Ток кривичног поступка представља предузимање законом одређених, међусобно различитих кривичнопроцесних радњи од стране кривичнопроцесних субјеката, према законом одређеном редоследу, чијом се реализацијом расправља и решава одређена кривична ствар. Због тога што је редослед предузимања радњи стриктно законом утврђен, он се у пракси не може мењати, а евентуална одступања морају имати своје упориште у закону. Имајући у виду да је редовни кривични поступак предвиђен за највећи број кривичних дела, и то оних најтежих, његова структура је посебно детаљно уређена, а законско уређење осталих поступака своди се на прописивање изузетака од тока редовног поступка и увођења неких посебности карактеристичних за сваки посебан, односно помоћни поступак.[1]
Посматрано уопште, ток редовног кривичног поступка може се поделити на првостепени кривични поступак и поступак по правним лековима (другостепени кривични поступак). Првостепени кривични поступак се одвија пред првостепеним судом који расветљава и решава кривичну ствар. Овај поступак има два стадијума: претходни и главни кривични поступак. Претходни кривични поступак је први стадијум који обухвата три фазе: предистражни поступак, истрагу и оптужење. Други стадијум је главни кривични поступак, који чине следеће фазе: припремање главног претреса, главни претрес и доношење пресуде.
Предистражни поступак, као прва фаза претходног кривичног поступка, има карактеристике неформалног (преткривичног) поступка. Он није законом дефинисан, и представља фазу у којој кључне активности предузимају јавни тужилац (као руководилац) и полиција – када постоје основи сумње да је учињено кривично дело за које се гони по службеној дужности. Активности које се предузимају у овој фази поступка своде се на предузимње оперативно-тактичких мера и радњи, изузетно на предузимању доказних радњи, спровођење мера којима се обезбеђује присуство осумњиченог и подношење кривичне пријаве. Сврха предистражног поступка јесте истраживање потенцијалног кривичног догађаја до степена сумње који јавном тужиоцу омогућава доношење одлуке о формалном покретању или непокретању истраге - кривичног поступка. У овој фази може доћи и до примене начела опортунитета кривичног гоњења, чијом би се применом избегло покретање и вођење кривичног поступка. Предистражни поступак се може окончати покретањем кривичног поступка (најчешће доношењем наредбе о спровођењу истраге) или одбачајем кривичне пријаве.[2]
Истрага је друга фаза претходног кривичног поступка која се покреће када постоје основи сумње да је учињено кривично дело, а може се водити против познатог или непознатог учиниоца (чл. 295. ЗКП). Истрага се покреће наредбом надлежног јавног тужиоца, а доноси се пре или непосредно после прве доказне радње коју су предузели јавни тужилац или полиција у предистражном поступку, а најкасније у року од од 30 дана од дана када је јавни тужилац обавештен о првој доказној радњи коју је полиција предузела (чл. 296. ст. 1. и 2. ЗКП). Основни циљ истраге јесте прикупљање доказа и података неопходних за доношење одлуке о подизању оптужнице или о обустави кривичног поступка (чл. 295. ст. 2. ЗКП). Истрага се окончава доношењем наредбе о завршетку истраге од стране јавног тужиоца. Истрага није обавезна фаза претходног поступка и може изостати у случају подизања непосредне оптужнице, ако прикупљени подаци о кривичном делу и учиниоцу пружају довољно основа за оптужење (чл. 331. ст. 5. ЗКП).[3]
Оптужење је трећа фаза претходног кривичног поступка која се састоји од две активности, подизања оптужнице и њене контроле по приговору окривљеног или његовог браниоца и по службеној дужности од стране суда. Ова фаза започиње подизањем оптужнице, а окончава се ступањем оптужнице на правну снагу или обуставом кривичног поступка. Јавни тужилац подиже оптужницу када постоји оправдана сумња да је одређено лице учинило кривично дело (чл. 331. до чл. 343. ЗКП).
Главни кривични поступак је други стадијум редовног кривичног поступка који почиње ступањем оптужнице на правну снагу и траје до доношење првостепене пресуде. Овај стадијум сачињавају три фазе, припремање главног претреса, главни претрес и доношење пресуде. Све активности у овом стадијуму поступка посвећене су утврђивању истине и пресуђењу конкретне кривичне ствари.
Припремање главног претреса је прва фаза главног кривичног поступка која почиње потврђивањем оптужнице и њеним достављањем председнику већа који руководи овом фазом. У њој се предузимају активности које имају за циљ одржавање главног претреса (нпр. упућивање позива сведоцима који треба да сведоче на главном претресу; одређивање чланова судећег већа и др.) и одређује се место и време одржавања рочишта за главни претрес (чл. 344. до чл. 352. ЗКП).
Главни претрес је друга, централна фаза главног кривичног поступка, која почиње читањем оптужнице. Она представља суђење у правом смислу речи, с обзиром да се у њој расправља о свим доказима битним за пресуђење кривичне ствари. Најважније активности у овој фази могу се груписати на следећи начин. Прва активност је отварање главног претреса које је у надлежности председника већа, као и објављивање предмета претреса, састава судског већа и утврђивања претпоставки за одржавање главног претреса. Друга активност означава почетак главног претреса, односно читање оптужнице. Трећа активност се односи на предузимање прве радње доказивања, а то је саслушање оптуженог. Четврта активност обухвата спровођење доказног поступка (испитивање сведока, вештака, презентовање материјалних доказа и сл.), а последња активност подразумева давање завршних речи од стране одређених кривичнопроцесних субјеката (овлашћени тужилац, оштећени, бранилац и оптужени) (чл. 353. до чл. 415. ЗКП).[4]
Последња фаза главног кривичног поступка је доношење пресуде која се састоји од изрицања пресуде (пресуда се изриче у нејавној седници судског већа, после усменог већања и гласања, а одлука се сматра донетом када је за њу гласала већина чланова судског већа); објављивања пресуде; писмене израде пресуде и достављања пресуде.
Другостепени кривични поступак је факултативан, води се пред вишим судом и условљен је употребом редовних правних лекова од стране овлашћених субјеката ради расправљања и одлучивања о правилности и законитости суђења које је обавио провостепени суд. Када се исцрпе могућности за улагање редовних правних лекова, или ако истекну законом предвиђени рокови за њихово изјављивање, првостепена пресуда постаје правноснажна. Поступак по ванредним правним лековима (захтев за понављање кривичног поступка и захтев за заштиту законитости) води се против правоснажних судских одлука, односно одлука које се више не могу нападати редовним правним лековима.
Кривични поступак сматра се покренутим:
1) доношењем наредбе о спровођењу истраге;
2) потврђивањем оптужнице којој није претходила истрага;
3) доношењем решења о одређивању притвора пре подношења оптужног предлога у скраћеном поступку;
4) одређивањем главног претреса или рочишта за изрицање кривичне санкције у скраћеном поступку;
5) одређивањем главног претреса у поступку за изрицање мере безбедности обавезног психијатријског лечења (чл. 7. ЗКП).
Кривични поступка може се окончати:
1) пресудом (осуђујућом, ослобађајућом или одбијајућом);
2) закључењем споразума о признању кривичног дела (пресуда о прихватању споразума);
3) обуставом истраге (наредбом јавног тужиоца);
4) обуставом поступка (решењем ванпретресног већа или председника претресног већа);
5) одбацивањем оптужног акта (решењем ванпретресног или претресног већа).
Comments