Пре него што учинилац предузме радњу извршења кривичног дела могуће је да предузме делатности које доприносе извршењу кривичног дела, које олакшавају његово извршење, али се у садржајном смислу не могу подвести под радњу извршења. У том случају ради се о припремању кривичног дела као једној физички уочљивој активности. Такође, пре него што се започне са припремањем кривичног дела као могући стадијум може се јавити и доношење одлуке да се кривично дело изврши што би била једна психичка активност која је невидљива у спољном свету. Постоје ситуације и када кривично дело остаје некомплетно, када учинилац оствари само један његов део нпр. предузме радњу извршења али је не доврши или је доврши, а последица не наступи (покушај кривичног дела). Према томе, могуће је разликовати четири могуће фазе у остварењу кривичног дела. То су: доношење одлуке, припремне радње, покушај и довршено кривично дело. Све ове фазе нису обавезне нити увек присутне код извршења кривичног дела, већ нека од њих може и да изостане. Тако нпр. извршилац некад приступи извршењу дела без икаквих припрема. Код нехатних кривичних дела не постоји стадијум доношења одлуке за извршење дела, а код неких кривичних дела нема покушаја, јер се дело сматра свршеним чим је радња извршења предузета.
Доношење одлуке за извршење кривичног дела
Доношење одлуке је први могући стадијум у остваривању кривичног дела. У овој фази извршилац само доноси одлуку о извршењу кривичног дела, али још не приступа њеној реализацији. У питању је само један мисаони процес будућег извршиоца кривичног дела. За овај стадијум извршења кривичног дела се не кажњава, пошто могући извршилац још ништа није предузео у правцу остварења те одлуке, а сама одлука не значи да ће она бити и остварена. Код одлуке недостаје основни, носећи елемент кривичног дела, а то је његова радња, па самим тим се не може ни говорити о постојању кривичног дела.
Припремање кривичног дела
Припремање кривичног дела може се вршити на различите начине. Код припремних радњи учинилац не предузима радњу извршења кривичног дела већ неке друге радње којима само олакшава извршење кривичног дела. У кривичном праву се, углавном, наглашава изузетност њиховог кажњавања и истиче да је то оправдано само када је у питању велика вредност заштитног објекта, високи интензитет његовог угрожавања и када се ради о умишљајном припремању (не може се нехатно припремати неко кривично дело). Кривични законик је начелно стао на становиште да за припремне радње не треба кажњавати, али код неких кривичних дела, због њихове тежине, прописано је кажњавање припремних радњи. Законодавац то чини на два начина, и то у оба случаја у посебном делу код појединих кривичних дела.
Први начин је да поједине, одређене припремне радње пропише као самостално кривично дело (нпр. кривично дело прављење, набављање и давање другом средства за фалсификовање из члана 227. КЗ, договор за извршење кривичног дела из члана 345. КЗ, израђивање и набављање оружја и средстава намењених за извршење кривичног дела из члана 347. КЗ и др.). Овде се формално и не ради о припремним радњама јер их је законодавац подигао на ранг радње извршења.
Други начин је прописивање кажњавања припремања као фазе у остваривању неког кривичног дела. Наиме, законодавац је код одређених кривичних дела прописао да је припремање тог кривичног дела кажњиво. Такав је случај код кривичних дела против уставног уређења и безбедности Србије. У том случају припремање се појављује као кажњиви стадијум кривичног дела о коме се ради. Да би се знало које се припремне радње сматрају кажњивим код кривичних дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије законодавац је у једном заједничком члану (чл. 320. ст. 2. КЗ) на уопштен начин навео шта представља припремање тих кривичних дела. КЗ прописује да се у том случају узимају у обзир следеће припремне радње: 1. набављање или оспособљавање средстава за извршење кривичног дела, 2. отклањање препрека за извршење кривичног дела, 3. договарање, планирање или организовање са другим извршења кривичног дела, 4. предузимање других радњи којима се остварују услови за непосредно извршење кривичног дела (а које не представља радњу извршења). Уз ове четири групе законодавац додаје и један облик припремних радњи који је специфичан за ова кривична дела а то је упућивање или пребацивање на територију Србије лица или оружја, експлозива, отрова, опреме, муниције или другог материјала ради извршења једног или више кривичних дела из ове главе (члан 320. став 3. КЗ).
Покушај кривичног дела (чл. 30. и чл. 31. КЗ)
Покушај је умишљајно започињање извршења кривичног дела при чему није наступила последица која је била обухваћена умишљајем учиниоца. Радња извршења се сматра започетом чим је извршилац предузео било коју од делатности која је у опису бића кривичног дела означена као радња извршења.
Покушај има три конститутивна обележја: 1) битно је да је предузета радња извршења кривичног дела; 2) да је та радња предузета са умишљајем; 3) да последица није наступила. До изостанка последице може доћи из два разлога: или извршилац није довршио радњу извршења па последица није могла да наступи или је он радњу извршења довршио али последица из неких других разлога није наступила. С обзиром на ове две могућности прави се разлика између несвршеног и свршеног покушаја. Код првог је радња извршења остала недовршена, а код другог је радња довршена, али је нешто друго утицало да последица није наступила. Ово разликовање је од значаја нарочито ако дође до добровољног одустанка од покушаја.
Покушај је кажњив код тежих кривичних дела тј. према ставу законодавца код кривичних дела за која се може изрећи затвор од пет година или тежа казна. Изузетно, покушај може бити кажњив и код лакших кривичних дела ако је то изричито прописано у КЗ. Кривични закон прописује да ће се учинилац за покушај казнити казном прописаном за то кривично дело или ублаженом казном (чл. 30. КЗ). Дакле, покушај представља факултативни основ за ублажавање казне.
Наш законодавац познаје и категорију неподобног покушаја. Неподобан покушај постоји када учинилац кривичног дела покуша да изврши кривично дело неподобним средством или према неподобном предмету. Дакле, кривично дело није било могуће довршити или због неподобности средства извршења (нпр. покушај тровања материјом која није отровна) или због неподобности објекта (нпр. покушај убиства лица које је већ мртво). Неподобан покушај представља факултативни основ за ослобођење од казне (чл. 31. КЗ). Од неподобног покушаја треба разликовати тзв. иреални покушај који није кажњив. Код иреалног покушаја учинилац верује да може да учини кривично дело на начин који је са аспекта уобичајеног животног искуства, односно за разумног човека потпуно бесмислен (нпр. покушај да се неко убије коришћењем црне магине, враџбина и сл.).
Код покушаја је могућ и случај да иако није дошло до последице која је обележје покушаног кривичног дела, настане нека друга лакша последица која је обележје неког другог кривичног дела – квалификовани покушај (нпр. код покушаја убиства није дошло до смрти али је настала тешка телесна повреда). У овом случају узима се да постоји само покушај тежег кривичног дела, а чињеница да је кроз покушај тежег дела остварено неко лакше узима се као отежавајућа околност приликом одмеравања казне.
Добровољни одустанак (чл. 32. КЗ)
Добровољни одустанак од извршења кривичног дела постоји кад у току извршења дела учинилац одустане од довршења започетог кривичног дела. Одустанак је добровољан ако је учинилац био свестан да дело може да доврши али је својом вољом одустао од довршења. Није битно за постојање добровољног одустанка из којих побуда је учинилац одустао (нпр. страх да ће бити откривен и кажњен, кајање, сажаљење према жртви и сл.), али је битно да је одлуку донео сам, под утицајем унутрашњих мотива, а не под утицајем спољних околности. Уколико је учинилац одустао од довршења започетог кривичног дела због тешкоћа на које је наишао приликом извршења кривичног дела или је сматрао да такве околности постоје (нпр. није умео или могао да изврши обијање или је неко наишао или му се само учинило да неко иде), неће постојати добровољни одустанак, јер учинилац није својом вољом одустао од извршења кривичног дела, већ је на то био приморан. Исто тако, свако одустајње од извршења започетог дела не мора да значи и дефинитивно напуштање идеје да се то дело у будућности ипак изврши. Стога привремени прекид извршења не спада у добровољни одустанак, већ само коначна одлука да се започето дело никада више не доврши, предствља добровољни одустанак.
Учинилац може одустати од извршења кривичног дела и у стадијуму тзв. несвршеног и свршеног покушаја. Тако, ако је учинилац одлучио да одустане, а налази се у стадијуму несвршеног покушаја (радња још није довршена) довољно је да само прекине радњу извршења па до последице неће доћи. Ако се већ налази у стадијуму свршеног покушаја (радња је свршена, али последица још није наступила), онда је потребно да учинилац спречи наступање последице (бацио је жртву непливача у воду па онда скочио и спасио је). Неће постојати добровољни одустанак ако учинилац није успео да спречи последицу јер је кривично дело у таквом случају већ свршено, чак и када је предузео све што је било у његовој моћи да спречи њено наступање.
Добровољни одустанак је околност која има значај факултативног основа за ослобођење од казне. Ослободити се од казне може и саизвршилац, подстрекач или помагач који је добровољно спречио извршење кривичног дела. Ако је учинилац који је добровољно одустао при свом деловању довршио неко друго самостално кривично дело које није обухваћено кривичним делом од чијег извршења је одустао, он се неће моћи ослободити од казне за то друго дело по основу добровољног одустанка.
Commenti