Državna suverenost.- Za državu se vezuje suverenost kao kvalitet, obeležje ove organizacije. Najviši organ u državi naziva se suvereni organ, najviša ličnost, poglavar države - suveren i slično. Pokatkada se i u običnom govoru za ličnost koja ima neograničenu vlast, najjača prava u odnosu na druge, kaže da je suveren, za organ ili organizaciju isto tako.
Poreklo termina suverenost je od latinske reči superanus, što znači viši. Kasnije je ovaj izraz dobio značenje najviši, vrhovni. Ovim terminom se obeležava položaj subjekta, organa ili organizacije u odnosu na druge subjekte, organe i organizacije. Subjekt koji je suveren ima najjaču vlast, samostalan je i nezavisan. Ostali su mu potčinjeni i zavisni. Tako se ovaj pojam može vezati za razne subjekte, organe i organizacije. Međutim, pojam suverenost se najviše vezuje za državu i njene organe. Država raspolaže najjačom vlašću u odnosu na sve druge društvene organizacije i zajednice. One su sve potčinjene državi koja raspolaže monopolom fizičke prinude. Iako razni subjekti, društvene organizacije, udruženja i druge zajednice vrše vlast u državi, ipak je ta vlast slabija u odnosu na državnu vlast. Iz toga i proizlazi da je država suverena.
Suverenost države se manifestuje u tome da na svojoj teritoriji država može vršiti vlast neograničeno, da je ta vlast najjača od svih vlasti raznih organizacija i zajednica. Položaj tih organizacija i zajednica i vršenje njihove vlasti i delatnosti određuje i kontroliše država. Stoga se može reći da postoji suprematija državne vlasti u odnosu na sve vlasti drugih subjekata u državi. Svojim pravnim normama
država reguliše vršenje državne vlasti i odnose prema državi svih subjekata koji vrše razne vlasti. Tako, pravnim normama država izražava i obezbeđuje suprematiju državne vlasti.
Suverenost države se dalje izražava u nezavisnosti i samostalnosti državne vlasti od svakog stranog mešanja. Na državu ne može dejstvovati prinudom druga država. Ukoliko dođe do upotrebe prinude dovodi se u pitanje suverenost države na koju je prinuda uperena. Međutim, iako je svaka država nezavisna od drugih država i organizacija spolja, ipak, u današnjem društvu i odnosima država, kada vlada velika komunikacija između država, ekonomska i politička povezanost, može doći do uticaja između država i čak do određene zavisnosti jedne države od druge ili raznih međunarodnih organizacija. Ipak, i u takvim odnosima država je slobodna u odlučivanju i opredeljenju, te od nje zavisi u kojoj meri i na koji način će biti u odnosima sa drugim državama. Odnosi između država se određuju ugovorima i drugim aktima koje sklapaju same države; one prihvataju određene međunarodne organizacije i to sve pokazuje suverenost države, samostalnost i nezavisnost državne vlasti u odnosu na druge subjekte van države.
Na osnovu ovakvih svojstava suverenosti, država pravnim normama reguliše odnose na svojoj teritoriji i manifestuje svoju vlast kroz pravni poredak. Međutim, u tome je država ipak ograničena. Ona ne može svoju vlast vršiti donošenjem pravnih normi tako što će regulisati, zapovedati nešto što se fizički ne može učiniti, izvršiti. Pravne norme država donosi radi primene; a vlast se može vršiti samo u određenim granicama mogućnosti građana. Postoje određeni prirodni i društveni uslovi o kojima država mora voditi računa pri vršenju vlasti, donošenju i primeni pravnih normi.
Država svojim normama ograničava i samu sebe. Državni organi moraju poštovati pravne norme koje su donete. Tako je država pravno ograničena. Ona stvara pravo ali njime i sebe ograničava. Govori se tako o pravnoj suverenosti, da je pravo suvereno. U tome se državna suverenost i razlikuje od grube sile, jer je država vezana pravom. Međutim, stoji i činjenica da država može menjati svoje norme, donositi nove, što ukazuje na suverenost kao faktičku kategoriju, kao neograničenu silu države. Ali, s druge strane, treba istaći da se ta promena prava u pravnoj državi čini na osnovu postupka i u granicama određenim ranijim pravnim normama. Dakle, država je ograničena pravom. Izuzetno, kada se vrše revolucionarne promene, može doći do neograničene vlasti donošenja normi koje nemaju veze sa starim pravom. Međutim, sada te nove norme vezuju državu i njene organe. Tako dolazimo do tesne povezanosti države i prava u problemu suverenosti, do državne i pravne suverenosti. Državna suverenost je faktička kategorija, ali je država vezana pravom, te je ne možemo odvojiti od prava, pa tako se i govori o pravnoj suverenosti.
Državna suverenost je svojstvo države da, u licu svojih najviših organa, raspolaže najvišom, neograničenom i nedeljivom vlašću, nezavisnom u odnosu na druge spoljne subjekte. (M. Jovičić)
Država je suverena sve dotle dok može da vrši državnu vlast sa njenim karakteristikama u odnosu na faktore, subjekte unutar države i spolja, van nje. Dok država raspolaže monopolom fizičke sile da bi mogla da vrši svoju vlast, država je suverena. Međutim, kada je taj monopol poljuljan i doveden u pitanje, dolazi do nemogućnosti vršenja državne vlasti, država počinje da gubi suverenost.
Između država dolazi do sukoba koji dovode i do ratova. U sukobima između država često jedna država pokorava, okupira drugu. Tada stara država nije u mogućnosti da svoju vlast vrši kao ranije. Ukoliko se državna vlast ne može vršiti trajno od strane stare države, ona više i nije suverena.
Isto tako, u revolucionarnim promenama u okviru države nova organizacija nije u mogućnosti da vrši u potpunosti vlast. Postoje dve vlasti, stara koja sve više slabi i nova koja jača. Može se desiti da stara vlast ponovo ojača, uspostavi red i nastavi sa vršenjem vlasti. Međutim, u borbi nova vlast može pobediti i uspostaviti svoju organizaciju, zadobiti monopol fizičke prinude i vršiti državnu vlast.
U vezi sa ovim promenama postavlja se pitanje priznanja nove države. Ona sad postaje suverena i druge države, neke ranije a neke kasnije, zavisno od političkih, ekonomskih i drugih razloga, priznaju novu državu. Tako se faktička situacija legalizuje, dobija pravnu podlogu.
Iz ovoga proizlazi da je suverenost u stvari fakt i ona određuje pravo. Država na osnovu suverenosti, na osnovu monopola fizičke sile stvara pravne norme, koje moraju poštovati građani.
Državna suverenost se manifestuje i u odnosu velikih i malih država, kao i u međunarodnim organizacijama. Tako su u istoriji, a i danas, velike države na određene načine ograničavale u potpunosti ili delimičio suverenost malih država. Manje države nisu u mogućnosti da vrše suverenost u pravom smislu, već se povinuju moći velike sile. Isto tako, u međunarodnim organizacijama (ranije Društvo naroda, sada Ujedinjene nacije) male države nisu u istom položaju kao velike. U nekim telima male države nisu ni članice, niti imaju ista prava kao velike države. Međunarodna organizacija, ili čak jedna velika sila, može
primenjivati sankcije prema maloj državi, što se teško može desiti prema velikoj, a time se ugrožava i ograničava državna suverenost. Prema tome, ovo obeležje države javlja se kao faktička i politička kategorija, zavisna od političkih odnosa i snaga. U svakom slučaju, državna suverenost nije neograničena i sa onim obeležjima kakva su joj data u teoriji i u samom značenju reči i pojma suverenosti.
Narodna i nacionalna suverenost.- Teorija narodne suverenosti je nastala kao odgovor na apsolutizam monarhove vlasti, te sedište suvere- nosti seli iz kraljevskog prestola na narod, pri čemu treba imati u vidu da je u vreme njenog nastanka, taj novi subjekt suverenosti bio staleški organizovan narod, koji se suprotstavljao kralju. Poruka narodne suvere- nosti na samom početku njenog nastanka je bila politički veoma oštra, te je isticala i pravo na tiranoubistvo, direktno se konfrontirajući kon- ceptu klasičnog državnog suvereniteta, iznedrenog od strane Bodena. Me- đutim, danas narodnu suverenost treba tretirati kao političko-pravni princip, čiji je cilj da se obezbedi demokratska sigurnost opšte volje građanske zajednice, tj. naroda, kao lokacije izvora suvereniteta, pa je bi- račko telo mesto iz kojeg potiče i sama vlast.
Dakle, za razliku od državne, pojam narodne suverenosti je nastao u borbi protiv apsolutizma i odnosi se na vladavinu naroda, na činjenicu da je narod subjekt vršenja najviše vlasti, narod shvaćen kao skup građana. Dok je državna suverenost kategorija kvaliteta državne vlasti, odnosno, same države, narodna suverenost je pojam specifične ideološke težine čija se suština svodi na otpor nedemokratskom režimu.
Neophodno je istaći da se razlika može praviti i između pojmova suverenost države i suverenost u državi. (P. Nikolić) Dok je suverenost države kvalifikovano odlikovanje države i njenih pravnih svojstava, suverenost u državi, kao političko-pravni princip se oslanja na nosioca suverene vlasti u državi.
Za pravilno razumevanje suverenosti, potrebno je uvažiti i distancu između narodne i nacionalne suverenosti. Nacionalna suverenost ima svoje puno opravdanje, ukoliko se pod time podrazumeva suverenost nacije u odnosu na druge nacije, u odnosu na drugu državu i sl. Tako shvaćena, nacionalna suverenost je i osnov prava nacije na samoopredeljenje. S druge strane, demokratija i suverenost naroda predstavljaju lice i naličje iste koncepcije, jer demokratija podrazumeva da vlast pripada narodu, što znači da suverenost pripada narodu, jer on vrši vlast. Dakle, suština narodne suverenosti je politička. (P. Nikolić)
др Мирољуб Симић
др Срђан Ђорђевић
мр Дејан Матић
Kommentarer