Саучесништво

Појам и врсте саучесништва

Саучесништво постоји када у остварењу једног кривичног дела учествује више лица, при том код њих мора постојати свест о заједничком деловању. Они се сви сматрају учиниоцима тог дела, а због зајед­ничког учествовања у његовом остваривању називају се саучесницима. Они у том делу могу да учествују на различите начине због чега се и разликују различити облици саучесништва. У том смислу прави се разлика између извршилаштва (и саизвршилаштва), подстрективања и помагања, па се доследно томе као субјекти појављују: извршилац (и саизвршилац), подстрекач и пома­гач. Извршилац је лице које својом радњом извршава кривично дело, односно које производи последицу кривичног дела (саизвршиоци постоје ако више лица заједнички извршавају кривично дело), подстрекач је лице које наводи другог да изврши кривично дело, а помагач помаже извршиоцу да изврши кривично де­ло. У теорији постоји подела саучесништва на саучесништво у ужем и саучесништво у ширем смислу. Саучесништво у ужем смислу обухвата подстрекавање и помагање, а саучесништво у ширем смислу поред подстрекавања и помагања обухвата и саизвршилаштво. За постојање саучесништва потребно је да је дело извршено или покушано, односно да је извршилац ушао у криминалну зону. Од саучесништва треба разликовати посредног извршиоца. И у том случају ради се о учешћу више лица у остварењу кривичног дела, али се лице које предузима радњу извршења сматра само средством, а не извршиоцем. Посредни извршилац је оно лице које остварујући све субјективне елементе кривичног дела наведе другог на остварење кривичног дела, а де се при том тај други не може сматрати извршиоцем кривичног дела јер му у потпуности недостаје субјективна страна кривичног дела (лице је извршило дело под утицајем апсолутне силе; лице је доведено у неотколоњиву стварну заблуду; лице које нема својство потребно за извршење неког кривичног дела извршило га је подстрекнуто од стране лица које то својство има).

Саизвршилаштво (чл. 33. КЗ)

Нашим законодавством предвиђено је да саизвршилаштво постоји када више лица учествовањем у радњи извршења са умишљајем или из нехата заједнички изврше кривично дело, или остварујући заједничку одлуку другом радњом са умишљајем битно допринесу извршењу кривичног дела. Тако код саизвршилаштва у извршењу може да учествује више лица који заједнички врше рад­њу извршења или пак предузимајући поједине делатности које улазе у састав рад­ње извршења (на пример, код кривичног дела крађе саизвршиоци заједнички врше одузимање ствари, или код кривичног дела разбојништва један примењу­је силу или претњу, а други одузима ствари, јер код овог кривичног дела обе ове делатности улазе у састав радње извршења). У неким случајевима саи­звршиоци који су се договорили да изврше кривично дело поделе међусобно улоге тако да само неки учествују у радњи извршења, док други врше неке друге радње (на пример један одузима ствари, а други чува стражу да неко не наиђе). Дакле, саизвршиоци су сви који су учествовали у радњи извршења, а исто тако и они који су предузимали неке друге радње, али су дело схватали као своје.

У случају када је макар и делимично предузета радња извршења, за постојање саизвршилаштва на субјективном плану не тражи се ништа више од општег субјективног услова за постојање саучесништва, а то је свест о заједничком деловању. Међутим, ако неко није предузео радњу извршења, већ неке друге радње које саме по себи могу бити и радње помагања, потребно је да је субјективи елемент остварен у једној интензивнијој форми, па чак и у фирми извршилачке воље. У том случају неопходно је и постојање заједничке одлуке. Објективни и субјективни елемент у конкретном случају се морају посматрати у међусобној вези и може се узети, до одређене границе, да јаче изражен субјективни елемент може донекле компензовати објективни елемент. То мора представљати битан допринос извршењу кривичног дела. Разликовање између битног и обичног доприноса треба тражити и на плану узрочне везе. Обичан допринос није неопходан услов за извршење кривичног дела, док би се битан допринос могао схватити у том смислу.[1] Тако, чување страже које је само по себи радња помагања, може у зависности од конкретних околности прерасти у саизвршилаштво (нпр. да је постојао договор око поделе украдених ствари, да се крађа није могла извршити без чувања страже и сл.).

Што се тиче кривице код саизвршилаца може постојати како умишљај, тако и нехат. При томе је могуће да сви поступају са умишљајем или сви из нехата, али је мо­гуће и да неки од саизвршилаца делују са умишљајем, док други поступају из нехата (на пример, два радника заједнички бацају греду са крова при чему је­дан види да доле стоји човек кога жели да повреди (поступа са умишљајем), док други није видео да доле има некога (поступа из нехата)). За саизвршиоце важи иста прописана казна, док одмерена казна (зави­сно од олакшавајућих и отежавајућих околности) може бити неједнака.

Код кривичних дела код којих је посебно својство учиниоца битно обележје кривичног дела, саизвршилац може бити само оно лице које може бити и самостални извршилац. Саизвршилаштво ће постојати и онда када се неко придружи некоме у току извршења кривичног дела. Када два или више лица заједнички проузрокују последицу кривичног дела, без постојања свести о заједничком деловању, неће постојати саизвршилаштво.

Подстрекавање (чл. 34. КЗ)

Подстрекавање, као облик саучесништва, постоји кад неко наводи дру­гога да учини кривично дело. Под навођењем се подразумева утицање на другог да донесе одлуку да изврши кривично дело. Радње којима се то чини могу бити различите, на пример, наговарање, убеђивање, саветовање, на­ређивање, молба, обећање награде и свака друга делатност којом се може утицати на доношење одлуке да се изврши кривично дело. Чак и привидно одвраћање којим се у ствари даје идеја другоме да изврши кривично дело, може бити начин подстрекавања. Подстрекавање треба да буде управљено на одређено лице као потенцијалног извршиоца дела или на одређени круг лица. Обраћање неодређеном броју лица (на пример, на масовном скупу, преко радија или телевизије или путем штампе) не представља подстрекавање, али може имати карактер пропаганде која под одређеним условима може пред­стављати кривично дело. Подстрекавање мора да се односи на одређено кри­вично дело, па нема подстрекавања ако се навођење односи на вршење кривичних дела уопште, што може бити кажњиво, али није подстрекавање као облик саучесништва. За постојање подстрекавање неопходно је да под­стрекач зна кога подстрекава док подстрекнути обично зна ко га је под­стрекао, али не мора то знати, тако да је подстрекавање могуће и путем анонимног телефонског позива или анонимним писмом. Подстрекавањем се изазива код другог одлука да изврши кривично дело, па стога не може по­стојати подстрекавање ако се подстрекнути већ одлучио да учини кривично дело (у таквом случају навођење може имати карактер охрабривања као облик психичког помагања). Ипак, овакво охрабривање може имати карак­тер подстрекавања, ако одлука коју је подстрекнути већ донео није још била учвршћена тј. ако је постојало колебање. Учвршћивање одлуке може пред­стављати подстрекавање, јер се њиме у оваквом случају доприноси дефини­тивној одлуци. Стога се може рећи да код подстрекавања постоји изазивање или учвршћивање одлуке код другог да изврши кривично дело.

Подстрекавање може бити непосредно или посредно зависно од тога да ли подстрекач директно утиче на другог или то чини преко другог, тј. подстре­кава неког да он подстрекне другог. Ако више лица подстрекава исто лице на извршење истог кривичног дела, они се појављују као саподстрекачи.

Подстрекавање по свом резултату може бити успело и неуспело. Успело је ако подстрекнути изврши кривично дело на које је подстрекаван или га бар делимично оствари извршивши покушај тог кривичног дела. Насупрот томе, под­стрекавање је неуспело ако није дошло до извршења кривичног дела на које се подстрекавање односило, без обзира на то како је до тога дошло тј. да ли зато што подстрекач није успео да наговори подстрекнутог или што овај није успео да изврши кривично дело, или је од намере његовог извршења одустао.

У погледу виности за подстрекавање се тражи умишљај подстрекача. Може се замислити и нехатно подстрекавање (на пример, неко прича пред другим да његов пријатељ има много новца и да га држи на одређеном месту и тиме нехатно изазове одлуку код овога да изврши крађу), али ова­кво подстрекавање није кажњијво.

За подстрекавање (ако је оно успело) подстрекач се кажњава ка­зном прописаном за кривично дело које је учињено. За њега важи иста про­писана казна као и за извршиоца, али одмерена казна подстрекачу, зависно од олакшавајућих или отежавајућих околности, може бити мања или већа од оне која буде одмерена извршиоцу.

За неуспело подстрекавање подстрекач се не кажњава, али ако се не­успело подстрекавање односило на кривично дело чији је покушај по закону кажњив, за неуспело подстрекавање ће се казнити. У том случају се неу­спели подстрекач кажњава као за покушај кривичног дела, а то значи да ће се казнити казном прописаном за то кривично дело или ублаженом казном.

Подстрекавање се у неким случајевима предвиђа као посебно, самостално кривично дело. То се чини или зато што радња подстрекавања не би представљала саучесништво према општим правилима (навођење на самоубиство) или због тога што се жели прописати строжа казна за извршиоца (позивање и подстицање лица на избегавање војне обавезе).

Помагање (чл. 35. КЗ)

Помагање, као облик саучесништва састоји се у пружању помоћи дру­гоме да изврши кривично дело. Помагање се мора односити на извршење одређеног кривичног дела. Ако би се пружање помоћи односило на вршење кривичних дела уопште (на пример, давање алата за обијање) такво деловање не би се могло сматрати као помагање. Помагач мора знати извршиоца тј. мора знати коме помаже (не мора га лично знати, али мора му бити познат круг лица из кога ће произићи извршилац), али помогнути (иако најчешће зна) не мора знати ко му помаже (на пример, неко пошаље пиштољ другоме, за кога зна да намерава да изврши кривично дело убиства, при чему овај не зна ко му је пиштољ послао).

Помагање може да се изврши на разне начине односно различитим рад­њама. У том смислу прави се разлика између физичког и пси­хичког помагања. Физичко помагање, на пример, може да се састоји у да­вању средстава за извршење кривичног дела, у отклањању препрека, ства­рању повољних услова или неком другом пружању материјалне помоћи. Психичко помагање може се састојати у охрабривању, давању савета или информација од значаја за извршење кривичног дела, обећању да ће после учињеног кривичног дела прикрити кривично дело, учиниоца, средства којим је кривично дело извршено, трагова кривичног дела или предмета прибављених кривичним делом, или у пружању неке друге подршке којом се извршиоцу психички олакшава да изврши кривично дело. За разлику од подстрекавања помагач не доприноси извршиоцу да донесе одлуку да изврши кривично дело, већ му по­маже да одлуку коју је извршилац већ донео учврсти.

Помагање се поред чињења може извршити и нечињењем и може га извршити само лице код кога је постојала дужност на неко чињење (чувар објекта исти не чува адекватно како би се из њега могла извршити крађа).

Помагање може бити непосредно и посредно, зависно од тога да ли се помоћ пружа директно извршиоцу или другом лицу да оно помогне извршио­цу. Може се догодити да неко другоме помогне у подстрекавању или да неко подстрекне другога на помагање. У оваквим случајевима такво поступање треба сматрати помагањем или подстрекавањем зависно од то­га какав значај то поступање има за крајњег извршиоца (да ли се њему ти­ме доприноси да донесе одлуку или да је спроведе у дело). С обзиром на то, помагање у подстрекавању је подстрекавање (доприноси одлуци), а под­стрекавање на помагање је помагање (јер доприноси да извршиоцу буде помогнуто).

Код помагања је од значаја и кад се оно врши: пре извршења кри­вичног дела, у току извршења, или после извршеног дела (подстрекавање је увек пре извршења дела). У том смислу разликују се претходно, истовреме­но и накнадно помагање. С обзиром на то да помагање представља до­принос да кривично дело буде извршено, само су претходно и истовремено помагање у ствари право помагање, док накнадно помагање није саучесништво у извршењу дела, јер је дело већ извршено, па пружање такве помоћи не доприноси извршењу дела. Помоћ пружена након извршеног кривичног дела која се састоји у томе да се крије извршилац, да се прикривају трагови или средства којим је дело извршено и слично, осим ако то није раније обећано, представља посебно кривично дело помоћи учиниоцу после изршења кривичног дела (чл. 333. КЗ), док се прикривање ствари прибављених кривичним делом појављује као кривично дело прикривања (чл. 221. КЗ).

Ип­ак, ако је неко учиниоцу пре извршења кривично дела обећао да ће му пружити наведене видове помоћи после извршења кривичног дела, постојаће саучесништво у виду психичког помагања, јер ће већ за само такво обећање онај ко га је дао одговарати као помагач, а у том случају (пошто је већ постао саучесник) неће одговарати и за прикривање извршиоца, трагова дела или ствари.

Помагање може бити успело или неуспело зависно од тога да ли је кри­вично дело за чије извршење је пружена помоћ извршено или није. Помагање је успело ако је помогнути извршио кривично дело или бар покушај истог, а неуспело ако није учињено дело, било зато што помагач није успео да пружи помоћ, било да помогнути није успео да изврши дело или је одустао од наме­ре његовог извршења. Помагање мора бити учињено са умишљајем, а ако је учињено из не­хата, иако је то могуће (непажљивим чувањем оружја омогући извршиоцу дела да дође до оружја), не сматра се као саучесништво у виду помагања.

Помагач се кажњава казном прописаном за то дело или блажом ка­зном. Ово показује да је помагање лакши облик саучесништва од подстре­кавања (код кога није предвиђена могућност блажег кажњавања). Ова­ква разлика у погледу кажњавања за подстрекавање и помагање може се објаснити тиме што навођење другог на извршење кривичног дела има увек приближно исту тежину као и извршење (уместо да сам изврши наведе другог), док помагање може имати веома различит значај (од помоћи без које кри­вично не би могло ни бити извршено, па до сасвим мале помоћи, која је ма­ло олакшала извршиоцу извршење кривичног дела). За неуспело помагање ни­је предвиђено кажњавање.

Помагање се у неким случајевима предвиђа као посебно, самостално кривично дело. То се чини или зато што радња помагања не би представљала саучесништво према општим правилима (помагање у самоубиству) или због тога што се жели прописати строжа казна за извршиоца, или се пак жели искљуити могућност блажег кажњавања помагача.

Границе одговорност и кажњивости саучесника (чл. 36. КЗ)

Саизвршилац је одговоран за извршено кривично дело у границама свог умишљаја или нехата, а подстрекач и помагач у границама свога умишљаја. Због тога, ако извршилац изврши теже кривично дело од оног на које је подстрекаван или за које му је пружено помагање, подстрекач и помагач ће одговарати за оно што је у границама њиховог умишљаја, тј. за оно дело (лакше) на које се односио њихов умишљај. Међутим, у случају да је извршилац извршио покушај кривичног дела подстрекач и помагач одговараће за покушај иако се њихов умишљај односио на свршено кривично дело. Исто тако уколико извршилац изврши лакши облик кривичног дела (или лакше истоврсно кривично дело) од оног на које је био под­стрекнут или у односу на које му је пружена помоћ, подстрекач и помагач ће се казнити за то лакше дело које је учињено. Међутим, уколико би се у таквој ситуацији подстрекач по одредбама о кажњавању за неуспело подстрекавање строже казнио него за дело које је извршио извршилац, он се неће казнити за учињено дело већ за неуспело подстрекавање на дело на које се његово навођење односило.

Основи који искључују кривицу извршиоца не искључују кривично дело саизвршиоца, подстрекача или помагача код којег кривица постоји. Дакле, одговорност саучесника за учињено кривично дело постоји независно од тога да ли постоји кривица извршиоца (довољно је да је извршилац остварио све објективне елементе кривичног дела, не захтева се да је и крив за извршено дело).

У неким случајевима извесни лични односи, лична својства, или личне околности, утичу на ослобођење од казне или на одмеравање казне. У та­квим случајевима ако оне постоје код неког од саучесника (у ширем сми­слу) оне утичу само на његово ослобођење од казне или на његово кажњавање, а не и на ослобођење од казне или кажњавање других саучесника (на пример, ако је извршилац дела битно смањено урачунљив, њему се може ублажити казна, али то неће утицати на одмеравање казне подстрекачу и помагачу, ако је неко од саучесника добровољно одустао од покушаја (спречио наступање последице) он се може ослободити од ка­зне, али не и други саучесници код којих та лична околност није постојала). Међутим, ако су у питању лични односи, лична својства или личне околности који представљају битно обележје кривичног дела, такви односи, својства или околности морају да постоје код извршиоца (јер он мора да оствари све еле­менте бића одређеног кривичног дела), али не и код саучесника у ужем сми­слу, па ће подстрекач или помагач одговарати за кривично дело иако они то својство немају. Тако, на пример, извршилац одређеног службеног кри­вичног дела мора имати својство службеног лица, али подстрекач или помагач одговарају као саучесници за то дело и кад они то својство немају. У та­квим случајевима подстрекачу или помагачу казна се може ублажити.

Код кривичног дела квалификованог тежом последицом, саучесници одговарају за то кривично дело под истим условима као и извршилац, тј. одговарају и за насталу тежу последицу иако се њихов умишљај односио на основни облик дела (када би одговарали само за умишљај, а не и у односу на тежу последицу насталу из нехата, они би се привилеговали у односу на извршиоца код кога такође у односу на тежу последицу постоји нехат).

[1] Ibid., стр. 228, 229.