Ideja prirodnog stanja kao pretpostavka stanja u kome su se ljudi nalazili pre nego što su postali građansko društvo je bila jedna od stavki koja je predstavljala deo nove i moderne političke teorije XVII veka koja se znatno razlikovala od starogrčkog viđenja čoveka i njegovog odnosa prema državi. U antičkoj Grčkoj nije bilo zamislivo govoriti o čoveku izvan društva i polisa. Čovek je kao društvena životinja bio određen polisom, ono što ga je činilo i definisalo kao čoveka bilo je upravo društvo i neučestvovanje u političkom životu jednog polisa bilo je čak i kažnjivo. Dakle, bilo je ustaljeno mišljenje da je čovek oduvek bio i da će zauvek biti nerazdvojni deo države koji će ga činiti onim što on jeste.
Hobs, međutim, u svom delu Levijatan uvodi jednu veliku novinu u modernu političku misao, a ona se tiče uopšte mogućnosti da se o čoveku i njegovim vrlinama govori izvan konteksta polisa, odnosno države i društva. Hobs je, za razliku od starogrčkih mislilaca smatrao da itekako ima smisla govoriti o čoveku izvan konteksta društva i države. Čovek se, kod Hobsa, posmatra kao stvar za sebe, kao pojedinac koji poseduje određena prirodna prava, koja je stekao svojim rođenjem, nezavisno od toga da li je član neke države ili ne. Moguće je pričati o stanju pre društvenog uređenja i uspostavljanja vlasti, a to stanje Hobs naziva prirodnim stanjem. Hobs objašnjava prirodno stanje kao stanje teorijske vandruštvenosti i bezvlašća.
U okviru te teorije, Hobs objašnjava kakva je zapravo ljudska priroda. On ima krajnje pesimističko viđenje čoveka. Kod njega je čovek jedno egoistično, sebično biće koje gleda samo svoje interese i zato dolazi u sukob sa drugima. Sve bi učinio za svoje samoodržanje, bez obzira da li se to kosi sa uobičajnim poimanjem moralnog ponašanja. Možemo videti da Hobs nije verovao u postojanje pravih moralnih vrednosti. Dobro je ono što koristi svakom pojedincu ponaosob, a ne ono što je dobro za sve ili dobro po sebi. Zato se vrednost postupaka svakog pojedinca meri u odnosu na to koliku će korist dobiti za sebe, koja bi mogla iz toga izaći. Čovek je čoveku vuk, smatra Hobs. Nikada ljudi neće moći da žive zajedno u harmoničnom odnosu ako se ponašaju samo u skladu sa svojim prirodom stanjem.
Na osnovu toga Hobs izvodi razlog zbog koga je neophodno izaći iz jednog takvog nepovoljnog stanja i stupiti u građansko društvo, odnosno on iz toga izvodi razloge zašto je neophodno formirati državu putem društvenog ugovora. Društveni ugovor je jedna od uticajnijih ideja u političkoj filozofiji o tome koje je poreklo državne vlasti. Društveni ugovor podrazumeva saglasnost pojedinaca da uđu u određeno društvo i time izađu iz prirodnog stanja u kome su se prethodno nalazili. U ovom slučaju, izlazeći iz prirodnog stanja, ljudi sporazumno stupaju u društvo i konstituišu vlast.
Postoji još jedna bitna pretpostavka koju je Hobs izneo, a ona se ticala ideje o jednakosti svih ljudi. Naime, Hobs je tvrdio da su svi ljudi prirodno jednaki. Šta je mislio pod prirodnom jednakošću? Da li to znači da su svi ljudi u potpunosti jednaki samim tim što su ljudi? Sam Hobs priznaje da se može desiti da neki čovek bude fizički jači od drugog, međutim, nije to ono što ljude čini različitima. „Jer, što se tiče tjelesne snage, i najslabašniji je ima dovoljno da ubije i najačeg, bilo pomoću tajnih smicalica, bilo udruživanjem s drugima koji se nalaze u istoj takvoj opasnosti.“ Dakle, ono što Hobs želi da istakne jeste da se ljudi ne razlikuju po individualnim karakteristikama, već da svaki čovek kao takav, po prirodi može da se meri sa drugim čovekom bilo u pogledu fizičke snage, bilo u smislu intelektualnih sposobnosti. Ipak, što se tiče intelektualnih sposobnosti, Hobs navodi da se tu krije najveća sličnost. To je zato što u svim ljudima postoji jedna te ista promišljenost, dok su ljudi ti koji pogrešno precenjuju svoje umne sposobnosti. Jer svi misle da su pametniji i mudriji od svog neprijatelja. Međutim, Hobs kaže da to što ljudi misle da su nejednaki po mudrosti, samo još više doprinosi njihovom izjednačavanju – „jer, obično nema boljeg znaka jednake raspodele nečega od toga da je svako zadovoljan svojim udelom“ . Ovakva teza o prirodnoj jednakosti svih ljudi koju je Hobs izneo predstavlja ideju koja će se razvijati i kretati kroz dalju političku misao.
Međutim, na ovako relativno pozitivnu ideju o prirodnoj jednakosti ljudi, Hobs nadograđuje dalju analizu ljudske prirode koja nimalo nije ni lepa ni svetla. Naime, on tvrdi da se upravo na toj prirodnoj jednakosti ljudi zasnivaju svi ljudski konflikti. To je tako jer upravo iz toga što su svi ljudi jednaki po prirodi sledi da svi gaje podjednake nade u postizanje ciljeva. S obzirom na to da smo svi približno jednako sposobni da vršimo sve radnje koje zaželimo, može se desiti da više ljudi želi istu stvar i ne postoji ništa što bi jednom čoveku davalo prednost u odnosu na drugog čoveka. „Stoga, ako dvoijca žele istu stvar koju ipak ne mogu uživati obojica, oni postaju neprijatelji i na putu prema cilju (a to je u prvom redu vlastito održanje, a samo ponekad zadovoljstvo) pokušavaju uništiti ili podčiniti jedan drugoga.“ Ono što Hobs želi da kaže može se ilustrovati i kroz jedan primer. Ukoliko je otvoren konkurs za posao koji je odlično plaćen i ukoliko je još neko pored nas konkurisao za taj posao, upravo zbog toga što nijedan od nas nije inferioran u odnosu na onog drugog, obojica imamo podjednkao pravo na taj posao. Pored toga, obojica imamo podjednako pravo da pri tom smeštamo jedan drugom, imamo podjednako pravo da se međusobno varamo, tučemo se, zabadamo noževe jedan drugome u leđa, jednom rečju smemo koristiti bilo koje sredstvo koje nam padne na pamet da bismo postigli naš cilj. Ovo pravo koje se spominje u primeru predstavlja ono što Hobs naziva prirodno pravo i o njemu će kasnije biti više reči.
Hobs tvrdi da ukoliko ne bi postojala vlast koja bi kontrolisala pojedince, odnosno kada ne bi postojalo građansko društvo i kada bi se čovečanstvo nalazilo u prirodnom stanju, da bi takav vid nasilnog i nemoralnog ponašanja bio standardan vid ponašanja svakog pojedinca. Hobs će pokaziti da je zato prirodno stanje neodrživo i da će ljudi morati da izađu iz njega, ali i o tome će više reči biti kasnije.
Trenutno je bitnije postaviti sledeće pitanje - Koji je osnovni motiv za ulaženje u sukob ukoliko želimo nešto, a da to nešto pored nas želi još neko? Zašto Hobs misli da se takvi sukobi moraju rešiti putem nasilnih, direktnih ili podmuklih sukoba, a ne moralno, mirnim putem i kroz dogovor? Odgovor na to pitanje se ponovo tiče Hobsovog pesimističkog viđenja prirode čoveka i tiče se onoga što je u gornjem citatu navedeno u zagradi – tiče se vlastitog održanja i vlastitog zadovoljstva. Iz same jednakosti ljudi nije moguće izvesti zašto bi dolazili u međusobne sukobe ako bi delili zajedničku težnju ka nečemu, kao što je, recimo, bio primer sa zaposlenjem. Zbog toga, Hobs uvodi još dve dodatne pretpostavke koje se tiču ljudske prirode, a to su zapravo pretpostavke vlastitog samoodržanja i težnje ka zadovljstvu.
Što se tiče ovog drugog, Hobs tvrdi da je najveća sreća u životu ispunjavanje naših vlastitih zadovoljstva. On ne veruje u moralnost i ne veruje da nas srećnim može učiniti najviše dobro ili krajnja svrha. „Naprotiv, sreća je neprekidno napredovanje želje od jednog predmeta do drugog, a postizanje onog prvog je samo put do onog drugog. Razlog tome je to što predmet ljudske želje nije jednokratno i trenutno uživanje, već je to da zauvjek osigura put svojoj budućoj želji.“ Čovek je ovde shvaćen kao nezasito biće koje teži za sve daljim i daljim zadovoljenjem svojih sve većih i većih želja, bilo da se one tiču bogatstva, lagodnog života, znanja, umetnosti, pohvale ili bilo čega drugog. I ne samo da čovek teži ostvarivanju svojih sve zahtevnijih i zahtevnijih ciljeva, već želi i da održi to zadovoljstvo što je moguće duže. Za nepresušnu težnju za zadovoljstvima najviše je zaslužna čovekova želja za moći i njenim proširenjem, koja traje tokom celog našeg života. Takmičenje sa drugima u tome ko će ugrabiti više zadovoljstava i uživanja za sebe vodi neizbežno sukobima i nesuglasicama.
Što se tiče vlastitog održanja Hobs tome dodeljuje posebno mesto u svojoj teoriji prirodnog stanja. Samoodržanje kao prirodno, biološko svojstvo koje omogućava sam život može se uočiti kod svakog živog bića uključujući tu i čoveka. Mehanizam koji nam omogućava samoodržanje jeste strah koji se uvek javlja kao prirodna reakcija kada se nađemo u bilo kakvoj napetoj, stresnoj i opasnoj situaciji u životu (bilo da visimo sa litice na visini od 200 metara jer smo se prethodno okliznuli i pali sa nje pa smo se u poslednjem trenutku uhvatili za neku granu, bilo da se nalazimo u zapaljenoj zgradi i tražimo izlaz dok se polako gušimo dimom i osećamo sve veću vrelinu koja nam se približava). Dakle, strah od smrti poseduje i čovek, kao i bilo koje drugo biće, a sve to u svojoj težnji za samoodržanjem. Međutim, postoji još jedna druga vrsta straha koju poseduje samo čovek kao razumno biće i u prirodnom stanju i u građanskom društvu, a to je racionalni strah od smrti, strah da se sve naše želje, nadanja i težnje ka ciljevima mogu prekinuti odjednom gašenjem naših života.
Takođe, ono što za Hobsa predstavlja ključnu stvar jeste ljudski strah od nasilne smrti, odnosno neprirodne smrti koju bi čovek doživeo kao posledicu delanja drugog čoveka. Strah od nasilne smrti koju bi nam doneo drugi čovek nas tera ili na to da se udružimo sa drugim ugroženim ljudima ili da i sami preduhitrimo druge i krenemo da dominiramo nad drugim ljudima. Takav jedan konstantan strah koji vlada u prirodnom stanju (jer nema vlasti koja bi nam garantovala sigurnost) nas neprestano tera da živimo u konstantnoj napetosti i tera nas na to da zaziremo od drugih ljudi, tera nas to da gajimo nepoverenje prema drugim ljudima. „Zbog nepoverenja jednih prema drugima ne postoji ni za koga razumniji način da se osigura osim preduhitrenja, a to znači da silom ili lukavstvom vlada nad svima drugima toliko dugo dok nestane svaka druga sila dovoljna da ga ugrozi.“ Zaziranje od drugih ljudi i neznanje o tome ko želi da nam nanese zlo tera nas da preduhitrimo druge i čekamo spremni, da se trudimo da i sami ispoljimo nasilno ponašanje prema drugima, i da činimo sve što bi nam omogućilo to da poživimo što je duže moguće.
Kao dokaz za brigu i nesigurnost, uopšte nepoverenje čoveka koji gaji prema okolini, Hobs navodi par primera. On nas tera da pogledamo sami sebe i zapitamo se zašto kada krećemo na put nosimo oružje i zašto idemo sa pratnjom; zašto noću, pre nego što legnemo zaključavamo ulazna vrata od naših kuća; zašto imamo potrebu da u našoj sopstvenoj kući zaključavamo kovčege i krijemo ih od naše porodice? “Dakle, kakvo to mišljenje o svojim su-podanicima ima takav čovjek kad jaši naoružan, o svojim su-građanima kad zaključava svoja vrata ili o svojoj vlastitoj djeci i slugama kad zaključava kovčege? Zar on ne optužuje ljude svojim djelima isto onoliko koliko ih ja optužujem svojim riječima?”
Dakle, kao odgovor na pitanje – Koji je osnovi motiv jednog čoveka za ulaženje u sukob sa drugim čovekom? – možemo reći da se to dešava zato što čovek po prirodi ima neprekidnu želju za zadovoljenjem svojih prohteva i zato što svaki čovek ima instinktivni poriv za samoodržanjem. Iz ovoga možemo zaključiti da je Hobs imao pesimističku, egoističku viziju čoveka kao bića koje uvek traži način da preko leđa drugih obezbedi sebi što lagodniji i što duži život. Čovek je kao sebično, egoistično biće nedruštven, on nema nikakvu potrebu da bude u društvu drugih ljudi ukoliko nema neke sile (poput primoranosti udruživanja sa drugima radi sopstvenog preživljavanja) koja će ga naterati na to da stupi u društvene odnose .
Da li je egoizam kakvim ga je Hobs izneo u Levijatanu opravdan i kakvu je vrstu egoizma on imao na umu? Da li je zastupao teoriju psihološkog egoizma ili neku drugu vrstu, poput teorije biološkog egoizma koja je u moderno vreme jako popularna i rasprostranjena? Da li se uopšte ovakav vid ljudskog ponašanja može nazvati egoizmom?
Teorija psihološkog egoizma nam kaže da se svi ljudski postupci, ma kakva je njihova spoljašnja manifestacija, svodi na postupke učinjene iz sebičnih razloga. Međutim, da li se ovakav vid egoizma može pretpostaviti Hobsovom viđenju egoizma? Psihološki egoizam se kao teorija nikada ne može dokazati empirijski. Postoje podjednako dobri razlozi i za prihvatanje i za odbacivanje takve vrste ponašanja. Najpoznatiji primer koji ilustruje nepouzdanost teorije psihološkog egoizma je onaj sa davaocem krvi. Da li neki čovek daje krv da bi pomogao nekome kome je ta krv neophodna i da bi mu samim tim postupkom spasao život, ili on daje krv isključivo radi toga da bi ga drugi ljudi posle toga hvalili i cenili kao dobrog čoveka, čime bi poboljšao svoj status u društvu? Dakle, da li on daje krv iz altruističnih razloga ili iz egoističkih razloga? Nesumnjivo je da će krv koju je on dobrovoljno dao biti iskorišćena u prave svrhe i on će time zaista učiniti jedno altruistično dobro delo, spasivši nečiji život, ali će takođe i poboljšati svoj društveni status i ljudi u njegovoj okolini će ga više poštovati i ceniti. Iz ovoga možemo zaključiti da je teško opredeliti se i reći da li je čovek po prirodi čisto egoističko ili čisto altruističko biće. Iz toga što ne možemo kroz empirijske uslove pokazati psihološko egoističko ponašanje, mi se ne možemo osloniti na njega i pripisati ga Hobsu. Jer, iako i sam Hobs kaže da će čovek učiniti sve da bi zadobio poštovanje drugih ljudi, slavu i što veću moć (bilo pokoravanjem drugih, bilo udruživanjem sa drugima radi istih ciljeva), mi to ipak ne možemo dokazati u praktičnom životu i uvek možemo ukazati na ljude koji se ponašaju suprotno u odnosu na ono što je Hobs izneo kao prirodno ljudsko ponašanje.
Međutim, po teoriji biološkog egoizma ponašanje svakog živog organizma, pa samim tim i čoveka, jeste ponašanje u skladu sebičnog gena. Ideja sebičnog gena predstavlja moderno i racionalno objašnjenje egoističnog ponašanja neke individue koje se ne kosi sa idejom altruizma. „Ričard Dokins ističe da je dominantno svojstvo gena koje mu obezbeđuje uspeh u surovim i takmičarskim uslovima sebičnost, a sebičnost gena podstiče sebičnost i u ponašanju individue.“ Čovek se u skladu sa „sebičnošću“ svojih gena koji teže za samoodržanjem i sam ponaša sebično, ali ne u onom negativnom smislu koji se obično prepisuje egoizmu kao standardnom kontrarnom pojmu altruizma, već na jedan prirodan način koji se tiče samog opstanka pojedinca. Takav vid ponašanja podrazumeva činjenje svega što je u našoj moći da preživimo (bilo da napadamo prvi, bilo da se ujedinjujemo sa drugima radi sopstvenog očuvanja – a to podrazumeva neki vid atruističnog ponašanja) što je u skladnosti sa Hobsovim viđenjem prirode čoveka. Dakle, takav vid sebičnosti čoveka stoji u skladu sa težnjom za samoodržanjem. Neprekidna želja za zadovoljenjem svojih vlastitih zahteva takođe stoji u skladnosti sa ovom teorijom jer se takav vid ponašanja može svesti na težnju za samoodržanjem i težnju za što manje bola u životu. Iako sam Hobs nije imao na umu baš ovkakvo viđenje egoizma, može se reći da se pomoću ideje sebičnog gena može objasniti, opravdati i potvrditi validno ono što je Hobs želeo da istakne.
Dakle, iz svih gore navedenih pretpostavki (koje se tiču prirodne jednakosti svih ljudi, neograničene ljudske želje za pribavljanjem sve veće moći i težnje za samoodržanjem), odnosno iz biološko egoistične prirode čoveka, Hobs izvodi da bi se međusobni odnosi ljudi uvek zasnivali na večitim konfliktima. Pri tom, to ne bi bili konflikti između pojedinaca ili nekoliko okupljenih grupa sačinjenih od par pojedinaca koji bi trajali određeni vremenski period da bi zatim prestali, već bi to bio neprekidan, večiti rat sviju protiv svih. Zašto je to tako? To je tako jer će se apsolutno svaki čovek ponašati u skladu sa svojom prirodom koju ima u prirodnom stanju. Ili će napadati radi svoje dobiti ili da bi se osigurao od onih koji ga napadaju. „Time postaje očigledno da se ljudi, dok žive bez zajedničke vlasti koja ih drži u strahu [odnosno dok žive u prirodnom stanju] , nalaze u stanju koje zovemo RAT, i to rat svakog čoveka protiv svakog drugog.“ Čovek je u prirodnom stanju non stop u opasnosti da nastrada od drugog čoveka i to nimalno prijatnom, nasilnom smrću. Zato je on primoran da se osloni jedino na sigurnost koju mu garantuje njegova sopstvena snaga i njegova vlastita dovitljovost. S obzirom da vlada neprekitna borba među ljudima, „nema mjesta ljudskoj radinosti, jer njezini plodovi su nesigurni; dosljedno tome, nema ni obrade zemlje, ni plovidbe, niti korištenja prekomorske robe; nema ni udobne gradnje, oruđa za pokretanje ili premještanje onoga što zahtijeva puno udružene snage, ni znanja o površini zemlje, računanja vremena, vještina, slova, društva, a što je najgore od svega, vlada samo neprestani strah i pogibelj od nasilne smrti, ljudski život je usamljenički, siromašan, prljav, težak i kratak.” U stanju sveopšteg rata nema mesta ni za nauku, ni za privredu, ni za društvo, ni za napredak uopšte, već je jedini motiv preživljavanje i život od danas do sutra koji se vodi po motou – ubij ili budi ubijen.
U jednom takvom krvavom, nemilosrdnom i sveopštem ratu, po Hobsu, ništa nije nepravedno. Pojmovi kao što su pravedno i nepravedno nemaju nikakvu važnost u stanju bezvlašća. To je tako jer ako ne postoji zajednička vlast, ne postoji ni zakon, pa se samim tim i ne može odrediti šta je pravedno ili nepravedno. „Sila i prevara u ratu dvije su najglavnije vrline“ , kaže Hobs. Pravda i nepravda ne spadaju u nešto što nam je po priodi dato. Ta dva pojma jesu nešto što čovek stvara konvencijom, a s obzirom da u prirodnom stanju čovek deluje sebično i u skladu sa sopstvenim interesima, ne može ni postojati pravda koja će važiti za svakoga.
S obzirom na to da ne postoje univerzalna pravda i nepravda, samim tim ne postoji ni bilo kakva privatna svojina, ništa što bi bilo, kako Hobs kaže, moje ili tvoje, već postoji samo ono što možemo imati sve dok nam neko drugi to ne oduzme, odnosno neka stvar je u našem posedu sve dok smo u stanju da tu stvar zadržimo za sebe.
Sve ovo Hobs izvodi iz jednog prava koje on naziva prirodno pravo i ono igra veoma bitnu ulogu u njegovoj političkoj teoriji. „Prirodno pravo, koje pisci obično nazivaju jus naturale, jeste sloboda svakog čovjeka da koristi svoju snagu kako hoće, radi očuvanja svoje vlastite naravi, to jest svog vlastitog života, te dosljedno tome, da čini sve što po svom vlastitom sudu i razumu bude smatrao najprikladnijim sretstvom za to.“
U prirodnom stanju čoveka, dakle, važi prirodno pravo koje nam omogućava da činimo sve što je u našoj moći da očuvamo naš život. Prirodno pravo je sredstvo koje nas „ovlašćuje“ da održimo sopstveni život. Upravo se u tom smislu u primeru o poslu koji je odlično plaćen i koji želimo da dobijemo podjednako kao i neki drugi čovek, mislilo da obojca imamo podjednako pravo da jedan drugom smeštamo, zabadamo nož u leđa jedan drugome i činimo sve što možemo da sputamo onog drugog i sebi obezbedimo posao. Iz prirodnog prava, takođe, sledi i to da ne postoji ništa pravedno ni nepravedno zato što nam je dozvoljeno da činimo bilo šta što je u našoj moći da bismo očuvali sopstveni život. Prirodno pravo takođe, daje za pravo svakom čoveku u prirodnom stanju da poseduje sve što mu padne na pamet, bez obzira da li to nešto neko trenutno ima samo za sebe i koristi ga. Rečeno kroz primer, on ima prava da uzme onoliko zemlje koliko god on poželi, bilo da ta zemlja pripada već nekom čoveku koji ju je ranije zauzeo prema sopstvenim prohtevima, bilo da je ta zemlja slobodna; i biće njegova sve dok ne dođe neki moćniji čovek koji će mu je oduzeti nasilno, u skadu sa snagom koju poseduje ili kroz prevaru i dovitljivost, ukoliko mu snaga nije jača strana. Pod time da čovek prema prirodnom pravu može posedovati sve što poželi, Hobs podrazumeva i posedovanje drugih ljudi, odnosno on smatra da je robovlasništvo ustaljena stvar u prirodnom stanju. Dakle, čovek prema prirodnom pravu može da dela u skladu prema svom nahođenju, bez straha da će učiniti neko nemoralno delo, jer moral kao takav u prirodnom stanju ne postoji. Jedino ograničenje koje može ograničiti prirodno pravo čoveka jeste otpor drugog čoveka.
U skladu sa tim, Hobs izvodi i definiciju slobode koja upotpunjuje i nadovezuje se na njegovu definiciju prirodnog prava – „Pod slobodom se razumjeva, u skladu sa pravim značenjem reči, odsustvo vanjskih zapreka; te zapreke često mogu oduzeti dio čovjekovih moći da čini ono što bi želio, ali ga ne mogu odvratiti od korišćenja preostale moći onako kako mu budu nalagala njegova vlastita prosudba i razum.“
Upravo zbog svih tih okolnosti koje se odvijaju kada se čovek nalazi u prirodnom stanju – rata svih protiv svih, konstantne nesigurnosti i nepoverenja koji ljudi međusobno gaje, straha od nasilne, mučne smrti, kao i usamljeničkog, siromašnog, prljavog, teškog i kratkog života, Hobs tvrdi da je iz takvog stanja neophodno izaći i da je neophodno formirati državu u kojoj će ljudi živeti u miru. Hobs smatra da će čovek sam, ukoliko je racionalan, težiti da izađe iz prirodnog stanja zarad samoodržanja. To je tako jer ni jedno zadovoljstvo koje čovek može steći u prirodnom stanju prostim otimanjem ili oduzimanjem drugih života nije vredno u odnosu na produžetak sopstvenog života i uopšte u odnosu na život bez konstantnog straha. Zato se Hobs poziva na prirodni zakon koji predstavlja vrstu hipotetičkog imperativa i koji nam omogućava, ukoliko smo razumni i voljni da duže živimo, da izađemo iz prirodnog stanja i formiramo građansko društvo gde ćemo biti sigurniji pod zaštitom vlasti. „Prirodni zakon (lex naturalis) je propis ili opće pravilo, po kojemu je nekome zabranjeno da čini ono što je štetno po njegov život ili ono što mu oduzima sretstvo za očuvanje života, ili da odustaje od činjenja onoga što smatra najboljim sretstvom za očuvanje života.“
Hobs iznosi tri prirodna zakona i oni nas ne obavezuju da ih uvek i nužno poštujemo, niti nam ne daju konkretan odgovor na pitanje „Šta treba da radim?“, već više predstavljaju smernice i savete ukoliko želimo da svi zajedno, kao ljudska rasa, produžimo sopstveni život. Prvi prirodni zakon savetuje „da svaki čovijek treba težiti miru tako dugo dok se nada da ga može postići; ako ga ne može postići, onda smije tražiti i koristiti svu pomoć i prednosti rata.“ Drugi prirodni zakon savetuje „da čovijek bude voljan, ako to jesu i drugi i koliko to smatra nužnim za mir i svoju samoodbranu, odložiti to svoje pravo na sve i zadovoljiti se s onoliko slobode prema drugima koliko bi drugima dopustio prema samome sebi.“ Treći prirodni zakon će biti iznet kasnije kada se pojasni način nastanka države i način učešća ljudi u njoj.
Po Hobsu trebamo težiti miru da bismo mogli da živimo normalan i dug život i ukoliko ga ne možemo postići imamo pravo da učinimo sve i iskoristimo sva raspoloživa sredstva da bismo došli do njega. Da bi se izašlo iz rata svih protiv svih i uopšte započeti život u miru, neophodno je da se svaki čovek odrekne dela svoje prirodne slobode, onakve kakvu ju je definisao Hobs. Dakle, neophodno je da prestanemo da činimo sve što nam padne na pamet i ograničimo se na delanje koje je nam nalaže zlatno pravilo. Drugim rečima, neophodno je da ne činimo drugima ono što ne želimo da drugi čine nama, ukoliko kao racionalna bića želimo mir, napredak i blagostanje.
Ograničavanje sopstvene slobode, Hobs naziva odustajanjem od svog prirodnog prava. „Pravo se napušta bilo jednostavnim odustajanjem ili prenošenjem na nekog drugog. Odustajanjem onda kad se ne brinemo kome će pripasti korist od toga; prenošenjem onda kad korist od toga namenjujemo određenoj osobi ili osobama.“ Ovo je veoma bitno za Hobsovu teoriju zato što Hobs na osnovu toga definiše ugovor kao uzajamno prenošenje prava. Dakle, da bi se izašlo iz prirodnog stanja, svaki pojedinac se obavezuje da će se držati obećanja da će delovati u skladu zlatnog pravila. Samim tim on ograničava svoju slobodu i „ugovara“ sporazum sa drugim pojedincima, čime se uspostavlja mir i omogućava saradnja među ljudima.
Međutim, nije dovoljna jednostavna težnja za mirom da bi čovek izašao iz prirodnog stanja i da bi prestali međusobni sukobi. Uvek bi bilo nekih pojedinaca koji bi u nekom trenutku imali šansu da postupaju u skladu sa svojom sebičnom prirodom što bi značilo da bi se ponašali u suprotnosti sa prirodnim zakonom (čime ne bi kršili nikakav moralni zakon, jer, kao što smo videli po Hobsu nema morala ni pravde u prirodnom stanju) i čime bi opet nastalo međusobno zaziranje između ljudi. Nije dovoljan sporazum među pojedincima zato što je u ljudskoj prirodi da pribave što više moći i zadovoljstva kad god im se ukaže šansa. „Naime, prirodni zakoni ... po samima sebi, bez straha od sile koja bi ih navodila na poštivanje, suprotni su našim prirodnim strastima... Bez mača, svi ugovori su samo riječi i nemaju uopće nikakvu moć zaštite za čoveka.“ Jedini način da se ljudi ujedine i odbrane od drugih ljudi koji bi ih inače uništili jeste da svu svoju snagu i moć prenesu na jednu osobu ili na više osoba, čime bi uspostavili vlast koja bi vladala, donosila zakone, govorila šta je pravedno a šta nije i koja bi garantovala bezbednost svakom pojedincu koji je deo te države. Mnoštvo, ujedinjeno u jednoj osobi, po Hobsu jeste država. „Država je osoba, a tvorac njezinih radnji postao je veliki broj pojedinaca, i to posredstvom uzajamnih sporazuma, s ciljem da koristi snagu i sredstva svih, onako kako to budu smatrali prikladnim za mir i zajedničku odbranu.“
Onaj koji je odustao od svog prirodnog prava i koji je preneo deo svog prava na vlast koja vlada u državi, ne sme da se ponaša onako kako bi se ponašao u prirodnom stanju i njegova je dužnost da ne poništava tu odluku svoje vlastite volje (jer je odustajanje od svog prirodnog prava dobrovoljno). Pored toga, pojedinac koji je odustao od svog prava jeste obavezan da ne sprečava one kojima je to pravo preneseno ili ostavljeno da to pravo koriste i izvlače korist iz njega. Sa tim u vezi stoji i treći prirodni zakon koji je gore napomenut, ali ne i predstavljen i koji savetuje „da ljudi izvršavaju učinjene sporazume“.
Dakle, o pojmovima poput morala, pravde i nepravde ima smisla govoriti jedino u sklopu države, kada postoji vlast koju je konstituisao narod. Kada postoji vlast kojoj su ljudi dodelili moć, onda je ona ta koja određuje zakone. Njoj je dužnost da garantuje sigurnost građanima i ima dužnost da kažnjava sve prestupe koji nisu u skladu sa zakonima. Na taj način ljudi mogu bezbedno živeti u građanskom društvu, bez preteranog straha od nasilne smrti, obuzdani da i sami ne čine prestupe koji su protivni zakonima koje je postavila vlast.
Ivan Petrović
Preuzeto sa: Ave Philosophy! Morituri te salutant!
Comments