани и др.). Тек уколико не постоји неки од основа који искључује противправност, може се констатовати да је учињено кривично неправо, да постоји кривично дело у непотпуном, објективном смислу. Најзад, за постојање кривичног дела, потребно је утврдити и кривицу учиниоца. То је последњи ниво на коме се доноси одлука и коначна оцена о томе да ли је у конкретном случају учињено кривично дело. Три прва (објективна) елемента могу постојати без четвртог, тј. кривице, али никако обрнуто, нема кривице уколико нису остварени објективни елементи.[1]

Радња кривичног дела

Први и најважнији елемент сваког кривичног дела је радња. Она представља вољно понашање човека којим се остварује кривично дело. Са радњом се улази у кажњиву зону, било преко кажњивих припремних радњи или кроз покушај, односно довршено кривично дело. Без радње нема кривичног дела. Радња је општи појам за све облике учествовања у извршењу кривичног дела. Она се може појавити у два основна облика - као радња извршења и као радња саучесништва. Радња извршења је увек у закону на одређени начин прописана као чињење или нечињење човека којим се врши кривично дело. Радња саучесништва се може манифестовати као саизвршилаштво, подстрекавање и помагање. Да би кривично дело постојало мора прво постојати дело (радња) човека које испуњава услове који се захтевају за радњу кривичног дела. То је законом одређено вољно понашање човека које се манифестује у спољном свету. Понашање које није вољно не може се сматрати радњом у кривичноправном смислу.

У теорији се истиче да радња има троструку улогу: основног, повезујућег и разграничавајућег елемента у општем појму кривичног дела. Као основни елемент она је виши појам који обухвата све облике испољавања кажњивог понашања и то: чињење и нечињење, умишљајну и нехатну радњу, довршену и недовршену радњу итд. Као повезјући елемент она представља главни ослонац у појму кривичног дела, док се остали елементи јављају као атрибути радње, односно услови које радња мора да испуни да би представљала конкретно кривично дело. Разграничавајућа функција радње указује у којим ситуацијама нема радње кривичног дела (извршење кривичног дела под утицајем неодољиве силе, у стању губитка свести, у случају рефлексних покрета).

У теорији се прави разлика између радње чињења и радње нечињења. Чињење је вољни телесни покрет[2], а нечињење вољно пропуштање телесног покрета. Кривична дела нечињења се деле на права кривична дела нечињења и неправа кривична дела нечињења. Права кривична дела нечињења могу се извршити само нечињењем и њихова радња извршења је тако у закону и предвиђена, тј. закон пропуштање да се предузме одређено чињење предвиђа као кривично дело (чл. 15. ст. 1. КЗ).[3] Неправа кривична дела нечињења су она чија је радња у закону предвиђена као рада чињења, али се изузетно, под одређеним условима, могу извршити и нечињењем (чл. 15. ст. 2. КЗ). Тако нпр. убиство се по правилу врши чињењем, али се исто тако може извршити и нечињењем у случајевима недавања хране детету или лекова болеснику. За неправа кривична дела нечињења битно је да је постојала дужност на чињење, јер само пропуштање дужног чињења може бити кривично дело. Дужност на чињење може да произлази из више основа: а) из закона (обавеза родитеља да издржавају своју малолетну децу); б) из неког правног посла – уговора (нпр. уговора о доживотном издржавању); в) из неког претходног чињења којим је створена обавеза на чињење или којом је створена опасност за друго лице (нпр. када неко поведе туђе дете у шетњу, дужан је да се о њему стара док га не врати, лекар који је започео хируршку интервенцију дужан је да је заврши, лице које је ископало јаму за гашење креча или канал за воду дужно је да је затрпа или обезбеди).

Радња извршења може бити прописана алтернативно и кумулативно. У првом случају за постојање кривичног дела потребно је да је предузета само једна од више алтернативно прописаних радњи (нпр. за постојање кривичног дела злочина против човечности чл. 371. КЗ). У другом случају радња извршења је прописана кумулативно па је за постојање радње извршења потребно да буду остварене све прописане радње извршења (нпр. код кривичног дела непружање помоћи лицу повређеном у саобраћајној незгоди потребно је да извршилац проузрокује повреду неког лица и да га остави без помоћи чл. 296. КЗ).

Последица

Последица је произведена промена или стање у спољном свету. Иако радња кривичног дела увек проузрокује неку врсту последице, та последица није у свим случајевима неопходна за постојање кривичног дела. Наиме, постоје кривична дела код којих последица није елемент њиховог бића, па је за постојање кривичног дела у конкретном случају не треба ни утврђивати. У том случају, чим је довршена радња довршено је и кривично дело (нпр. давање лажног исказа). То су формална или делатносна кривична дела. Само код кривичних дела код којих закон изричито захтева наступање одређене последице она је неопходна за његово наступање (нпр. убиство). Ова кривична дела се називају материјална тј. последична кривична дела. Разликовање на кривична дела са последицом и на она без последице значајно је за разграничење довршеног кривичног дела са покушајем, за утврђивање места и времена извршења кривичног дела као и за решавање неких других питања.

С обзиром на врсте последице уобичајена је подела на кривична дела повреде и кривична дела угрожавања. Последица криивчног дела повреда се може манифестовати као уништење или оштећење правом заштићеног добра. Последица кривичног дела угрожавања састоји се у изазивању опасности за правом заштићено добро, у стварању могућности да то добро буде повређено. Та опасност може бити већа или мања, па се у том смислу последица угрожавања диференцира на: конкретну и апстрактну опасност. Прва постоји онда ако је неко добро дошло у опасност, али до повреде није дошло, а друга ако је само настала могућност да неко добро дође у опасност, али до тога није дошло. Према томе, апстрактна опасност претходи конкретној, а конкретна опасност претходи повреди.

Лице које погађа последица представља пасивни субјект и он истовремено може бити и објект радње, тј. лице на коме се предузима радња извршења.

Узрочност

Уобичајено је да се захтева утврђивање постојања несумњиве узрочне везе између радње и последице да би кривично дело постојало. Међутим, то није случај код свих кривичних дела. Код кривичних дела која у свом законском опису немају последицу то питање се не поставља (нпр. давање лажног исказа). Код оних кривичних дела код којих је последица садржана у законском опису неопходно је издвојити и означити узрок последице.

Иако се у теорији питању узрочности посвећује доста пажње, пракса га, кад се појави, доста успешно решава. При његовом решавању треба поћи од тога да се у кривичном праву не утврђује шта је све узрок последице, већ само да ли се људска радња, односно радња одређног учиниоца, може сматрати узроком последице. При томе узрочну везу треба схватити као објективни однос између људске радње и последице независно од свести о њој оног ко чини радњу (незнање да ће проузроковати последицу не искључује постојање узрочности, мада може искључити кривицу по основу неотклоњиве стварне заблуде). Такође треба правити разлику између непосредних и посредних услова јер су ови први (кад последица настане непосредно из радње) по правилу увек узроци последице, док су посредни (који омогућују деловање још неког услова) такође услови ако су имали престижнији значај за наступање последице. (Тако нпр. ако неко пуца на другога па га само повреди, али овај ипак умре у болници јер се рана инфицирала, пуцање би било узрок смрти ако је повреда била таква да би повређени умро и да није дошло до инфекције, али није узрок ако рана није била смртоносна већ је инфекција била од одлучујућег значаја за наступање смрти).

Посебан проблем представља узрочност код кривичних дела нечињења и то нарочито неправих кривичних дела нечињења с обзиром да она у свом бићу увек садрже последицу. За постојање тих кривичних дела потребно је утврдити повезаност између пропуштања одређене радње и наступања последице кривичног дела. Код ових кривичних дела приликом утврђивања узрочности поставља се питање шта би било ако би се предузела радња коју је неко лице било дужно да предузме, па ако се утврди да у том случају последица не би наступила, сматра се да узрочност постоји. Потребно је да повезаност између пропуштања и последице кривичног дела буде таква да је скоро извесно да последица не би наступила да је радња гаранта предузета.[4]

Предвиђеност у кривичном закону

Да би нека радња била кривично дело она мора бити законом предвиђена као кривично дело тј. морају бити остварени битни елементи законског описа кривичног дела. Предвиђеност у закону има своју формалну и материјалну страну. Формалну страну, поред остварености битних елемената бића кривичног дела, чине и услови кажњивости, док материјалну страну чини друштвена опасност.

Биће и елементи бића кривичног дела

Термин биће кривичног дела означава скуп свих законских или посебних елемената одређеног кривичног дела. Оно што разликује поједина кривична дела, то су њихови посебни елементи који чине њихово биће. Дакле, свако кривично дело има своје посебне елементе по којима се разликују од других кривичних дела.

Посебни елементи су увек одређени законом и могу обухватати различите објективне и субјективне околности, што значи да обележја бића кривичног дела могу бити објективна и субјективна. У објективна обележја спадају: радња извршења, последица, предмет радње, средство, начин извршења, лично својство, лични однос или лични статус извршиоца, место и време извршења кривичног дела. Нпр. давање лажног исказа је радња извршења код истоименог кривичног дела, конкретна опасност за живот или тело људи или имовину већег обима је последица кривичног дела угрожавања јавног саобраћаја, експлозив, отров и др. је средство код кривичног дела незаконитог риболова, службено лице је лично својство извршиоца код већине кривичних дела против службене дужности, итд. Објективна обележја могу бити дескриптивна када се односе на чињенице које се могу опазити чулима и нормативна када њихов појам зависи од одређених правних норми или произлазе из одређених вредновања. Нпр. „туђа покретна ствар“ као објект радње извршења кривичног дела крађе садржи и једно и друго обележје: „туђа“ је нормативно обележје, а „покретна ствар“ дескриптивно обележје.[5] У субјективна обележја спадају, пре свега, умишљај и нехат[6], а код појединих кривичних дела као субјективно обележје поред умишљаја могу се јавити и намера и побуда. Нпр. код кривичних дела против имовине захтева се намера прибављања противправне имовинске користи, код кривичних дела против уставног уређења потребна је намера угрожавања уставног уређења.

Може се рећи да је однос између општег појма кривичног дела и бића кривичног дела однос између општег и посебног. Другим речима, биће кривичног дела представља „мост“ између општег и посебног одређења и дефинисања кривичног дела, а самим тим и између општег и посебног дела кривичног права. Без остварености свих елемената бића кривичног дела нема ни остварености општег елемента предвиђености у закону, тј. нема кривичног дела уколико се неко чињенично стање не може подвести под законски опис неког кривичног дела. Дакле, биће кривичног дела произлази из законског описа неког кривичног дела.

Поједина кривична дела поред свог основног облика могу имати и тежи (квалификовани) односно лакши (привилеговани) облик. Наведени облици прописују се путем допунских елемената бића кривичног дела који представљају квалификаторне и привилегујуће околности. Прописујући квалификаторне околности, законодавац прописује теже облике неког кривичног дела и за њега предвиђа строжу казну, а прописивањем привилегованих околности, прописује се лакши облик неког кривичног дела и за њега се прописује блажа казна.

Услови кажњивости

Законом се код појединих кривичних дела могу предвидети одређени услови кажњивости који не спадају у биће кривичног дела али чија је оствареност поред остварености бића кривичног дела неопходна за постојање самог кривичног дела. Постоје две врсте услова кажњивости. Први су објективни услови кажњивости (објективни услов инкриминације), а други су лични основи искључења казне.

Објективни услов инкриминације представља додатни услов који мора бити испуњен да би кривично дело постојало. Он стоји ван бића кривичног дела и самим тим не мора бити обухваћен кривицом учиниоца кривичног дела. Тако нпр. код кривичног дела учествовање у тучи, за његово постојање, потребно је да је наступила смрт неког лица или да је неко лице тешко телесно повређено. Објективни услов инкриминације има улогу да сузи криминалну зону. У нашем примеру законодавац је проценио да је опасно само оно учествовање у тучи које је довело до смрти или тешке телесне повреде. Овде смрт и тешка телесна повреда нису последица кривичног дела и у односу на њих не сме постојати ни умишљај ни нехат јер би се онда радило о другом кривичном делу (кривично дело убиства или тешке телесне повреде).

Лични основи искључења кажњивости представљају такође додатне услове који утичу на кажњавање. Наиме, код неких кривичних дела прописује се да одређена лица неће бити кажњена иако су остварени сви елементи бића кривичног дела. Тако нпр. код кривичног дела непријављивање припремања кривичног дела предвиђено је да се неће казнити за ово кривично дело брачни друг учиниоца, лице са којим он живи у трајној ванбрачној заједници, сродник по крви у правој линији, брат или сестра и друга лица чија је кажњивост код овог кривичног дела изричито искључена.

Субјект кривичног дела

За сва лица која су учествовала у извршењу кривичног дела употребљава се заједнички појам - субјект или учинилац кривичног дела. С обзиром на својство у коме учествује, субјект се може појавити у извршењу дела као: извршилац, саизвршилац, помагач и подстрекач. Дакле, можемо рећи да је субјект (учинилац) кривичног дела човек, тј. физичко лице које предузима радњу извршења или радњу саучесништва. Човек се сматра субјектом кривичног дела и када се послужи животињом, механичком или природном силом.

Објект кривичног дела

Кривичним законодавством штите се различите друштвене и индивидуалне вредности, а извршењем кривчног дела повређују се или угрожавају различита добра. Та добра и вредности називају се објектима кривичног дела. У теорији кривичног права врши се разликовање објекта кривичног дела на заштитни објект и на објект радње.

Заштитни објект може бити општи и групни. Под општим заштитним објектом се, у нашој теорији, подразумева оно добро, интерес, вредност или друштвени однос против којег је кривично дело управљено. Општи заштитни објекат чине основна добра човека, односно његова основна права као и она друштвена добра која су у функцији постојања и остваривања основних добра човека. Групни заштитни објект су оне вредности које се непосредно штите одређеном групом кривичних дела и он значи даљу разраду и конкретизацију општег заштитног објекта. Групним заштитним објектом се штите нпр. живот и тело човека, његове слободе и права, част и углед, здравље, имовина и др. Према групном заштитном објекту су кривична дела и груписана у поједине главе у кривичним законицима.

Објектом радње сматра се оно добро према коме се предузима радња кривичног дела и на коме се, по правилу, остварује последица дела. То може бити физички предмет, али може бити и физичко и правно лице. Лице чије је добро повређено или угрожено назива се пасивним субјектом.

Друштвена опасност

Друштвена опасност представља разлог због којег законодавац неко понашање предвиђа као кривично дело. Друштвено опасно понашање је оно понашање које повређује или озбиљно угрожава неко право човека, или неко друштвено добро неопходно за остваривање тог права. Утврђивању друштвене опасности неког понашања претходи утврђивање заштитног објекта, утврђивање циља, тј. онога што се жели заштитити.[7]

Противправност

Предвиђеност у кривичном закону као обавезан елемент сваког кривичног дела готово увек значи и његову противправност. Према томе, противправност постоји уколико су остварена обележја бића кривичног дела, тј. битни елементи законског описа кривичног дела. С обзиром на то да се предвиђеност у кривичном закону и противправност по правилу подударају, поставља се питање зашто је противправност елемент у општем појму кривичног дела. Одговор на ово питање треба тражити у основама искључења противправности, тј. у ситуацијама када је једно дело у кривичном закону предвиђено као кривично дело али упркос томе није противправно. Основи искључења противправности прописани Кривичним закоником су нужна одбрана, крајња нужда и дело малог значаја. Постојање противправности се претпоставља, а само уколико околности указују на неки основ искључења противправности, она се мора утврђивати. Постоје и основи искључења противправности који нису предвиђени Кривичник закоником већ произлазе из других прописа, односно из ставова доктрине и судске праксе. То су нпр. вршење службене дужности, наређење претпостављеног, пристанак повређеног, дозвољени ризик, право на дисциплинско кажњавање малолетне деце од стране родитеља, медицински захват и тд.[8]

Нужна одбрана (чл. 19. КЗ)

Није кривично дело оно дело које је учињено у нужној одбрани. Нужна је она одбрана која је неопходно потребна да учинилац од свог добра или добра другога одбије истовремен противправан напад. Кривично дело не постоји јер је искључена противправност одбрамбене радње у стању нужне одбране. Да би примена овог института кривичног права била могућа, неопходно је да се испуне одређени услови у погледу предузетог напада, односно одбране.

Услови напада су следећи:

1) Напад предзима човека. Уколико повреду или угрожавање правног добра проузрокује животиња или природна сила, учинилац се не може позвати на нужну одбрану, али се може применити одредба о крајњој нужди.

2) Напад мора бити уперен на било које правом заштићено добро (живот, телесни интегритет, слободу, имовину, част итд.).

3) Напад мора бити противправан, тј. противан правним прописима. То значи да се радње предузете у складу са правним прописима (нпр. лишавање слободе учиниоца кривичног дела од стране полицијских службеника) не могу сматрати противправним нападом у смислу нужне одбране. Треба нагласити да се поступање полиције неће сматрати противправним нападом само под условом да је предузето у складу са важећим законским прописима. Кршење или непоштовање прописа од стране овлашћеног лица органа унутрашњих послова подразумева како предузимање радњи за које уопште нема законског основа, тако и прекорачење овлашћења. На пример, полицајац употребљава силу да лиши слободе лице које је затечено у време извршења кривичног дела, али истовремено чини тешку телесну повреду учиниоцу чије наношење није било неопходно.

4) Напад мора бити истовремен, тј. одбрана мора бити предузета непосредно пре напада (нападнути не може чекати да нападач започне напад, јер би у том случају одбрана била отежана или немогућа) или за време док напад траје (напад траје од момента предузимања прве радње која се сматра нападом, све до тренутка његовог окончања).

5)Напад мора бити стваран. Уколико суд утврди да напад није предузет (учинилац је имао погрешну представу о постојању напада) или да није озбиљан, позивање на нужну одбрану није основано. У том случају, примењују се правила о стварној заблуди, односно путативној (уображеној) нужној одбрани. Типичан пример путативне нужне одбране постоји ако лице А у намери да уплаши другог тобоже нападне лице Б, а овај мислећи да је напад стваран нанесе телесну повреду лицу А.

Услови одбране су следећи:

1) Предузетом одбрамбеном радњом су остварена обележја бића неког кривичног дела. Наиме, уколико је лице које предузима одбрану одбило напад, а да није остварило обележја бића кривичног дела (нпр. померањем у страну избегло је ударце нападача), питање примене нужне одбране се не поставља.

2) Одбрана мора бити уперена против неког нападачевог добра. Уколико лице које предузима одбрану повреди или угрози неко правно добро трећег лица (нпр. случајног пролазника), може се позвати на крајњу нужду.

3) Одбрана мора бити неопходно потребна за одбијање напада. Неопходнa потребна је она одбрамбена радња која је са једне стране ефикасна, тј. одбија напад, али је истовремено са друге стране и најблаже одбрамбено средство, најмање штетно по интересе нападача. Према томе, нужном одбраном треба заштитити интересе нападнутог јер је изложен противправном нападу, али истовремено етички разлози захтевају и бригу о правним добрима нападача. Његово понашање које је без сумње противпрaвано, не даје право нападнутом да без икаквих ограничења предузима одбрану. Сврха нужне одбране није кажњавање нападача, већ адекватна заштита интереса нападнутог, правног поретка и нападача. Не може се утврдити да ли је одбрамбена радња неопходно потребна постављањем једног општег правила, које би представљало решење за све конкретне ситуације нужне одбране. Дакле, реч је о фактичком питању на које се може одговорити узимањем у обзир свих релевантних околности, и то: интензитета напада и одбране, лична својства нападача и нападнутог, одбрамбена средстава која су на располагању нападнутом, однос вредности нападнутог правног добра и добра нападача итд.

Уколико нужна одбрана није неопходно потребна, а испуњени су сви остали напред наведени услови напада и одбране, учињено је прекорачење граница нужне одбране. Лице које прекорачи границе нужне одбране се не може позвати на примену овог института, јер као што је већ речено, недостаје суштински услов за његову примену. Произлази да је лице које је предузело одбрамбену радњу остварило кривично дело. Наравно, као што из текста законика произлази, околност да је у конкретном случају реч о прекорачењу нужне одбране, није без икаквог дејства у погледу кажњивања учиниоца, јер му суд казну може ублажити. Ако је у конкретном случају до прекорачења нужне одбране дошло услед јаке раздражености или препасти изазване нападом, учинилац се може ослободити од казне. Ублажавање казне и ослобађање од казне су факултативног карактера, што значи да суд може али не мора применити ове одредбу Кривичног законика.

Крајња нужда (чл. 20. КЗ)

Крајња нужда је као и нужна одбрана основ који искључује противправност поступка учиниоца, тј. искључује постојање кривичног дела. Крајња нужда постоји кад је дело учињено ради тога да учинилац отклони од свог добра или добра другога истовремену нескривљену опасност која се на други начин није могла отклонити, а при том учињено зло није веће од зла које је претило. Да би примена овог института кривичног права била могућа, неопходно је да се испуне одређени услови у погледу опасности и отклањања опасности.

Опасност је стање у коме је неко добро угрожено и према околностима конкретног случаја постоји непосредна могућност да оно буде повређено. Она може бити изазвана како људском радњом тако и од стране животиње или од природних сила.

Услови опасности су:

1) Опасност може бити уперена на било које правом заштићено добро, могу се штитити како своја тако и туђа добра;

2) Опасност мора бити нескривљена, што значи да се на крајњу нужду не може позвати лице које је са умишљајем или из нехата изазвало опасност.

3) Опасност мора бити истовремена, тј. отклањање опасности мора бити предузето непосредно пре њеног наступања или за време док опасност траје.

4) Опасност мора бити стварна. Уколико опасност није стварна, не може се применити овај основ искључења противправности, али се учинилац може позвати на одредбу Кривичног законика која регулише стварну заблуду (тзв. путативна крајња нужда).

Услови отклањања опасности су следећи:

1) Опасност се није могла отклонити на други начин, тј. једини начин да се отклони опасност од свог добра или добра другога је остварење обележја бића кривичног дела (на пример, уколико је било могуће отклонити опасност бекством са лица места, није могућа примена крајње нужде);

2) Учињено зло не сме бити веће од зла које је претило. Зло које је учињено приликом отклањања опасности мора бити мање или исто као зло које је претило. На пример, не може се дозволити да учинилац лиши друго лице живота, јер жели да отклони опасност за своју имовину, без обзира на вредност те имовине. Уколико се ипак учини веће зло од зла које је претило, постоји прекорачење граница крајње нужде.

Учиниоцу који је сам изазвао опасност, али из нехата или је прекорачио границе крајње нужде, може се казна ублажити. Ако је учинилац прекорачио границе крајње нужде под нарочито олакшавајућим околностима може се и ослободити од казне.

Крајња нужда неће постојати ако је учинилац био дужан да се излаже опасности која је претила. Ова одредба се односи на поједине професије чије обављање подразумева одређени ризик (нпр. полицајци, ватрогасци, лекари), а њен смисао је да лица која обављају ове професије немају право да се позову на крајњу нужду уколико се нађу у опасности за време вршења професионалне дужности. Другим речима, ова лица имају обавезу да жртвују сопствена добра да би спасили туђа, али ова дужност није апсолутна. Наиме, нису дужни да се излажу опасности уколико је ризик за њихов живот или здравље већи од ризика који су они дужни да прихвате, у складу са својим професионалним обавезама (на пример, нису дужни да жртвују свој живот, уколико је извесно да ће смрт наступити).

Дело малог значаја (чл. 18. КЗ)

Дело малог значаја је институт кривичог права чија је сврха да се искључи постојање кривичног дела, иако је у конкретном случају учинилац остварио све посебне елементе дела прописане законом, јер се ради о безначајном делу за које гоњење и кажњавање није сврсисходно. За примену овог института потребно је да су кумулативно испуњена и следећа три услова: 1) да је степен кривице учиниоца низак; 2) да су штетне последице одсутне или незнатне; 3) да општа сврха кривичних санкција не захтева изрицање кривичне санкције. Овде је потребно нагласити да степен кривице учиниоца може бити низак и код умишљајних кривичних дела (нпр. дело је остварено са евентуалним умишљајем), а не само код нехатних. Код кривичних дела код којих је последица проузрокована, она мора бити незнатна. Са друге стране, последица је одсутна код кривичних дела која немају последицу (тзв. делатносна кривична дела) и код покушаја кривичног дела. На крају, трећи услов који мора бити испуњен подразумева да општа свха кривичних санкција, а то је сузбијање кривичних дела не захтева изрицање кривичне санкције. Другим речима, није неопходно изрицањем кривичне санкције утицати на учиниоца и потенцијалне учиниоце у циљу спречавања вршења кривичних дела. Да би се спречило да судови примењују овај институт и у погледу тешких кривичних дела, законодавац прописао да се одредбе овог члана могу применити само на кривична дела за која је прописана казна затвора до пет година или новчана казна.

Кривица

Кривица је обавезни елемент кривичног дела. Да би нека радња била кривично дело неопходно је да се она може учиниоцу приписати у кривицу. Из свега напред наведеног проистиче да је кривично одговоран онај учинилац који је извршио радњу која је у закону предвиђена као кривично дело, која је противправна и која је скривљена. Кривица је услов за изрицање казни и мера упозорења учиниоцу кривичног дела (чл 2. КЗ), док се са друге стране, поједине кривичне санкције (нпр. обавезно психијатријско лечење и чување у здравственој установи) могу се изрећи и лицу које није скривило дело. Степен кривице се узима у обзир при одмеравању казни као отежавајућа или олакшавајућа околност (чл. 54. ст. 1. КЗ).

Кривица постоји ако је учинилац у време када је учинио кривично дело био урачунљив и поступао са умишљајем, а био је свестан или је био дужан и могао бити свестан да је његово дело забрањено (чл. 22. ст. 1. КЗ). Кривично дело је учињено са кривицом и ако је учинилац поступао из нехата, уколико то закон изричито предвиђа (чл. 22. ст. 2 КЗ). Према томе, елементи кривице су: 1) урачунљивост; 2) умишљај или нехат и 3) свест о противправности дела.

Облици (степени) кривице су умишљај и нехат. Умишљај је тежи степен кривице и он је по правилу услов за остварење кривичних дела. Супротно томе, за постојање појединих кривичних дела довољан је и нехат као блажи облик кривице (казна за нехатна дела је блажа).

Умишљај може бити директни и евентуални (чл. 25. КЗ). Кривично дело је учињено са директним умишљајем када је учинилац био свестан свог дела и хтео (желео) његово извршење. На пример, учинилац нишани у правцу оштећеног који се налази у непосредној близини и испаљује велики број хитаца у виталне делове тела, лишавајући га на тај начин живота. Уколико је учинилац био свестан да може учинити дело па је на то пристао, облик кривице је евентуални умишљај. На пример, лице је свесно да претицањем другог возила у непрегледној кривини може довести у опасност возача и путнике у том возилу, па ипак врши претицање.

Нехат може бити свесни и несвесни. Свесни нехат постоји уколико је учинилац био свестан да може учинити дело (елеменат свести је исти као код евентуалног умишљаја), али је олако држао да до тога неће доћи или да ће то моћи да спречи (члан 26. КЗ). Код овог облика кривице учинилац олако држи да због околности конкретног случаја последица неће наступити (на пример, у раним јутарњим сатима претиче у непрегледној кривини, уверен да из супротног смера неће наићи возило, јер у то доба дана на том путу у саобраћају учествује веома мали број возила) или олако држи да ће је он моћи спречити (у поменутом примеру учинилац је уверен да ће с обзиром на ширину коловоза и возачко искуство успети да избегне саобраћајну незгоду, уколико возило из супротног смера ипак наиђе). Према томе, важно је нагласити да олако држање код свесног нехата мора бити засновано на конкретним околностима (ширина коловоза, ниска фрекфенција саобраћаја), што значи да уколико се учинилац у конкретном случају поуздао у срећу или неке неодређене околности треба узети да је облик кривице евентуални умишљај. Разграничење евентуалног умишљаја и свесног нехата је један од најтежих проблема кривичног права. Нема општег правила на основу кога је могуће утврдити пристајање на последицу односно олако држање учиниоца, већ то чине судови узимајући у обзир све релевантне околности конкретне кривичне ствари. Несвесни нехат постоји уколико учинилац није био свестан да својом радњом може учинити дело, али је према околностима и личним својствима био дужан и могао бити свестан те могућности. Дужност предвиђања последице постоји уколико би просечан припадник одређене друштевене групе у околностима конкретног случаја био свестан могућности проузроковања последице. Са друге стране, несвесни нехат подразумева и испуњење субјективног елемента, тј. да је учинилац с обзиром на лична својства (узраст, животно и професионално искуство, психофизичке особине итд.) могао да буде свестан могућности проузроковања последице кривичног дела.

Уколико неко лице оствари посебне елементе дела случајно (није био дужан и није могао да предвиди наступање забрањене последице), његово дело се не може квалификовати као кривично дело јер није скривљено, тј. није учињено са умишљајем или нехатом.

Основи искључења кривице

Неурачунљивост (чл. 23. и 24. КЗ)

Неурачунљивост је основ који искључује кривицу, односно кривично дело. Урачунљивост учиниоца се у кривичном поступку претпоставља, док се неурачунљивост утврђује уз помоћ вештака, уколико постоји сумња у њено постојање. Неурачунљив је учинилац који услед душевне болести, привремене душевне поремећености, заосталог душевног развоја или друге теже душевне поремећености није могао да схвати значај свог дела или није могао да управља својим поступцима. Дакле за постојање неурачунљивости потребно је остварење како биолошког (болест, привремена душевна поремећеност, заостали душевни развој, друге теже душевне поремећености), тако и психолошког (немогућност схватања значаја свог дела, немогућност управљања својим поступцима) основа. У душевна обољења се у психијатрији сврставају психозе, епилепсија, параноја, шизофренија итд. Привремена душевна поремећеност постоји код психофизички здравих лица, услед спољашњих или унутрашњих фактора (глад, жеђ, афектно стање, конзумирање алкохола или дрога). Заостали душевни развој одликује несклад између узраста лица и степена психичког развоја тј. интелигенције. Законодавац биолошким основом неурачунљивости сматра и друге теже душевне поремећености, које се не могу сврстати у три претходно наведена биолошка основа (нпр. психопатије). Немогућност схватања значаја свога дела представља неспособност за расуђивање, а немогућност управљања својим поступцима представља неспособност за одлучивање. И биолошки и психолошки услови постављени су алтернативно, што значи да је за неурачунљивост довољно да буде остварен један од четири наведена биолошка основа и један од два психолошка основа.

Неурачунљивост се утврђује у односу на време када је дело учињено. Неурачунљивост која настане после извршеног дела није од значаја за утврђивање неурачунљивости као основа који искључује кривицу, али може имати значај за кривични поступак (у смислу његове обуставе).

Уколико је услед неког од биолошких основа неурачунљивости способност учиниоца да схвати значај свог дела или да управља својим поступцима битно смањена, кривица учиниоца није искључена, али се може блаже казнити. Према томе, битно смањена урачунљивост је основ за ублажавање казне. Битно смањену урачунљивост треба разликовати од обично смањене урачунљивости, која у кривичном праву има значај олакшавајуће околности коју суд узима у обзир приликом одмеравања казне.

Изузетак од правила да није скривљено дело лица које у време извршења кривичног дела није могло да схвати значај свог дела или да управља својим поступцима је скривљена неурачунљивост (actiones liberae in causa). Кривица учиниоца кривичног дела који се употребом алкохола, дрога или на други начин довео у стање у којем није могао да схвати значај свог дела или да управља својим поступцима, утврђује се према времену непосредно пре довођења у такво стање. Учиниоцу који се сам довео у стање битно смањене урачунљивости казна се не може ублажити.[9]

Стварна заблуда (чл. 28. КЗ)

Стварна заблуда је основ који искључује кривицу учиниоца, односно кривично дело. Постоје две врсте стварне заблуде: заблуда о обележјима бића кривичног дела и заблуда о разлозима искључења противправности.

Стварна заблуда о обележјима бића кривичног дела подразумева да код учиниоца не постоји свест о стварним околностима које су посебни елементи кривичног дела (нпр. заблуда о радњи извршења, последици, узрочном односу, начину извршења, средствима извршења, месту или времену извршења, итд.). На пример, учинилац може бити у заблуди у погледу узраста оштећеног, јер је код појединих кривичних дела узраст обележје бића (нпр. кривично дело обљуба са дететом).

Стварна заблуда о околностима које искључују противправност постоји онда када је учинилац у заблуди у погледу неке стварне околности чије би постојање, уз друге услове, водило искључењу постојања кривичног дела. Типичан пример је путативна нужна одбрана код које учинилац погрешно држи да постоји напад као услов за примену овог института.

Дејство стварне заблуде зависи од тога да ли је у конкретном случају реч о отклоњивој или неотклоњивој заблуди. Стварна заблуда је неотклоњива ако учинилац није био дужан и није могао да избегне заблуду у погледу неке стварне околности која представља обележје бића кривичног дела или у погледу неке стварне околности која би, да је заиста постојала, чинила дело дозвољеним. Неотклоњива стварна заблуда искључује умишљај и нехат учиниоца, што значи да дело учињено у неотклоњивој стварној заблуди није скривљено, тј. није кривично дело. Отклоњива стварна заблуда је по својој природи нехатна, тј. подразумева да је учинилац био дужан и могао да буде свестан стварних околности, због чега отклоњива заблуда искључује само постојање умишљаја. Ако је учинилац био у стварној заблуди услед нехата, постојаће кривично дело учињено из нехата кад закон такво кривично дело предвиђа.

Правна заблуда (чл. 29. КЗ)

Разлог постојања одредбе о правној заблуди треба тражити у неспорној чињеници да се од грађана не може очекивати да познају све одредбе кривичног законодавства. Лице које се налази у правној заблуди нема свест о правној забрањености учињеног дела. На пример, учинилац не зна да је радња коју предузима у закону прописана као кривично дело или зна за норму али је погрешно тумачи (директна правна заблуда). Међутим, правна заблуда постоји и уколико је учинилац у заблуди у погледу неког основа који искључује противправност (учинилац не зна да је дело које чини противправно – индиректна правна заблуда). На пример, погрешно сматра да нешто представља основ који искључује противправност (погрешно сматра да је дозвољена нужна одбрана на нужну одбрану). Код стварне заблуде у погледу околности које искључују противправност, заблуда се односи на неку стварну околност која би да постоји искључила постојање кривичног дела (на пример, учинилац не зна да напад као услов за примену нужне одбране није предузет). Супротно томе, код правне заблуде у погледу основа који искључују противправност учинилац је свестан свих стварних околности, али не зна значај тих околности у кривичном праву. Овде је потребно нагласити да и у случају директне и у случају индиректне правне заблуде постоји погрешна представа учиниоца о правној забрањености дела.

Правна заблуда је основ који искључује кривицу, односно постојање кривичног дела уколико је неотклоњива. Кривица је искључена јер код учиниоца нема свести о противправности дела. Правна заблуда је неотклоњива ако учинилац није био дужан и није могао да зна да је његово дело забрањено. Учиниоцу који није знао да чини забрањено дело, али је био дужан и могао да зна, казна се може ублажити. Према томе, отклоњива заблуда је факултативан основ за ублажавање казне.

Сила и претња (чл. 21. КЗ)

Уколико неко лице оствари обележја бића кривичног дела под утицајем силе, правна квалификација његовог дела зависи од тога да ли је у конкретном случају сила била неодољива (апсолутна) или одољива (компулсивна). Наиме, ако је употребљена сила неодољива, тј. лице према коме је употребљена јој се није могло супротставити, искључено је постојање кривичног дела, јер неодољива сила искључује могућност предузимања вољне радње, а само се вољна радња сматра радњом у кривичноправном смислу (на пример, лице А гурне лице Б које у паду повреди лице Ц). Према томе, апсолутна сила је основ који искључује постојање кривичног дела. Као извршилац (посредни) кривичног дела сматраће се лице које је применило неодољиву силу.

Ако је кривично дело учињено под дејством силе која није неодољива (компулсивна сила) или претње, учиниоцу се казна може ублажити. Дакле, претња као и компулсивна сила предтављају факултативни основ за ублажавање казне. У случају употребе одољиве силе принуђено лице није лишено могућности доношења и реализовања одлуке, као што је то случај код неодољиве силе, али је одлука ипак донета под утицајем употребљене силе. Другим речима, радња предузета под утицајем одољиве силе је вољна радња, али је истовремено неспорно да воља учиниоца није у потпуности слободна. Претња је стављање у изглед неког зла лицу које се принуђује да учини кривично дело. Зло које се ставља у изглед мора бити озбиљно и могуће са становишта лица коме се прети. На пример, претња пиштољем играчком се квалификује као стављање у изглед озбиљног и могућег зла, јер лице коме се прети не зна да није употребљено право оружје. Остварење претње мора у већој или мањој мери зависити од лица које прети, јер се у супротном може говорити о упозорењу.

[1] Ibid., стр. 86, 87. [2] По правилу радњу чине не само један већ низ телесних покрета. Телесни покрет представља контракцију (грчење и опружање) мишића. [3] Нпр. кривична дела: непријављивање припремања кривичног дела (чл. 331. КЗ) и непријављивање кривичног дела и учиниоца (чл. 332. КЗ). [4] З. Стојановић, Кривично право – општи део, Правна књига, Београд 2009, XVI измењено издање стр. 102, 103. [5] Ibid., стр. 105, 106. [6] Нехатна криивчна дела, по правилу, немају своје самостално биће. Њихов законски опис полази од законског описа умишљајних кривичних дела, с тим што се као субјективни елемент уместо умишљаја предвиђа нехат. Нехат се као субјективно обележје изричито уноси посебном нормом код сваког кривичног дела код којег законодавац предвиђа нехатни облик. Умишљај се, пошто представља правило, прописује оштом нормом. Ibid., стр. 107. [7] З. Стојановић, Кривично право – општи део, Правна књига, Београд 2009, XVI измењено издање стр. 120. [8] Више о основима искључења противправности који нису предвиђени Кривичник закоником видети у: З. Стојановић, Кривично право – општи део, Правна књига, Београд 2009, XVI измењено издање стр. 133. до 137. [9] Више о скривљеној неурачунљивости (actiones liberae in causa) видети у: З. Стојановић, Кривично право – општи део, Правна књига, Београд 2009, XVI измењено издање стр. 171. до 174.