Kako bismo uopšte diskutovali o ljudskim pravima i njihovoj univerzalnosti, moramo pre svega definisati šta ljudska prava zapravo jesu. Prema definiciji Kancelarije Komesara Ujedinjenih Nacija za ljudska prava „ljudska prava su prava inherentna svim ljudskim bićima, bez obzira na nacionalnost, boravište, pol, nacionalno i etničko poreklo, rasu, religiju, jezik ili drugo obeležje…“. Ova prava su zagarantovana međunarodnim pravom, političkim deklaracijama, međunarodnim, bilateralnim i regionalnim ugovorima, praksom i radom međunarodnih sudova i tribunala.
Poreklo teorije o ljudskim pravima može se pronaći još u antičkoj Grčkoj, u radu grčkih filozofa.
U Srednjem veku, sakralna filozofija i teologija su nastavile težnju za uspostavljanjem ljudskih prava kao univerzalne kategorije. Nakon velikih otkrića novih kontinenata, evolucije u filozofiji , Humanizma i Renesanse, nastaje radikalan zaokret u teoriji ljudskih prava. Moderni mislioci, Džon Lok, Tomas Hobs, Žan-Žak Ruso, Imanuel Kant preusmerili su pažnju sa spoljašnjih osnova ljudskih prava na individualna, sadržana u ličnim uverenjima, snazi razuma i moralne samo-kontrole individualaca.
Petovekovni proces „individualizacije“ ljudskih prava „krunisan“ je sa nekoliko međunarodnih dokumenata i deklaracija nakon Drugog svetskog rata. Tragično iskustvo ratnih razaranja , uništavanja i drugih zločina, istrebljenja, zločina protiv čovečosnosti su ubrzali unifikaciju međunarodne zaštite ljudskih prava: Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima (1948), Deklaracija o pravima dece ( 1959), Međunarodni paktovi o građanskim i političkim pravima ( 1966), Međunarodni paktovi o ekonomskim, scoijalnim i kulturnim pravima (1966), itd. Pored međunarodnih ugovora i deklaracija, međunarodno pravo ljudskih prava i njegovi univerzalni principi su stvarani, i dalje se stvaraju, kroz rad i praksu Evropskog suda za ljudska prava, Medjunarodnog suda pravda i Medjunarodnog krivičnog suda.
U teoriji ljudskih prava postoje četiri škole mišljenja, što ne znači da dve ili više škola ne dele neke sličnosti u određenim tačkama. One imaju pozadinu u nekoliko akademskih disciplina: filozofiji, političkoj teoriji, pravu, antropologiji, sociologiji, medjunarodnim odnosima, psihologiji, istoriji, itd.
Predstavnici škole prirodnog prava univerzalnost ljudskih prava vide u njihovom poticanju od prirode.
Oni zapravo veruju u ljudska prava i postavljaju parametre za prepoznavanje univerzalnosti ljudskih prava. Za njih, prinicipi na kojima počivaju ljudska prava su jedinstveni i univerzalni, nezavisni od vremena, mesta i kultura. Kao više, iznad pozitivnog prava, ono daje ljudima standarde za određivanje da li je pozitivno pravo pravično ili nije. Tokom dugog perioda, barem u zapadnom delu svetu, prirodno poreklo ljudskih prava predstavljalo je „zdrav razum“ i neupitnu istinu.
Predstavnici „protestujuće“ škole izgradili su poziciju i argumente na konstataciji da je nepravda, koja evoluira tokom vremena, uslovila novu formulaciju i pristup u teoriji i praksi ljudskih prava.
„Oslobađajuća“ škola ljudska prava posmatra kao konstantnu borbu za globalno usvajanje liberalnih vrednosti i univerzalnosti ljudskih prava.
Predtavnici „diskursne“ škole naglašavaju uticaj različitosti moralnih i kulturnih normi u društvima kroz prostor i vreme. Oni ljudska prava doživljavaju samo kao proizvod globalnog diskursa, ali ne i kao pojam ili fenomen koji postoji koji postoji u svakodnevnom životu. Za njih, pojam koji nazivamo ljudskim pravima predstavlja kombinaciju kulturne prakse, javnih politika i zakona, ustaljenih sistema i vrednosti.
Unošenje ljudskih prava u ustave i zakone nema formalnu, već samo deklarativnu ulogu, zbog toga što to samo potvrđuje ono što već postoji i bez tog formalnog priznanja. Međunarodne deklaracije i dokumenti samo sumiraju najnovije napretke u oblasti ljudskih prava. Iako je važnost postojanja ljudskih prava neupitna, i dalje postoji dovoljno prostora za diskusiju o poreklu ljudskih prava.
Osim različitih škola u teoriji ljudskih prava, postoje kritike koje protivreče argumentima koje predstavnici ovih škola koriste u građenju svojih stanovišta: realisti, utilitaristi, Marksisti, kulturni-relativisti, feministi, post-kolonijalisti.
Ove kritike zapravo ukazuje na razlike između idealnih, teorijskih konstrukcija ljudskih prava i realnosti njihovog dostizanja širom sveta. Sve ove kritike možemo pozicionirati u dve velike grupe: praktične i konceptualne.
Kritike realista naglašavaju tradiciju“ proglašavanja“ ljudskih prava u (međunarodnim) deklaracijama i konvencijama. Prema njima, „koren“ ove tradicije nalazi se u Deklaraciji o pravima čoveka i građanina ( 1789) i Francuskoj revoluciji. Lajt motiv ove deklaracije je ideja da ljudska prava već postoje, tako da ih nije potrebno stvoriti već samo proglasiti. Realisit zapravo kritikuju te pre-egzistenciju ljudskih prava, i čak štaviše, naglašavaju ulogu čoveka u stvaranju ljudskih prava. Neki od njih ljudska prava vide kao imaginarna i opasna zbog toga što ona ne prikazuju prava sliku i bliža su utopiji nego realnosti, sa mogućnošću da prouzrokuju revolt. Glavnu ideju ove kritike čini tvrdnja ljudska prava nepostoje odvojeno, iznad države, pozitivnog prava, pravnog okvira – ona su društvena činjenica.
Utilitarijanizam, kao filozofsko mišljenje koje ocenjuje akciju prema posledici koju izaziva, tvrdi da je najbolja ona akcija koja maksimizira korisnost. Utilitarijanizam stavlja kolektivni interest pre individualnog, i spreman je da žrtvuje individualno pravo kako bi postigao korisnost za kolektivitet.
Predstavnici ove škole mišljenja se ne slažu sa tvrdnjom da su neka prava apsolutna i a priori iznad drugih prava.
Dokle god ljudska prava osiguravaju opšte dobro-javni interes, utilitaristi su spremni da ih zagovaraju i brane. Čak štaviše, oni favorizuju ( ljudska) prava utemeljena u međunarodnom pravu radije nego prirodno „data“ ljudska prava, utemeljena na nekim univerzalnim, iznad pozitivnog prava, izvorima.
Marksistička kritika tvrdi da ljudska prava maskiraju i odvlače pažnju sa nejednakosti i eksploatacije u kapitalističkom društvu, da su ljudska prava instrument kojim vladajuća klasa zadržava poziciju u društvu i vlasništvo nad resursima.
Kritika kulturnog relativizma pojavila se još pre samog donošenja i usvajanja Univerzalnedeklaracija o ljudskim pravima Ujedininjenih Nacija, 1947. , kada je Američkoa Antropološka Asocijacija iznela nekoliko argumenta u pogledu kritike univerzalnosti ljudskih prava. Ona je tvrdila da je uspostavljanje ljudskih prava proizvod pojedinačne kulture i da ne bi trebalo da postoji jedan, univerzalni standard ljudskih prava, validan za celokupno čovečanstvo. Različite vrednosti i moralne norme, dominantne u određenoj kulturi, mogu da stvore različite normativne okvire za ljudska prava.
Možda je jedna od najvažnijih uloga kulturnog relativizma bila da se suprostavi imperijalističkoj tendenciji da prisvaja „emancipaciju“ u pogledu ljudskih prava, i da to koristi kao izgovor za (neo)kolonijalna osvajanja i kampanje. Jednostavno, kulturni relativizam poseduje sposobnost da prevaziđe arogantnost univerzalizma.
Feministička kritika ističe da su ljudska prava stvorena dominantno od strane muškaraca i da su orijentisana prema njihovim potrebama. Ova kritika naglašava da su ljudska prava stvorena „ od muškaraca za muškarce“.
Post-kolonijalisti pokušavaju da kritikuju zaostavštinu (zapadnog) imperijalizma i „ekskluzivni koncept“ ljudskih prava. Oni kritikuju argumente koje su kolonijalisti koristili da opravdaju svoje akcije: civilizacija, rasna superiornost, prosvećivanje, kao izgovore za aroganciju Zapada i podelu na „nas“ i „njih“.
Možemo zaključiti da, iako uvek postoji prostor za kritiku ustanovljavanja i porekla ljudskih prava , nema sumnje da su ljudska prava nešto za šta ne smemo prestati da se borimo i zagovaramo, ukoliko želimo da živimo u svetu bez nepravde.
Literatura:
Sasa Gajin, Human rights, legal- systematical framework ( Belgrade, 2012 )
Leo Strauss, Natural Right and History (Chicago: University of Chicago Press, 1953
Marie-Bénédicte Dembour, What are human rights ( Human Rights Quarterly, Volume 32, Number 1, The Johns Hopkins University Press)
Comments